Реч на представљању књиге Слободан Јовановић. Библиографија схронологијом живота и рада, Коларчев народни универзитет, Београд, 23. децембар 2010. год.

Даме и господо, уважени поштоваоци дела Слободана Јовановића,

Вечерас сам се обрео на повлашћеном месту, пред еминентним скупом чланова, симпатизра и помагача Фонда Слободан Јовановић у улози сачинитеља прве целовите библиографије радова и радова о овој непоновљивој личности наше науке и културе. Када ми је пре две године, убрзо након формирања Фонда, академик Бећковић понудио да се прихватим овог задатка, рачунајући на моје досадашње искуство на оваквим пословима, схватио сам то као изузетну част али и као ништа мању одговорност. Јер резултат ове потраге ма колико искусног библиографа за обимним, разноврсним делом једне тако крупне, плодне личности дугог животног и списатељског века, за ово релативно кратко време тешко је уздићи на ниво очекиваног. А да је живот овог универзитетског професора, политичког делатника и ратног председника владе окупиране отаџбине, изгнаника и доживотног емигранта сâм по себи узбудљив роман, доказ је и то што је он већ одавно овековечен као личност у роману Време зла  Добрице Ћосића и Очеви и оци Слободана Селенића.

Библиографи су, уoсталом, самом природом свог посла, попут некадашњих преписивача древних рукописа, у својеврсној и добровољној монашкој повучености, увек заклоњени иза теме и личности на чијем попису радова раде. Увек спремни да, попут оног пастира из Светог Писма, напусте стадо од сто оваца да би пронашли ону једну која се негде изгубила, не би ли стадо опет било на броју. Стога се од њих и не очекује да свој учинак тумаче, објашњавају или, далеко било, оцењују. Библиографија, ако је стручно и ваљано сачињена  – а таква је једино и достојна тог имена – сâма собом говори кориснику својом структуром, описом, целином свог штива, властитим инструментаријем, оним што нуди и како то нуди. Али је она и особена врста штива које уме да говори и оним што није успело да обухвати, да га се домогне из различитих разлога, говори белинама својим. И што остаје као задатак настављача да се даље трага и попуњава. Не заборавимо да смо ми народ спаљене књиге, спаљене периодике и многобројних спаљених предрагоцених писаних сведочанстава првом агресорском запаљивом бомбом априла 1941. године само неколико стотина метара одавде. Да смо народ спаљених извора писане речи, што не треба никад, ни за тренутак, ни у најдубљем сну заборавити ни опростити починитељима тог културног геноцида, ни данас кад нам се обећава европејски рај као једина алтернатива.

Слободан Јовановић је, као што је безброј пута речено, рођен у изгнанству, у Новом Саду, тада на теориторији нама туђе државе, Цесарије, а преминуо је и још почива у Лондону. Све донедавно, до публиковања истраживања Косте Ст. Павловића, Радоја Кнежевића, Живорада Стојковића, Драгана Суботића, и других трагалаца за његовом књижевном оставшитном, нисмо имали ни издалека целовит увид у његову списатељску и осталу делатност последње деценије и пô његовог живота. До истраживања Станише Војиновића нисмо имали целовит увид у његове најраније списатељске и преводилачке кораке у нашој периодици раних деведесетих година 19. века. А ко зна шта се све може наћи у дебелим фасциклама и досијеима за то задужених служби од 1941. до 1991. године које су се пуниле и гојиле пола века а које надлежни обећавају да ће отворити „а ка’ ће – не знамо“. Подсетимо се да је марљиви и неуморни Голуб Добрашиновић својевремено објавио књигу под насловом Вук под присмотром полиције, збирку драгоцених докумената о његовом животу и раду потеклих из пера бројних жбира и шпијуна који су пратили сваки корак његове споре штуле. Овај библиограф је у протекле две године имао и ту тешкоћу што није могао у пуној мери да користи фондове националне библиотеке, која је већ пет пута премашила рок реконструкције, и да прегледа макар и некомплетну периодику наше емиграције, ако је којим чудом налазила путеве до ње. Тек недавно су иза корица књиге сакупљени и обајвљени Јовановићеви чланци у лондонском листу Порука који су својевремено објављивани без потписа.

Библиографија Слободана Јовановића

Вечерас су, дакле, међу нама законачили први примерци Јовановићеве библиографије која обухвата дванаест деценије, примерци лепе и обимне књиге иза чијих корица је стало преко две хиљаде библиографских јединица: 850 наслова радова Слободана Јовановића, од чега 123 посебна издања, и по први пут близу 1200 радова о њему, од чега 33 посебна издања. Пратећа хронологија Јовановићевог живота и рада, заједно са богатим избором илустрација из породичног албума, доприноси да се цела ова грађа доима као живописни мозаик-портрет. Свака ваљана персонална библиографија настоји да прати и у складну целину уклопи три паралелна тока: ток стваралачког дела, ток рецепције тог дела и животни ток аутора коме је посвећена. Основни задатак библиографског посла јесте давање исцрпног, прецизног и потпуног пописа уврштених јединица. Да уз помоћ богатог инструментарија посредује између дела аутора и корисника тог пописа преливајући документарну бујицу података у сређени низ у коме се лако снаћи и у коме је лако наћи оно што се тражи. Овако у свим сегментима хронолошки презентовано дело Слободана Јовановића се, уз неопходне анотације и појашњења, може лако пратити и осматрати у различитим кључевима. Иза сређеног низа података, интерсубјективно проверљивих, утемељених и ваљано систематизованих, увек се добија и нешто више, неко до тада скривено, ново знање. Сваки податак добија особени смисао уграђивањем у целину а библиографија као целина сугерише нов приступ делу, ново ишчитавање, даје хеуристички подстицај, инспирише нове приступе. Тако се, на пример, до појаве Сабраних дела из 1990. године мало знало о Слободану Јовановићу као социологу, посебно изванредно обавештеном социологу религије. А то је било могуће захваљујући стенографисању његових предавања на докторском курсу уочи другог светског рата. У нашој социолошкој литератури том проблематиком ће се, на социолошки и филозофски релевантан начин, позабавити тек Вуко Павићевић, професор Филозофског факултета, у својим предавањима из филозофије и социологије религије седамдесетих година прошлог века. У овом попису Јовановићевих радова избија на видело и његов допринос енциклопедистици пошто је из његовог пера потекло преко седамдесет одредница уврштених у познату Станојевићеву енциклопедију 1928. и 1929. године. Будући приређивачи критичког издања Јовановићевих Сабраних дела мораће да им наћу места иза корица посебног тома али да се одреде и према прилозима који су под насловом „Парламентарна хроника“ уочи и након Првог светског рата пунили странице Архива за правне и друштвене науке. Такође ће,  вероватно поучен недавно објављеном магистарском тезом о Слободану Јовановићу као књижевном критичару, неко наставити трагања за могућим још неоткривеним његовим преводима с франуског и енглеског језика које је потписивао шифрама и псеудинимима. Такође и тема о Слободану Јовановићу не само као портретисти историјских личности и савременика већ као мемоаристи тражи свог истраживача. Од 1964. до данас појавила су се три издања Јовановићеве студије о српском националном карактеру чиме је дао плодне подстицаје за дубинско истраживање карактера и менталитета свога народа, његовог културног обрасца, стајући тако уз бок Јовану Цвијићу, Владимиру Дворниковићу и другим водећим карактеролозима и етнопсихолозима. Све претходно побројано може изгледати споредно, маргинално у поређењу с његовим централним интересовањима и темељним научним доприносима, али итекако употпуњује његов стваралачи портрет и пружа доказе да је његова мисао још жива, да су теме, приступи и закључци итекако подстицајни и инспиративни.

Представљање Библиографије на трибини Фонда Слободан Јовановић.

Библиографија радова о Слободану Јовановићу прецизно указује и на карактеролошку путању оних који су о њему и његовом делу писали, или ћутали, зависно од прилика и властитог опортунитета. На имена оних који су били доследни и упорни у његовом сатанизовању као реакционара, монархисте, издајника и окупаторског сарадника, на имена оних који су му својевремено писали хвалоспеве и били миљеници али су заћутали када је његово име брисано из  Академије а уписивано име Јосипа Броза, (историчар Васа Чубриловић, својевремено секретар Српског културног клуба, једно време Титов министар, доцнији уставописац Јован Ђорђевић и други). Име Радомира Лукића, на пример, као аутора прилога о Слободану Јовановићу сусрећемо тек 1991. и 1994. године у време кад се свемоћна Партија распала сама од себе па није имао ко да спречава повратак првог српског Слободана његовом народу. На имена и институције који су захваљујући монополу моћи спречавали да се његово дело на достојан начин врати у научни оптицај, у руке народа за кога је стварано, отпаћено и одболовано. Али и на имена ретко храбрих и упорних који су, свему упркос, показали довољно научне савесности и грађанске храбрости у напору да му име не потоне у силом наметнути заборав. Младен Лесковац је, на пример, у зборнику радова о Лази Костићу, у издању СКЗ 1960. године уврстио  неколико есеја Слободана Јовановића о овом српском песнику, Драгиша Витошевић ће слично поступити у једном избору из српске књижевне критике (1975), Радован Самарџић ће, најзад из трећег покушаја, успети 1986. године да објави свој прилог о Слободану Јовановићу као историчару у књизи Писци српске историје. Краљев и Титов сремскомитровачки сужањ, иначе политички неистомишљеник свог презимењака, Драгољуб Јовановић ће у својој књизи Људи, људи писати о Слободану Јовановићу као учитељу стила (1970) а у издању из 1973. године као учитељу етике. Нема сумње – храбар етички чин у временима „кад је грмило“.

Вук Караџић је имао обичај да каже да ми често не знамо ни шта у својој кући имамо. Ако смо мали народ са знатним и признатим научним и уметничким учинком у свету, са неколико светски истакнутих и знаменитих појединаца, ваља се упитати знамо ли о њима и зна ли свет о њима онолико колико заслужују и радимо ли довољно на томе да их и свет ваљано упозна. Нису ретке задужбине код нас али је ретко која успела да као свој први издавачки корак приреди библиографију заслужника чије име носи. Можда грешим, али то није учинила ни Задужбина Иве Андрића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић; имамо неколико Његошевих фондација али немамо целовите библиографије овог великана као ни целовите библиографије Вука Караџића, Јована Цвијића, Николе Тесле, Михаила Пупина, Михаила Петровића Аласа, Милутина Миланковића. Дакако, нема савршених ни поптуних библиографија, па ни персоналних, али треба улагати напоре да се до њих дође и да оне као приручници буду на радном столу свих оних код нас и у свету који се за њихово дело интересују. Фонду Слободан Јовановић припада част што је овом књигом – ма колико биле бројне њене мане од мноштва коректорских омашки до уочљивих празнина – понудио први целовит увид у дело Слободана Јовановића и рецепцију његовог дела који ће бити од помоћи у реализацији циљева због којих је и основан, у првом реду научној и критичкој валоризацији тог дела и припреми критичког издања Сабраних дела.

У разговорима с Костом Павловићем Слободан Јовановић је с поносом говорио и о својим шабачким коренима. У овом граду су се укрстили сремачки Јовановићи, ћурчије и угледници прве вароши у Србији, с потомцима Карађорђевог војводе и устаничког старешине Остоје Спужа, који је из Бјелопавлића донео само као презиме име места одакле је пристигао. Слободан је унук Јована Остојића, сина Остојиног чија ће ћерка Анђелија родити и великог Владимира Јовановића, оца Слободановог. Слободан ће такође с поносом помињати и огранак Спужића који је изнедрио лекаре и естетичаре. Отуда можда није случајно што се име још једног натурализованог Шапчанина, сачинитеља ове библиографије, обрело на корицама ове лепе књиге која нас је вечерас окупила.

Пре нешто мање од век и по Јован Јовановић Змај је сачинио епитаф који је урезан на гробу Филипа Вишњића у сремском селу Вишњићеву:

Благо гробу и у тами што се сјаји,

Где кандило припаљују нараштаји.

Твоме гробу камен дасмо, то можемо,

Венац прави твојој слави јоште дугујемо.

Надам се да ће се ускоро наћи мрамор камен и за гроб Слободана Јовановића у његовој отаџбини.