Последњи догађаји у Арапским земљама, доказују да тек урушавање читавог арапског политичког корпуса представља стварни крај хладног рата. Пропаст Источног блока крајем 80-тих у том смислу представљао је тек један “униполарни тренутак”. И док су несврстани на својим самитима у Џакарти и Картехени уз помоћ УН целу декаду 90 тих означавали као декаду коначног тријумфа процеса деколонизације, почетком новог века срушени су последњи остаци (одавно сведени на ниво симбола) антиколонијалне борбе и процеса деколонизације.

Горан В Ђорђевић: Промене којима присуствујемо чак и када би биле аутентичне нису ништа друго него производња непријатеља и то на средишним местима хантингтонових линија сукоба цивилизација. Са тим што се овог пута границе идентитета поклапају са границама енергетских ресурса.

Ауторитарни режими који су успели да сачувају какву такву независност и државе које су биле последњи браниоци начела суверене једнакости, позитивистичке ортодоксије и креатори модерног међународног друштва створеног након Другог светског рата, а који су некада тако перспективно означавани као “трећи свет” престали су да постоје. Након свега, последње тековине једног времена у виду национализованог тј. државног енергетског сектора или секуларни национализам очигледно више нису довољно моћни, довољно добри, а ни довољно потребни да би остали нетакнути у условима новостворених геополитичких околности. Међутим, у условима окончања једне историјске епохе, видљиве су извесне промене које означавају правце новог почетка. Тако смо крај хладног рата дочекали у условима униполарног света, али су каснији догађаји, чије зачетке налазимо још у хладном рату указивали да униполарни свет (п)остаје утопија, а да се на рушевинама биполарног света ствара мултиполарни свет.

На крају хладног рата, у последњој подели карата аутократски и лаички режими више нису одговарајући. Оно што до сада нико није понудио то је рецепт како да поредак (који не мора нужно да носи префикс демократски) остане очуван у оквирима временског трајања. Јер показује се да без обзира на почетни понуђен осећај националног поноса, процес описмењавања, изградње идентитета, мреже болница, путева и школа, изграђена позиција претераног самопоштовања или националне грандоманије ипак нису довољни да систем одбране од времена које неминовно нагриза сваки поредак претећи да га увек изнова уруши и поништи. Или је то можда судбина сваког поретка који се заснива макар и на минималном ауторитаризму. Реч је о системима који су и поред колико толико успешне националне и наднационалне интеграције (у виду регионалних интеграција) уживале значајан углед из кога је произилазила и реална моћ, али при том погрешно били оријентисани у својим захтевима само на изградњу новог економског поретка, заобилазећи насушну потребу да свој тренутни положај, “организовано јединство” и бројчану надмоћ употребе у циљу изградње новог политичког поретка, у правцу даље надоградње вестфалских основа и механизма формалне једнакости. Поуке нису извучене ни након наступања “униполарног тренутка” крајем 80-тих година прошлог века, већ се трајање система претворило у уравниловку лишену сваког осећаја коегзистенције.

У таквим условима и приказ стабилног поретка почиње да бива опасност по себи, јер ако ништа друго гарантује да ће га протек времена оспорити и урушити. Управо у одсуству могућности репродукције и то аутохтоне репродукције види се пројекција новог поретка или новог хаоса. Нови поредак, који по правилу није аутохтон, већ наметнут, увек је “нулти поредак”.

Поредак који су створили, нагрижен је протеком времена, и као такав изгубио карактер стабилности. Разлог нестабилности која је зрно касније (по правилу) насилне промене јесте у суштини у томе што је реч о поретку који није у стању да се сам репродукује, док панарабизам у политичком смислу (пре и после Насера) никада није ни постојао. У таквим условима и приказ стабилног поретка почиње да бива опасност по себи, јер ако ништа друго гарантује да ће га протек времена оспорити и урушити. Управо у одсуству могућности репродукције и то аутохтоне репродукције види се пројекција новог поретка или новог хаоса. Нови поредак, који по правилу није аутохтон, већ наметнут, увек је “нулти поредак”. Уосталом, како би се ситуација на Балкану данас могла назвати.

Промене којима присуствујемо чак и када би биле аутентичне нису ништа друго него производња непријатеља и то на средишним местима хантингтонових линија сукоба цивилизација. Са тим што се овог пута границе идентитета поклапају са границама енергетских ресурса. Уколико се томе дода и на трен заборављени крај хладног рата, поновно дељења карата је геополитичка неминовност, а свака случајност са светом уочи Првог светског рата више је него очигледна.

Док на Средњем Истоку Иран и Русија  заокружују базу својих енегетских резерви и успостављају кишобран беневолентне доминације над осталим резервама, Кина се окренула Африци. При том не треба пренебрегнути чињеницу да је Кина највећи потрошач енергената у перспективи, да је Европа највећи светски увозник нафте и бензина, при том највећи део енергената за Европу долази управо из Северне Африке, Залива и Русије.

Крај хладног рата означила је сакривена економска депресија источног блока (која је представљала највећу економску кризу од почетка Другог светског рата) а која је најавила велику економску кризу. У међувремену нарасли су захтеви нових и старих геополитичких играча за новом поделом света. Немачка и Јапан траже и очекују право вета у Савету безбедности, Амерички неоконзервативци (сада већ са чежњивим погледом закаснелог покушаја) бацају поглед ка Сибирским богатствима, турски пројекат “дубинске стратегије” једино је успео да победи сопствени секуларизам и тренутно се задржао на немоћном Балкану, Јужна Америка је већ изашла из “задњег дворишта”, док ЕУ доживљава (са тек једва видљивим знацима преживљавања) не само економску, већ и структуралну кризу на коју Лисабонски споразум није дао толико жељени одговор. У делу у коме се бавимо историјским аналогијама неодољиво је и (за потребе овог текста) неминовно подсећање на саопштење Свете Алијансе из 1821.године која након гушења устанка у Пијемонту каже “Савезнице су прискочиле у помоћ поробљеним народима, а ови су то диживљавали као пружање помоћи њиховој слободи, а не као напад на њихову независност…циљ те политике ће увек бити очување независности и права сваке државе!”, или саопштење Хабзбуршке монархије поводом Анексионе кризе из 1908.године “…сматрамо да је дошао час да становницима ових двеју земаља дамо нови доказ нашег поверења у њихову политичку зрелост…због тога…проширујемо наша суверена права на Босну!”.

Уз све то присутна је и криза енергетских ресурса. Док на Средњем Истоку Иран и Русија (која постојано поништава ефекте униполарног тренутка) заокружују базу својих енегетских резерви и успостављају кишобран беневолентне доминације над осталим резервама, Кина се окренула Африци. При том не треба пренебрегнути чињеницу да је Кина највећи потрошач енергената у перспективи, да је Европа највећи светски увозник нафте и бензина, при том највећи део енергената за Европу долази управо из Северне Африке, Залива и Русије. При свему томе је и чињеница да су алтернативни трансатлантски енергетски пројекти доживели фијаско. У околностима у којима су све значајне енегетске резерве тренутно ван домашаја, непходно је да се иде ка контролној глобализацији остатака енергетских база и сировина, а први корак ефективне контроле истих у арапским земљама фебруарским превратима је заокружен.

У овом тренутку циљ је да се кроз рушење постојећих поредака остваре геополитички циљеви на крилима припреманог не и потпуно неоснованог незадовољства.

Мотиве последњих догађаја у арапском свету не треба тражити у идеологијама људских права и успостављању демократских система пред чијом су силином поклекле највеће регионалне армије и полицијски апарати. О демократији тренутно нико не размишља сем оних (ипак малобројних) који су у старту изабрали да буду преварени и изневерени. Ни Египат, ни Тунис, ни Либија, Јемен, ни ЕУ ни Вашингтон. Демократија никада (додаћемо и нигде) није ни био циљ сам по себи. Тимоти Гартон Еш наводи да од 22 члана лиге арапских земаља (које су управо суспендовали чланство Либије) ни једна није демократска земља. У овом тренутку циљ је да се кроз рушење постојећих поредака остваре геополитички циљеви на крилима припреманог (не и потпуно неоснованог) незадовољства. Зато демократија није циљ ни демонстраната (Египатска комисија за промену устава већ предлаже промене устава само у правцу очувања председничког система, и стварања јаког полупредседничког система), ни демонстратора протеста, барем за сада. Прво се морају обавити други лукративнији послови (од пљачке Каирског музеја до узурпације или денационализације нафотоносних поља Либије и Судана). Ту за демократију, народну вољу или суверенитет нема места. Тек касније доћи ће време и за демократију “по мери”, пројектоване изборе, долазак неподобних на власт, њихову потоњу смену, ограничавање демократије и предстојеће укидање слободе за непријатаље слободе.

Поредак који се данас ствара у суштини је залог почетка нове борбе против тероризма који одавно више није проблем кривичног права, чак ни проблем националне безбедности, већ основна геополитичка алатка.

Неспорно је да догађаји пред нама представљају могућност и латентну опасност од наступања фундаменталистичких елемената. Међутим, у овом тренутку то није брига нити препрека, зато што такав сценарио још увек није актуелан. Он ће наступити након приватизације, кредитног задуживања или нове денационализације. Али се и тај тренутак већ надзире и већ га називају “post colonial time disorder”. Догађаји на делу представљају једну врсту производње привида у сврху производње непријатеља, стварајући тако залогу новог антиплурализма (као преживеле тековине краја хладног рата) и хуманитарног интервенционизма. Поредак који се данас ствара у суштини је залог почетка нове борбе против тероризма који одавно више није проблем кривичног права, чак ни проблем националне безбедности, већ основна геополитичка алатка.

Панарапски хаос указује и на неминовну конфронтацију регионалих сила са свим оним што представља формални повратак империјализму. Зато неизоставни део процеса јесте поновна борба за начела. На првом месту то је суверенитет и то суверенитет схвећен не само као територијални идеал, већ на првом месту суверенитет као право на једнакост са другим државама и право на поистовећивање са другим државама. На истом трагу је данас већ заборављени принцип реципроцитета.

Данашњи догађаји уједно откривају да глобални космополитизам и космополитска демократија не само да нису синоними, већ су пре антиподи. Међународно друштво добија нови израз кроз глобално космополитско друштво које тријумфује у односу на коспомолитску демократију са реалном претњом неизвесног опоравка у одсуству сваког система и одсуству равнотеже моћи. Ови догађаји представљају измештање фактичке неједнакости из постојећег међународног друштва (у коме постоје какви такви механизми контроле) у формалну неједнакост сакривену иза постидеологија људских права, демократије и осталих чари “либералног мира”. Самим тим се и дијалог моћи из плурализма УН измешта у НАТО, ЕУ, СТО или ММФ.

Сада су већ видљиви резулутати арапских преврата. То су допринос легитимацији иделогија хуманитарних интервенција, нестанак политичке моћи, осиромашени суверенитет, настанак постмодрених држава које више не представљају замишљени апарат силе који контролише територију, наставак урушавања система УН…

Сада су већ видљиви резулутати арапских преврата. То су допринос легитимацији иделогија хуманитарних интервенција, нестанак политичке моћи, осиромашени суверенитет, настанак постмодрених држава које више не представљају замишљени апарат силе који контролише територију, наставак урушавања система УН (схваћеног као систем колективне безбедности), употреба стварних и измишљених идентитета у циљу успостављања контроле над територијама (Панама 1913, Србија 1999, Либија 2011), успостављање нових квазидржавних ентитета (Горња Намибија, Горњи Нил, Манаби, Сулија), коначан ударац модерном међународном праву, огољавање космополитске демократије и свођење исту само на непатворени космополитизам.

Преврати у арапском свету су у том смислу значајнији од догађаја од 11. септембра 2001.године. Напад на Светски трговински центар обзнанио је нове методе, док арапски фебруар представља истинску прекретницу, отприлике онакву какву је имала “интервенција” на Косову 1999.године.

Можемо закључити да последњи догађаји у арапском свету представљају почетак у крају. Почетак који ће заузети правац даљег преиспитивања актуелног дискурса о свемоћи глобализације и немоћи суверенитета и нецелисходности међународног права у међународном друштву. Алтернатива томе је ново проживљавање ненаучених историјских лекција на почетку новог века који је тако често означаван као “крај историје”.

Горан В. Ђорђевић: Данашњи догађаји уједно откривају да глобални космополитизам и космополитска демократија не само да нису синоними, већ су пре антиподи. На слици: "Олуја на Медитерану", рад Клода Жозефа Вернеа, 1767. година