И на глобалном нивоу покренуте су демонстрације притиска за одлазак Мубарака који и даље инсистира да остане до краја мандата. Према последњим извештајима из Каира, то ће му по свему судећи бити омогућено јер је “револуција”, после непуне две недеље, изгубила замах.

Драган Милосављевић: "И мада су у питању жртве њихове дволичне политике (завади па владај), САД и савезници у НАТО-у се сада стављају у улогу спонзора и медијског оглашивача револуционарних “спектакала” које претходно индукују као “спонтана” догађања народа. Она запаљеној Србији нису донела ништа осим унапред припремљене оптужнице да хоће да се прошири на целу Југославију."

У међувремену, потпредседник Омар Сулејман, после разговора са представницима опозиције, обећао је да ће покренути “питање уставних промена које воде већој слободи штампе”, али и вероватном укидању ванредног стања које је у Египту на снази више од две деценије.

У међувремену, у дану када Џин Бримон, аутор књиге “Хуманитарни империјализам“, тврди да се америчка “спољна политика прерачунала у Египту” и да је “суочена са могућим катастрофалним последицама”,  стиже објашњење једног од разлога за покушај уклањања председника Мубарака.

Оцена  је западних  аналитичара, коју емитује РТ на енглеском језику, да се ради о  “покушају уклањања отисака прстију из богате документације у сефовима Мубараковог режима, о америчком дипломатском терорисању  Блиског истока”.

О таквим активностима, у организовању државних удара и “револуција из касарни”, документовано пишу у књизи на 800 страна два “отпадника” CIA и два новинара, под насловом: “Прљави посао – CIA у Африци”. Тамо се износе тврдње да је CIA имала око 4.000 активности годишње још 1980. године.

Колико их тек има данас, у цунамију Викиликс (дез)информисања и управљања операцијама “револуције “ путем интернета, што је случај у Египту. Иако је та прича “проваљена” од групе новинара и аналитичара истраживача, зар не звучи комично, баш у том светлу, објашњење функционерке CIA Стефани Осули? Наводно, у Централној обавештајној агенцији “нису знали шта ће бити окидач египатске нестабилности” ( преноси Политика).

Мада, Америка је у арену Каира “на време”  (као и пред бомбардовање Београда, напада на Ирак, пре тога  пред догађање преврата 5.октобра у Београду) послала свој бројни и уходани тим: десетине извештача са лица места, а добро упућених у пожељни правац збивања, и са листом углавном НВО саговорника, сведока.

У Каиру, Александрији и Суецу ти новинари, истоветно и они са BBC и Радио Дојче Веле, са  нескривеном навијачком еуфоријом прате рушење председника који је 30 година био неприкосновени сарадник режима њихових влада.

Подсетимо да је саветник Тонија Блера, Алистер Кембел, рекао да је преокрет у ратним операцијама на Балкану НАТО-у обезбедило најјаче оружје: дезинформисање са “открићима“ о Србима зликовцима и њиховом лидеру “балканском касапину”.

Подсетимо да је саветник Тонија Блера, Алистер Кембел, рекао да је преокрет у ратним операцијама на Балкану НАТО-у  обезбедило најјаче оружје: дезинформисање са “открићима“ о Србима зликовцима и њиховом лидеру “балканском касапину“. Па зато су у светској јавности одобрили судбину која им је намењена.

Ваљда је Вашингтон, ако је CIA изненађена, дубоко увређен што ствари не иду како ваља  и  реагује ултиматумима Мубараку да оде сместа. И препусти судбину земље и Блиског истока припремљеним кадровима из “Међународне кризне групе” Олбрајтове, покојног Холбрука и, и даље живахног, Сороша.

Документација режима Мубарака, тврде поједини западни и арапски аналитичари, али међу  њима и Пфилис Бенис из Вашингтона на РТ (Руска телевизија), богата је конкретним  доказима и упутствима за успостављање тиранија над политичким противницима и сведочи о пуној подршци која је стизала од  Клинтонове и Бушове администрације у навођењу Мубараковог режима да осигура, по сваку цену, амерички интерес у Египту. И шире у региону. А да заједно са Израелом држи под окупацијом Газу и Палестинце на кратком ланцу.

Стижу вести о покушају атентата на потпредседника Омара Сулејмана, чија су два човека из окружења убијена.

Мада прихвата одлазак Мубарака, али по окончању мандата, овом бившем шефу безбедности, сада на позицији потпредседника, по свему судећи, не одговара притисак да уваља свог, још увек званичног шефа, у катран и перје и препусти га медијском и сваком другом линчу.

Слика ове мрачне позадине збивања, коју би сада претежно амерички медији хтели да покрију подршком устанка у Египту, праћеног америчким ултиматумом око неодложног повлачења свог доскорашњег савезника Мубарака, постаје тако још сложенија.

Истовремено, стижу вести о покушају атентата на потпредседника Омара Сулејмана, чија су два  човека из окружења убијена. Мада прихвата одлазак Мубарака, али по окончању мандата, овом бившем шефу безбедности, сада на позицији потпредседника, по свему судећи, не одговара притисак да уваља свог, још увек званичног шефа, у катран и перје, и препусти га медијском и сваком другом линчу.

Иза те одлуке, рекло би се, не стоји толико приврженост некадашњем маршалу авијације  Мубараку, већ, како је то Сулејман десетог дана протеста дефинисао, оцена да “држава без председника јесте тело без главе”.

А  то је заправо оно што се форсира као ултиматум из Вашингтона око захтева Мубараковог одласка сместа, који на плеј бек понављају демонстранти, а који уживају  неподељену подршку свих електронских, ТВ и писаних медија на Западу, за сада несклоних да размотре свеукупне последице таквог правца догађаја који би створио тотални хаос на Блиском истоку. Јер опозиција, за разлику од преврата у Београду, нити има припремљен програм, нити лидера. Огласила се у међувремену Европа забринутошћу да је “дошло до велике нестабилности на Блиском истоку”.

Пре него што је дошло до потпуног уклањања Арафата, председник Палестине је од стране Џорџа Буша био суочен са отвореним захтевом, као и Мубарак ових дана, да се сместа повуче из политике.

Делује опомињујуће у том контексту да је током дана више пута емитована сторија  америчке  телевизије о последњим данима лидера ПЛО и првог председника Палестине  Јасера Арафата. Произилази да је смрт Арафата изазвана тоталним здравственим колапсом, распадом васкуларног система. Арафатов лекар тврди да је то била последица тровања. Западни медији су својевремено лансирали тезу да је лидер ПЛО умро од сиде.

А Викиликс, баш уочи немира у Египту, обелоданио је да је Арафат на својим рачунима у свету имао милијарде долара, наводно од донација Запада  палестинском народу и да је био у  подређеном односу према америчким захтевима. Египћанима, који су га подржавали деценијама  емотивно, финансијски и војно, сугерисано је да су изиграни.

Викиликс је такође обелоданио да је захваљујући оваквом Арафату Израел имао одрешене руке у  бесконачним мировним преговорима са Палестинцима и добио прилику да својим насељавањем продире у појас Газе.

Пре него што је дошло до потпуног уклањања Арафата, председник Палестине је од стране Џорџа Буша био суочен са отвореним захтевом, као и Мубарак ових дана, да се сместа повуче из политике.

Потом је 2003. године стављен у потпуну изолацију, где је доживео колапс здравља, уз губитак тежине од преко 50 одсто за кратко време, о чему сведочи његов најближи сарадник. Одвезен је у Француску где је констатовано тровање и убрзо је преминуо.

"Муслиманска браћа": "Овој исламској екстремистичкој организацији, која контролише 30 посто популације осамдесетдвомилионског Египта а која је уклонила пре три деценије претходника Мубарака, Анвара Ел Садата, понуђено је да партиципира у пост Мубараковој ери." На слици: Мухамед Бади, лидер "Муслиманске браће" у Египту.

Злослутно звуче тонови америчке штампе по могућу судбину председника Египта, тродеценијског савезника САД. ”Вашингтон пост” пише о три могућа краја Мубарака. Један је румунски сценарио: метак у главу, други индонежански: силазак са власти, али останак у животу, а  потпредседник Сулејман ступа на његово место да обавља исти посао за САД, али у новом паковању.

И најзад, сценарио да власт преузму “Муслиманска браћа”. Овој исламској  екстремистичкој организацији, која контролише 30 посто популације осамдесетдвомилионског Египта а која је уклонила пре три деценије претходника Мубарака, Анвара Ел Садата,  понуђено је да партиципира у пост Мубараковој ери. И они то условљавају његовим тренутним одласком.

Права суштина односа САД са “браћом“ још није јасна, још мање јавна,  као уосталом ни она са Ал Каидом која је званично узрок ванредног стања које Америка заводи на целом глобусу, све у потери за терористима  које је сама створила у Авганистану да  би истерали Совјете.

У међувремену, руски шеф дипломатије Сергеј Лавров у Минхену, са форума за безбедност, изјављује да у европској безбедности Русија може да има  са НАТО-ом само “равноправну улогу”. “Не прихватамо политику узми или остави”, каже Лавров.

О збивањима  у Египту рекао је руским медијима: “Ми Руси имали смо доста револуција у историји. Оне су увек крваве,  конфузне и воде државу уназад. Египту је потребан мир. Треба да седну и договоре се у миру. Не мислим да странци треба да гурају Египат на једну или на другу страну. Нема потребе за ултиматумима. Политичке групе треба да се саме договоре.”

Сергеј Лавров:

“Ми Руси имали смо доста револуција у историји. Оне су увек крваве, конфузне и воде државу уназад. Египту је потребан мир. Треба да седну и договоре се у миру. Не мислим да странци треба да гурају Египат на једну или на другу страну. Нема потребе за ултиматумима. Политичке групе треба да се саме договоре.”

То је став  Русије, 24 сата после ултиматума “дана за одлазак Мубарака”, који очито није донео расплет очекиван од медијских и политичких симпатизера “револуције”. Тај феномен, који тече кроз историју а завршава у потоцима крви и сливницима историје, у блиској прошлости био је крање омрзнут на Западу и повод  Хладног рата и блокаде Кубе, која још траје. Али,  од времена  “извоза нефункционалних демократија” којима су неопходни надзорници,  победник Хладног рата узео је у свој вокабулар бољшевички дискурс као оправдање за  интервенционизам. Све под плаштом борбе за људска права.

Колико су се за та људска права залагали на Блиском истоку или Балкану, свеједно, сведоче сукобљене нације, закрвављене религије и бесконачне колоне мртвих. И мада су у питању жртве њихове дволичне политике (завади па владај), САД и савезници у НАТО-а се сада  стављају у улогу спонзора и медијског оглашивача револуционарних “спектакала”, које претходно индукују као “спонтана” догађања народа. Она запаљеној Србији нису донела ништа осим унапред припремљене оптужнице да  хоће да се прошири на целу Југославију. Та енергија, која има истинско покриће у увек присутним социјалним и другим тензијама, практично је поларисала Египат и знатно га разорила, тренутно је  владајућа  у Средоземљу, али то није ни једина ни крајња дестинација овог  револуционарног  интервенционизма који подразумева социјални бунт као идеални разлог за мешање у унутрашње ствари. И то оних држава које су предвиђене да добију клијентелистички режим. Или, да један клијентелистички режим, као у Египту, смени други, како би могло бити и у Београду након најаве серије “мирних” демонстрација.

“Нас Арапе су из САД прво сумњичили да смо сви потенцијални комунисти, па екстремни муслимани, а сада нам нуде да будемо 51. држава у саставу САД”, каже водећи аналитичар Магреба, Јонус Абдулах Мухамед.

Такве земље, за обарање потрошених влада, добијају  на крају колонијални статус. А Египат га је имао до доласка пуковника Насера 1953. године. “Нас Арапе су из САД прво сумњичили да смо сви потенцијални комунисти, па екстремни муслимани, а сада нам нуде да будемо 51. држава у саставу САД”,  каже водећи аналитичар Магреба, Јонус Абдулах Мухамед, поводом дешавања у Египту. О томе би ваљало размислити пред најављиване изборе у Београду. Ваља  размислити о савету Лаврова да је боље да се унутрашњи актери договоре за добробит државе и нације, него да траже стране спонзоре (амбасаде и службе) за  арбитражу око власти, јер то води у неизбежно, ново, модерно ропство и губитак  и државе и суверености. Стиже одговор: египатски гасовод кроз Синај, према Израелу, одлетео је у ваздух.

"Египатски гасовод кроз Синај, према Израелу, одлетео је у ваздух." На слици: Египатски гасовод који снабдева Израел.