Зашто људи уопште „уче“ историју, кад из тог „учења“ нису у стању да схвате ништа важно. И тако их сваки пут наново изненаде ствари које су се десиле већ много пута. Као када би смо гледали комшију који се свако јутро зграњава што сунце поново излази или што сваке зиме пада снег. Не треба бити научник, довољно је бити само полупажљиви посматрач.

Драган Крсмановић: Зашто људи уопште „уче“ историју, кад из тог „учења“ нису у стању да схвате ништа важно. И тако их сваки пут наново изненаде ствари које су се десиле већ много пута.

Ирска је земља као створена за пољопривреду. Плодно тле, западни ветрови који доносе кишу и топла голфска струја која ублажава оштрину зима. Ипак то није било довољно за срећу. Изненадна болест кромпира, који је био основни прехрамбени производ ирских сељака, проузроковала је у времену од 1845. до 1948. године смрт преко милион становника а двапут више присилило да се одселе преко океана.

Болести, суше и поплаве. Казна којима нас „Небо“ кажњава за наше грехе. Али историја нас учи да је неко само искористио „Небо“ за много прагматичније циљеве. У време масовне глади и буквалног изумирања Ирске од 35 милиона фунти колико је била вредност њене пољопривредне производње чак 17 милиона је извезено и продато у иностранству. Па кад се дода оно што су велепоседници узели за себе, државне дажбине и порези…  Праву оцену стања дао је енглески историчар Мортон: „Милион и по људи, колико их је помрло у тим годинама, нису биле жртве глади већ закупнина и профита“. Можда је „Небо“ допустило болест али су глад и смрт створили „профитери“.

Скоро два века је прошло а као да се ништа није изменило. У години у којој је шећерна репа родила као ретко када, мој поглед лута по празним рафовима мегамаркета. Не, нећемо кривити небо, овде се ради о „ђавољој работи!“. И као да видим будуће дане у којима, жедне суграђане, полиција и професионална војска разјурују кад покушају да се напију са извора које су им оставили преци. Наравно, вода није пресахнула али се шаље на другу страну света, узорним платишама. Природни ресурси ове земље се распродају у бесцење јер се за њеним кормилу налазе људи којима су временски циклуси омеђени само њиховим мандатима и који су дошли „од некуд“ и тамо ће се и вратити кад од Србије остане само љуштура.

Брине ме гнев који осећам у грудима према овим „новолибералима“. Онима који сматрају да ће тржиште решити све проблеме. Згадиће свима ову дивну идеју приватног предузетништва и међусобног такмичења у раду и стварању да ћемо пожелети некога ко ће на овој пијаној барци завести ред.

Има ли неко ко би се заиста позабавио заједничким интересом, ко би за своју децу радио стварајући нормалну Србију у којој би свима било добро а не „штекајући паре“ за њих да отпутују у бели свет.

Али не плаши ме толико глад. Бог нам је подарио богату и лепу земљу и на њу населио вредне и способне људе. За преживети ће увек бити довољно. Брине ме гнев који осећам у грудима према овим „новолибералима“. Онима који сматрају да ће тржиште решити све проблеме. Згадиће свима ову дивну идеју приватног предузетништва и међусобног такмичења у раду и стварању да ћемо пожелети некога ко ће на овој пијаној барци завести ред. И тада ћемо учити другу лекцију из историје: Како је тиранима успело да дођу на власт а да им се нико није озбиљно успротивио. Господо демократе, тако лепо владате демократски да нам, нажалост, нека чврста рука делује све привлачнија. Будите демократе, одступите што пре док за поправку још има шансе. Прошлу десетогодишњу власт је одувао народни гнев. Не кушајте му стрпљење!