Након више од деценије владавине разних петооктобарских формације, “држава” Србија најзад приводи крају поступак доношења Закона о спорту. Иако сви по доброј, старој матрици понављају оне тезе о спорту “као најбољем амбасадору наше земље”, нико се до сада није смиловао да пронађе одговарајући третман тако важној области човековог стваралачког живота који је још у античкој Грчкој нашао достојно место, одмах уз највеће песнике и трагичаре.

"Да ли је и наш данашњи "најбољи амбасадор" прогнан негде изван ове земље јер земља нема правилан однос према њему? Све више наших спортиста мења боје дресова и грбове освајајући чак и олимпијска одличја под заставама туђих земаља." На слици: Иван Ивановић, спортски новинар

О амбасадорима наше земље можда би могли неком другом приликом, али треба споменути да су се још наши суверени из XIX века латили праксе да неподобне политичаре и партијаше које је прегазило време шаљу у наша посланства и то чак она најбитнија попут Петрограда, Париза и Берлина.

Да ли је и наш данашњи “најбољи амбасадор” прогнан негде изван ове земље јер земља нема правилан однос према њему? Све више наших спортиста мења боје дресова и грбове освајајући чак и олимпијска одличја под заставама туђих земаља.

Вратимо се Закону о спорту. Да би све правно деловало ваљано, правни акт је потребно да прође три провере: а) да је донет од стране надлежног органа, б) да је задовољена одговарајућа процедура, ц) и да је написан у одговарајућој форми.

Ко је предложио овај закон? С обзиром да је више верзија писано, мењано, више се и не зна шта је чијих руку (и памети) дело, али се зна да је ових дана пред ретким посланицима Народне Скупстине Републике Србије овај, како воле да кажу “системски” акт бранила Снежана Самарџић-Марковић, министар омладине и спорта у Влади Србије.

Њена веза са спортом, кажу “упућени”, састоји се у томе што је некада упражњавала балет. Јесу ли “упућени” прочитали, рецимо, дефиницију балета у уџбеницима музичке културе за основну школу? Признајем, клупу сам гулио у доба “ненародне власти”, па су можда “упућени” променили уџбенике, али у моје доба за балет је важило да је то “музичко, сценско, инструментално дело”. Има ли игде овде помена спорта? Наравно, “упућени” ће рећи да је за бављење балетом потребна извесна физичка кондиција, припрема, вежбање мишица итд. Па, шта са тим? Извесна кондиција потребна је, рецимо, и за сечење дрва у шуми, па се сељаци из мог краја не хвале да се баве спортом!

Но, добро, непознавање спортске материје није спецификум само наше “комесарке за омладину и спорт”. У другој лабуристичкој Влади Тонија Блера, министар спорта није знао да каже ко је капитен фудбалске и рагби репрезентације Енглеске, али се снашао, па је пред новинарима рекао да га током мандата интересује само масовни и школски спорт.

У актуелној Влади, у доба када се кренуло са приватизацијом Телекома, министарка телекомуникација и информатичког друштва партијска колегиница Самарџић-Марковић, која се опет, највише у свом законском ауторском првенцу бави приватизацијом и продајом спортских колектива – јединог дела пословања које ова наша “држава” није продала.

Занимљивије од спортског знања наше “комесарке” је питање чији је она кадар, тј. из које она групације долази. А најзанимљивије је да се та групација увек некако нађе међу онима који “претачу мед”, па им после прсти, ето тако, испадну “медени”. Тако је у актуелној Влади, у доба када се кренуло са приватизацијом Телекома, министарка телекомуникација и информатичког друштва партијска колегиница Самарџић-Марковић, која се опет, највише у свом законском ауторском првенцу бави приватизацијом и продајом спортских колектива – јединог дела пословања које ова наша “држава” није продала.

Ту долазимо до онога шта пише у “комесаркином” законском литерарном првенцу. Иако је приватизација тј. еуфемистички речено “промена власничких односа” тек само један сегмент тог закона, а уређење односа унутар још неизграђеног новог система спорта практично срж материје, стручна јавност се највише фокусирала на питање власништва.

Готово сви спортски форуми, челници клубова, па и организације навијача имали су примедбе, али је власт употребом различитих метода “шаргарепе и (ређе) штапа” некако успела да ућутка “главне играче”. Видећемо тек када почне примена одредаба појединих законских мера да ли је тријумф “надлежних органа” потпун с обзиром да оно што пише у закону не мора и да се спроведе у дело.

Говорећи о приватизацији, српски спортски челници решили су да примене исти онај поступак који су, са већим или мањим изузецима, примењивали пуних десет година у нашој привреди. Укратко, либерализуј, продај кроз тендере и аукције редом фирму по фирму, а паре од приватизације троши по свом нахођењу и коалиционом договору.

Готово сви спортски форуми, челници клубова, па и организације навијача имали су примедбе, али је власт употребом различитих метода “шаргарепе и (ређе) штапа” некако успела да ућутка “главне играче”. Видећемо тек када почне примена одредаба појединих законских мера да ли је тријумф “надлежних органа” потпун с обзиром да оно што пише у закону не мора и да се спроведе у дело.

Сада, када смо изарчили сав новац од продаје тих фирми, кренимо у продају Телекома, а ако потенцијални страни купци неће да дају онолико пара колико нама треба да купимо још пар година социјалног мира, хајмо да продамо спортске клубове, ко зна колики ту новац “чучи”?

Опет ће паре завршити у државним рукама, а одатле ће се трансферисати у џепове оних који су се ту “затекли стицајем срећних околности”, затим у џепове подобних привредника и локалних “субаша” и, најзад, “коске и качамак” за отпремнине, пензије, дечје додатке и остала социјална давања обичних смртника.

Нико у тој стручној јавности није поставио, чини ми се, суштинско питање: откуд држави право да убира новац од приватизације (мимо прописаног пореза од трансакције) нечега што није у њеном власништву?

Има ли држава Србија неки клуб који је у њеном власништву? Нема, али и да има, да ли онда сви њени грађани треба да навијају искључиво за тај клуб јер се он издржава од наших пара? Чему онда други клубови у државном првенству, ако је један од њих државни? Наравно, ова питања су несувисла, јер држава и нема ниједан клуб у ком министарства, агенције, бирои итд. постављају управе, усвајају буџет, ангажују појачања…Пошто држава нема клуб, које паре онда тражи ако продаје туђе? Узмимо пример три фудбалска клуба која се у последње време спомињу као клубови “од посебног значаја” – Црвену звезду, Партизан и новосадску Војводину.

Пошто држава нема свој клуб, које паре онда тражи ако продаје туђе? Узмимо пример три фудбалска клуба која се у последње време спомињу као клубови "од посебног значаја" - Црвену звезду,Партизан и новосадску Војводину.

Оснивачи нашег најстаријег прволигаша из “српске Атине” 1914. године били су новосадски студенти који су га формирали по узору на прашку Славију. Скоро 100 година Војводина и Славија деле исту боју дресова, често имају исту судбину, а управе негују веома пријатељске односе. Да ли ће наша држава неки посао одрадити коначно поштено и новац од продаје тог клуба дати породицама и живим наследницима (ако их уопште има) његових оснивача? Како држава Србија да узме паре од продаје клуба из Новог Сада – града који у доба оснивања Војводине и није припадао нашој земљи, него Аустро-Угарској?!

У документима са оснивачке скупштине Црвене звезде 4. марта 1945. године стоји да је оснивач Уједињени савез антифашистичке омладине Србије (УСАОС). Те организације висе нема, да није дошло до посете руског председника Димитрија Медведева вероватно нико од државних званичника не би ни споменуо улогу српског антифашизма у доба Другог светског рата, а ни органи тада конституишуће Демократске Федеративне Југославије нису баш омиљени у данашњој медијској комуникацији.

Најдрастичнији је, чини нам, се пример Партизана, клуба који је по угледу на московски ЦСКА устројен у оквиру спортске секције армије. Мало који навијач “црно-белих” зна данас да су прве клупске боје, такође по угледу на моћни колектив Црвене армије, биле црвено-плаве. Наша војска данас не носи униформе по угледу на ЈНА, официрске ознаке више подсећају на америчке, него на неку партизанску заоставштину, а највиши официри нескривено тумаче да оружана сила државе Србије не баштини традицију некадашње “четврте армије на свету”. Иста та држава се, међутим, не либи да најави да ће учествовати у (евентуалном) процесу приватизације Партизана, чији су почеци уско везани за армијски врх СФРЈ.

У тренуцима када се обављају трансфери играча, надлежни у управи истичу да се “ради о пословној тајни”, а када исти људи лошим пословањем доведу клуб у незавидан материјални положај, на сва уста апелују да их држава спаси јер су они “јавно добро грађана Србије”.

Понашање клубова је друга тема, али је евидентно да се у говору и начину делања актуелних руководилаца наших најбољих колектива јавља невиђено лицемерје. У тренуцима када се обављају трансфери играча, надлежни у управи истичу да се “ради о пословној тајни”, а када исти људи лошим пословањем доведу клуб у незавидан материјални положај, на сва уста апелују да их држава спаси јер су они “јавно добро грађана Србије”. Питају ли се ти, најчешће партијски и тајкунски намештеници, какву материјалну добит ће имати држава од продаје њихових најбољи играча у иностранство?

Или, још драстичније питање, с којим правом држава тражи од навијача Црвене звезде да плаћа струју једином дистрибутеру ако зна да тиме учествује у финансирању ФК Партизан цији је ЕПС био спонзор искључиво за утакмице Лиге шампиона?

Таква произвољност и волунтаризам видљиви су и на локалном нову где скоро свака општина има удео у финансирању одређених клубова. О томе можда више зна “комесаркина” странка или унија странака, јер је њена основна идеја (ваљда трећа од оснивања) – “све наше проблеме решићемо када дебеоградизујемо Србију и од једног Београда направимо од пет до седам “Београда” (лицитација још траје)!

Таква произвољност и волунтаризам видљиви су и на локалном нову где скоро свака општина има удео у финансирању одређених клубова. О томе можда више зна “комесаркина” странка или унија странака, јер је њена основна идеја (ваљда трећа од оснивања) – “све наше проблеме решићемо када дебеоградизујемо Србију и од једног Београда направимо од пет до седам “Београда” (лицитација још траје)!

Питање је и како ће тећи приватизација тих локалних клубова у које општинске власти већ деценијама улажу, а некада су улагали и социјалистички гиганти. Ако се понови већ виђени поступак приватизације у привреди, биће то још један апсурд јер ће средина из које је потичу добити само “мрвице” из државног трансфера. Да будем сликовит…Нађу се продавац и купац и желе да обаве трансакцију продаје њиве. Онда дође сеоски пандур и каже: не може то тако! Не можеш ти само њему да даш паре, а он да их узме и плати порез држави. Него, овако ћемо ми, он теби даје њиву, ти мени новац, а ја ћу да проценим колико тог новца остаје у мом џепу, а колико ћу његових пара да одредим њему.

Изгледа да ћемо тај филм гледати и у спорту. Или ће регионализација решити и то питање, као што ће решити све наше проблеме?