Прошле године Европски суд за људска права је донео само девет пресуда против Србије, али је финансијски удар на републички буџет био највећи до сада. Само по пресуди Бин-Стид и Мајкић против Србије од 20. априла 2010. године држава је дужна да исплати нешто мање од два милиона долара. Медији су били – неми.Европски суд за људска права
Традиционално, почетком сваке године разматрамо шта се догађало у погледу притужби грађана Србије пред Европским судом за људска права у Стразбуру.
До сада Европски суд је донео 48 пресуда поводом представки наших грађана и Србија се одбранила само у две.
У 2010. години, Суд је донео свега девет пресуда по представкама наших грађана, али је удар на буџет највећи до сада и износи око два милона долара. А правосуђе Србије се није одбранило ни у једном предмету.
Традиционално, почетком сваке године разматрамо шта се догађало у погледу притужби грађана Србије пред Европским судом за људска права у Стразбуру (1). До сада Европски суд је донео 48 пресуда поводом представки наших грађана и Србија се одбранила само у две. Дакле, тренутни резултат је: Стразбур/грађани Србије 46: Србија 2. У 2010. години, Суд је донео свега девет пресуда по представкама наших грађана, али је удар на буџет највећи до сада и износи око два милона долара. А правосуђе Србије се није одбранило ни у једном предмету.
Министарство за људска и мањинска права, Сектор за заступање пред Европским судом за људска права, је 30. априла 2010. године одржало конференцију под називом „Одлуке и пресуде Европског суда за људска права у односу на Републику Србију за период март 2009. године – март 2010. године“. Тада је констатовано да се у том тренутку у Стразбуру налази 3084 представки из Србије. Сада их мора бити далеко више. Зашто није било више одлука у погледу Србије током 2010. године је тајна, али не велика. Када винар прави вино, оно сазрева у огромним бачвама и када је довољно зрело, он га пуни у стотине флаша. Тако ће бити и са представкама наших грађана у Стразбуру. Без дилеме, током ове године ће сазрети за одлуку више десетина, ако не и стотина предмета. Али, да видимо шта се дешавало током 2010. године. Пресуда Бин-Стид и Мајкић против Србије, која се тиче уговора у вези казина у хотелу “(Интер) Континентал” је вероватно била шок за наше заступнике пред Судом. А можда и није, имајући у виду како се бизнис обавља у Србији и шта је уговорено приликом продаје тог хотела.
Пресуда Бин-Стид и Мајкић против Србије, која се тиче уговора у вези казина у хотелу “(Интер) Континентал” је вероватно била шок за наше заступнике пред Судом.
Предузеће “Кин-Стиб”, регистровано у Конгу, је 12. октобра 1989. године закључило уговор о заједничком улагању са „Хотелом Интерконтинентал Београд“ који се односио на отварање казина у овом хотелу. Власник хотела је било друштвено предузеће „Генералекспорт“ („Генекс“) са годишњим обртом капитала од око 7 милијарди долара. Г. Мајкић је имао 25% деоница у предузећу “Кин-Стиб”. Уговором је предвиђено да “Кин-Стиб” својим средствима отвара казино и имаће право на 80% зараде која се оствари у предметном казину. Чланом 19 овог уговора је било предвиђено да ће „Генекс“ у сваком случају имати загарантовани годишњи минимум зараде у износу од 500.000 УСД. Казино је отворен у октобру 1990. године, а затворен је због финасијских тешкоћа, највероватније због санкција, а и правних несугласица 1993. године.
“Кин-Стиб” је 1995. године покренуо поступак пред Спољно-трговинском арбитражом при Привредној комори Југославије тражећи повраћај казина и накнаду штете због кршења уговора. Дана 10. априла 1996. године арбитражни суд је донео одлуку којом је обавезао „Генекс“ да 1) исплати накнаду у износу од УСД 1.999.992,00 са каматом од 6% због немогућности “Кин-Стиба” да користи казино у периоду од 1. априла 1995. године до 31. марта 1996. године; 2) да му омогући да исти врати у посед; 3) да ефективно управља казином у периоду од 5 година после поновног отварања. У складу са овом одлуком, закључно са 6. мајем 1998. године на рачун “Кин-Стиба” је на име одштете уплаћено приближно 2 милиона и 300 хиљада долара. Међутим, “Генекс” не извршава обавезу да тужиоцу омогући даљи рад у наредних 5 година.
Због тога “Кин-Стиб” подноси нову тужбу и Привредни суд у Београду у јуну 2001. године доноси нову пресуду којом налаже “Генексу” да му исплати преко 4 милиона долара. Ова пресуда је преиначена у погледу износа од Врховног суда Србије 30.јануара 2002. године, којом се налаже “Генексу” да за немогућност коришћења казина од 1. априла 1996. до 31. маја 1998. године “Бин-Стиду”исплати износ од 1.083.332 долара, уз законску затезну камату.
Затим Привредни суд доноси још једну пресуду 8. септембра 2005., коју потврђује Врховни суд Србије 27. јуна 2007. године: том пресудом је обавезан “Генекс”, заједно са предузећем “Intercontinental CG” да “Бин-Стиду” исплати још 1.427.000 долара, са каматом, на име изгубљене добити у периоду од 1. јуна 1998. до 1. априла 2001. године. “Бин-Стид” затим започиње извршни поступак за пренос средстава банк-трансфером, али тај трансфер до доношења пресуде Европског суда 2010. године није био окончан.
У међувремену, Друго општинско јавно тужилаштво 2002. подноси кривичну пријаву против г. Мајкића за “превару и фалсификат”. Тај поступак бива обустављен као неоснован у новембру 2003. године са образложењем да је “Бин-Стид” уредно регистровано предузеће у Конгу, као да г. Мајкић није фалсификовао ни једно пуномоћје, што му је неосновано стављено на терет.
Дана 21. децембра 2005. Министарство финансија РС издаје саопштење којим обавештава јавност да ексклузивну дозволу за послове коцкања за наредних 10 година добија фирма “Гранд Казино” на некој од локација у Београду. Хотел “Intercontinental” неодређеног датума мења име у “Continental”. Затим је хотел продат, па предузеће “Бин-Стид” тако остаје без могућности да наплати своје потраживање. Европски суд стога доноси одлуку да је Република Србија поврдила право на имовину подносилаца представке из чл. 1. Протокола 1. Европске конвенције за људска права, те да је дужна да им од сопствених средстава исплати износ од око 2 и по милиона долара. Од тога се одбија било која већ исплаћена сума. Спорни извршни поступак је у био у временској надлежности Суда више од пет година и десет месеци, па Суд закључује да српске власти нису предузеле све неопходне мере како би извршна одлука била у потпуности извршена. Када се пресуда сагледа у целини, види се да је укупни дуг државе по овој пресуди Стразбура најмање око 1 милион и 800 хиљада долара са каматом. Поред тога на име нематеријалне штете подносиоцима је досуђено 8.000, као и 30.000 евра судских трошкова.
Посебно интригантан предмет је био Милановић против Србије. Г. Живота Милановић је припадник верске заједнице Харе Кришна и живи у селу Белица код Јагодине.
Посебно интригантан предмет је био Милановић против Србије. Г. Живота Милановић је припадник верске заједнице Харе Кришна и живи у селу Белица код Јагодине. Повремено је боравио и у стану свога брата у Јагодини. У 2000. и 2001. години био је изложен претњама телефоном, а затим у септембру 2001., јулу 2005., јуну 2006., и јуну 2007. године и физичким нападима од стране непознатих лица, за које је он сумњао да припадају десничарским организацијама (Српски витезови, Образ или 1389). Ти физички напади су извршени ножем са скраћеном оштрицом, резови су били у пределу абдомена, а једном приликом је г. Милановићу био урезан и крст на чело и исечен коњски реп. Напади су се дешавали углавном око Видовдана.
Сви напади одиграли су се у близини стана његовог рођака у Јагодини, док су се последња два напада одиграла на самим улазним вратима тог стана. Само први напад десио се по дану, док су се сви остали напади одиграли у раним јутарњим часовима, поводом свих напада није било сведока, а ни сам подносилац није могао да пружи конкретније податке о нападачима (што се констатује и у извештају полиције од 13. јула 2005. године), осим што је он претпостављао да су га напали припадници неке од десничарских организација и да су напади били верски мотивисани. Упркос разним истражним радњама и кривичним пријавама, починиоци ових напада нису идентификовани. У таквој ситуацији Европски суд је по први пут нашао да је Србија одговорна за кршење чл. 3. Европске конвенције који забрањује тортуру и нехумани и понижавајући третман.
Суд није прихватио аргументацију да су истражни органи Републике Србије учинили све како би расветлили овај случај и утврдили идентитет нападача (бројни сведоци су саслушани, прибављен је налаз вештака о природи повреда подносиоца, па је чак и један полицајац дисциплински кажњен због непредузимања потребних мера). Није прихваћен ни аргумент у вези са амбивалентним ставом притужиоца који је невољно сарађивао са истражним органима и чији су описи нападача били крајње неодређени. Он није тражио ни надзирање његове телефонске линије, што је као могућност постојала након телефонских претњи из 2001. године. Полиција је такође указала и на сумњу да су се напади на г. Милановића уопште десили. Суду је указано да није било сведока, нити материјалних трагова везаних за нападе, чему је допринео и сам подносилац, јер није одмах након напада обавештавао полицију која би благовременим увиђајем можда успела да дође до материјалних трагова, али ни тај аргуменат није прихваћен.
Суд је 14. децембра 2010. пресудио у корист г. Милановића и навео да је полицији најкасније почев од јула 2005. године требало да буде јасно да је подносилац представке, који је био члан рањиве верске мањине, стална мета напада и да је вероватно да ће напада бити и у будућности, посебно у јуну и јулу, дакле око Видовдана. Упркос томе, у још два наврата ништа није учињено да се ти напади спрече. У близини стана где су се напади одиграли није постављен видео или неки други надзор, полицијске заседе нису ни размотрене, а подносиоцу представке ни у једном тренутку није понуђена заштита од стране специјалне полицијске јединице, што је могло да спречи његове будуће нападаче. Мада су органи тужене државе предузели многе кораке и имали значајне објективне потешкоће, укључујући и донекле неодређене описе нападача од стране подносиоца представке као и очигледно непостојање очевидаца, Суд је нашао да органи РС нису предузели све оправдане мере да спроведу одговарајућу истрагу. Они такође нису предузели оправдане и делотворне кораке да спрече да се злостављање подносиоца представке понови, упркос чињеници да је сталан ризик од тога био реалан, непосредан и предвидљив. У таквим околностима, Суд није могао а да не утврди да је дошло до повреде чл. 3. Конвенције. Одштета: 10.000 евра уз 1.200 евра судских трошкова. По реакцији нашег Заступништва, делује да ће ово бити прва пресуда на коју ће Србија изјавити жалбу.
Пресуда Европског суда од 13. априла 2010. године донета у предмету Ана Кривошеј против Србије представља још један пример неизвршавања правоснажних судских одлука из области породичних односа. Тужиља се развела од свога супруга Н.Ц., а у конкретном случају радило се о одлуци Општинског суда у Нишу од 7. октобра 2002., којом је уређено право тужиље да виђа своје дете и која је измењена 21.маја 2003. године, а која до данас није извршена. Њен супруг је упорно одбијао да јој дозволи да виђа своје дете по модалитету који је одредио суд. У овом случају је дошло и до “губитка” списа предмета у периоду од три године. Предмет је нађен испод стола једног од судских извршитеља који је због тога отпуштен. Будући да се ради о изузетно осетљивом случају који се тиче породичних односа, као и изузетно дугом периоду неизвршења, логично је да је Суд нашао повреду права на суђење у разумном року, као и повреду чл. 8 (право на породични живот). Одштета на име нематеријалне штете: 7.300 евра.
Иначе, прошле године Стразбур је нашао да је Општински суд у Нишу одговоран за још једну повреду Конвенције у погледу породичних односа и то због неблаговременог поступања у случају Димитријевић и Јаковљевић против Србије који је државу коштао још 1.300 евра.
У предмету канадске фирме Motion Pictures Guarantors Ltd. против Србије Привредни суд у Београду је покушао да десетогодишљи спор, који је започео 1995. године, прекрати на неоубичајен начин.
У предмету канадске фирме Motion Pictures Guarantors Ltd. против Србије Привредни суд у Београду је покушао да десетогодишљи спор, који је започео 1995. године, прекрати на неоубичајен начин. Након што су првостепене пресуде биле три пута укидане, рочиште је заказано за 13. септембар 2005. године у 11 часова. Адвокат тужиоца је пре тога боравио у Трећем општинском суду у Београду, узео такси у 10.30 часова, да би се такси покварио на око 700 метара од Привредног суда, тако да је адвокат ову раздаљину морао да препешачи. У судницу улази у 11.04 часова где затиче судију како, у присуству адвоката супротне стране, завршава диктирање записника у коме констатује да се тужба сматра повученом. Никаква објашњења нису помогла, па тужилац улаже захтев за враћање у пређашње стање који бива одбијен како од првостепеног, тако и другостепеног суда. Ово упркос томе што је пуномоћник тужиоца тражио усмену расправу на којој би као сведок био саслушан таксиста чије се возило покварило. Виши привредни суд је у својој одлуци навео “да се чињеница да се возило покварило не може доказивати саслушањем сведока, већ рачунима за поправку возила”.
Основно питање пред Стразбуром је било да ли је закашњење адвоката било оправдано. Суд је у пресуди од 8. јуна 2010. године заузео став да је у конкретном случају морала бити одржана усмена расправа на којој би се ова одлучна чињеница и утврдила и нашао повреду чл. 6. ст. 1. Конвенције, досуђујући тужиоцу 1000 евра трошкова. Будући да је основни циљ тужиоца био да обезбеди наставак поступка, одштету није ни тражио.
Случај Ракић и други против Србије у техничко-правном смислу није много различит од случаја Винчић којим смо се бавили прошле године и тиче се различитог одлучивања Окружног суда у Београду у идентичним правним ситуацијама.
Случај Ракић и други против Србије у техничко-правном смислу није много различит од случаја Винчић којим смо се бавили прошле године и тиче се различитог одлучивања Окружног суда у Београду у идентичним правним ситуацијама. Г. Ракићу и још тридесеторици радника МУП-а Србије који су радили на Косову и Метохији плата је требало да буде увећана за 100% на основу Уредбе Владе Републике Србије. Када то није учињено, они су поднели тужбе Окружном суду у Београду који је некима од њих признао то право, а некима није. Поново наводећи “да различито одлучивање судова у идентичним правним ситуацијама изазива неповерење грађана у правосуђе”, Стразбур је у пресуди од 5. октобра 2010. године нашао повреду права на фер суђење и свим радницима досудио по 3000 евра одштете и по 255 евра трошкова. Укупан трошак за државу је око 100.000 евра.
У врло деликатном случају Ђермановић, Европски суд је нашао да је 2 године и два месеца која је он провео у притвору пре правноснажне кривичне пресуде којом је осуђен на 4 године затвора исувише дугачак период.
У врло деликатном случају Ђермановић, Европски суд је нашао да је 2 године и два месеца која је он провео у притвору пре правноснажне кривичне пресуде којом је осуђен на 4 године затвора исувише дугачак период. Пресудом од 23. фебруара 2010. Г. Ђермановићу је досуђена одштета од 1.500 евра, док је у случају Јованчић Стразбур поново заузео став да се приватност кореспонденције затвореника мора поштовати, те да супротно понашање власти повређује чл. 8. Европске конвенције, односно право на приватност.
На крају, треба навести случај чешке држављанке Драхомире Чишкове која је добила спор против Србије пресудом Европског суда од 19. јануара 2010. године због повреде права на суђење у разумном року и одштету од 1.200 евра. Спор се водио пред новосадским судовима због накнаде штете настале у саобраћајном удесу и трајао је 22 године!
На крају, треба навести случај чешке држављанке Драхомире Чишкове која је добила спор против Србије пресудом Европског суда од 19. јануара 2010. године због повреде права на суђење у разумном року и одштету од 1.200 евра. Спор се водио пред новосадским судовима због накнаде штете настале у саобраћајном удесу и трајао је 22 године! Иако је нашем Заступништву врло добро познато да, иако је Србија ратификовала Европску конвенцију 3. марта 2004. године, Стразбур у обзир узима и трајање поступка пре тог датума, на сајту нашег Заступника пред судом у Стразбуру се може наћи овај “духовити”, а за госпођу Чишкову болан, коментар:
“Ипак, важно је истаћи да је парница пред домаћим органима правоснажно окончана и да је у том смислу у оквиру временског важења Конвенције у односу на Републику Србију била нешто преко три године, тако да се оправдано може поставити питање правилности става о временској надлежности Суда у вези са утврђеном повредом….Ипак, свеукупна дужина поступка заиста је била прекомерна, чиме се првенстевно руководио Суд, код оцене да ли је било повреде члана 6 став 1 Конвенције.” (2)
Европска комисија је већ изразила своју забринутост због чињенице да се пред Уставним судом сада налази 7.000 нерешених предмета, при чему тај суд има 15 судија. Главни узрок овог проблема је чињеница да је изменама и допунама Закона о парничном поступку од 29. децембра 2009. године практично укинуто једино ванредно правно средство у парници, а то је ревизија која се сада може изјавити само у споровима вредности од преко 100.000 евра!?
Зато је уместо ревизије, уставна жалба сада практично постала једино ванредно правно средство у Србији.
А што се Уставног суда РС тиче и решавања по уставним жалбама, јавност мора бити упозорена да тај суд по уставним жалбама грађана поступа предуго, у неким случајевима и две и по до три године. Само је питање дана када ће Стразбур наћи да уставна жалба под таквим околностима није више ефективно правно средство. Уосталом, Европска комисија је већ изразила своју забринутост због чињенице да се пред Уставним судом сада налази 7.000 нерешених предмета, при чему тај суд има 15 судија. Главни узрок овог проблема је чињеница да је изменама и допунама Закона о парничном поступку од 29. децембра 2009. године практично укинуто једино ванредно правно средство у парници, а то је ревизија која се сада може изјавити само у споровима вредности од преко 100.000 евра!? Нема дилеме да смо сви овде богати. Иначе, те допуне Закона се ретроактивно примењују, што је супротно самом Уставу. Зато је уместо ревизије, уставна жалба сада практично постала једино ванредно правно средство у Србији. Да ли је то разлог што госпођа Боса Ненадић није прихватила поновну кандидатуру за председника Уставног суда? На могући колапс оваквог система сам упозорио још прошле године (3), али нико од одговорних на то није обратио пажњу ни реаговао.
Замислите да вам је право на правично суђење тешко повређено у двостепеном поступку, а онда морате да чекате да по вашој уставној жалби, пре него се обратите Стразбуру, Уставни суд одлучује три године. То значи да тај суд одлучује о правима Срба онолико дуго колико Стразбур о правима грађана 42 земље чланице Савета Европе. Ово одиста позива на неограничени оптимизам. Само весело!

Горан Цветић: "Замислите да вам је право на правично суђење тешко повређено у двостепеном поступку, а онда морате да чекате да по вашој уставној жалби, пре него се обратите Стразбуру, Уставни суд одлучује три године. То значи да тај суд одлучује о правима Срба онолико дуго колико Стразбур о правима грађана 42 земље чланице Савета Европе. Ово одиста позива на неограничени оптимизам." На слици: Европски суд за људска права у Стразбуру
Упутнице:
__________
(1) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srpsko-pravosudje-bespomocno-u-strazburu.html




ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН
18 коментара
Uvazeni gospodine Cveticu u vasem komentaru ste naveli nesto sto ne odgovara istini,nisam nevoljno saradjivao sa policijom u zapisnicima postoji jasan opis da je u pitanju izrazito krupna osoba za glavu vislja od mene sakapuljacom na glavi(napadac koji je izvrsio poslednji napad je imao sveze obrijanu glavu).Policiji je uvek bilo najvaznije da me pitaju koliko nas ima u Jagodini,gde se okupljamo i ko nas finansira.Posle svakog napada ja sam odlazio u hitnu i oni su redovno o bavestavali policiju koja je dolazila u bolnicu i pravili zapisnike.Na desetogodisnjicu dogadjaja u Srebrenici sam napadnut posle toga sam se obratio inspektoratu koji je utvrdio da PU Jagodina nije uradila sve sto je u njenoj nadleznosti da bi pronasla napadace.Posle zadnjeg napada kada je policija pocela da siri pricu da me placaju iz inostranstva da sam sebe bodem nozem obratio sam se okruznom tuziocu da to ispita,dobio sam odgovor”PU Jagodina do sada nije postupila ni po jednom zahtevu okruznog tuzilastva.”I propustili ste da napisete da je u svakom policijskom zapisniku pisalo da sam clan seke i cudnog izgleda.
Zbog brojnih povreda mojih Ustavnih prava obratila sam se Ustavnom sudu zalbom koja je odbacena iako su moja ustavna prava jasno povredjena i to cak u 10 tacaka Konvencije o ljudskim pravima kao i Ustava same Srbije. Cak sam pisala i reviziju po kojoj jos uvek nije postupano iako smo vec u drugoj godini cekanja. Na kakav perfidan nacin su moja prava krsena govore brojni dokazi koje sam bila primorana ponovo se vracajuci u Strazburg podnesem medjunarodnom sudu. ispostavilo se da je drzava oprala prljave pare izvrsnom duzniku iako je postojala presuda cime je drzava pomogla izvrsnom duzniku da izvrsi krivicno delo prevara i spreci me da naplatim stetu koju moja porodica trpi citavu deceniju. Indikativno je da je drzava jos 2008.godine potpisala jednostranu deklaraciju da ce ovaj predmet konkretno resiti ”adekvatno i u okviru zakona” a da je potom predmet samo izmanipulisan. Kleptokratskom presudom mi je dosudjeno samo 10% od odstetnog zahteva na koji imam pravo ali cak ni to nije naplaceno iako sam debelo platila za prisilno izvrsenje. Prvostepena presuda je preinacena u delu zatezne kamate kojim preinacenjem je meni oduzeto zakonsko pravo na kamatu za 9 godina farsicnih rasprava. na kraju je visi sud (u Karguejvcu) upotrebio krajnje perfidan termin ”dug” umesto ”naknada stete” kao da sam ja pozajmljivala novac gradjevinskom preduzimacu a ne platila za gradnju porodicne kuce koju nisam dobila kao sto je to Ugovoreno pisanim i overenim Ugovorom. Koliko zloupotrebe sluzbenih polozaja sam sretala tokom mog decenijskog hoda sa srpskim pravosudjem je neopisivo.
Osim toga, perfidni pokusaj drzavnog pravobranilastva da me i u Strazburu spreci da ostvarim svoje pravo je vrhunac cinizma i perfidnosti. Onaj ko je upucen u predmet P. 2643/00 na katatsrofalan nacin vodjen citavu deceniju pred opstinskim sudom u Kragujevcu od jedne sudije koja je jos i unapredjena u kasacionog sudiju moze samo da se krsti sta se sve radi u srpskom pravosudju. O visem sudu koji je preinacio presudu ne bih da prljam reci jer je jasno da riba s glave…. Ni republicko JT nije postupalo ni po jednoj mojoj krivicnoj prijavi a radi se o visemilionskoj steti i krivicnom delu prevara. Sud po prirodi svog namena nije uspostavljen da stiti kriminalce ali neo kapitalizam uveden u nasoj zemlji ocito stiti samo krupan kapital i privrednike iz sive ekonomije Mladjana Dinkica koji kao ministar ekonomije za tili cas dobije cak 8 parnica koje se odmah i izvrse dok moja porodica ceka citavu deceniju na valjanu presudu u samo jednom predmetu kojim je kvalitet zivota nase porodice unakazen. Kleptokratija mocnika umesto demokratija u kojoj su svi jednaki pred zakonom. Srbija je daleko od pravne drzave sto odgovorno tvrdim poucena sopstvenom observacijom i svojim gorkim iskustvom nakon sa vlasnikom nazovi PTB ”ZALJEVSKI” u Kragujevcu i sa srpskim sudom u tom gradu ali i u vrhu piramide u Beogradu. Mnogo je fleka u srpskom pravosudju ali ova je cini mi se najveca. Javna otimacina i otvorena zastita kleptomanije koja je legalizovana i to pred sudom kojem Pravda treba da bude sveta crta preko koje se nesme prelaziti.
P.S. Nisam zelela da tuzim svoju rodnu zemlju ali su me naterali na to damaci funkcioneri i funkcionerke koji su zloupotrebljavali sluzbene polozaje. Nudila sam da povucem presudu ali da se predmet resi fer jer ja nisam imala fer sudjenje samo zbog toga sto se nalazim u dijaspori. Drzavne institucije su krajnje nezainteresovane za interes drzave osim za interes pojedinaca koji se bogate na tudji racun i na prevare. Mene tretiraju kao ”stranca” iako se za 42 godine koliko dugo zivim u dijapsori nikada nisam odricala svog porekla niti srpskog drzavljanstva.
Уважени господине Милановићу,
Драго ми је да сте се јавили овом цењеном сајту као лице које је добило пресуду у своју корист у Стразбуру. Надам се да разумете да ја увиде у полицијске записнике Вашег случаја немам, што је и разумљиво, будући да ја нисам Ваш адвокат. Стога је на мени да обавестим нашу јавност шта је у Стразбуру навела наша држава, а шта Суд, као и да да обавестим јавност какву повреду права у Вашем случају је нашао Стразбур. Дакле, ја сам у могућности да пишем само о томе што је наведено у пресуди, али не и у полицијским записницима у које, разумљиво, не могу имати увид. Иначе, тачно је да у пресуди стоји да је хитна помоћ по службеној дужности о Вашим повредама обавештавала полицију. У уверењу да разумете моја ограничења, примите поздрав.
Горан Цветић
Аутор
Postovani gospodine autoru,
ja sam vec jednom dobijala za pravo u Strazburu gde je sud ustanovio prekrsaj sudjenja u razumnom roku. Drzava Srbija je potpisala jednostranu deklaraciju da ce predmet resiti pred domacim sudom ”adekvatno i u razumnom roku” da bi nakon godinu dana predmet bio izmanipulisan i moj odstetni zahtev sveden samo na 10 % od realne stete koju moja porodica trpi. Sada smo ponovo na pocetku jer sam se ja domogla i dokaza koji jasno ukazuju na trgovinu drzave sa izvrsnim duznikom, odnosno pranja njegovih prljavih para. Njemu je naime prodata drzavna zgrada u periodu kada je postojala presuda na koju je se on sa svojim djon obrazom zalio umesto da se zalim ja. Visi sud u Kragujevcu je resenje o zalbi izvrsnog duznika razvlacio duze od pola godine a kako bi on imao dovoljno rpostora da otudji prakticno svu svoju imovinu sto je on i ucinio cime sam ja sprecena da naplatim realan dug jer sam ja pisal i Reviziju a predmet je ponovo i pred medjunarodnim sudom u Strazburu gde sam trazila da obzirom na njegovu tezinu bude iznesen pred tzv. Veliko vece tog suda sto ce najverovatnije biti i ucinjeno.
Ono sto zabrinjava je pokusaj drzave da preko drzavnog pravobranilastva utice na odluku suda u Strazburu, odnosno da sinhrono ustavnom sudu Srbije u troclanom odboru odbaci moju predstavku BEZ OBRAZLOZENJA iako po pravilniku tog suda sud MORA dati obrazlozenje sto je dovelo do osnovane sumnje u malverzacije i u Strazburu od strane drzavnog pravobranilastva kao i to da je predstavka ponovo stavljena na listu suda u Strazburu.
Za nepoverovati je kako se u Srbiji smatra da cak i maloletna vanbracna deca prevaranata imaju pravo na stan koji im poklanja ”preduzetnik” na stetu nase porodice. Cak je i ”sékretarica firme” dobila stan na poklon ali sve to sud zastupa i legalizuje dok moja porodica trpi stetu citavu deceniju u Srbiji se svi stavljaju u odbranu prevaranta kao ”uspesnog” jer se u okolnostima obrnutih vrednosti uspesnost sagledava u sposobnosti da se laze, krade i otima tudje. Kad je opljackana drzava sada smo na redu mi iz srpske dijaspore.
verujte, jos uvek ne mogu da verujem sta je sve moguce i dozvoljeno i kolika je kolicina zloupotrebe sluzbenih polozaja u Srbiji u kojoj ne zivim dugo sto je i bio razlog naseg stradanja. Organizovani kriminal (sprega pravosudje versus privredni kriminal) se ocito samo verbalno suzbija dok se u stvarnosti zapravo podrzava kao isplativa prljava rabota.
Oprostte na opsirnosti, ali da neko toliko strada a da ne naidje ninakavu podrsku i zastitu pred sudom je bolno i neverovatno. Nas slucaj je jedna VELIKA FLEKA u srpskom pravosudju. Tragicno je to kada gradjani jedinu satisfakciju mogu da ocekuju od tudjeg suda dok svoj podrzava otimacinu.
S postovanjem,
gradjanka iz dijaspore
Ako Bog da i bude tako da je Evropski sud za ljudska prava pravican mada spor onda Srbiju, odnosno njene celnike i celnice, ceka jos mnogo toga za sta ce morati da odgovaraju i pred tim sudom. Ako razvlacenje postupaka kao zvakace gume u korist prevaranat iz sive ekonomije i donosenje kleptokratskih presuda u njihovu korist, knjizenje na druga imena na prevaru stecenih dobara kako bi se izbeglo vracanje duga i naknada stete opljackanima, potplativost sudija i tuzilaca i sva ostala prljavstina nesto sto se zove ”pravosudje” onda to nece moci da prodje u Strazburu ako prolazi u Srbiji.
Sokantna je ta dvolicnost drzave koja potpisujuci lazne deklaracije izjavljuje kako joj ”zao zbog toga sto se dogodilo” to nece biti prihvaceno kada se odredjene predstavke ESzLJP ponovo vracaju na listu tog suda, neke i po vise puta. Onda ce makar polovini Evropskih sudija biti jasno o cemu se tu radi i da je bogacenje na tudji racun za osudu.
Osim toga u Srbiji je mozda normalno da necija cak i maloletna vanbracna deca dobijaju stanove na poklon kao i ”’sekretarice firmi” velikih srpskih gazda iz sive srpske ekonomije dok tudja deca ustaju rano i pre polaska u skolu raznose novine, to nije normalno u civilizovanom svetu. Ako Kragujevacki pravnici smatraju da je srpska dijaspora grbacila celi svoj zivot za Sumadijske lesinare to sigurno nece smatrati Evropski pravnici. Oni nisu kupovali ispite od Kragujevackog pravnog fakulteta preko Indeksovaca koji u Srbiji jos uvek nisu procesuirano a proizveli su armadu korupmiranih sudija i tuzilaca koji U IME vaskolikog srpskog NARODA izricu kriminalne kleptokratske presude.
Neka je Bog na pomoci nasoj jadnoj Srbiji.
Поштована Српкињо из дијаспоре,
У адвокатори сам већ дуже времена и имам утисак да ми је Ваш случај познат. Ви сте 2000. године дали новац да Вам се изгради кућа, кључ у руке у Крагујевцу, што се никад није десило. У међувремену, неко је Вашем адвокату разбио главу дршком пиштоља на Новом Београду и поломио му руку. Ако ја претпостављам правилно да се ради о том случају, можемо да наставимо дискусију. Молим потврдите. Али, у сваком случају, из Вашег излагања произилази да је за грађане Србије боље да им Уставни суд одбије уставну жалбу, ОДМАХ, да би ишли у Стразбур не би ли се више малтеретирали са српским правосуђем. Ови овде очито верују да целу Европу могу правити будалама.
Срдачно Ваш,
Горан Цветић
Аутор
Postovani Gospodine Cveticu,
Da, tacni su svi Vasi navodi. Moj advokat je pretucen na Novom Beogradu a tukli su ga 4 policajca bejzbol palicama koji su navodno iz Banja Luke zvali da zakazu termin jer im je, opet navodno, trebao advokat. U to vreme je u Banja Luci radio kao policajac zet vlasnika PTB ”Zaljevski” koji po mojim nekim informacijama sada radi u Kragujevcu i gde su nedavno u MUP-u izdali netacne boravisne adrese ”sekretarice firme” Mirjane Petrovic (rodjene sestre u aferi Indeks hapsene Dragane Petrovic) iz Kragujevca a koja se nije pojavljivala na ukupno 4 zakazivana rocista jer navodno ”nije na datoj adresi”. Kada je MUP dao ”tacnu adresu” ona nije bila ni na toj adresi a MUP je vrlo perfidno dao adresu sa dva broja (neknjiznog) stana. Petroviceva je trebala da se pojavi u svojstvu zastupnice maloletnog vanbracnog deteta koje je takodje od izvrsnog duznika dobilo stan na poklon dok sam ja trazila da se Ugovor o poklonima ponisti. Sud u Kragujevcu to nije hteo da ucini kao sto nije postupano ni po mojim brojni zalbama koje su jednostavno ignorisane.
Elem, moj advokat je pretucen a kako bi se mene zastrasilo i kako ja vise ne bih mogla da dobijem kvalitetnog advokata sto se i pokazalo jer niko vise nije hteo da zastupa takav slucaj osim advokata oje ja u normalnim uslovima ne bih angazovala. Ovim je povredjeno i moje USTAVNO PRAVO na slobodan izbor advokata ali US Srbije je moju zalbu ipak odbacio sto je bilo tipicno POLITICKO resenje zbog visine odstetnog zahteva koji je sada u Strazburu jos veci.
Ali nije to sve. Drzavno pravobranilastvo je pokusalo i u Strazburu da umesa svoje prste i da moju predstavku odbaci u troclanom odboru u kojem su zasedali ukrajinski i grcki sudija sa srpskim sudijom a koji su mi napisalo pisamo kako sud u Strazburu ne moze da mi daje obrazlozenje zbog cega predstavku odbacuje kao i da ja ”nemam pravo da se vise obracam tom sudu niti bilo kojem sudskom vecu”. To pismo sam dostavila Predsedniku ESzLJP gospodinu jean Paulu Costi pa je potom usledilo HITNO vracanje mog predmeta na listu evropskog suda jer drzava NIJE ispunila obecanje iz potpisane deklaracije da ce predmet resiti ”adekvatno i u okviru zakona” pred domacim sudom. Umesto toga predmet je samo izmanipulisan i meni je dosudjeno jedva 10% od odstetnog zahteva a indikativno ostaje sinhrona odluka Ustavnog suda i troclanog odbora u Strazburu da se odbaci moja UZ kao i predstavka evropskom sudu.
Sva sreca sto taj sramni pokusaj nije uspeo pa je Predsednik ESzLJP moju predstavku ponovo prihvatio i sto ce sada najverovatnije tzv. veliko vece tog suda o njoj odlucivati.
Visi sud u Kragujevcu je vrlo perfidno u preinacenju upotrebio termin ”vracanje duga” umesto ”naknada stete” da bi mi oduzeli jos i moje zakonsko pravo na kamatu kao da sam ja trpila stetu od 22.06.2009.g. kad su se oni smilovali da konacno kako-tako presude a ne od 2000.g. kada sa i predala tuzbu, odnosno punih 9 godina. Sada smo u 2001-oj godini a ni nakaradna presuda nije izvrsena niti se ta namera ima iako sam platila i za prinudno izvrsenje.
Ovde se, dakle, radi o sudjenju koje nije bilo fer, o diskriminaciji zrtve sa druge teritorije i favorizovanju pocinioca sugradjanina da ne spominjem ignoraciju mojih krivicnih prijava protiv pocinioca i njegovog laznog svedoka bivseg Kragujevackog direktora koji je davao lazne iskaze pred sudom jer je i on sa ”preduzimacem” delio plen. Ako je preduzimac mogao da razvlaci proces citavu deceniju, ako je on NAGOVESTIO preinacenje presude u NJEGOVU korist a sve lazurije se pokazale kao osmisljene u smislu odbrane otimacine i u nedostatku valjanih protivdokaza onda neko iz vrha piramide debelo stiti vlasnika ”firme” koji od 100.000,00,- DEM koliko je naplatio pocetkom davne 2000.g. a da od toga ni dinara nije platio poreza.
Uostalom, ja u medjuvremenu znam iz cijeg okruzenja je doticni moj oponent ali da u srbiji postoji tolika kolicina zloupotreba sluzbenih polozaja je nevidjena. Sudije na koje sam ukazivvala, posupajuca sudija u ovom predmetu je predmet vodila na katatsrofalan nacin i uoci svakog rocista odlazila na bolovanja cak i zbog zulja od novih zipela) ali je i ona sada unapredjena. U Srbiji je ocigledno tako da ako ukazete na kriminalce oni njih potraze da sa njima saradjuju. I onda kazu kako se bore protiv organizovanog kriminala i korupcije. Nije nego.
Moja porodica trpi citavu deceniju enormnu stetu ali ne samo finansijsku nego trpimo i pretnje dok banda i njihova cak i vanbracna deca poseduju stanove na poklon sto knjizne sto vanknjizne. Koliko je sudija i tuzilaca dobilo stanova na poklon od vlasnika ove nazovi ”firme” to samo oni znaju jer je on gradio na Zlatiboru i po celoj Srbiji, naravno sve nelegalno a u Srbiji, zna se, ako neko nema kesch para placa stanovima ili daje kola na poklon koja je moj oponent i njegovo okruzenje menjao i menja i dalje kao garderobu.
Mogla bih o ovome da napisem best-seller kriminalni roman ali to u Srbiji nikoga ne zanima iako se zivi sve teze i teze. Ostaje pitanje OTVORENE korupcije kao rak rane kao i pitanje nadoknade u medjuvremenu ogromne stete koja se nagomilala dok u srbiji niko ne snosi odgovornost nego se bahate sudije cak i unapredjuju. Vaistinu, da covek ne poveruje u toliku kolicinu neodgovornosti i zloupotreba sluzbenih polozaja. Nevidjeno!
Pardon, trebalo je da stoji da smo sada u 2011-oj godini kao i sto sam izostavila da napisem da po Pravilniku Evropskog suda u Strazburu stoji da je sud OBAVEZAN dati jasno obrazlozenje zbog cega se odbacuje predstavka. Otuda osnovana sumnja u pokusaj malverzacija srpskih pravobranilaca i u Strazburu.
Isto tako sam izostavila da napisem da je privatnom proverom ustanovljeno da su begunci u Kragujevcu poklonopiramoci stanova na poklon SVI na datim adresama u tuzbi ali da sud u Kragujevcu njih OTVORENO stiti sto je meni vec od ranije i odavno bilo jasno. Vlasnika PTB ”ZALJEVSKI” je u pocetku postupka zastupao cak i Koministar Pravde u prelaznoj vladi sto samo po sebi govori da on tek u vrhu piramide ima svoje ljude a tu je i Radovanovic kao republicki JT koji je u svojstvu JT svojevremeno u Kragujevcu odbacio moju krivicnu prijavu (kt. 153/01) u trenutku kada je krivica ustanovljena (krivicno delo prevara po cl. 171 stav 3 u vezi stava 1 KZ).
Oprostite mi molim Vas na opsirnosti jer ovo je prvi put da neko razume i ima sluha za moj slucaj koji je majka svih primera katastrofalnog stanja u pravosudju. Sta jos da kazem kad je se Ministarstvo Pravde RS proglasilo ”nenadleznim za meritoran rad suda” sto je bio odgovor na moje brojne zalbe i tom Minsitarstvu. Ako je Ministarstvo Pravde ”nenadlezno” pa ko onda jeste nadlezan?! Ko?! cemu onda sluzi tzv. Odbor za nadzor rada sudova pri tom Minsitarstvu? Ili Gospodja Malovic koja je potpisnica jednog odgovora tog Minsitarstva jos iz 2007.g. u funkciji zamenika Ministra (pok. Batica) smtra da to neko ko je dugo odsutan iz zemlje ne moze i ne mora ni da zna? Providno je to izbegavanje odgovornosti, odnosno providna je ta diskriminacija srpske dijaspore kada su u pitanju njena prava.
Браво за аутора,веома занимљив и поучан чланак. Хвала и Фонду што нам је омогућио да прочитамо чланак заиста стручног и компетентног аутора
Ako je Ustavna zalba sada takodje prakticno vanredni pravni lek onda Srbija moze da ukine ostale sudove i da gradjani kao obespravljeni nastave da se zale TOM sudu kao jedinoj mogucnosti i jedinom pravu da koriste vanredni pravni lek. Novouspostavljeno pravosudje nije onda nista drugo do institut preko kojeg jedino bogati mogu jos vise da se bogate dok gradjani sa skromnim primanjima ili bez primanja uopste ne mogu ni da se sude. Takav sistem pravosudja je nevidjen u civilizaciji. Zamislite sistem u kojem zrtva organizovanog kriminala mora jos i da placa zastupnistvo brojnim beguncima od zakona i lica pravde dok se oni igraju zmurke. Nigde u svetu ne postoji takav sistem u kojem se koristi termin ”sudsko vozanje”. da se to ”vozanje” odnosi na zrtvu kriminalaca svih fela to se podrazumeva.
Zamislite obespravljenog gradjanina ciji se materijalni neoborivi dokazi ignorisu i kojem se OTVORENO oduzimaju SVA njegova osnovna gradjanska prava na jednaku zatsitu pred zakonom! Zamislite tu nesigurnost zivota u takvom sistemu u kojem vazi pravilo jaceg! To nije demokratija nego je demokratura u svetu nepostojeceg neo-kapitalizma koji je u Srbiji uveden i koji se sprovodi u ime naroda i nekakve nazovi demokratije. Stvarno jezivo.
Molim Vas ljubazno da procitate ovaj clanak na sajtu srpske dijaspore i odgovorite mi da li je moguce da je jedna Predsednica Ustavnog suda ovo pisala licno i zasto bas na TOM sajtu?
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=14313
Uvazeni gospodine Cveticu ako sam vas mojim komentarom na bilo koji nacin uvredio ,izvinjavam se to mi nije bila namera.Posle pisanja komentara sam procitao tekst zastupnika koji je bio vas izvor,nazalost,gospodin zastupnik ono sto nije uspeo da dokaze pred sudom pokusava da predstavi kao istinu.Obratio sam se gospodinu zastupniku molbom da mi dostavi pojedinacna dokumenta koja dokazuju tacnost njegovih tvrdnji,nadam se da ce ispostovati odredbe zakona o dostupnosti informacija…Ja i danas slusam istu pricu o samopovredjivanju i citam iste pretnje sa foruma raznih organizacija.
Поштована Српкињо из дијаспоре,
Врло сам узнемирен Вашим наводима, а требало би да то буду и грађани Србије. Познато ми је да сте се Ви по упуту Европског суда нагодили са Републиком Србијом у вези накнаде нематеријалне штете због дуготрајности поступка, те да је Стразбур, оправдано, навео да о правичности тог поступка може одлучити тек када се он у Србији оконча. А у Србији ми делује као да је нека игранка без престанка. Е то ме брине. Да се то ради пред очима Стразбура.
Ако икако могу да помогнем, онда Вас могу посаветовати следеће: када је одређено извршење на непокретности које је истовремено уписано у јавне књиге, онда накнадни уговор о поклону са децом или било ким не спречава то извршење. Упис у јавне књиге управо то и спречава и то је прописано Законом о извршном поступку. Уколико је Ваше потраживање као извршног повериоца забележено у земљишне књиге пре отуђења непокретности, онда поклони деци или било ком другом не спречавају извршење на тој непокретности дужника.
Поштовани Господине Цветићу,
Захваљујем на информацији у вези извршења која је добро дошла као хуман и професионалан гест утолико више што ја немам правног заступника те своју борбу са ветрењачама водим поприлично усамљено без стручне подршке што се издашно злоупотребљава.
Што се принудног извршења тиче оно се односи на само 10% досуђеног одштетног захтева што представља чист судски криминал да је мени само толико досуђено али то је одлучио домаћи суд који је мене у потпуности обесправио па се ни извршење не обавља ево већ друга година иако сам и за то платила.
Мене су присиљавали да отварам нови процес сада за поништај Уговора о поклонима којима је извршни дужник отуђио сву своју имовину осим једног стана који му је наводно заплењен и који ће кад опет Стразбург ”притисне” откупити ОН од самог себе за онолико колико ОН буде сматрао да треба да ми накнади штету а то је зна се, једно велико ништа јер такви ”бизнисмени” уживају издашну подршку суда и извршне власти у Србији који све чине да мене спрече да наплатим било шта.
Оно што домаћи суд од мене тражи је само новац због тога што се ја налазим у иностранству а тамо, мисле неки ”правници” пада с неба и ми ”беремо са дрвећа”.
Што се суда у Стразбуру тиче он за сада још увек није изрекао свој суд о овој правној ствари коју је вратио поново на своју листу премда се државно правобранилаштво издашно труди да тај суд убеди у ”коректност” домаћег суда. На папиру по њима је све ”правно исправно” и они су у ”свему коректно поступали” док су на најперфиднији могући начин све чинили и чине да мене спрече да остварим своја основна грађанска права. Шта рећи када су мојој правној заступници у предмету поништаја Уговора о поклонима забранили да износи моје ставове јер би то ”загушивало записнике” док су два адвоката опонената износила странице небулоза на рочиштима која НИСУ ни ОДРЖАВАНА” али то ”није загушивало записнике”. У свом решењу да одбаци мој захтев на превремену меру и на преосталу отуђену имовину док не добијем решење по Ревизији и суд у Стразбуру не каже свој суд, суд у Крагујевцу није навео НИЈЕДАН мој аргумент а све остало је установио ”на рочиштима” док НИЈЕДНО рочиште није ни одржано. (!!!)
Каква је сврха даљег суђења када у самом старту видите његов исход?
Што се Вашег навода тиче у вези ” нагодбе са Републиком Србијом у вези накнаде нематеријалне штете због дуготрајности поступка” ту није било речи ниокаквој нагодби. Ту се радило о ЈЕДНОСТРАНОЈ декларацији државе да ће предмет решити ”адекватно и у оквиру закона” и без моје сагласности јер ја никакво решење о томе нисам добијала од суда из Стразбура (осим што сам то сазнала преко сајта државног правобраниоца) зашто је мени исплаћена симболична сума која ни приближно не надокнађује претрпљено.
Сада се моја представка суду у Стразбуру ради о манипулацијама државе Србије која је изманипулисала предмет уместо ”адекватног решења у оквиру закона” као у декларацији обећано.
Испоставило се да је заправо држава била та која је извршном дужнику опрала прљаве паре продајући му државну зграду у центру Крагујевца у ул. Драгослава Срејовића, чији је он сувласник а потом власник постао октобра месеца 2009.г., када је уједно ИСТОГ МЕСЕЦА све отуђио као и један вакњижни објекат док их он поседује више и незна им се ни број. На једном од таквих објеката пријављена је ”секретарица фирме’ док је пресуда била позната већ јуна месеца исте године.
Дакле, све је било фарса на куб и квадрат исто као и два блокирана банковна рачуна која су на време испражњена па се октобра месеца прале све те прљаве паре заједно са државом иако је постојала пресуда и знало се за обавезу накнаде штете тј. ”враћања дуга” како је то виши Крагујевачки суд перфидно формулисао у свом преиначењу које је извршни дужник наговестио па је се изјаснио како је вишем судији Обрену Јездићу ”дао само 800 ЕУРа да јој одузме и камату”, након што је првостепена судија одузела све што је осмислила па и оно што је Уговором о градњи било договорено.
Значи, чак и да се поступа по мојој Ревизији и да суд у Стразбуру пресуди у моју корист ја једино од државе односно њених осиромашених грађана могу да наплатим штету коју моја породица трпи. То треба да забрињава грађане Србије који ионако тешко живе.
Уколико и суд у Стразбуру сада када види доказане малверзације саме државе у сарадњи са привредним криминалцем из сиве српске економије поступи по наводима државе Србије ја лично више нећу имати илузију о постојању људских права јер у том случају је држава успела да инфицира и европски суд за људска права системом домаћег суда.
Ја лично још увек нисам изгубила наду али мене више ништа не може изненадити па ни још једна правосудна флека. Остаје да ме боли више флека домаћег суда као уједа свог пса јер се за 42 године нисам одрицала свог порекла и желела сам да се вратим у своју отаџбину што ми више не пада на памет.
Поново Вас молим да опростите на опширности захвална Вам што постојите.
С изузетним поштовањем,
Поштовани Господине,
да ли могу да вас замолим за адресу на коју бих могла да Вам доставим неке податке на увид зарад консултације.
Овим се уједно и обавезујем да наградим Фонд Слободан Јовановић уколико успем да остварим сатисфакцију пред међународним судом у Стразбуру.
Завхвана Вам уз дужно поштованје,
Државни правобранилац господин Цариц је изјавио да се пред међународним судом за лјудска права у Стразбуру тренутно налази преко 5.000 представки грађана (3200 + 2000 = 5200).
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:316257-Strazbur-Protiv-Srbije-5000-tuzbi
Остаје питанје одштетних захтева међу којима има више оних који прелазе и 100.000,00 ЕУРа али то као да никога у Србији не додирује. Јер да додирује одговорне они би се побринули да се домаће правосуђе коначно реформише а не да се унапређују бахате судије као што је то био случај при наводним ”реформама” које су правосуђе у;иниле још неделотворнијим, већ напротив.