Месец март је, поред јуна, наравно, често у последњих 150 година био судбоносан за наш народ и државу. Потписана је „Железничка конвенција“ 1881, Србија је проглашена краљевином 1882, састао се први (привремени) парламент Краљевине СХС 1919, Велика Британија, САД и СССР признале ДФЈ 1945, ухапшен је Дража Михаиловић 1946, отпочеле су велике демонстрације Албанаца на Косову 1981. и прве велике демонстрације против Милошевића 1991, одржан је референдум о отцепљењу БиХ 1992, створена је Муслиманско-Хрватска федерација 1994, потписан „Београдски споразум“ о дисолуцији СРЈ и креирању СЦГ 2002, убијен Зоран Ђинђић 2003, погром Срба на Косову и Метохији 2004, умро Слободан Милошевић 2006, итд.

Урош Живковић: Реч је о 25. марту 1941. године када је Краљевина Југославија потписала приступање Тројном пакту (коалиција нацистичке Немачке, фашистичке Италије и милитаристичког Јапана) и о 24. марту 1999. године када је отпочела кампања бомбардовања СРЈ (не само на Србију или Милошевића, како се данас често говори) од стране НАТО пакта, која је и добила заслужен епитет „агресија“, јер је отпочела без сагласности СБ УН и противно међународном праву.

Међутим, постоје још два веома значајна мартовска догађаја у нашој историји, који су нас  обележили за сва времена, а како то нама и доликује, веома негативно. Реч је о 25. марту 1941. године када је Краљевина Југославија потписала приступање Тројном пакту (коалиција нацистичке Немачке, фашистичке Италије и милитаристичког Јапана) и о 24. марту 1999. године када је отпочела кампања бомбардовања СРЈ (не само на Србију или Милошевића, како се данас често говори) од стране НАТО пакта, која је и добила заслужен епитет „агресија“, јер је отпочела без сагласности СБ УН и противно међународном праву.

Можда би се неко питао у каквој су вези ова два догађаја и зашто их ја помињем у истом контексту. Оно што их повезује није нешто што се десило или нешто што смо урадили, већ везу може да створи нешто што ћемо можда урадити, ако не будемо опрезни, а то је приступање НАТО пакту. Може ме неко опет питати, па зашто то сада помињем када нас тамо нико и не зове (а као да нас већ не зову[1]) и када сад то тема и није на дневном реду наше политичке елите. Е, у том грму лежи зец. Једном делу наше политичке елите то јесте битна тема, а великом делу, онога што се са (не)правом зове грађанско друштво јесте приоритет[2]. Управо смо у последњим месецима сведоци великог (и ничим оправданог) притиска на јавно мњење у вези са могућношћу приступања Србије НАТО[3].

Велики притисак врше неке политичке партије (ЛДП, Г17+, СПО, ЛСВ, СДПС), чији лидери или представници говоре о чланству у НАТО као о „обавези“[4] или бар као о „најбржем путу ка ЕУ“[5]. Велики притисак врше и неке НВО, превасходно употребљавајући аргументе о економској корисности и безбедносним потребама. Немали број академских посленика, такође, говори о потреби учлањења Србије у НАТО због потребе да се „буде за столом за којим се о нама одлучује“, као и због заштите наших националних интереса и безбедности (против будућих сецесија, тероризма или чак самог НАТО-а).

Међутим, заступницима НАТО, није довољно то што користећи ове „аргументе“ замагљују реалност, није довољно ни то што, велики број грађана не жели да Србија приступи том савезу (за је око 13%, а против преко 52%)[6], већ се захтева да се о овом веома важном политичком питању ни не питају грађани на референдуму[7] (иако за то постоји обавеза на основу резолуције НСРС из децембра 2007. коју је подржало 220 посланика).

Сличности измећу околности, догађаја и коришћених аргумената у вези са прикључењем Југославије Тројном пакту и прикључења Србије НАТО пакту су велике и очигледне.

Зашто помињем 25. март 1941. године? Зато што смо и тада били пред сличном дилемом као и данас. Да ли да приступимо савезу којем су приступили сви или бар већина наших суседа, зато што смо имали велики економски и безбедносни интерес у том чину, да бисмо спасли државу и народ управо од агресивне политике тог савеза и његових чланица, зато што имамо обећања о бољитку (тада Солун, данас можда Војводину и Санџак). И тада је власт била осиона, горда, неспремна да послуша народ и испуни његова очекивања и жеље.

Сличности измећу околности, догађаја и коришћених аргумената у вези са прикључењем Југославије Тројном пакту и прикључења Србије НАТО пакту су велике и очигледне. Југословенска/Српска привреда је слаба, зависна од запада и готово уништена у претходним временима (ратови, санкције, лоше управљање). Покушај одређаних држава (Немачка/САД) да покажу да је најбољи, а свакако и једини спас привреде, државе и народа прикључење Пакту, такође је постојао. Домаће снаге које су спремно стале на браник прикључења Пакту биле су гласне, јаке, добро организоване и плаћене, а посебно јаке у или при актуелној власти. Опасност од сецесионизма и национализма несрпских народа, јака и најчешће намерно подстицана. Веома негативна искуства и константан рад против интереса наше државе од стране држава које су најгласније захтевале приступање Пакту. Ове речи могу да важе како за 1941, тако и за 2011. годину.

Професор др Милан Д. Ристовић пише, „…како Немачка мора земље Југоистока и њихове привреде да „… припоји једној јединственој привредној области“ … Немачка је морала да „изграђује балканску привреду…“ која ће (морати) да се прилагоди немачкој привреди“, „када немачка „своју привреду доведе у узајамно дејство са Балканом, биће задобијена политичка моћ у Европи“[8]. „Хитлер је рачунао да ће ускоро успети да приволи на приступање Пакту три силе … Мађарску, Бугарску, Словачку и Шпанију, као и Југославију…“[9]. Реч „Немачка“ лако се може заменити речју „НАТО/ЕУ“ и оне добијају на савремености.

Плашим се да ако нешто не научимо из наше прошлости, јер ипак је историја учитељица живота, мораћемо поново упадати у замке и грешке које смо већ правили, а то може скупо да нас кошта.

Власт је и у то време покушала да превари грађане, да одлуку донесе у њихово име, не само без консултација са народом, већ и против његове воље, јасно изражене у тим данима. О томе сведоче речи патријарха Гаврила Дожића изречене кнезу Павлу 23. марта 1941. године: „Какав пакт побогу, Ваше Височанство, без договора и одлуке целог нашег народа? Поготову када је цео народ у супротности са тим. То је немогуће извршити … приступање наше државе Тројном пакту … уништило би животну снагу и морал нашег народа. Погодио би његова родољубива осећања и дубоко увредио његов понос и његове традиције и идеале.“[10]. Историја је доказала колико је био у праву. Данас се ствари нису много промениле, а власт није спремна или способна да из сопствене историје извуче поуке[11].

Плашим се да ако нешто не научимо из наше прошлости, јер ипак је историја учитељица живота, мораћемо поново упадати у замке и грешке које смо већ правили, а то може скупо да нас кошта. Зато је неопходно да што пре утврдимо који су наши национални интереси и да у складу са њима наступамо, што је јединственије могуће, рационално, трезвено и у складу са жељама наших грађана.

Можда ово и није лоше место да се осиони људи који себе представљају за друштвену елиту демократског опредељења, али нису спремни да се тог свог уверења држе и када им не иде у прилог, подсете на одредбе нашег Устава, које отелотворавају основно начело и принцип модерне демократије, народну сувереност:

„Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.“(члан 2, Устава РС).

Поново је дошао март месец, лето господње 2011., а светом опет хара дух насиља, силе и хаоса. Бомбардери одређене групе земаља (за разлику од 1999. по дозволи резолуције СБ УН или бар њеним екстензивним тумачењем) још једном „бране“ људска права, „спречавају“ цивилне жртве и „уводе“ демократију, овај пут у Либији.

А ако су странке на власти заборавиле за шта су гласали, онда их можемо поново подсетити:

„Због укупне улоге НАТО пакта, од противправног бомбардовања Србије 1999. године без одлуке Савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО „коначан орган” власти у „независном Косову”, Народна скупштина Републике Србије доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању.“(тачка 6. Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка РС).

Поново је дошао март месец, лето господње 2011., а светом опет хара дух насиља, силе и хаоса. Бомбардери одређене групе земаља (за разлику од 1999. по дозволи резолуције СБ УН или бар њеним екстензивним тумачењем) још једном „бране“ људска права, „спречавају“ цивилне жртве и „уводе“ демократију, овај пут у Либији. Паметне бомбе, крстареће ракете и други пројектили, поново су се умешали у унутрашњи сукоб једне суверене државе, подржавши једну страну у сукобу (волео бих да видим на основу којих критеријума) и активно делују на промоцији „западних вредности“, огњем и мачем.

Зато сви јасно и недвосмислено морамо ставити до знања да насиље, сила, агресија и принуда не могу заменити мирна средства у решавању проблема, како међу пријатељима и комшијама, тако и међу државама и народима.

Пратећи целу ситуацију, није могуће седети у Београду или било где другде у Србији, а не осећати одређену нелагоду и непријатност. Свакако и дозу страха. Не каже наш народ џабе, кога уједе змија и гуштера се плаши. Па тако и ми реагујемо на свако насиље, на сваки ваздушни „спасилачки“ напад, на сваку „демократску“ ракету, на сваку „хуманитарну“ детонацију, на сваки „принципијелни“ дупли стандард (Бахреин), осећањем страха, гађења и порастом сопствених одбрамбених механизама, а код већине је то доза великог и искреног пацифизма. Не као неког политичко идеолошко опредељења, већ као искрене потребе за душевним миром у сопственој кући и у окружењу. Зато сви јасно и недвосмислено морамо ставити до знања да насиље, сила, агресија и принуда не могу заменити мирна средства у решавању проблема, како међу пријатељима и комшијама, тако и међу државама и народима.

Свака, ма колико мала, осуда насиља може покренути лавину и може учинити да промена крене. Зато сви војни савези, а посебно НАТО пакт нису и не могу бити релевантни актери на пољу мирног решавања сукоба, већ једино механизам за одржавање и одбрану интереса појединих чланица међународног друштва и механизам одбране сопственог постојања, креирањем сукоба  и стварањем утиска о сопственој незамењивости. Војна неутралност је једино решење за Србију данас, уз недвосмислену одбрану националних интереса мирним и дипломатским средствима и промовисању мирних мултилатералних средстава решавања проблема и тиме пружајући свима јасну поруку да једино Србија и слобода немају алтернативу.

Упутнице:

[2] http://www.slobodanjovanovic.org/2010/02/01/skup-hajde-da-udemo-u-nato/?lang=lat

[3] http://www.tanjug.rs/vest.asp?id=9781

[4] http://www.ldp.rs/jovanovi%C4%87:-srbija-mora-postati-%C4%8Dlanica-nato.84.html?newsId=2584

[5] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/787728/LDP%3A+NATO+pre%C4%8Dica+ka+EU.html

[6] http://www.balkan-monitor.eu/index.php/dashboard

[7] http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6017-dragan-utanovac-o-ulasku-u-nato-ni-vuk-karadi-nije-iao-na-referendum-o-pravopisu.html

[8] Милан Д. Ристовић, Немачки нови поредак и Југоисточна европа 1940/41 – 1944/45., Војноиздавачки и новинарски центар, Београд 1991, стр. 20

[9] Исто, стр. 22-23

[10] Мемоари Патријарха српског Гаврила, СФАИРОС, Београд, 1990, стр.170

[11] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95318/%C5%A0utanovac:+Srbija+u+NATO,%C5%A1to+da+ne.html