(победничка беседа на Правном факултету у Новом Саду 2010. године)

…Ми, народи Уједињених нација, решени да потврдимо веру у равноправност нација великих и малих, одлучили смо да прихватимо ову Повељу!

Сви чланови решаваће своје спорове мирним средствима, на такав начин да правда не буде доведена у опасност. Сви чланови уздржаваће се од претње силом или од употребе силе која би била уперена против територијалног интегритета или политичке независности ма које државе…

Милан Милутин: Дакле, на јасно питање: „Да ли је у складу?“, Суд је одговорио: „Није у супротности.“ Следи да суд, или није одговорио на питање, што не заслужује ни коментар, или је сматрао да несупротстављање нормама подразумева склад са њима.

На иницијативу српске владе, Генерална скупштина поднела је захтев Међународном суду за саветодавним мишљењем по следећем питању: „Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“ Суд је рекао да оно није у супротности са општим међународним правом јер оно не садржи забрану оваквих проглашења. Дакле, на јасно питање: „Да ли је у складу?“, Суд је одговорио: „Није у супротности.“ Следи да суд, или није одговорио на питање, што не заслужује ни коментар, или је сматрао да несупротстављање нормама подразумева склад са њима. Међутим, остаци формалне логике у мојој босанској глави, кажу да, ако нешто није у супротности са нечим јер га не дотиче, следи да из истог разлога са тим нечим није ни у складу. Примера ради, Породични закон Републике Србије, међу својим одредбама, сасвим природно, не садржи кривично дело убиства. Извршити ово кривично дело, дакле, није у супротности са одредбама Породичног закона. Да ли је убити човека у складу са Породичним законом?

На основу резолуције 1244, УНМИК је донео Уставни оквир за Косово и Метохију. Он, као органе самоуправе, између осталог, предвиђа Скупштину, Владу и Председника. Сва три ова органа учествовала су у доношењу Декларације о независности. Међутим, они су себе том приликом назвали „демократски изабраним лидерима Косова“. Ово је било довољно за суд, да констатује, да декларацију нису донели органи изабрани на основу Уставног оквира, већ малтене група мирољубивих, хипи анонимуса. Логиком Међународног суда, Председник Републике Србије, на пример, могао би да донесе указ у којем каже: „Ми, демократски изабрани лидер Србије, преузимам директно управљање Владом!“ У том случају, он не би могао да одговара у својству Председника републике, јер Владу није узурпирао Председник републике, већ – демократски изабрани лидер Србије. Наравно, ово је хипотетичка ситуација…

Ако је ишта и могло, ово се не може правдати борбом против балканског касапина… Ово је чиста злонамерност! И сви то знамо. Па ипак, ћутимо и почињемо преговоре о добросуседским односима сами са собом… Правдамо то окретањем ка будућности…

Драге моје колеге, потпуно је природна, оправдана – дивна наша жеља да путујемо, дружимо се, волимо, да стварамо… Али ни у једном тренутку не заборављајући обавезу да већ створено чувамо и негујемо. У супротном, одакле нам право да то тражимо од сопствених потомака? И да се разумемо – не говорим о Вуку, Доситеју, Пашићу и Александру – довољно се свима њима историја захвалила – говорим о младићу попут сваког од нас, који је, природно младалачки наиван, желео мање-више исто што и ми и радовао се свему што га чека на дивном путу који је пред њим, а који зовемо живот. Он је живео, рецимо, пре стотину година. О ономе што је он створио ми данас причамо.

Дозволите да, стога, парафразирам речи које је у једном, додуше, другом контексту, изговорио један млади беседник:

Мој прадеда звао се Јован. Имао је брата Митра, Данила, Николу и Божу. Они су погинули у Првом светском рату.

Да нису, Митар би заволео Даницу…, Данило – Јелицу…, Никола – Милену… и Божа – Славицу… Бројали би звезде, радовали се сваком осмеху који засија на вољеном лицу, сањали и досањавали своје детиње и младалачке снове… У њиховој љубави на свет би дошли Јанко, Милош, Марија и Ненад. Јанко би био пекар, Милош би ишао у адвокате, Марија у учитеље, а Ненад у лекаре…..

Али нису.

Они нису заволели Даницу, Јелицу, Милену и Славицу.

Њихов последњи младалачки поглед био је уперен на хладноћу албанских планина, тишину плавог хоризонта, тмину блата и крви Солунскога фронта.

На свет никада нису дошли Јанко, Милош, Марија и Ненад.

Једних више нема… Других никада није ни било…

Нас има. И нама је, њихово дело, остављено у аманет.

Могли су наши преци да не дижу устанке, да не ратују и не гину. Али дизали су устанке, ратовали су и гинули. Захваљујући њиховој жртви, ово данас више није ни Турска, ни Аустро-угарска – ово је Србија! У којој су добродошли сви честити људи који је воле, желе јој добро, и поштују сваку жртву која је њеног имена и наше будућности ради поднета. Она је оно, што је нама свима заједничко! Она је наша тајна веза. И каква је она, мили моји, такви смо сви ми.

И ако нама није стало – а коме је?

И ако ћемо ми да жмуримо на неправду, а ко ће да је види?

И ако ћемо ми да ћутимо – а ко ће да дигне глас?

Србијо???

Дозволите да завршим речима којима сам пре две године почео: Главе главе, честито потомство… Какви ћемо ли преци бити?