Година пред нама, биће година великих изазова. А зар не можемо рећи исто за сваку годину пред којом се нађемо? Стицајем историјских околности и путева које смо, свесно или несвесно, бирали у прошлости, данас се налазимо у ситуацији у којој свака могућност истинске и одрживе промене на боље представља велики изазов. Како за круг политичара који нас води, или би да нас води, тако и за укупно грађанство од ког зависи легитимитет таквих заокрета. Одајући се конформизму неупуштања у велике изазове, који са собом повлаче непредвидиве ризике, велика већина поменутих актера само доприноси умножавању проблема и нагомилавању још већих изазова.

Вукашин Милеуснић: "Погубне последице политике не можемо сматрати случајним. Она се спроводи уз директни надзор Светске банке и Међународног монетарног фонда, а у случају неке европске државе и уз подршку Европске банке за обнову и развој и других "европских" институција."

Страх, несигурност, нихилизам, похлепа, сујета, дефетизам, уз незаобилазно стављање личног или страначког интереса изнад јавног, неки су од узрока таквог делања наших политичких елита, а њихово делање се даље пројектује и на бираче. Ко пажљиво прати, приметиће да су сви ти узроци и даље присутни, те да и у години пред нама можемо очекивати сличан развој ситуације као и у протеклој. То намеће логички закључак, да ћемо почетак 2012. дочекати још даље од неопходних решења, и да ће нам тако удаљена она деловати још радикалније. Друго је питање, да ли ћемо у том тренутку и ми сами бити радикалнији и спремнији за решења него што смо то данас.

Анализирајући политичко-друштвено-економске токове у Србији, власт би требало посматрати, како се власт иначе посматра, као најодговорнији чинилац за све последице државне политике. Опозицију би, с друге стране, требало посматрати као одговорну за то што је власт у позицији да може спроводити све што науми без значајнијег политичког отпора, што у једном партократском друштву подразумева и недостатак озбиљног друштвеног отпора.

Годину, дакле, почињемо са ценовним ударом на робу широке потрошње, а како се најављује, бензин и разне комуналне услуге ће такође врло брзо поскупети. Готово је неминовно да нам додатно поскупе струја и гас у првој половини 2011. године. У исто време, очекује се наставак пада запослености, као и релативно стагнирање плата и пензија. Опште очекивање је – пад животног стандарда. Узрок, наравно, није светска економска криза. Она је, у “најповољнијем” сценарију за актуелну власт, само катализатор ентропије наше економије. Прави узроци леже у погрешној економској политици која је спровођена у протеклих десет година, истини за вољу, углавном из истих политичких центара. Она је већим делом базирана на “бећарској економској доктрини”, о којој говори професор Душанић, а мањим на дивљем, неолибералном концепту економије у којој се свака регулатива слепо и догматски препушта тржишту, ма како оно (не)развијено било. Заправо, препуштањем регулативе тржишту, препуштамо је у руке најјачих играча на посматраном тржишту, или успостављеном монополисти. У суштини, то је исти економски модел који је спроведен у Аргентини, што је ту, некада најразвијенију јужноамеричку државу учинило земљом трећег света.

Мало, мало, па домаћа јавност сазна да неки од кредитних уговора са поменутим организацијама, које је режим склопио пре шест месеци или годину дана, садржи и ситно штампану клаузулу која прописује да држава Србија мора приватизовати власничке уделе у компанијама и банкама које и даље поседује, уколико не испуни одређене услове наведене у уговору. Наравно, те услове надлежни у Влади намерно не испуњавају јер је то био неформални договор од самог почетка.

Светски банкари тако добију папир на коме пише да нас поседују, а надлежни министар је “јачи” за неки милион на приватном off-shore рачуну.

Цео процес се провлачи довољно далеко од очију јавности, и довољно медијски сакривено, да шира јавност не посумња ништа.

Погубне последице такве политике не можемо сматрати случајним. Она се спроводи уз директни надзор Светске банке и Међународног монетарног фонда, а у случају неке европске државе, и уз подршку Европске банке за обнову и развој и других “европских” институција. Мало, мало, па домаћа јавност сазна да неки од кредитних уговора са поменутим организацијама, које је режим склопио пре шест месеци или годину дана, садржи и ситно штампану клаузулу која прописује да држава Србија мора приватизовати власничке уделе у компанијама и банкама које и даље поседује, уколико не испуни одређене услове наведене у уговору. Наравно, те услове надлежни у Влади намерно не испуњавају јер је то био неформални договор од самог почетка. Светски банкари тако добију папир на коме пише да нас поседују, а надлежни министар је “јачи” за неки милион на приватном off-shore рачуну. Цео процес се провлачи довољно далеко од очију јавности, и довољно медијски сакривено, да шира јавност не посумња ништа. Чак и када последице таквог сахрањивања привреде постану очигледне, нема никога да јавно прозове одговорне да се објасне или оправдају.

Није случајно уништена и реална привреда, па је тако данас, после 10 година такозване “транзиције” и отворености према свету, индустријска производња у Србији мања него пре четврт века. У аграру и сточном фонду ситуација је још критичнија. Дајући суд о овој ситуацији, налазимо се пред незаобилазним избором: да ли верујемо да су овакве последице само случајност тренутка, а спроводиоци “реформи” искрени наивци – или сумњамо да је већи део ипак систематски испланиран и примењен по постојећем, доказано штетном шаблону, а извођаче сматрамо велеиздајницима (издајници којима је поверена одговорност јавног интереса). Полемишући о овоме можемо се губити у детаљима, као што се губимо на свакој озбиљнијој теми, али суштина ће нас неминовно притискати последицама које пројектује, па ће и притисак да до ње допремо несумњиво расти. На крају крајева, ради се о кључном предуслову који морамо испунити на почетку било каквог пута опоравка: утврђивање одговорности за насталу ситуацију.

"Није случајно уништена и реална привреда, па је тако данас, после 10 година такозване "транзиције" и отворености према свету, индустријска производња у Србији мања него пре четврт века. У аграру и сточном фонду, ситуација је још критичнија. Можемо очекивати и учесталије помињање потребе да се приватизују ЕПС и Железнице Србије, као припрему за сам процес приватизације који нас чека након следећих избора."На слици: Дизел локомотива зарасла у коров у Лапову.

У међувремену, извођачи су и даље на градилишту званом Србија. Они настављају демонтирање и спремају земљу испод за орање и посипање сољу. Јер то је суштина која нам је и раније у прошлости стизала до ушију, а коју нисмо имали храбрости да прихватимо као истиниту: Србију треба сломити тако да не буде више ни у стању да поремети експерименте у балканској лабораторији. Држати је под окупацијом није довољно, јер није одрживо. Уништити је да не би више била никакав фактор и кад се ослободи, то је циљ. Како се испоставило, тај циљ и није тако тешко спровести када контролишете главне “ријалити мејкере” у друштву: политичаре и њихове медијске лакеје.

Процес разградње ће се, дакле, наставити и у 2011. години. Режим ће учинити све да прода Телеком Србије, како би добијеним новцем обезбедио неколико стабилних месеци. Спољно задуживање ће се наставити истим темпом, па можемо очекивати повећање јавног дуга бар за додатних милијарду евра до краја године. Индустријска производња ће наставити да пада, а незапосленост да расте. Можемо очекивати и учесталије помињање потребе да се приватизују ЕПС и Железнице Србије, као припрему за сам процес приватизације који нас чека након следећих избора. Не треба вам дар ни да би предвидели да ниједан национални инфраструктурни пројекат неће бити завршен у овој години. Криза са млеком, која нас је захватила у протеклој години, наставиће се и у овој јер основни узроци те кризе нису решени, и не могу бити у тако кратком року. Поред ње, наговештава се и пшенична криза, пошто су резерве смањене због извоза, а и засејана је мања површина него лане, да не улазимо у негативна климатска очекивања или проблем са запостављеном противградном заштитом.

Где то онда оставља опозицију и забринуте грађане? Одговор је много једноставнији него што се чини, а циљеви се сами намећу.

У политичкој теорији, позната је стратегија “асиметричне борбе”, која постаје оружје избора асиметрично слабијег политичког актера који има мало шта да изгуби. У улози тог актера би се лако могле препознати опозиционе ДСС и СРС, које по актуелним анкетама укупно немају ни 15% подршке, иако представљају аутентичну алтернативу политици режима у моментима њене велике кризе.

У условима у којима се налазимо, потпуно игнорисани и скрајнути на маргине јавне друштвене сфере, са перспективом све већег сиромаштва и губљења контроле над сопственом судбином, немамо много простора за лутања. За нас постоје два избора. Један подразумева да се не узбуђујемо превише, то јест, да наставимо као и до сада. Тај избор се ослања на наду да ће се ствари променити саме од себе, или да ће неко други да поправи ситуацију за нас. То је неодговоран избор. Тај пут готово сигурно води у даљу ентропију, и споропузајућу смрт државе једног древног европског народа.

Онај други избор заслужује више пажње. Тај пут од нас захтева да учинимо све што је потребно да би дошли до смислене промене. Предуслов је да прво променимо себе и свој ангажман, био он политички или друштвени. Ако партија која заступа државотворну политику “трећег пута” бива систематски изопштавана на главним авенијама јавног дискурса, првенствено у најзначајнијим медијима, онда је крајње време да почне да се понаша у складу са тим и да повећа активност у бочним улицама.

Још један корак је неопходан као део успешне асиметричне борбе. То се пре свега односи на неприхватање наметнуте политичке коректности, која је непроцењива за актуелни режим, јер у основи подупире све илузије које он пројектује о себи у српском друштву. Поштовање те политичке коректности је оно што нас спречава да ствари назовемо својим правим именом, и што нас на крају води у аутоцензуру.

У политичкој теорији, позната је стратегија “асиметричне борбе”, која постаје оружје избора асиметрично слабијег политичког актера који има мало шта да изгуби. У улози тог актера би се лако могле препознати опозиционе ДСС и СРС, које по актуелним анкетама укупно немају ни 15% подршке, иако представљају аутентичну алтернативу политици режима у моментима њене велике кризе. Како је дошло до тога да они који представљају те идеје имају тако малу подршку, предмет је многих писанија. Сврсисходније питање сада је како да се та подршка повећа убудуће. Асиметрична борба се намеће као пут.

Она би подразумевала заокрет из позиције маргиналних странака које фактички прихватају своје место, ка позицији странака које не познају за ограничења јавне подршке. Такав заокрет би се ослањао на политику тражења најмањих заједничких садржиоца са што већим делом српског друштва, у циљу обезбеђивања подршке за над-план. Ту долазимо до два предуслова. Један се односи на потребну мобилизацију странке која се одлучи за активно формулисање и нуђење поменутих садржиоца. Други претпоставља постојање Плана, што је кључни предуслов за било какву смислену и одрживу промену.

"Некритичким прихватањем наметнуте улоге, ви дајете легитимитет тој представи." На слици: Цензорска дозвола на поштанској карти - доба СССР.

Још један корак је неопходан као део успешне асиметричне борбе. Реч је о заокрету из позиције странака које прихватају сва постојећа правила игре, ка позицији странака које игноришу она правила која искључиво одговарају режиму. То се пре свега односи на неприхватање наметнуте политичке коректности, која је непроцењива за актуелни режим, јер у основи подупире све илузије које он пројектује о себи у српском друштву. Поштовање те политичке коректности је оно што нас спречава да ствари назовемо својим правим именом, и што нас на крају води у аутоцензуру. Па тако лопова на функцији нећете назвати лоповом, а онда ће вам постати непријатно да уопште помињете некакву крађу, јер се бојите да вас медији додатно не изопште. Другим речима, некритичким прихватањем наметнуте улоге, ви дајете легитимитет тој представи.

Другим речима, некритичким прихватањем наметнуте улоге, ви дајете легитимитет тој представи. У случају поменутих ДСС и СРС, чији медијски наступи и заступљеност идеја које промовишу иовако једва да прелазе праг приметности, тај страх би требало да је сувишан. Штавише, за очекивати је да би услед таквог заокрета аутентичне опозиције, медији посветили више пажње дотичним странкама. За очекивати је и да би та пажња имала још негативнији карактер, што је заправо жељени ефекат.

У постојећој друштвено-политичкој ситуацији, у описаним економским условима, напад режима, којег јавност већ посматра као однарођеног, преко медија, које јавност одавно идентификује са режимом, на опозицију, којој фали подршке управо због тога што је јавност све више посматра као део те исте политичке класе која штити саму себе, би само могао да поспеши рејтинг опозицији.

У тренуцима повећане пажње и притиска медија, најсигурнији пут ка повећању подршке јавности води кроз прихватање и истицање управо оних циљева за чије испуњење би се најшира јавност листом сложила. А то, између осталог, подразумева потпуни дисконтинуитет са досадашњом економском политиком, њеним творцима и неолибералном економском доктрином које се придржавају. То даље имплицира темељну ревизију многобројних спорних приватизација као и кривичну одговорност за све умешане. Поменути потези су ионако предуслови за одрживу, суверену политику “трећег пута”, и у широј слици представљају само тест за много озбиљнији изазов – испуњења и одбране државних и националних интереса у постојећим геополитичким условима.

Овакав заокрет се може сматрати драстичним, али су управо драстични заокрети и неопходни. Србија какву сви ми желимо и јесте драстично другачија од ове данас, и сваки пут до ње нужно подразумева драстичан заокрет од ове сада. Исто важи и за партије које би да је воде. Ко буде спреман за такав заокрет добиће и шансу да га спроведе.

Овакав заокрет се може сматрати драстичним, али су управо драстични заокрети и неопходни. Србија какву сви ми желимо и јесте драстично другачија од ове данас, и сваки пут до ње нужно подразумева драстичан заокрет од ове сада. Исто важи и за партије које би да је воде. Ко буде спреман за такав заокрет добиће и шансу да га спроведе.

Што се нас осталих тиче, а ту пре свега мислим на ангажоване ауторе, друштвене активисте, и забринуту јавност, задатак је јасан: усмерити напоре ка разобличавању владајуће парадигме у којој ЕУ нема алтернативу, где је Космет тег око врата, у којој су национални интереси синоним за псовку из 18. века, и која све који је оспоравају третира као ретроградне ратнохушкачке самоизолационисте којима треба пришити траку препознавања на рукав. Дакле, суво, методолошко, квалитетно и бескомпромисно разобличавање једне погубне парадигме која нас држи оковане као интелектуално робље.

Упоредо са тим, ваљало би порадити на пројекту укрупњавања националног бића, и јавности уопште. Било каква одржива промена, ма колико позитивна била, готово је немогућа без најшире подршке јавности. Ако ни због чега, а оно да би издржала споља индукован притисак који би да је негира. Да не помињемо промене до којих није ни могуће доћи без широке подршке која би им дала неопходан замајац. Укрупњавање би се стога требало ослањати на интересе од општег значаја, попут суверености, правде, економије, сигурности и друштвене једнакости.

Вукашин Милеуснић: "Задатак је јасан - усмерити напоре ка разобличавању владајуће парадигме у којој ЕУ нема алтернативу, где је Космет тег око врата, у којој су национални интереси синоним за псовку из 18. века, и која све који је оспоравају третира као ретроградне ратнохушкачке самоизолационисте којима треба пришити траку препознавања за рукав. Дакле, суво, методолошко, квалитетно и бескомпромисно разобличавање једне погубне парадигме која нас држи оковане као интелектуално робље." На слици: Рекламни флајер владајуће коалиције из 2008. године.