This page as PDF

А над Банатом страшила…

Зоран Петровић

Војвођански аутономаши су успели да сублимирају образац своје културе у виду политичких знамења. У међувремену је „реалност“ разоткрила последице примене тог обрасца привредну пропаст, незапосленост, сиромаштво, бирократију и енормно класно раслојавање. Зато присиљавају грађане и сељаке Војводине да поштују аутономашка знамења, како би једном срамотом прикрили другу.

Грб Српске Војводине - Војводства Србија 1848 - 1849. године. Сремски Карловци.

Одавно сам навео чињенице[1] из којих се видело да је тзв. „регионализација Србије“, коју су покренули аутономашки помагачи евроатлантских конквистадора, само идеолошки наставак одумирања државе на путу у комунизам. Овај изданак „историјског материјализма“ је током деведесетих година накалемљен на домаћи „паланачки менталитет[2]“, односно снобизам „интелектуалаца провинцијске и закржљале културе“[3].

На жалост, политика после 2008. године вођена је „широм затворених очију[4]“. Уједињено и истрајно, очајни домаћи евро-утописти спроводе „регионализацију одозго“, ради неостварљивог циља – заустављања напредовања „Јужног тока“ кроз Србију[5]. Земљу су довели у стање дужничке кризе (неки тврде да се ради о стању банкрота), и контаминације политичком некултуром, услед које о општим вредностима и интересима руководиоци износе ставове који су сами себи супротни. Тај парадокс сам уочио најпре у војвођанској политици, анализирајући ставове самих аутономаша о Корхецовом статуту[6], а данас је видљив и на много ширем подручју, чак на нивоу симбола.

Аутономашки парадокс међу српским слободним зидарима

Незванични симбол Велике ложе Војводине 2010. године

Домаћи слободни зидари су уочи пада Милошевићевог режима, на састанцима у Бечу и Атини 1999-2000. године, „усаглашавали основне принципе аутономије”. На једном од тих скупова закључено је да „аутономија Војводине унутар Србије кореспондира са интересима Србије за демократизацијом и децентрализацијом, као и са очувањем територијалног интегритета и суверенитета”[7].

Раде Станић наводи да “Чиплић има најдужи масонски стаж” (Светозар Чиплић). „Масонској организацији Велика регуларна ложа Србије (РВЛС) приступио је 2001”, а „Кнежевић је то учинио две године касније (Горан Кнежевић); Пајтић врло брзо после њега, а Драгин је последњи од њих постао масон”.

“Члан РВЛС је такође и Мирослав Мрнуштик, бивши потпредседник војвођанске Скупштине, садашњи потпредседник Војвођанске партије и члан председништва Уједињених региона Србије Млађана Динкића, у чијој околини, како сазнајемо, такође има припадника масонерије.[8]

Стварност је, међутим, показала како Србија, услед развоја поменутих политичких процеса, трпи огромну  штету, али и чињеницу да се домаћи слободни зидари тиме не оптерећују. Шта више, неки од њих чак активно раде против начела недељивости републике[9], иако је оно управо изграђено под утицајем масона и постало битна вредност модерног грађанског друштва.

Да се аутономашки парадокс прелива на домаће слободно зидарство указује и појављивање незваничног симболa тзв. “Велике ложе Војводине[10]” 2010. године, без обзира што је велика ложа организациони облик јовановске масонерије који окупља ложе једне суверене државе[11]. На појаву тог симбола нико од домаћих масона до сада није јавно реаговао, па поменути испад мора да се тумачи као масонска подршка војвођанском сепаратизму.

Аутономашка хералдичка збрка

Аутономашки амблем АПВ

Попут израде Корхецовог статута, и израда симбола који су пре десетак година прилепљени на Покрајину Војводину била је прикривана од јавности. Још у оквиру циљева Федералистичког савеза европских народних група[12], основаног 1949. године, установљена је збрка око основних појмова регионалних симбола: „Они имају право на своје амблеме (заставе и грбове)…[13]“ Војвођански аутономаши су томе приступили наврат-нанос, тако да није јасно шта је симбол, шта грб, шта амблем Војводине.

Право на знамења је субјективно право. Пошто се ради о аутономној покрајини као правном лицу, логично је да њена знамења изради њен одговарајући орган, у складу с надлежношћу у области културе према објективном праву, у складу с традицијом и циљем да оно изражава покрајински идентитет. У којој мери су аутономаши испоштовали Војводину по том питању?

О хералдичкој проблематици знамења послужио ми је рад српских хералдичара: Драгомира М. Ацовића „Хералдика и Срби“ и Мирка Стојнића, аутора предлога за историјски коректно решење грба Војводине из 2003. године. Стојнића сам ради знамења Војводине и лично контактирао. Том приликом је дао важно претходно објашњење о савременом значају грба: „Свако има право да састави себи грб, али он не значи ништа. Данашњи грб је брош. Ако неко мисли како тиме потврђује некакву територијалност, самосталност или племство, тај је у дебелој заблуди. Иначе, од 600.000 грбова на свету свега 20% су грбови племића.“

Историјски коректан Грб Војводине, рад Мирка Стојнића

Стојнић је у вези израде грба и заставе Војводине јавно иступио још 1998. године, далеко пре него што је то пало на памет аутономашким политичарима. Он је аутор неспорно прихваћеног предлога знамења националне заједнице Буњеваца у Србији[14]”. На основу непристрасности, стручности, искуства и ранијег савесног јавног иступања, ставови овог  нашег хералдичара о знамењима АП Војводине имају посебан ауторитет.  Међутим, игноришући Стојнићев предлог историјски коректног грба Војводине, власти АП Војводине су покрајинским одлукама из 2002. и 2004. године установиле „историјска знамења“. Та своја, на брзину склепана знамења, Скупштина АПВ није била кадра да усагласи са Уставом Србије до 2006. године, па их је Уставни суд Србије ставио ван снаге. Према Д. Ацовићу, на овакве „симболе Војводине“ реаговала је „грађанска савест[15]“.

Говорећи о грбу АП Војводине каквог је прогласила њена Скупштина, Стојнић каже: „Стварни проблем лежи у незнању, крајњем шарлатанству, дилетантизму и, изнад свега, несавесном приступу задатку. Према тексту у „Дневнику” од 28. јуна, изглед грба је посланицима презентовао директор Музеја града Новог Сада, Илија Комненовић. То несумњиво указује на Музеј града као „творца” овог приказаног, неславног знамења.[16]” Дакле, једна  градска, а не покрајинска установа, творац је знамења које треба да изрази покрајински идентитет! О том знамењу није било никаквог јавног конкурса, нити се зна за било какво учешће покрајинских установа културе приликом њихове израде. Застава АПВ је израђена у потпуној тајности! Није консултовано ни једно хералдичко удружење, никаква посебна покрајинска комисија није установљена ради израде знамења, нити су питани представници народа који живе у Покрајини! Ни Матица српска, Ни Црква, ни Универзитет, ни одељење САНУ у Платонеуму, ни УЛУВ!  Усвајање знамења је спроведено политиком „свршеног чина“, исто као што се догодило касније са Корхецовим статутом[17].

Тзв. Грб Војводине је развијен са талона за економско забавно штиво фирме “Кава Хаг” која је аутономашком херелду била изворник за израду амблема, или грба АПВ

Исто као ни о Корхецовом статуту[18], ни о знамењима АПВ аутономаше није занимало мишљење бирача, па је овако важна одлука усвојена мимо референдума. Чак је и Музеј града Новог Сада, строго формално гледајући, само „представио” нешто што је назвао грбом Војводине. Та градска установа се, ни пре ни после, није изјаснила као творац тзв. грба и заставе Војводине, иако је Стојнић јавно изнео претпоставку да је она његов аутор. Приликом израде симбола, нису поштована елементарна хералдичка правила. Стојнић је навео да је “Музеј Војводине располагао много комплетнијом, и стручно и ликовно професионалном, документацијом[19]” од Музеја Новог Сада. Аутор грба Српске Војводине (Војводства Србија) се зна – то је Петар Чортановачки[20]. Негде у домаћој псевдохералдици, аутономашке власти скривају име аутора данашњег “неславног знамења” Војводине. Међутим, нема елемената ни да се претпостави ко је аутор заставе АПВ.

Стојнић је пажљиво навео хералдичке аргументе за своје оцене[21] „знамења“ Војводине. Јавности је представио стварни узор којим се послужио аутор грба АП Војводине: „Откуда такви нонсенси? Пре неких 65-70 година, фирма за производњу кафе без кофеина, „Кава Хаг”, иначе немачка, у склопу својих пропагандних акција у свакој од земаља у којој је имала представништво (и, наравно, продају) издала је књижице за улепљивање маркица са грбовима места те земље. То сам и ја радио око 1933-35. године. Књига се звала „Грбови Југославије” (Издаватељ Кава Хаг Д. Д. Загреб). Концепт и текстове дали проф. др Рудолф Хорват и Емилија Лашовски, равнатељ Краљевског државног архива у Загребу. Цртеже грбова радила је Вјера плем. Бојничић-Замола, хрватска позната сликарка.[22]

Грб Српског Војводства и Тамишког Баната

Војвођански псевдохерелд анонимус се окренуо врло комерцијалним страним изворима[23] како би открио политички подобне елементе аутономашког грба. Међутим, крајње је комично да главни „извор“ аутономашке хералдике буде један немачки албум за лепљење сличица издат ради побољшања продаје колонијалне робе (кафе)[24]. Обележја Срема и Бачке имају озбиљне мањкавости, али је грб Баната фалсификован. Стојнић пише да творци знамења „…нису знали да и Банат има грб, те су се `сложитељи` садашњег грба Војводине послужили грбом Грабовца (лав на црвеном штиту), скенирали га и додали ханџар уместо сабље кривошије. А грб Срема је неодговорно, крајње дилетантски искасапљен, да би га уклопили у доње поље. Истина, основну грешку чини Хуго Герард Штрел дајући плаву боју свим пољима, осим са јеленом (и чемпресом). Бачка има смешног апостола Павла, уместо у црвеној, у мркој одори…[25]“.

Према Стојнићу, претходни проблем  се јавио пропуштањем израде блазона грба (јасно писано упутство у коме је описан грб) и чињеницом да власт АПВ један „талон“ прихвати као грб[26]. Напоменуо је да првобитни покрајински предлог испољава потпуно одсуство израде варијанти грба према различитим нивоима покрајинске власти. Закључујући чланак у новосадском „Дневнику“, Стојнић је коментарисао сопствени предлог историјски коректног грба Војводине: „…веза са Србијом иста је као и у традиционалном грбу: у срцу штита са елементима грба Војводине, грб Србије са крстом и оцилима. Па, и звали смо се некад, у Аустрији, Војводство Србија.[27]

Грб Баната на згради магистрата Великокикиндског дистрикта. Кликните на слику ради увећања.

Уместо хералдичког решења, аутономаши су Војводини подвалили сопствену накараду, па сад имамо ситуацију да уместо прокламованих, стварних европских и аутентичних домаћих хералдичких традиција, Војводину представља збрка елемената две угарске жупанијске хералдике у коју је умешен један сремачки сеоски грб којег су подвалили Банаћанима уместо њиховог аутентичног грба. Знамење Баната на „грбу“ или амблему АПВ (аутономаши нису кадри да разликују та два појма) је отуд само на први поглед налик на банатски грб. Ко год хоће сопственим очима да види како изгледа аутентични грб Баната, нека оде у  Кикинду и нека га погледа ( још увек стоји на згради магистрата Великокикиндског дистрикта) док и њега аутономаши не униште. Знамење Баната је Златни лав на црвеном штиту који у десној канџи држи сабљу кривошију, а и левој држи, за перчин, одсечену турску главу. Међу банатским српским паорима и њиховим потомцима постоји и данас живо народно хералдичко предање о том грбу, које сам неколико пута лично слушао. Према том предању, узор за израду овог грба било је јунаштво српског харамбаше Јанка Халабуре (негде га зову Калабура) из Баната. Он је код Вршца поделио мегдан са турским пашом и погубио га. Међутим, данашњи „војвођански миље“ се стиди што су му преци били сељаци који су војном силом бранили тадашње европске вредности. Отуд су “фенси паори” дошли на идеју да знамење Баната на амблему Војводине замене „прикладнијим“, које не би вређало искомплексирани аутономашки укус. И данас се у Кикинди препричава како је један локални политичар, пре пар година, озбиљно размишљао да позове зидаре да обију турску главу са грба на згради магистрата, да се не би брукао пред једном страном делегацијом коју је очекивао.

Службени билтен Српске Војводине 6. 7. 1848. године, са печатом Војводине. Кликните на слику ради увеличања.

Видљива форма политичке безначелности

Без обзира на све, по објављивању одлуке Уставног суда Србије, „Скупштина Војводине је на то одговорила неизговореним, али у пракси примењеним ставом, да им пресуда Суда није прихватљива, па је зато неће ни примењивати. До даљег![28]“ Шта је даље било, знамо. Неуставну одлуку је Скупштина АПВ конвалидирала новом одлуком у оквиру које је, на основу ликовног решења, накнадно израђен блазон.

Велики српски правник, Валтазар Богишић, парафразирао је древну римску правну изреку речима: „Што се грбо роди, вријеме не излијечи“. Ова изрека од постања прати симболе аутономашке Војводине, па је њихов грб остао грбав до дана данашњег. Процес децентрализације је 2006. године „довео до неопходних уставних промена у Србији, укључујући смањивање председничких овлашћења, подупирање парламентарног система и стварање једног уреда омбдусмана[29]“. Нови Устав Србије је прихваћен огромном већином посланика Скупштине и потврђен вољом њених грађана на референдуму[30], па  аутономаши више нису могли да се противе поретку с којим су се изричито сагласили. Иако ни пре нису имали легалног основа за своје подухвате, након усвајања Устава Србије 2006. године изгубили су и легитимност своје политике. Након избора 2008. године су изиграли демократско поверење бирача у Војводини, обманувши их обећањима о високом животном стандарду, расту и напретку у процесу интеграција у ЕУ. Уместо обећања, подвалили су им акте политичког нихилизма према поретку и политичком моралу у Војводини и целој Србији.

Знамење белоцркванског одбора

У том процесу, аутономашки поредак политичке безначелности[31] го је и бос. Знајући за то, аутономашке „штурм унд дранг групе“ утерују грађанима и сељацима Војводине своја лицидерска срца. „Фенси паори“ мисле да ће натицање застава и налепљивање амблема њиховој самовољи донети легалност и легитимност. На жалост, у ове појмове се разумеју баш као и у хералдичке појмове. И нису кадри да науче ама баш ништа.

Мирко Стојнић није објавио критику тзв. „заставе Војводине“. Међутим, скренуо ми је пажњу да су на њој три звезде постављене противно хералдичким правилима. Поред тога, указао ми је на сличност овог елемента са једним од партијских симбола ЛСВ[32]. Жели ли то једна странка да подвали целој Војводини своје партијско обележје као опште? Аутономашка власт је прописала чак и казне за општине које неће да истичу овакве симболе и терају их на то силом.

Може ли здрав разум допустити да централни симбол идентитета целе Војводине, истакнут на њеној застави, буде преузет са једног партијског обележја? Упадљива сличност поменутог симбола ЛСВ са симболима на застави Војводине је очигледна. То је безобразлук! Је ли због овога њен творац остао скривен боље него Радован Караџић? Је ли то разлог због којег се управо ЛСВ из петиних жила труди да баш оваква застава буде истакнута свуда у Покрајини? Зар су зато уз помоћ својих београдских сарадника аутономаши конвалидирали своје раније одлуке спорне уставности[33]?

Мали Грб Војводине - реконструкција према печату и службеним списима Војводства Србије.

Свом знамењу аутономаши нису били кадри ни име да дају. Први покрајински пропис о симболима спорне уставности донет је на заседању Скупштине АП Војводине, одржаном 8. маја 2002. године – Одлука о употреби историјског знамења АП Војводине, којом је установљен њен амблем под именом „грб“. Тек касније је Устав Србије конституисао питање симбола Покрајине као питање од покрајинског значаја и изричито одредио да је оно у надлежности Покрајине: „Аутономне покрајине утврђују симболе покрајине и начин њиховог коришћења“[34].

Међутим, прошле године је усвојена покрајинска  Одлука којом “Скупштина утврђује амблем, ознаке и друге симболе и обележја и начин његовог коришћења на предлог надлежног одбора Скупштине. Забрањено је истицање и ношење амблема, ознака и других симбола и обележја Скупштине на начин којим би се нарушио њен углед.[35]

Закон о локалној самоуправи у чл. 91. ст. 3. утврђује да „на заседању Скупштине АП Војводине, одржаном 8. маја 2002. године, Скупштина АП Војводине доноси Одлуку о употреби историјског знамења Аутономне Покрајине Војводине, којом је установљен[36] грб Аутономне Покрајине Војводине, који се састоји из грба Бачке, Баната и Срема”[37]. Међутим, уместо грба Баната на том „знамењу“ је грб сремачког села, као што је већ поменуто раније.

Српски асигнат 10 форинти - први српски папирни новац, са знамењима "Војводовине". Кликните на слику ради увећања.

Дакле, Устав познаје категорију „Симбола покрајине“, а Закон додаје категорију „историјског знамења“ и говори о „грбу“ покрајине и „деловима из којих се састоји“. Корхец није био кадар ни то да пропише пишући Статут АПВ, већ једино говори о „амблемима, ознакама и другим симболима и обележјима Скупштине Војводине“. Тек Одлука којом Скупштина АПВ покушава да симулира „конвалидацију“ раније неуставне одлуке, изричито и потпуно говори и о застави и о грбу Војводине.  Додуше, Корхецов статут не предвиђа да националне мањине у Војводини могу да подижу споменике својим јунацима који су се борили за уништење Војводине, па се такви споменици данас у Војводини ипак подижу. Тешко можемо веровати да ће Уставни суд Србије рашчивијати све ове проблеме. Можда ће у вези свега наведеног Вук Јеремић на крају морати да затражи мишљење Међународног суда правде?

Док грађани и сељаци Војводине тону у социјални амбис, аутономаши користе ЛСВ за прљави посао симулирања јавног мњења партијским парадама, ватрометима по трговима и веб страницама[38]. Да ли би већина грађана и сељака Војводине дала свој глас у прилог застави која у свом центру садржи битне елементе партијске хералдике ЛСВ? Је ли у доба опште пропасти најважније да се вијоре заставе? Зашто је лигашима толико важно да се ове заставе истакну на балконима свих јавних зграда Војводине, у тренутку кад су приходи њених грађана и сељака пали испод нивоа Албаније?

Први "Дан заставе" - Исмаиљ Кемали истиче у Валони 1912. године албанску заставу.

Фљамуртаризација Војводине

Истицање заставе као државотворни акт није без преседана у вексилолошкој традицији, али не у западној Европи, већ на Балкану. Нешто слично је вршио, тада Србији пријатељски настројен, албански народ, када је 28. новембра 1912. године Исмаиљ Кемали са балкона Велике народне скупштине у Валони развио државну заставу Албаније – црвену заставу са црним двоглавим орлом која, наравно, није имала на себи звезду петокраку. Успомена на тај датум се слави као највећи албански национални празник до данас, па га славе и припадници албанске националне мањине у Србији[39].

Сасвим је природно да албанска национална пракса постане узор војвођанским аутономашима, и зато је ЛСВ недавно опет промовисала војвођанску заставу и прогласила „Дан заставе“[40]. Под управом политичких нихилиста је северна Покрајина Србије коначно достигла албански ниво животног стандарда. Они би на путу ка „евроатлантским интеграцијама“ Војводину да сасвим сведу на албанске стандарде, па се сада труде да Војводини накалеме стандарде албанског државотворног обрасца. Празник “Фљамуртар”, у преводу “Дан заставе”, редовно се прослављао  на КиМ у време СФРЈ , а касније је злоупотребљен у сепаратистичке сврхе. Која је сврха увођења празника по албанском моделу у Војводину у којој он нема никакво историјско утемељење? Одговор се сам намеће. А грађани и сељаци би онда коначно живели лепо у независној Војводини – баш као данас што се живи на Косову и Метохији. Имали би сатисфакцију: једном годишње би уживали гледајући како њихове Мусе Кесеџије славе војвођански „Фљамуртар“. Зато данас знамења  Војводине подваљују анонимни партијски активисти у сврху промовисања тренутног политичког циља, уместо  да их стварају лица која би поштовала културу и традицију Војводине.

"Седам година војвођанске заставе" - Пропагандни плакат ЛСВ на коме су јасно уочљиви партијски елементи на тзв. застави АПВ.

***

Захваљујем се г. Радету Станићу који је за овај чланак уступио незванични симбол „Великог оријента Војводине“ и г. Мирку Стојнићу који ми је бројним стручним објашњењима веома помогао приликом израде овог текста.

Упутнице:


[1] Ковачев, Душан – Паланачка регионализација, Фонд Слободан Јовановић, 8 и 9. 7. 2009. године.

[2] Константиновић, Радомир: Филозофија Паланке, 1969.

[3] Екмечић, Милорад – Дијалог прошлости и садашњости, Београд 2002, стр. 506.

[4] Ковачев, Душан – Вођење политике широм затворених очију, Видовдан, 22. 6. 2010.

[5] Ковачев, Душан – Минирање Јужног тока стварањем нових аутономија у Поморављу, НСПМ, 21. 2. 2009.

[6] Војвођанско аутономаштво под светлошћу Ферала, Фонд Слободан Јовановић, I део 10. 9. – II део 10-12. 9. 2009,

[7] Станић, Раде – Први пут у јавности: министри масони, Прес, 19. 9. 2010.

[8] Станић, Раде – Први пут у јавности: министри масони, Прес, 19. 9. 2010.

[9] Ковачев, Душан -  Напуштање начела недељивости републике, Фонд Слободан Јовановић, 5. 6. 2010.

[10] Станић, Раде – Први пут у јавности: министри масони, Прес, 19. 9. 2010.

[11] Ово ми је лично потврадио и сам г. Раде Станић.

[12] Föderalistische Union Europäischer Volksgruppen

[13] Екмечић, Милорад – Дијалог прошлости и садашњости, Београд 2002, стр. 498. Да се не ради само о простом неразумевању разлике појма амблема са појмовима грба и заставе, не говори толико Екмечићев навод колико трапава пракса на којој истрајавају војвођански аутономаши.

[14] Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6.(19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма

[15] Ацовић, Драгомир М. – Хералдика и Срби, Завод за издавање уџбеника, Београд, 2008. стр. 632.

[16] Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6.(19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма

[17] Ковачев, Душан – Тајни пројекат ре-аутономија Војводине, НСПМ, септембар 2008.

[18] Да није било савесности Андраша Агоштона, грађани и сељаци Војводине уопште не би сазнали да је Тамаш Корхец израдио спорни Статут Војводине.

[19] Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6. (19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма

[20] Глогоњац, Драгослав – Први и једини српски асигнат; Колекционар, бр 1, Београд 1974, стр. 63.

[21] “Речено је да је штит сложен из три поља. Хералдичким језиком, штит је подељен на три поља, што је иначе реткост. Даље, сасвим лаички и нестручно, речено је да су два усправна поља, а једно положено, што је хералдички нонсенс, поготову што се даље објашњава да је „у левом усправном пољу” – потпуно нетачно – јер према хералдичким законима лево и десно су појмови везани за штит, како га носи штитоноша „с апостолом Павлом, који држи мач. А, у ствари, ослоњен је на мач, јер да га држи, био би уздигнут – десном руком, „а у левој (држи) књигу”. Ако знамо да је Св. апостол Павле био у Бачкој и на Фрушкој гори 65 година после Христа, књигу није могао ни да замисли, а не да је држи. Тада су постојали свитци пергамента и слично, а не књиге. На грб Срема ћу се још вратити, али је несхватљив чемпрес иза јелена, наместо јаблана. (…) Грб Срема је неодговорно, крајње дилетантски искасапљен, да би га уклопили у доње поље. Истина, основну грешку чини Хуго Герард Штрел, дајући плаву боју свим пољима, осим са јеленом (и чемпресом). Бачка има смешног апостола Павла, уместо у црвеној, у мркој одори, који држи мач за оштрицу и већ поменуту књигу.
Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6. (19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма

[22] Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6. (19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма

[23] Српској јавности је мало познато да су у суседној Републици далеко одмакли тектонски процеси аутономаштва. Види: Ковачев, Душан – Аутономашки покрети у суседној Хрватској, Фонд Слободан Јовановић, 2. 11. 2011. Војвођански аутономаши веома дуго сарађују са хрватским аутономашима.

[24] „Кава Хаг”, иначе немачка, у склопу својих пропагандних акција у свакој од земаља у којој је имала представништво (и, наравно, продају) издала је књижице за улепљивање маркица са грбовима места те земље. То сам и ја радио око 1933-35. Књига се звала „Грбови Југославије” (Издаватељ Кава Хаг Д. Д. Загреб). Концепт и текстове дали проф. др Рудолф Хорват и Емилије Лашовски равнатељ Краљевског државног архива у Загребу. Цртеже грбова радила је Вјера плем. Бојничић-Замола, хрватска позната сликарка. Међутим, две су ствари за чуђење: помиње се у уводу Вараждин као најстарији (тада наш) град са грбом из 1467. Али, аутори прескачу Нови Винодолски – ускочки, српски град, који статус краљевског слободног града и грба, „на плавом пољу сребрна кула, испод осмокрака, сребрна звезда, добио за ратне заслуге од краља Матеје Угарског, сина Сибињанин Јанка (Hunuadu Janos – где презиме потиче од приморске речи хуњад – зет, од италијанског cognao, а по родослову из мађарске историје отац му има надимак серб…)

Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6. (19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма

[25] Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6. (19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма

[26] погрешка је у несхватању хералдике и потпуно игнорантском односу. Уопште није важан цртеж грба, поготову у овако издуженом штиту, већ садржина дата у опису – хералдички: блазону грба. Цртеж се мора држати блазона, свих, у њему поменутих детаља. Никакав „талон” се хералдички не признаје и не би требало ни на покрајинском, градском, а посебно не на југословенском нивоу, чиме доказујемо пословични недостатак општег образовања. Блазон грба Војводине би требало да садржи поделе штита, боје, боје „беyева” – одеће особа, лава, итд. и, наравно, јаблана.

Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6. (19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма.

[27] Стојнић, Мирко – Лаички урађен грб Војводине, ”Дневник”; Нови Сад; 6. (19.) август 2002. Доступно на  електронској страници Центра за истраживање православног монархизма.

[28] Ацовић, Драгомир М. – Хералдика и Срби, Завод за издавање уџбеника, Београд, 2008. стр. 632.

[29] Bugajski, Janusz – Restauration of Vojvodina`s Autonomy: A model of Multi/Ethnic Sstability, Washington, Capitoll, 28. 6. 2001.

[30] Број гласача који су се на референдуму у Војводини изјаснили против новог Устава Србије, био је занемарљив.

[31] Вучинић, Маринко, Доба политичке безначелности, Службени гласник, Београд, 2010.

[32] “Три жуте звездице постављене у кругу на центру плавог ширег поља представљају једноставно три историјске и данашње регије у Војводини: Срем, Банат и Бачке”, Говор Ненада Чанка, председника Скупштине АП Војводине на 27. седници Скупштине АП Војводине, одржаној 27. фебруара 2004. године, поводом разматрања и доношења Одлуке о војвођанској застави. Не постоји макар један традиционални пример у хералдици према коме је икад у историји – Срем, Банат или Бачку представљала златна петокрака звезда. Међутим, сличност са мотивом на застави ЛСВ је очигледна.

[33] Одлука о застави АП Војводине, Службени лист АПВ бр. 2/2004 и 18/2009. Донета је 2004. године. Ова одлука се од 14. децембра 2009. године примењује као Покрајинска скупштинска одлука, а на основу Покрајинске скупштинске одлуке о спровођењу Статута Аутономне Покрајине Војводине (“Сл. лист АП Војводине”, бр. 18/2009).

[34] Устав Републике Србије, чл. 183. ст. 3. л. 3.

[35] Статут АПВ, чл. 9, Службени лист АПВ бр. 17/2009.

[36] Овај пропис се, дакле, може тумачити у смислу декларативног дејства конвалидације ex tunc. Међутим, мора се тумачити системски. Конвалидација је манљива, јер је покрајинском одлуком конвалидиран грб као амблем.

[37] Службени гласник РС број 129/2007.

[38] Веб сајт: “Застава Војводине”

[39] М. А. – Албанци обележили дан заставе. Политика, 29. 11. 2011.

[40] Иако је пре­ма од­лу­ци Устав­ног су­да из 2006. го­ди­не за­ста­ва Вој­во­ди­не не­у­став­на, Ли­га со­ци­јал­де­мо­кра­та Вој­во­ди­не про­гла­си­ла је ју­че „Дан за­ста­ве“, про­мо­ви­шу­ћи „вој­во­ђан­ску тро­бој­ку“, ко­ја ће пре­ма њи­хо­вом из­ве­шта­ју уско­ро би­ти ис­так­ну­та у још не­ко­ли­ко ло­кал­них са­мо­у­пра­ва. Ак­ти­ви­сти ЛСВ-а од пет­ка на ви­ше ло­ка­ци­ја у оп­шти­на­ма где не­ма за­ста­ве, али и у Но­вом Са­ду и дру­гим гра­до­ви­ма, при­ку­пља­ју пот­пи­се за пе­ти­ци­ју да се она ис­так­не. Пре­ма до­ступ­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма, ова ак­ци­ја се до не­де­ље у под­не од­ви­ја­ла без ика­квих ин­ци­де­на­та. Ка­ко ка­жу, ак­ци­ја је по­кре­ну­та због то­га што ни по­сле се­дам го­ди­на од од­лу­ке по­кра­јин­ске Скуп­шти­не за­ста­ве Вој­во­ди­не ни­су ис­так­ну­те у 19 од 45 оп­шти­на у Вој­во­ди­ни. Пот­пред­сед­ни­ца Скуп­шти­не Вој­во­ди­не Ма­ја Се­дла­ре­вић ка­же да по­сто­ји оба­ве­за да оп­шти­не, јав­на пред­у­зе­ћа и дру­ге ин­сти­ту­ци­је ис­так­ну ово обе­леж­је. Ме­ђу­тим, ДСС тра­жи да се из­вр­ши на­лог Устав­ног су­да из 2006. го­ди­не, ко­ји је Скуп­шти­ни АПВ на­ре­дио уки­да­ње не­у­став­не од­лу­ке о за­ста­ви из 2004. го­ди­не, као и да се ски­ну све „за­ста­ве Вој­во­ди­не“ са свих обје­ка­та ор­га­на по­кра­јин­ске ауто­но­ми­је и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве у Вој­во­ди­ни.

Костић, С – Чанак промовисао неуставну заставу, Правда, 28. 2. 2011.

Душан Ковачев, 12.04.2011.

2 коментара

  1. Dusan Ciric 19.04.2011. у 14:52

    Изгледа да је количина српства у вези са количином мржње која се показује према неистомишљеницима. Аутор се труди да конфузно каже неко своје мишљење вређајући грађане своје земље. Могуће је да је посељачење Београда и београдизација Србије крај наше државе. Наш љути Србин, аутор овог текста, личи ми на љуте Хрвате који проливају сузе над злочинцем. Могуће је да се ради о периферном Србину који је из Хрватске побегао у Србију. Агресивност људи у нашој земљи постаје непријатна и досадна. Овај текст штети интересима наше државе.

  2. Душан Ковачев 27.04.2011. у 12:05

    Српство се не не мери, јер његова вредност није квантитативна. Нарочито се не мери мржњoм, нарочито не оном којом непријатељи српске културе и државе желе да надмаше вредности које оне носе.
    Можете да окитите сваку бирократску установу заставом коју су нацртали посластичари еврорегионализма ради своје партијске промоције. Можете на сваки чварак, кукуруз или паприку да ставите амблем какав год хоћете, али то неће повећати ни стандард, ни запосленост, ни привредни раст, нити ће привући инвестиције или поново покренути производњу у фабрикама које су продате страним шпекулантима и милошевићевим тајкунима да их упропасте.
    Уместо што ме лажно оптужујете за мржњу и вређење грађана Србије, боље размотрите ко је то наше грађане осиромашио и гурнуо у дужничко ропство, а државу у зависност од страних кредита. Такође, размислите и о томе која је “држава”, о чијим интересима се бринете.
    Ништа није досадније и непријатније од идеолошке пропаганде једне глобалистичко-регионалистичке бирократије. Из њихове накарадне псевдохералдике се савршено види какав је њихов стварни однос према регијама о чијем напретку се она тобож стара.

Пошаљите коментар

ВАШ КОМЕНТАР

ВАШЕ ИМЕ

МЕЈЛ (неће се објављивати)

ВАШ САЈТ

Напомена: због модерације коментара вероватно је да се Ваш коментар неће појавити тренутно. Нема потребе да поново шаљете Ваш коментар.

ДСС: Политичка неутралност једини пут за Србију

ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »

КЉУЧНЕ РЕЧИ