Фонд Слободан Јовановић | Драган Крсмановић: Амнезија

Дан сећања на жртве НАТО агресије 1999. године лагано се претвара у дан заборава. Поново смо и овог 24.марта чули да је број жртава између 1.200 и 2.500. Танјуг наводи податке о 3.500 убијених и 12.500 рањених и повређених.

Драган Крсмановић: Ова наша држава, својим немаром поново убија ове жртве бришући сећање на њих. Зар је толико скупо и компликовано да Министарство рада и социјалне политике, Министарство одбране или било која државна институција отвори сајт под називом „меморијал жртава НАТО агресије“, где би се нашле фотографије и биографије 1.031 војника и полицајца који су дали живот у време НАТО агресије. Или још боље, да се објаве подаци за све жртве са Косова и Метохије, али и широм Србије са тачним подацима о времену и начину смрти.

Како је могуће да се ни сада, дванаест година касније, нико не досети да тачно попише жртве и страдалнике овог, ми са оптимизмом кажемо последњег, рата? Од почетка агресије прошло је 4380 дана. Да смо свакога дана пописивали само по једну жртву посао би био окончан.

„Они“ никако да схвате да жртва није „нешто“ већ „неко“. Да је жртва личност са својим особинама, врлинама и манама. Да има оца и мајку а често и децу. И никако да прихвате да је сећање на ове жртве наша обавеза. Њихова имена су записана на небу, али њихова имена морају бити записана и на земљи у велики помјаник нашег националног сећања.

Ни слутио нисам да ћу се икада и у једној ствари сложити са Наташом Кандић. Али морам признати да је у праву у ономе што сви ми знамо: посао утврђивања броја и идентитета жртава је посао државе.

Ова наша држава, својим немаром поново убија ове жртве бришући сећање на њих. Зар је толико скупо и компликовано да Министарство рада и социјалне политике, Министарство одбране или било која државна институција отвори сајт под називом „меморијал жртава НАТО агресије“, где би се нашле фотографије и биографије 1.031 војника и полицајца који су дали живот у време НАТО агресије. Или још боље, да се објаве подаци за све жртве са Косова и Метохије, али и широм Србије са тачним подацима о времену и начину смрти. Јер кад се идентификују жртве идентификоваће се и злочинци. Као што правда захтева да се пред лице правде изведу сви који су скривили смрт албанских цивила, она тражи да се утврде и кривци за смрт, само на Kосову и Метохији, 1390 цивила неалбанаца међу којима је и 309 жена. Колико је од 10.533 Албанца страдало од дејства српских снага као борци или као недужни цивили, колико их је убијено дејством НАТО авијације, а колико од стране ОВК јер су били „сарадници српских власти“? Колико је од 2.238 Срба страдало као борци а колико као цивили и ко их је убио? И како то да је међу жртвама, када се погледа процентуално учешће у становништву покрајине, опет двоструко више Срба?

Изгледа да је ипак далеко лакше манипулисати мртвима него их пописати. Када се буде утврдило ко је и зашто убио малу Милицу Ракић и још 88 малишана, постаће потпуно јасно да Срби нису само „злочинци“ већ и жртве и да ће наши нови пријатељи из НАТО морати пре љубљења са министром Шутановцем да положе један венац на споменик онима којима су одузели право да буду жртве проглашавајући их „колатералном штетом“.

Изгледа да је ипак далеко лакше манипулисати мртвима него их пописати. Када се буде утврдило ко је и зашто убио малу Милицу Ракић и још 88 малишана, постаће потпуно јасно да Срби нису само „злочинци“ већ и жртве и да ће наши нови пријатељи из НАТО морати пре љубљења са министром Шутановцем да положе један венац на споменик онима којима су одузели право да буду жртве проглашавајући их „колатералном штетом“. И када се открије ко је и зашто усмртио монаха Харитона постаће јасно зашто Србија не сме допустити да православне храмове и монаштво на Косову и Метохији штите они који су кадри да почине такве злочине.

Новац наравно није разлог јер цена целог пројекта мања је од цене једног црног аутомобила, који чучи иза зграде владе чекајући неког од министара да их одвезе на службени ручак.

Слобода и достојанство немају цене, за све остало постоје платне картице.