Као проверени партнер Србије, ВАЦ и Бодо Хомбах је недавно продао киоске који су некада припадали великој медијској кући “Политика”. Продао је “златну коку” ове српске новинске куће, како је објаснио, због одлуке да се повуче из Србије, у којој је, иначе, дочекан као “велики инвеститор”. Од таквог “инвеститора” се запосленима у овом листу, још од 2002. године, диже коса на глави.

Зејнел Зејнели: "Може ли неко уопште да предвиди шта ће Хомбах продати када сасвим спакује кофере?"

Продајом киоска који су припадали некада великој новинској кући “Политика”, ВАЦ и газда Бодо Хомбах, коначно, чини се, пакују кофере како би отишли из Србије. Продао је нешто што је добио а да се није мучио, за разлику од запослених некада и ових данас. “Политика” је прво све продала Станку Суботићу Цанету, а он ВАЦ-у, а Бодо предузећу “Центропроизвод”, чији се некадашњи директор Радуловић већ годинама налази у бекству због веома сумњиве приватизације. Питање које постављам је свакако логично, иако знам да не постоји одговор, јер држава, што се “Политике” тиче, што би народ рекао “нит говори, нит ромори”. А питање је: како Хомбах налази сумњиве партнере са којима тргује и то увек када је “Политика” у питању, и због чега држава ћути?

Како се ВАЦ спрема да оде из Србије незадовољан односом према “његовим улагањима” (вероватно као поштеном немачком бизнисмену који годинама исисава капитал који није стварао), тако је све горе у “Политици”. Прошлу годину “Политика” је завршила с губитком више од милион и по евра. То је био нови сигнал да директорка која је пристигла из “Цептера”, Мира Глишић-Симић као  “спасилац” овог  преосталог националног медијског блага Србије, каже својим људима да морају да и даље затежу каиш и да отпуштају људе. Ставила је одговорне људе на велике муке, јер им је препоручила да они за месец два, највише три, сачине спискове оних које треба отпустити или ће она почети да то ради.

Што се највећег броја уредника тиче овај посао неће обавити до краја, а главни и одговорни уредник се неће мешати, по обичају, у свој посао. Он ће сачекати да му неко сигнализира шта треба да уради. Али, зато постоје извршиоци који су за то већ увежбани.

Прошлу годину "Политика" је завршила губитком од више од милион и по евра. То је био нови сигнал да директорка, која је пристигла из "Цептера", Мира Глишић-Симић "спасилац" овог национално-медијског блага Србије које је још преостало, каже својим људима да морају да и даље затежу каиш и да отпуштају људе."

“Политика” улази у најмрачнији део тунела из кога нико не види излаз, иако су разни корпоративни стручњаци довођени да за велике паре извуку ову српску новинску кућу из мрачног тунела у који је упала пре десетак година. Сви су оставили хаос, губитке, али су сви отишли задовољни уштеђевином од плате коју нису могли да потроше, али и од премија које су добијали. По обичају, неко ће ми замерити да нисам објективан, да не пишем о ономе шта је и како је било у “Политици” пре “петооктобарске револуције”. Пошто сам цео радни век провео управо у овој новинској кући, веома добро знам како је било. Тада је “Политика” била угледна кућа у власништву државе, ништа није продато, а инвестирано је у њен развој. Нико није отпуштан с посла, чак су запошљавани млади талентовани људи који су после праксе у “Политикиној школи” примани у стални радни однос. Сачувана је имовина, нису укинута дописништва, а и свако село је имало дописника… Међутим, у приватизoваној “Политици” углед се гради отпуштањем, променом традиционалног  изгледа новина, неким чудним распоредом страница, коментарима од којих се читаоцима диже коса на глави, сарадницима који никада не би због својих ставова ни провирили у лист да је стање редовно, новинарима који никада не би то били да стање није такво какво је. Распродаје се имовина без милости, а акције ове медијске куће пале су испод 90 динара, и вреде колико и акције сеоске задруге у Шантићу.

“Готови смо”, као дављеник који је испружио руку не би ли га неко спасао.

Ових дана, због незадовољства запослених, оних који су радни век започели у “Политици” и изгледа да им је одавно постало све јасно, појавио се плакат по узору на онај из времена када је обаран Милошевић (стиснута песница и натпис “Готов је”). Али, на овом новом плакату је  отворена шака и натпис “Готови смо”, што асоцира на дављеника који је испружио руку не би ли га неко спасао. Али, чини се да “Политици” нема спаса, јер је одавно решено каква ће бити њена судбина. Прво, још увек се сматра да је она “продукт Милошевићеве политике”, што је бесмислица и глупост јер она траје већ 105. година. Друго, неко је решио да нестане овај српски бренд  када већ не може да се штампа латиницом, као што је то урађено са “Политиком експрес”, листом са највећим тиражом у некадашњој Југославији и скраћеној Србији који је пропао за само неколико месеци. Треће, желе да сакрију податке ко је и када куповао “Политикине” акције, ако има и таквих.

"Ових дана, због незадовољства запослених, оних који су радни век започели у "Политици" и изгледа да им је одавно постало све јасно, појавио се плакат по узору на онај из времена када је обаран Милошевић (стиснута песница и натпис "Готов је"). Али, на овом новом плакату је отворена шака и натпис "Готови смо", што асоцира на дављеника који је испружио руку не би ли га неко спасао. Али, чини се да "Политици" нема спаса, јер је одавно решено каква ће бити њена судбина."

“Политика” је, подсећања ради, добила равноправног партнера 2002. године, када је 50 одсто власништва, и то онај најбољи део, припао издавачу из Есена (Немачка) Боди Хомбаху. Да ли је он заиста уложио новац који је обећао или не, и колико, може се открити само једном темељном анализом. Да се то догодило, могуће је да “Политика” не би дошла у ситуацију у којој се данас налази. Може ли се, на пример, данас објаснити продаја дописништва листа “Политика” у Приштини, који је био једина српска институција на Косову и Метохији. Једноставно је, држава је овом продајом отерана са Косова и Метохије, док власти лицемерно тврде да никада неће признати тзв. независно Косово. Или, може ли неко да да ваљан одговор на питање: због чега данашњи “спаситељи” сматрају да лист не треба да има своје дописништво, као некада, у Новом Саду и на југу Србије? Колико “Политика” уштеди када неколико преосталих дописника ради у својим кућама јер су “власници” распродали пословни простор?  Јер, нико не зна куда је новац отишао и шта се са таквим, како кажу “уштедама” постигло. То што се ова кућа окренула сарадњи са хонорарцима само је још један начин да неко приватно предузеће, преко којег се обавља хонорарна сарадња, намакне себи неки милион а да ни прстом не мрдне. То је услов почетка хонорарне сарадње. Исто као и чувени сајт Министарства за заштиту животне средине који је коштао 25 хиљада евра, иако може такав сличан или бољи да уради сваки средњошколац у Србији, а да не говорим о инжењерима, за мање од 100 хиљада динара. Али, Министар о томе “нема појма”. Као што и држава “нема појма” о томе колико има власничког удела у “Политици”, шта је ова кућа поседовала од имовине, коме је она продата, шта Хомбах исисава, да ли је свих ових година нешто остављао и држави у којој је “инвестирао”, или ће покушати у својим коферима и оно мало што је остало да пребаци ван Србије, као што је оних 750 хиљада евра које је шофер Срђана Керима, човека ВАЦ-а и функционера УН, покушао да пребаци преко српске границе у Европу.

Време је да држава, Агенција за приватизацију или нека друга од стотинак агенција које имамо, а које се баве оваквим или сличним питањима, каже и самој држави докле се стигло са приватизацијом, како се она обавља, коме је све и шта од огромне имовине продато, колики је удео јавних предузећа у привреди, да ли она ради на заштити своје имовине у великој кући као што је “Политика”, и да ли можда неко већ припрема продају огромног пословног простора у Цетињској и у некадашњој улици 29. новембра.

Може ли неко уопште да предвиди шта ће Хомбах продати када сасвим спакује кофере, и коме и да ли ће отићи са много више капитала него што је уложио у “Политику”.

Време је да држава, Агенција за приватизацију или нека друга од стотинак агенција које имамо, а које се баве оваквим или сличним питањима, каже и самој држави докле се стигло са приватизацијом, како се она обавља, коме је све и шта од огромне имовине продато, колики је удео јавних предузећа у привреди, да ли она ради на заштити своје имовине у великој кући као што је “Политика”, и да ли можда неко већ припрема продају огромног пословног простора у Цетињској и у некадашњој улици 29. новембра. Може ли неко уопште да предвиди шта ће Хомбах продати када сасвим спакује кофере, и коме и да ли ће отићи са много више капитала него што је  уложио у “Политику”.

Тешко је доћи до таквих одговора, иако они постоје у државним институцијама, односно држави која ама баш ништа неће  да проговори у вези са Хомбахом, “Политиком”, капиталом, акционарима, имовини. Шта је са великом штампаријом овог предузећа у Крњачи, некада највећој у Европи и најмодернијој, у чију су изградњу улагали сви запослени из ове куће? Ова питања треба отворити како би се заштитила имовина, и “Политика” приватизовала како доликује у правно уређеној држави. Све друго, и ћутање, значи да “Политика” полако нестаје, а Србија губи још један национални симбол.