Уколико сте овај текст отворили због жеље да читате новости са Фарме и куће Великог брата, Двора или Парова, предлажем да текст одмах затворите.

Владимир Пудар: Крилатица која се толико понавља и која је постављена на ниво аксиома, чињенице која се не доказује, која се подразумева, ме подсетила на ''Животињску фарму'' и моја размишљања из 2000. године. Четири ноге добре – две ноге лоше. Европа нема алтернативу. Из дана у дан слушамо политичке лидере, све оне на власти и део оних у опозицији, како понављају ову крилатицу. И слушаћемо их све док и последњег Србина не убеде, оном методом да сто пута поновљена лаж постаје истина, да Европа заиста нема алтернативу и да по сваку цену морамо да се тој Европи приклонимо.

Сећам се, негде средином 2000. године, са седамнаест година,  сам се први пут сусрео са књигама Џорџа Орвела. То је било време када смо очекивали и надали се крају тоталитарног режима у Србији, последњим данима комунистичке владавине, започете још 1945. године, а завршене те јесени, падом брачног пара, жене са цветом у коси и њеног мужа. Време је било такво и атмосфера је била таква да смо ми, тадашњи средњошколци, помно пратили и активно учествовали у догађајима који ће довести до доласка на власт првог демократски изабраног председника наше државе. И није ни чудо што су и моју генерацију тада привлачиле књиге каква је ”1984.” или ”Животињска фарма” или представе каква је била ”Разговор у паклу између Макијавелија и Монтескјеа”. Некако, највише ми је у сећању остала ”Животињска фарма” , можда и зато што сам у њој видео и препознао ликове који су се тада појављивали на политичкој сцени Србије. Тако се сећам да сам у Наполеону, наравно, препознао С. Милошевића, у Сквилеру Николу Шаиновића, ту су били и пси, који су се ноћу возили у комбијима и тукли присталице опозиције, овце које су уместо ”четири ноге добре-две ноге лоше” викале ”домаћи издајници и страни плаћеници”, нашли су се ту многи високи функционери Милошевићевог режима. Дошао је коначно и тај 24. септембар, ми смо рекли своје (истина морали смо још десетак дана да говоримо) и коначно смо видели леђа Напол… , овај Милошевићу.

Године су прилазиле и већ сам почео да заборављам ”Животињску фарму” и Орвела. Успомена на Слобу, Миру, Шаиновића, Горицу Гајевић, Ивана Марковића и остале је почела да бледи. Међутим у последњих неколико месеци сам осећао некакав дежави, као да почиње да ми се враћа оно што сам давно искусио. Прва асоцијација беше крилатица ”Европа нема алтернативу”. Крилатица која се толико понавља и која је постављена на ниво аксиома, чињенице која се не доказује, која се подразумева, ме подсетила на ”Животињску фарму” и моја размишљања из 2000. године. Четири ноге добре – две ноге лоше. Европа нема алтернативу. Из дана у дан слушамо политичке лидере, све оне на власти и део оних у опозицији како понављају ову крилатицу. И слушаћемо их све док и последњег Србина не убеде, оном методом да сто пута поновљена лаж постаје истина, да Европа заиста нема алтернативу и да по сваку цену морамо да се тој Европи приклонимо. Повезујући ове две крилатице почело је полако да се буди сећање на Орвела и његову ”Животињску фарму”. Чини ми се некако да после десет година поново постоје ликови који неодољиво подсећају на Орвелове јунаке. Не желим да повлачим паралеле, они који су читали Орвела сигурно ће их и сами препознати, они који нису, свакако неће знати о коме се и зашто ради. Србија ме данас подсећа на Властелинску фарму, односно последње дане Животињске фарме, али и на 1984. Свака слободна мисао се санкционише, вербални деликт се опет уводи кроз институт говора мржње, који иначе обилато користе они који најчешће у јавности указују на њега. Медији су у функцији прогона опозиције и то оног неподобног дела опозиције, тужиоци јавно најављују кога ће саслушати и у ком својству. Аргументована критика се проглашава стварањем атмосфере за убиство.

Власт предвођена Демократском странком је свесна да су резултати њихове владавине катастрофални, да им нико више не верује. Истина, нека изборна обећања су испуњена. Можемо да путујемо без виза, али немамо пара за путовања; постали смо лидер у региону, али по броју незапослених; у врху листе смо по висини плате, али обрнутим редоследом. Због оваквих сјајних резултата, власт је свесна да од позитивне кампање на следећим изборима хлеба неће да се наједе и да сада морају да се окрену негативној кампањи.

Поред тога, Србија је данас држава у којој се живи изузетно тешко. У последње три године доживели смо осетан пад животног стандарда, пад куповне моћи, пад броја запослених, пад моралних вредности, али зато пораст цена, пораст броја социјално угрожених, поново људи умиру од глади, или, како је рекао Синиша Ковачевић, цркавају од глади, јер се од глади не умире него цркава. Данас је у Србији луксуз купити врећу кромпира; до млека је тешко доћи, јер га нема; цена горива скаче, јер се буџет пуни подизањем акциза; најављује се велико поскупљење хлеба.  Као одговор добијамо реконструкцију Владе, помпезно се најављују нови – стари циљеви Владе, које ће Влада испунити до краја мандата, односно у следећих годину дана. Исти циљеви који су прокламовани пре четири године и који нису испуњени ни у једном промилу. Изгледа да су се премијер и министри нагло опаметили, па ће сада за годину дана урадити све оно што нису били способни да ураде за три године.

Власт предвођена Демократском странком је свесна да су резултати њихове владавине катастрофални, да им нико више не верује. Истина, нека изборна обећања су испуњена. Можемо да путујемо без виза, али немамо пара за за путовања; постали смо лидер у региону, али по броју незапослених; у врху  листе смо по висини плате, али обрнутим редоследом. Због оваквих сјајних резултата, власт је свесна да од позитивне кампање на следећим изборима хлеба неће да се наједе и да сада морају да се окрену негативној кампањи. Поставља се само питање према коме. Према Социјалистима не могу, заједно врше власт; према Напредњацима неће, очекују да ће заједно да врше власт. Остаје им дежурни кривац: Демократска странка Србије и њен председник Војислав Коштуница.  Циљ је сада Коштуницу приказати вођом злочиначког удружења, познатијег као ДСС,  иза којег је све оно лоше што се дешавало у Србији последњих 10 година. Већ опробаним методама, Коштуница се сатанизује, проглашава кривим за све и свашта. Последњи напад на њега је повезивање са убиством покојног председника Владе Зорана Ђинђића. Не би ме чудило да се ускоро у једној од епизода серијала Инсајдер појаве сведоци који ће рећи да су видели Коштуницу како посећује Легију у затвору, како одлази у Кулу на концерт посвећен ЈСО, како плива у базену у Шилеровој и крај базена ушмркује бели прах. Онда ће се јавити и они који су видели како Коштуница излази из зграде у Улици Адмирала Гепрата и носи некакав чудан замотуљак. Коштуницу ће тада ухапсити новинари Инсајдера, главни уредник ће га осудити на доживотну робију и биће утамничен у подруму зграде Б92. Јер, потребно је ућуткати Коштуницу. Ако се ућутка Коштуница, неће остати нико да нас подсећа да Европа има алтернативу, да НАТО пакт није пут којим Србија треба да иде, да се за Космет вреди и може борити. Неће више бити живог споменика који би нас подсећао колике су биле плате када је Коштуница био председник Владе, а какве су сада, колико је коштао хлеб,  шећер, уље, млеко, бензин у време Коштуничине Владе, а колико коштају сада. Ако се Коштуница ућутка, ућуткаће се и Србија. Бићемо препуштени на милост и немилост, ма само на немилост, онима који су спремни да безусловно уведу Србију у ЕУ, па макар и без Срба.

Ако се ућутка Коштуница неће остати нико да нас подсећа да Европа има алтернативу, да НАТО пакт није пут којим Србија треба да иде, да се за Космет вреди и може борити. Ово више није питање Коштунице и ДСС, ово је питање основних људских права и слобода. Ако се репресија сада не заустави, ко зна на чему ће се зауставити. Можемо да се слажемо или не слажемо са Коштуницом, да волимо или не волимо ДСС, али данас бранећи Коштуницу бранимо себе и наше право да размишљамо својом главом, да кажемо оно што мислимо, без страха да ће неко због тога закуцати на наша врата.

Данас је Србија устала да брани Коштуницу. Као и велики број грађана Србије, својим потписом на петицији осуђујем недостојан покушај да се Коштуница повеже са убиством Зорана Ђинђића. Ово више није питање Коштунице и ДСС, ово је питање основних људских права и слобода. Ако се репресија сада не заустави, ко зна на чему ће се зауставити. Можемо да се слажемо или не слажемо са Коштуницом, да волимо или не волимо ДСС, али данас бранећи Коштуницу бранимо себе и наше право да размишљамо својом главом, да кажемо оно што мислимо, без страха да ће неко због тога закуцати на наша врата. ”Прво су дошли по социјалисте, а ја се нисам побунио, јер нисам био социјалиста. Затим су дошли по синдикалце, а ја се нисам побунио  јер нисам био синдикалац. Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио, јер нисам био Јеврејин. Онда су дошли по мене, и више није било никога да се заузме за мене.”