Резултат двонедељног “догађања народа” у Египту, током којег је држава доведена у стање колапса, опустошена пљачком, са преко 3оо жртава и хиљадама рањених, је излазак из сенке првог човека египатске безбедности на место Мубараковог наследника, човека од поверења САД, Омара Сулејмана.

Драган Милосављевић: "Мубарак је, хтео не хтео, суочен са дивљањем на улици и снажним ултиматумима Америке да оде, прихватио потпредседника Сулејмана, потајну америчку алтернативу, вероватно уз гаранције да ће, лагано, кроз истек мандата до јесени добити одступницу и гаранције да ће, за разлику од Чаушескуа, остати и живети у Египту."

О томе, за сада стидљиво, наговештавају поједини западни медији позивајући се на Стефана Шолца, експерта који располаже сазнањима британске обавештајне службе о Сулејманију. РТ (руска телевизија) на енглеском језику прецизира да је Сулејмани “најзначајнији повереник CIА у Египту већ годинама, човек који је у САД још 2оо7. године спомињан као могући наследник Мубарака.” Никако његов син Гамал, кога је тата, доживотни председник, планирао у намери да иза себе остави династију. Тако бар тврди британска штампа.

“Упркос чињеници да је Сулејман високо образован и деликатних манира”, у промет је пуштена информација да је “лично учествовао у мучењу људи који су идентификовани као противници америчког утицаја на Блиском истоку, посебно у Египту”, јавља РТ цитирајући арапске аналитичаре.

По својој функцији, Сулејмани је чувар пребогатог досијеа о свим активностима CIA у региону које су већ у медијима помињане као плен кога Америка жели да се дочепа у египатским политичким смутњама, којима потајно координира. Иначе, нагло повећање службеника америчких амбасада у некој земљи редовно сведочи да се у региону припремају значајне промене. О томе говоре два бивша агента CIA и два новинара у својој књизи “Прљав посао у Африци”, објављеној 1980. године.

Тако је у Амбасади Либерије, према овим ауторима, уочи обарања режима Виљема Толберта 198о. године, до тада лидера про-америчке владе који се превише окренуо Организацији Афричког Јединства и несврстаности, било ни мање ни више него 3оо припадника CIА. Сви су стрељани.

Имена свих агената CIA се таксативно наводе у овој књизи. Најава изградње нове америчке амбасаде на Дедињу, која ће по капацитетима моћи да прими огроман број маринаца (преко хиљаду) и бити права тврђава Аламо на Балкану, може бити тумачено као знак да ће Београд бити на прилазима Средоземљу и Азији оно што и Каиро на Блиском истоку.

“Оно што се данас догађа у Египту је борба CIА да задржи своје пређашње позиције, са новим људима, а кроз илузију промена понуђених народу”, тврде арапски аналитичари. У међувремену, огласио се поново председник Обама који после стабилизације Сулејмана изјављује да “нико нема право споља да уређује судбину Египћана”. До јуче су од њега, а поготово од Хилари Клинтон, долазиле сасвим другачије поруке, у којима су се најчешће помињала речи: мора и најхитније.

" "Креативни" хаос који је омогућио да се дугим цевима запоседну банке и институције, а Србија уведе у процес транзиције у коме ће се до ЕУ, ако икада дође, довући унижена, гола и боса, без већег дела територије и суверенитета." Сличан принцип је прекопиран у Грузији, у којој су наде голобрадих младића на власт довеле режим који је, поред осталих невоља, земљу увалио у крваву агресију и националну катастрофу. На слици: Грузијски припадници покрета "Отпор".

Прем свим знацима, а поготово у овој фази расплета на египатској политичкој сцени, САД су у намери да предухитре за себе неповољан ток догађаја у Египту, који је због нараслих амбиција Муслиманске браће и социјалног незадовољства водио у револуционарни бунт, погодан заиста радикалним снагама да покрену суштинске промене у Египту.

У верзији САД фигурирају два решења кризе: једно, наметање на чело покренутих маса атомисте Ел Бардеја, про-америчког научника египатског порекла, иначе члана кризне групе од Олбрајтове и Абрамовица, а блиског Сорошу. Без обзира што је маневрима унутар несложног, вешто спинованог круга демонстраната извикан за лидера опозиције, која је у међувремену ушла у преговоре са Сулејманом, Барадеј није познат, нити популаран у Египту.

Мубарак је, хтео не хтео, суочен са дивљањем на улици и снажним ултиматумима Америке да оде, прихватио потпредседника Сулејманија, потајну америчку алтернативу, вероватно уз гаранције да ће, лагано, кроз истек мандата до јесени добити одступницу и гаранције да ће, за разлику од Чаушескуа, остати и живети у Египту.

Сценарио је наизглед сличан мирној транзицији коју су у Русији обавили, али рекло би се без америчког посредовања, заменивши про-америчког Јељцина Путином. Слична операција у којој је активну улогу имао некадашњи руски министар Иванов, у посредовању око избора у Београду да Милошевић остане умировљен на Дедињу а да је новог председника прихвати као победник избора, и тако “вођа” избегне Хаг а Србија наметање клијентелистичке елите америчких курсиста, пресечена је изазивањем “револуције” од 5. октобра. Тада је, подсетимо, запаљена Скупштина и створен “креативни” хаос који је омогућио да се дугим цевима запоседну банке и институције, а Србија уведе у процес транзиције у коме ће се до ЕУ, ако икада дође, довући унижена, гола и боса, без већег дела територије и суверенитета.

И у египатској варијанти револуције (која није ни мало ружичаста јер је провала социјалних тензија вешто усмеравана преко египатског „Отпора“ али и активиста Муслиманске браће, фундаменталиста који такође држе гвожђа у ватри египатских протеста, али су пажљиво надзирани са стране) демонстрира се сав чин западне тактике завади па владај. А та стратегија набоље се очитава кроз анегдоту о енглеском лорду који на питање: које ће грло победити на дербију, каже: “Нека трче сви коњи и нека победи најбољи. Јер, и овако су сви из моје штале”.

"И у египатској варијанти револуције (која није ни мало ружичаста јер је провала социјалних тензија вешто усмеравана преко египатског „Отпора“ али и активиста Муслиманске браће, фундаменталиста који такође држе гвожђа у ватри египатских протеста, али су пажљиво надзирани са стране) демонстрира се сав чин западне тактике завади па владај." На слици упоредно изложени симболи производа исте кухиње, прогутани само у две од четири државе, где влада политички хаос, привреда пропада, развила се потпуна економска зависност од кредита и чији територијални интегритет се осипа.

Египат показује, а то је опомена великим медијски подстрекиваним очекивањима од протеста у режији СНС у Београду и његових спин саветника, да су редовно добре процене и контролисане социјалне тензије само енергија бунтовног ветра кога чекају спремна једра нове клијентелистичке гарнитуре. Јер, у подели улога Великог брата треба постојеће, али истрошене, савезнике на истом послу заменити новим уз пробуђену илузију о некаквим променама. А те промене, уствари, доводе нове, још покорније и корумпираније политичке елите којима се управља помоћу досијеа набијених подацима о коруптивним и другим злоделима политичара-кандидата за нови талас “демократизација” и “либерализација”.

У Египту је преко 60.000 младих људи било ангажовано у интернет инфраструктуру буђења и руковођења немирима, којима се практично, како то тврде поједини западни медији, управљало из Лондона; као, уосталом, и догађајима у Београду из Будимпеште и још неких база преко којих је логистиком и новцем обезбеђено депортовање у ХАГ не само Милошевића, већ целе војне и дела полицијске елите.

Тиме је кроз, добрим делом исконструисане и сваком случају једностране, оптужнице о искључиво српској одговорности за ратове на тлу СФРЈ не само потврђена оправданост НАТО-бомбардовања, већ и забетонирана као оправдана и морална демонизација Срба као “геноцидног народа”.

Истовремено је кроз сарадњу, уствари провалу, безбедносног система Србије и сеобом документације служби у Хаг и Вашингтон обезбеђен синџир око врата свим припадницима бивше опозиције, од којих је један добар број припадника итекако играо дуплу улогу, истовремено сарађујући са режимом а јавно га ружећи. Неки, још од Титовог времена.

Таква сазнања о њима су онај “кратки ланац” који их чини немоћним да одбију било коју варијанту економске и политичке деструкције земље на чије их је чело довео талас индуковане револуције.

“Сви смо ми помало Срби по политичкој наивности”, могли би данас оправдано да кажу у Египту током расплета у коме трче сви амерички коњи, али у тој трци нема места за личност која би обећала потпуни преокрет у режиму који је под Мубараком био, а по свему ће остати и под Сулејманом, најачи фактор про-америчког утицаја и политике на Блиском истоку.

“Сви смо ми помало Срби по политичкој наивности”, могли би данас оправдано да кажу у Египту током расплета у коме трче сви амерички коњи, али у тој трци нема места за личност која би обећала потпуни преокрет у режиму који је под Мубараком био, а по свему ће остати и под Сулејманом, најачи фактор про-америчког утицаја и политике на Блиском истоку.

Комплетан перформанс револуције коју су преносиле бројне камере CNN, BBC и осталих западних телевизија, уз гласно навијање добро обучених новинара на истом послу на Балкану, Ираку или Афганистану, уз неизбежну Кристијан Аманпур, ускоро ће бити само једна од интернет Викиликс спектакала.

Та најновија достигнућа спиновања светске јавности (којој не остаје ништа друго пред тако добро организованим медијским притиском него да поверује у “догађање историје” како јој је предочено) су од почетка до краја режирана у корист неоимперијалних амбиција САД с амбицијом да њоме потпуно овлада и управља. То је била неостварена идеја савршеног тоталитаризма Лењинових бољшевика.

Америка, која себе сматра од Бога изабраном, вешто користи то наслеђе видно технолошки унапређено и комбиновано са најдрагоценијим искуствима Хитлерове пропаганде.