Протести у Тунису, Алжиру, Мауританији. У Египту CNN и “Отпор”, са “Муслиманском браћом”, руше Мубарака по виђеном рецепту. Хилари подстиче, Обама уздржан, Блер против, Меркелова и Натањаху разматрају функционисање Суеца. Из Бејрута упозоравају: Египту припремају “нефункционалну демократију”, истоветну оној у Ираку.

Драган Милосављевић: "Позната америчка станица поново је на послу рушења таргетираног режима. Најављују се и нама познате "протестне шетње", али и "марш милиона" на Каиро. Сугерише се да Мубарак и његов модел комбинације строго контролисаног вишепартизма и фактичке поделе власти (у вишеконфесионалној земљи) између председника, војске, полиције и теократије није више пожељан. Чак ни уз изненађујуће висок раст националног дохотка од 6,5 одсто годишње, није подобан глобалном интересу. Њему треба простора за либерализам "слободног", ничим, па ни суверенитетом, ограниченог тржишта. У другачији Египат спремно је да уђе преко 5о милијарди долара."

Праћење египатске “револуције” уживо, преко подешених ТВ углова снимања, селектованих места “збивања”, уз напаљене актере, које in continuo 24 сата са лица места нуди CNN, упућује на недвосмислен закључак:

Позната америчка станица поново је на послу рушења таргетираног режима. Најављују се и нама познате “протестне шетње”, али и “марш милиона” на Каиро. Сугерише се да Мубарак и његов модел комбинације строго контролисаног вишепартизма и фактичке поделе власти (у вишеконфесионалној земљи) између председника, војске, полиције и теократије није више пожељан. Чак ни уз изненађујуће висок раст националног дохотка од 6, 5 одсто годишње, није подобан глобалном интересу. Њему треба простора за либерализам “слободног”, ничим, па ни суверенитетом, ограниченог тржишта. У другачији Египат спремно ће да уђе преко 5о милијарди долара.

Томе је сметња Мубарак, тврдо окренут националном и стратешком интересу сувереног, војно моћног Египта, као стожера Блиског истока.  Доживотни мандат председника, замишљен као арматура том ауторитарном режиму, ваља прво разорити, да би Вашингтон “муслиманима Блиског истока подарио нову демократску еру”.

То заправо значи тотално потчињавање новог Египта, а преко клијентелистичке елите из слоја новопечених бизнисмена и прозападне интелигенције. Звучи познато. Потреба свеобухватног наметања америчких система вредности у политици и потрошњи не значи да Египат није последње 3 деценије био тачка ослонца САД. Али, то више није довољно, уз демонстрирану вољу Мубарака да Египат, упркос свему, игра улогу суверене државе која самостално економски напредује. И што је  “недопустиво”: учествује у крупним политичким одлукама.

Ако се притом дода информација са истог CNN, који потврђују и други извори, да је један од три главна покретача револуције на улицама Каира, Александрије и Суеца “Отпор” с препознатљивом песницом из Београда (у Египту под именом “Омладински покрет 6 април”), онда тај “јасмин” који је прво замирисао у Тунису, па кренуо по обали Средоземља, има ружичасте цветове. Али, и неоимперијални задах.

А плодови су већ сада крвави. Стотине мртвих, хаос у највећим градовима 8о милионске земље, разваљени затвори из којих наоружане хиљаде осуђеника у походу, који нико не зауставља, пљачкају широм авенија и најбогатијих квартова. Нападнут је Национални музеј, у опасности је Каиро, да као у Багдаду буду затрти докази једне од најстаријих и најбогатијих цивилизација на свету.

Ово је експеримент без преседана у новијој, можда и целој историји после руског октобра, али то сасвим пристаје ароганцији највеће светске силе и послушних савезника. Америка је наизглед, преко ноћи, пресудила да јој “доживотни председник”, њен ослонац током 3о година на Блиском истоку, више не треба.

Све то правда се потребом “уклањања диктатора” и “отварањем”, како се каже у Вашингтону, “новог поглавља”. По замаху, упорности извођача и непрорачунатом ризику, ово је експеримент без преседана у новијој, можда и целој историји после руског октобра, али то сасвим пристаје ароганцији највеће светске силе и послушних савезника. Америка је наизглед, преко ноћи, пресудила да јој “доживотни председник”, њен ослонац  током 3о година на Блиском истоку, више не треба.

За улогу новог лидера у Египту, опасној бомби (не)толеранције више религија, међу којима су “Муслиманска браћа” као доминантни реметилачки елемент до сада стављани ван изборног оквира, Америка кандидује нобеловца, свог миљеника Мохамеда ел Барадеја.

То је личност од научног ауторитета у области контроле атомског оружја, не превише познат Египту, који ће бити стављен у службу америчког пројекта “нефункционалне демократије” (изјава из Бејрута ). Таква је, иначе, одмах после агресија, инсталирана у Србији и Ираку. Њен мозак су страни експерти, НВО, Светска Банка и ММФ. То, под условом да успе инсталирање Барадеја у најављеним преговорима око демисије Мубарака, за шта је извикивањем гомиле нобеловац делегиран јуче на једном тргу Каира.

Суштина потчињавања Египта је претварање Средоземља у искључиво амерички базен за носаче авиона, вероватно успостављање контроле над Суецким каналом...

Суштина потчињавања Египта је претварање Средоземља у искључиво амерички базен за носаче авиона, вероватно успостављање контроле над Суецким каналом, можда у партнерству са Израелом и привођење реализацији планираног напада на Иран, који је потенцијална мета и Вашингтона и Јерусалима.

Свакако да горке осмехе изазива вокабулар америчке телевизије који на сваких неколико минута, лењинистичким речником, уз слике трагедија опљачканих људи и зграда у пламену, изговара: “Ово је устанак“,  “Ево револуције“,  а „све у интересу народа“.

Бољшевизам се вратио на светску сцену у америчком медијском паковању “борбе за људска права и демократију”, и чини се да та невероватна мешавина револуционарног насиља бољшевизма и безочне пропаганде Хитлерове Немачке нема противтеже у данашњем свету.

Ако због бомбардовање Србије нико није мрднуо малим прстом, мада се радило о агресији Запада и НАТО-а без преседана и легалитета на једну малу земљу, сада CNN широм света прати организоване перформансе (испред амбасада) подршке “револуцији” на којима урличе највише стотинак напаљених статиста.

Пажљиви посматрач уочава да “масе”, које  у 2о-милионском Каиру узвикују слогане у првих шест дана протеста, гледано оком камере, нису бројно прелазиле групе од неколико стотина, највише пар хиљада актера. Да су протести у широком распону раштркани по булеварима, да се исти ликови и сцене појављују на различитим местима, а да је до безочности доведено навијање новинара са лица места да се даље диже тензија и увећава представа о тоталном хаосу, чији је наводно искључиви кривац Мубарак (као Милошевић, па Садам).

Упорно се лансира теза о његовој искључивој одговорности за догађаје, па му се тако приписује напад на музеје, паљевине и задавање самртних удараца сопственој земљи због тога што је “реаговао прекомерном силом” на земљотрес са улице. Не заборавимо улогу подметнутих снајпериста у Сарајеву, Тунису, и  Тирани недавно.

Бољшевизам се вратио на светску сцену у америчком медијском паковању “борбе за људска права и демократију”, и чини се да та невероватна мешавина револуционарног насиља бољшевизма и безочне пропаганде Хитлерове Немачке нема против теже у данашњем свету.

Неко ће се ваљда сетити да је Америка послала маринце и убила више хиљада афроамериканаца у познатим антирасистичким демонстрацијама, које су се претвориле у масовне пљачке хипермаркета у Лос Анђелесу и Сан Франциску.

Кад је очигледно бескомпромисни и лукави играч Мубарак, у оштрој шаховској партији која му је наметнута, прво повукао полицију са табле да не би било нових жртава, па је поново извео када је “вратио темпо“ и извео тенкове на улице,  дошле су драматичне примедбе да је смањена безбедност. CNN тврди да су грађани свесно препуштени дивљању убица и лопова, наводно намерно пуштених из затвора. Кина је слични проамерички цунами-сценарио обрисала прво тенковима, па шмрковима са трга Тјен ан Мен и данас је, гле, дубоко уважавана у Америци.

"„Јасмин“ који је прво замирисао у Тунису, па кренуо по обали Средоземља, има ружичасте цветове. Али, и неоимперијални задах." На слици: Посета председника САД Џорџа Буша Египту, 2004. године.

Чињеница да је, као последица дивљања на улицама, обијен Национални музеј, оштећене мумије и експонати, стављена је у други план, али ипак приписана режиму. У позадини овог апокалиптичког сценарија, који траје већ недељу дана, Мубарак вештим маневрима и именовањем потпредседника и нове владе (све од чланова свог окружења из војске и полиције) маневрише и избегава припремљену му омчу. Међутим, за оне који гледају даље и пажљивије,  у сенци “револуције” у Египту се помаља један вешто скривани сукоб и две стратегије у срцу саме америчке администрације.

Судећи по до сада заузетим ставовима емитованим на CNN, Клинтонови, креатори ратова на Балкану, авантуре у Ираку и Авганистану, инсистирали су све до данас на директном дистанцирању, практично обарању Мубарака. Хилари је први пут дозволила, после жилавог отпора председника Египта (преноси CNN), да се “промене обаве са Мубараком на челу, а уз помоћ нове владе”.  Обама покушава да не буде директно увучен у ову авантуру непредвидивог краја. Његови аналитичари указују све упорније на могућност да се уз помоћ Ирана успостави фундаменталистички поредак “Младих муслимана” уместо обећане демократије. Блер је, преносе медији, против обарања Мубарaка. За то није ни Ангела Меркел.

Борба за моћ, оних који су само наизглед политичке личности и носиоци “демократских концепција”, уствари је борба без рукавица најјачих светских банкарских корпорација за производњу оружја, експлоатацију енергената,  контролу производње хране, лекова али и дроге, а своје неизмерне амбиције за профитом вешто су умотале у америчку заставу и НВО паралелни систем владања. Тако намећу свој интерес као “свети циљ” целе популације Запада, већ обамрле од испирања мозга и убеђивања како је то борба за демократију и интересе свих.

Кина и Русија за сада само посматрају, без заузимања ставова, овај покушај да се према америчким потребама преобликује и стави под пуну контролу центар светских енергетских резерви  и највећи део стратешких прилаза изворима нафте, као и жиле куцавице за њен транспорт.

То не значи да ће ово ћутање трајати бесконачно, али упућује на то да ће све бити решавано у “породици” великих, уз потпуно маргинализовање ОУН и малих земаља. Ако има поука од разбијања Југославије, монтаже Хага, и симулације револуције у Београду, а потом редом – дошле су прекасно.

Драган Милосављевић: "Борби за моћ, оних који су само наизглед политичке личности и носиоци "демократских концепција", уствари је борба без рукавица најјачих светских банкарских корпорација за производњу оружја, експлоатацију енергената, контролу производње хране, лекова али и дроге, а своје неизмерне амбиције за профитом вешто су умотале у америчку заставу и НВО паралелни систем владања. Тако намећу свој интерес као "свети циљ" целе популације Запада, већ обамрле од испирања мозга и убеђивања како је то борба за демократију и интересе свих." На слици: "Свитхардболид" америчке филмске индустрије, "Индиана Џонс" (Харисон Форд), каубој, археолог и пљачкаш, заводи ред међу "примитивним" Египћанима. Сцена из Филма "Отимачи изгубљеног ковчега", С. Спилберга из 1981. године.