Крајем фебруара у Дому културе студентски град, на Новом Београду, одржана је трибина поводом књиге др Драгана Петровића, Српске политичке странке, у издању Културе полиса, Београд, 2010. (стр. 350). На промоцији су говорили проф. др Зоран Аврамовић (рецензент књиге), проф. др Слободан Антонић и аутор. Овде ћемо дати краћи преглед излагања учесника трибине, имајући у виду да се наведена научна монографија бави историјатом настанка и развоја партијског система у Србији и другим српским просторима, са посебним акцентом на савременом периоду вишестраначја.

Оснивање политичких странака на подручју Србије, а у мањој мери и других српских етничких простора, имало је своје зачетке још око половине XIX века, али је свој прави (институционални) развој доживело управо захваљујући решењима Устава из 1869. године. Током друге половине ХIХ века успоставио се, за ондашње европске прилике, релативно стабилан вишепартијски систем у Србији, са више истакнутих и добро организованих политичких странака. Народна радикална странка се издвојила као партија развијене инфраструктуре, масовног чланства и добре организације, док су остале странке, попут Напредњачке, Koнзервативне и Либералне, биле ближе моделу кадровских странака. У периоду све до 1903. године и Мајског преврата, вишепартијски систем у Србији је био оптерећен честим вануставним мешањем монарха из породице Обреновић у домене надлежности владе и парламента. После тога долази до процвата вишепартијског система у Србији, све до Првог светског рата (уз напомену да су и у време трајања Првог светског рата поштована, у датим могућностима, уставна правила Србије, чак и у егзилу на Солунском фронту). Овоме је свакако допринело стварање све бројнијег српског грађанства, развој секундарног (индустрија) и терцијалног сектора привреде, смањење удела неписмених, процват штампе и настајање политичке парламентарне културе. Остале српске области су имале неуједначен ниво развоја вишепартијског парламентарног система, где су Војводина, Бока Которска, којима треба додати српске странке у Хрватској и Далмацији, имали приближан достигнути ниво развоја са «предкумановском Србијом». Црна Гора је захваљујући полувековној аутократској владавини кнеза (од 1910. г. краља) Николе Петровића, добила први устав и изборе тек 1905. године, али се у следећој деценији ипак развио известан облик вишепартизма и парламентаризма, који је и даље озбиљно ограничаван од стране двора. Српске области које су се дуго налазиле под Турском, а пре свега Стара Србија, су биле на самом зачељу достигнутог нивоа вишепартијског организовања. У односу на Стару Србију у нешто повољнијем положају организације политичког живота је била Босна и Херцеговина, која је још од 1878. окупирана од стране Аустро-Угарске, а и после анексије од 1908. године је имала посебан режим у односу на друге провинције Монархије.

Укупан успех Краљевине Србије у унутрашњој и спољној политици, у периоду 1903-1918. године, има добрим делом упориште управо у високом ступњу демократске свести и парламентарног живота, као и изграђености целокупног политичког система за тадашње европске прилике.

Укупан успех Краљевине Србије у унутрашњој и спољној политици, у периоду 1903-1918. године, има добрим делом упориште управо у високом ступњу демократске свести и парламентарног живота, као и изграђености целокупног политичког система за тадашње европске прилике.

У заједничкој држави Краљевини Југославији, долази у исто време до даљњег развоја парламентаризма, а с друге стране до низа процеса и појава које су га успоравале. Тако је све до атентата у Скупштини 1928. године, као и догађаја који су следили, укључујући и Шестојануарску диктатуру, вишепартизам напредовао. Од средине тридесетих поново су забележени позитивни токови, које је пресекао Други светски рат на југословенском подручју. Сигурно је да у међуратном периоду највећи напредак вишепартизма и парламентаризма, у односу на дотадашње стање, бележе српске и југословенске земље које су дотле имале неповољније историјске могућности за његов развој, попут Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Старе Србије.

У епохи «друге Југославије», вишепартизам је замењен једнопартизмом, а парламентаризам је симулиран. У исто време неки елементи модернизације друштва су забележени (повећање писмености, удела градског становништва, еманципације жене, прогрес најзаосталијих области), што је додатно омогућило да после Титове смрти у деценији осамдесетих репресија ослаби и јави се низ дисидентских организација, покрета и удружења, иако је обнова уставом одређеног парламентарног вишепартизма уследила тек 1990. године.

Деценија деведесетих је представљала први период обнове модерног вишестраначја. На жалост ратови и санкције су представљали негативно окружење за парламентарну демократију на српским и екс-југословенским просторима, чему треба додати и низ унутар-политичких сукоба у самој Србији.

Деценија деведесетих је представљала први период обнове модерног вишестраначја. На жалост ратови и санкције су представљали негативно окружење за парламентарну демократију на српским и екс-југословенским просторима, чему треба додати и низ унутар-политичких сукоба у самој Србији. Поред свега, извесни резултати у овој области су били евидентни, а нарочито су се поспешили после 2000. године. У «пост-октобарској Србији» видан је напредак одвијања самог вишепартијског система и изборног процеса, са нешто мање напетости и унутар-политичких сукоба, или су они бар доведени на прихватљивији ниво решавања и политичке међустраначке утакмице. У Црној Гори корумпирани и аутократски режим, чија је персонификација Ђукановић, не само да успорава напредак парламентарне демократије и «гуши» опозицију, већ је читаву земљу повео необичним путем покушаја мењања националног и историјског идентитета, што потенцира даље велике сукобе како у самој Црној Гори тако и у окружењу. У Републици Српској је и поред низа ограничења која су јој наметнута (укључујући и покушаје угрожавања њеног опстанка од политичких структура из Сарајева, као и осионости и недемократског понашања дела међународних представника), створен један позитиван амбијент Српске који је у области изградње политичког система и вишепартизма дао видљиве резултате.

Доношење новог Устава Србије у јесен 2006. године, и постигнути успеси у борби за заштиту територијалног интегритета Србије по питању Косова и Метохије и других важних државних питања, повезивање око заједничких идеја и солидарности за сада на културном и емотивном, а све више и економском домену, становништва, државника, политичара, политичких странака из Србије, Републике Српске и Црне Горе, ојачали су у периоду до почетка 2008. године општи политички амбијент на српским просторима.

Поред свих набројаних тешкоћа, чему у Србији треба додати кризу у међународном процесу решавања даље судбине Косова и Метохије, што додатно оптерећује српски народ у целини, током последњих неколико година учвршћен је процес достизања неформалног опште-српског консензуса око најважнијих националних и државних питања. Када је реч о политичким странкама, ван тог консензуса је само ЛДП, односно у бирачком телу безначајне групе тзв. «друге Србије», које имају несразмерно велики утицај и подршку медија, из иностранства, најплаћенијих НВО, и неких великих страних сила (пре свега САД и Велике Британије). Доношење новог Устава Србије у јесен 2006. године, и постигнути успеси у борби за заштиту територијалног интегритета Србије по питању Косова и Метохије и других важних државних питања, повезивање око заједничких идеја и солидарности за сада на културном и емотивном, а све више и економском домену, становништва, државника, политичара, политичких странака из Србије, Републике Српске и Црне Горе, ојачали су у периоду до почетка 2008. године општи политички амбијент на српским просторима. Међутим, од почетка те календарске године и признавања независности Косова и Метохије од дела западних земаља, подстичу се сукоби у политичком и страначком животу Србије. Нова Влада формирана средином 2008. године наилази на мноштво проблема у унутар-политичком и спољнополитичком деловању и што је веома важно, за разлику од претходне две Владе на челу са Војиславом Коштуницом, мало полаже на успостављање опште-државног консензуса по важним националним питањима. У том правцу постоји снажна критика највећег дела опозиције према кључним потезима актуелне власти у последњих годину-две дана, што се нарочито односи на доношење Закона о информисању, Статуту Војводине, Декларацији о Сребреници, реформом правосуђа, ситуацијом у медијима, са више потеза у спољној политици, економском ситуацијом и др.

Проф. др Зоран Аврамовић, је дао општу анализу развоја вишестраначја у Србији и на српским просторима. Он се запитао: да ли је одржива општа хипотеза аутора књиге о сталном узлазном тренду развоја партијског система у Србији током посматраног периода и повезаности тих процеса са модернизацијским токовима. Професор Аврамовић је истакао да је у процесу дугог трајања видљив напредак у развоју партијског система, политичке културе, али да се периодично јављају озбиљни успоравајући, па и ретроградни процеси. Тако у дугачком периоду после Другог светског рата привремено нестаје вишепартијски систем, а рецимо у последњих неколико година се постигнути консензус у партијском систему, посебно када је у питању иначе веома крхка слобода медија, озбиљно крши. Развој и модернизација политичких странака, парламентаризма, изборног система, као и читавог политичког система и саме демократије на српским просторима је свакако важан циљ, али он не сме да буде главни и једини циљ сам по себи, одвојен од стварног живота и интереса народа, због којег на крају и постоји. То једнако важи и за реформе у области економије, војске и безбедносног система у целини, социјалној политици, медијима и др. Отуда освртање на богато историјско искуство у развоју вишепартизма, парламентаризма и демократије на нашим просторима, укључујући дакако и оне грешке и заблуде којих је свакако повремено било, може да буде велика залога за трезвенији приступ свим изазовима у будућности, јер напокон управо стварни резултати у положају и статусу нашег народа у свим сферама живота може и мора да буде једино право мерило саме успешности свих реформи, парламентаризма, политичког система и сл.

Политичка историја Србије може се посматрати као борба два начела, два блока, при чему се носиоци тих начела, односно актери та два блока, непрестано мењају. Реч је о борби етатистичко-ауторитаристичких и либертетско-демократских снага, која у Србији траје још од тридесетих година 19. века. Та борба је била, и остала, озбиљна, одлучна и непомирљива, и изазива дубоке пукотине у друштвеном и политичком земљишту.

Слободан Антонић је као основну врлину књиге истакао покушај да се направи историјска вертикала у историји партијског организовања у Србији. Он сматра да та вертикала у основи показује да се политичка историја Србије може посматрати као борба два начела, два блока, при чему се носиоци тих начела, односно актери та два блока, непрестано мењају. Реч је о борби етатистичко-ауторитаристичких и либертетско-демократских снага, која у Србији траје још од тридесетих година 19. века. Та борба је била, и остала, озбиљна, одлучна и непомирљива, и изазива дубоке пукотине у друштвеном и политичком земљишту. У трећој деценији 19. века на етатистичко-ауторитаристичкој страни имамо кнеза Милоша Обреновића, а на супротној, либертетско-демократској, Уставобранитеље. Четрдесетих и педесетих година 19. века затичемо сада победничке Уставобранитеље на етататистичко-ауторитарној страни, а на другој, про-демократској, либерале – европски образовану интелигенцију (Јеврема Грујића, Милована Јанковића, Јована Илића, Владимира Јовановића, итд). Шездесетих година 19. века, апсолутистичко-чиновничкој Влади Кнеза Михаила Обреновића супротстављају се не само либерали, који већ заузимају истакнута места у државној служби (Ј. Грујић је судија Главног суда, В. Јовановић професор Велике школе, итд), већ и готово цела интелигенција. Седамдесетих година 19. века видимо како се са либералима на власти, на чијем је челу Јован Ристић, дешава исто што се претходно десило са Уставобранитељима, тј. како се, по остварењу понечег од наумљеног, преобраћају у упорне заступнике етатистичко-ауторитарног табора; али, и они наилазе на снажан отпор про-либералног табора, овога пута у лику шароликих либерално-народњачких снага окупљених, концем те деценије, у Напредној странци. Осамдесетих година 19. века Напредњаци понављају судбину Уставобранитеља и Ристићевих Либералаца, преобразивши се на власти у типичну ауторитарно-дворску странку, док се као борбени заступник модернизацијско-демократског табора јавља никад интегрисано крило Напредњака – Радикална странка. Деведесете године 19. века обележене су наставком најоштријих политичких борби ауторитарно-традиционалистичког табора, у коме батину држе и раскраљ Милан, и друго Ристићево Намесништво, и нови краљ Александар Обреновић, и Либералци, и Напредњаци, и војска, и ко још све не, са про-демократским табором у коме су само Радикали, али са особеним и широким демократским покретом интелигенције, ситног грађанства и сељаштва, иза себе. Прву деценију 20. века обележиће долазак на власт Радикала, који, убрзо, почињу да понављају причу Уставобранитеља, Либералаца и Напредњака: ево их како, као странка на власти, већ у то доба (1903-1914) огрезају у свим врстама злоупотребе државе (од корупције, преко изборних превара, полицијске шикане политичких супарника, до отвореног изигравања парламентарних установа); али, од самог почетка, они у томе наилазе на најоштрије супротстављање демократско-либералног крила партије, које ће се 1905. године издвојити у Самосталну радикалну странку. Такође, двадесетих година 20. века, на друштвеној и политичкој сцени Србије налазимо два табора: у првом, ауторитаристичко-традиционалистичком, затичемо Радикале Николе Пашића, заједно са краљем Александром Карађорђевићем, а у другом, либертетско-демократском, Демократе (до 1919. Самосталне радикале) Љубе Давидовића. Након обнове парламентаризма, деведесетих година 20. века, опет наилазимо на сукоб етатистичко-ауторитаристичких и либертетско-демократских снага. Прве су оличене у Слободану Милошевићу и Социјалистичкој партији Србије, а друге у тадашњој демократској опозицији. Прва деценија 21. века пробудила је наде да ће овај расцеп коначно бити превазиђен. Али, ако донекле изузмемо раздобље мањинске Владе Војислава Коштунице (2004-2007), већина времена у овој деценији такође је протекла у тешким ауторитарним злоупотребама власти, гушењу независне јавности и спрези стварног парламентаризма и парламентарне опозиције. Демократска опозиција из деведесетих, када је дошла на власт, показала се, у највећем делу, као једнако ауторитарни управљач као што је била и власт против које се борила.

Слободан Антонић:

Да ли ће и данашњи напредњаци, ако сутра дођу на власт, показати исте особине и поновити исте грешке као и њихови историјски претходници?

Слободан Антонић се пита, данас, на почетку друге деценије 21. века, да ли ће се слично и даље догађати. Да ли ће и данашњи напредњаци, ако сутра дођу на власт, показати исте особине и поновити исте грешке као и њихови историјски претходници? Слободан Антонић је позвао да се сви добро замислимо у вези узрока овакве историјске појаве, а нарочито у вези поука које из наше новије политичке историје можемо да извучемо.

Др Драган Петровић је указао на противречности развоја парламентаризма последњих година, сложивши се са професором Аврамовићем да развој партијског система на нашим просторима није увек ишао узлазном путањом. Петровић је указао да је спољна политика често утицала на развој унутар-политичке сцене. У том правцу је изложио анализу међународних односа последњих година. Најновији процес преласка светског политичко-привредног система од монополарног ка мултиполарном има своје директне последице и пружа извесне шансе за повољније решавање неких основних питања српског народа, који је доста тога претрпео у периоду монополарног светског поретка са доминацијом Америке. Мултиполарни светски поредак са демократичнијим односима међу народима и државама, даје и српском народу веће шансе за реализацију својих нерешених националних и државних питања у региону, попут статуса Косова и Метохије и опстанка ентитета Републике Српске, у односу на до садашњи период диктата, оружаних агресија и притисака које су креирале САД. Америчка политика се у исто време показала као веома мало наклоњена српском народу, па ће повећани уплив других великих сила на Балкану, у складу са преласком светског монополарног система ка мултиполарном, бити и већа могућност Срба. При томе је веома важно, односно предуслов, да сама Србија изађе из велике политичке и друштвене кризе која јој је последњих година, између осталог, наметана споља. Тек таква, изнутра сложна и слободна, привредно и друштвено опорављена Србија, могла би у нешто повољнијим међународним околностима да покуша да се избори за своје место и опстанак целокупног српског народа на Балкану у савременом глобалном свету.

Управо у последње три године свет убрзаније прелази ка мултиполаризму, што даје додатне могућности званичном Београду да се више отвори ка Русији, Кини и другим силама, које су наклоњеније егзистенцијалним српским државним интересима од Америке. Међутим, управо у овом периоду Цветковићева Влада и председник Тадић се више везују за Англо-Американце, што између осталог резултира катастрофалним билансом државне политике изражено и у доношењу Статута Војводине у више тачака супротном важећем Уставу Србије, низу лоших потеза по питању Косова и Метохије, Декларацијом о Сребреници, увлачењем Турске у политички живот Србије, извесну дистанцу од Републике Српске, такође и од Црне Горе и сл.

У том правцу Петровић је указао на нелогичност креирања политике актуелног режима у Србији у последње три године, односно од формирања Цветковићеве Владе. Управо у последње три године свет убрзаније прелази ка мултиполаризму, што даје додатне могућности званичном Београду да се више отвори ка Русији, Кини и другим силама, које су наклоњеније егзистенцијалним српским државним интересима од Америке. Међутим, управо у овом периоду Цветковићева Влада и председник Тадић се више везују за Англо-Американце, што између осталог резултира катастрофалним билансом државне политике изражено и у доношењу Статута Војводине у више тачака супротном важећем Уставу Србије, низу лоших потеза по питању Косова и Метохије, Декларацијом о Сребреници, увлачењем Турске у политички живот Србије, извесну дистанцу од Републике Српске, такође и од Црне Горе и сл. Стање медија у Србији је веома лоше, пошто режим и чак страни фактор има предоминантан утицај у медијима, а опозиција веома мали.