This page as PDF

Далмација је римска провинција. Насељавају је илирско племе  Далмати  по чему је и добила име Далмација. Од. 1000. године Млетачка Република  ( град – држава )  па све до 1797. године влада Далмацијом. Значи, до Наполеоновог освајања 1797. године. У средњем вијеку Млетачка Република је  водећа поморска сила у овом дијелу свијета. Непобитна је чињеница да су Срби кроз историју доживљавали праву голготу. Дакле, од Млетачке Републике, преко Наполеоновог освајања и владања Далмацијом, власти Угарске, Аустрије и напокон Аустро – угарске монархије били су стално под туђинском влашћу. Ово се, на неки начин може рећи и за најновији геноцид над далматинским Србима  који је учињен деведесетих година двадесетог вијека, чиме је у крви створена етнички чиста Република Хрватска. У угњетавању далматинских Срба  предњачила је власт Млетачке Републике. Један од великомученика такве монструозне власти, сигурно јесте и поп Петар Јагодић Куриџа. Наиме, Куриџа  због својих слободарских, не само идеја, већ прије свега дјела, а све у интересу народа Далмације проводи у чувеним по злу Млетачким казаматима више од четрдесет година. Четрдесет година у затвору без дана помиловања ! Заиста за свако дивљење шта човјек издржа, с једне стране, те, с друге стране зло које нанесе човјек човјеку.  Ни вук на овом свијету не може човјеку да нанесе толико зла колико може власт. Алберт Швејцер то овако описа: “Човек је овладао природом пре него што је научио владати самим собом.”. Да ли гријешимо ако устврдимо  да суровост човјека према човјеку превазилази суровост животиња ?! Латини то добро рекоше: Homo homini lupus est – Човек је човеку вук.

На слици: Биста Петра Јагодића Куриџе[2]

Како умире Далматинац [3]

На обали мора, пред раком дубоком,
Док јесењско сунце сја с небеског свода,
Усред масе света стоји сужањ млади,
Кршни Далматинац, син витешког рода.

Он је леп к’о Парис; млад к’о капља росе;
Поносито држи љупку главу смелу;
Поглед му је кротак; пламен златне косе
Пада му по лепом и високом челу;

Његов лик младићки лака румен жари;
И, док оком блуди по жалу и луци,
Сви присутни плачу … Један пастор стари
Прилази му тихо, са крстом у руци:

“Одреци се, сине, издајничких снова!
“Врати се са стазе којом си залут’о!
“Покајнички приђи ћесаровом скуту,
“И добићеш милост!”
… А сужањ је ћут’о …

“Макар само трунку кајања покажи!
“Сломи своје грешно тврдоглавство круто!
“На последњем часу другове прокажи,
“И добићеш милост!” … А сужањ је ћут’о …

И док за њим горко нарицаше мати,
Он к’о владар, гордо, победнички крочи,
И у раку уђе …
Приђоше џелати
И копреном црном везаше му очи.

“Стрелци!”, громогласно командова лајтнант,
Исукавши хитно сабљу своју лаку.
И, уз тежак топот чизама војничких,
Шест мрких Маџара стадоше над раку.

А, ћутање гробно обузе сву масу;
И, баш када она са ужасом виде
Шест упртих цеви, у том истом часу
Сужањ трже и копрену скиде,

И отвори очи: дан је био красан;
У провидном зраку трептала је свила;
Ваздух је мирис’о на јесењске руже;
Природа је широм тако дивна била.

Он још једном баци поглед препун жуди,
На хриди и море, што к’о смарагд свија,
Па забаци главу и раздрљи груди
И узвикну: “Пуцај, живела Отаџбина!”

– Војислав Илић Млађи

ДАЛМАЦИЈА

Застава Млетачке републике

Далмација је римска провинција основана почетком нове ере. Далмати ( лат. Dalmatae, грч. Delmatoi) су античка етногрупа која је насељавала данашњу средњу Далмацију између ријека Крке и Неретве. Далмати се сматрају Илирима у ширем смислу, По њима се зове римска провинција Далматиа то јест  данашња Далмација.Ово слободољубиво и ратоборно племе дуго се са осталим илирским племенима одупирало превласти Рима. И у време када је било под њим чувало је неку своју полунезависност.

Дакле, Далмати или Делмати су били први становници Балканског полустрва. Највјероватније да су име добили по илирској ријечи далма или делма.  Значи, далма  јесте  овца. Ово нам показује да им је основно занимање било сточарство.

Како смо већ навели, име Далмација спомиње се први пут на епиграфским споменицима и у дјелима римских писаца у вријеме римских освајања источне обале Јадранског мора на прелазу из 1. вијека п. н. е. у 1. вијек н. е. Тадашња Далмација (провинција) имала је много шире границе него данашња Далмација. Она је обухватала не само данашњу Далмацију, него и највећи дио Босне, Херцеговину, Црну Гору, западну Србију и до Хрватске.

Грб Млетачке републике

На подручју Далмације живјели су народи илирског културног круга: Либурни, Плереји, Мезеји, Јаподи, Далмати, Даорси, Ардијејци, Деситијати… По Далматима је Далмација и добила назив.  Без сумње, из разлога што су управо они  Римљанима пружали најодлучнији отпор до коначне “пацификације” 9. године. Оваква Далмација ( мисли се на географски појам )  у старом вијеку постојала је до 7. вијека.  Тада се дешава историјска подјела ( 395. године ) када  цар Теодосије дијели Римско царство на западни и источни дио. Далмација је остала у оквирима западне половине Царства.

Од. 1000. године Венеција[4] готово без борбе осваја Далмацију и од тада, уз краће прекиде, постаје водећа власт на том подручју  до 1797. године.

Млетачка Република је назив града-државе чије је средиште био данашњи талијански град Венеција, а која је постојала од 9. до 18. вијека (до 1797. године). Млетачка Република је била поморска сила на обалама источног Медитерана, односно на обалама Јадранског мора. Настала је првобитно као град-држава, након инвазије Ломбарда на сјеверну Италију 568. Током средњег вијека Млетачка Република се развијла у водећу поморску силу у овом дијелу свијета. Република је престала да постоји након Наполеоновог освајања 1797.

У периоду од 1205. до 1358. године њену врховну власт признао је и Дубровник; тада је била на врхунцу моћи и као највећа поморска медитеранска сила с правом је називана “господарицом мора”.

Од 16. вијекаа Венеција губи источне посједе, које јој отимају Турци ( Кипар 1571, Крит 1669. и др.), а независност је коначно изгубила Кампоформијским миром 1797, којим ју је Наполеон Бонапарте уступио Аустрији, а 1805-1815. припојио је својим посједима у Италији; 1815-1866. поново припадала Аустрији, а 1866. ушла у састав уједињене Италије.

Угари су владали  Далмацијом, од 1358. (након Задарског мира) до 1409.

Млетачка Република крајем 17. вијека својим освајањем повећава величину Далмације. Након 1699. године граница млетачких и турских посједа је на Линији Гримани (аqуисто нуово).

Линијом Моћениго[5] из 1718. године  (с подручјем Дубровачке републике) до 1918. нису мијењане границе Далмацијр. Но, за вријеме тураке власти  промијењена је национална структура становништва. Тако се у Равним котарима, Буковици и Далматинској Загори потенцира и шири штокавско нарјечје. Сјеверну Далмацији насељава православно српско становништво,   динарске патријархалне културе.

Наполеон је у политичком смислу ујединио Далмацију. То се догодило 1806. године када је француска војска на превару ушла у Дубровник. Само двије године касније, дакле,   1808. Република св. Влаха је укинута, а њена територија припојена Далмацији. Ни ово није крај промјене освајача над територијом Далмације, јер Наполеона замјењује Аустријска власт. Ово је утврђено  на Бечком конгресу 1814. и 1815. године.

Моћна  Аустроугарска монархија је пала 1918. године. То је и почетак великих промјена и крај Далмације као политичко-географског појма, јер Далмација улази у састав  новостворене Југославије.

На слици десно: Границе Млетачке републике у 1796. години[6]

Територија Млетачке републике

Дакле, након пораза Турака под Бечом  Карловачким миром 1699. године успостављена је граница између Турске и Аустрије и са Млетачком Републиком у Далмацији и Боки Которској.

Ова граница названа је „LINEA GRIMANI“, по млетачком комесару Ђованију Гриманију, а посјед „ACQUISTO NUOVO“.

Доласком у Далмацију новог провидура Александра Молина, долази до обрата у основним правилима која су одређивала права Срба у Далмацији и систем државне управе. Тактику благости  замјенута је „режимом чврсте руке”. Зашто ? Па, зато  да се необуздани и “полудивљи“ народ умири. Исто тако  државној власти подигне ауторитет којег није  имала

О страдању Срба у Далмацији под Млетачком Републиком Миле Медић наводи Куриџине ријечи изговорене у Жежељовом роману “Мост уздисаја“: “Тако су се Буковчани, послије вјековне борбе против Турака, зажељели турскога зулума.“. Дакле, са коња на магарца. Из турског у млетачко ропство.  У роману “Мост уздисаја“ који се темељи на историјском страдању попа Петра Јагодића Куриџе налазимо и овај текст: “А кад рат заврши – што добише ?“ ( мисли се на Србе из Далмавије прим. МСК )  Добили су наравно још тежи живот. Нови намет у виду десетине, кулачење, давање клака ( креч ), обавезу стржарења…

Срби у Далмацији добили су тежак намет, који га је натјерао на отворени револт и бунт против Млетачке државе. Народ се тешко  мирио са новим правилима игре. Није прошло дуго времена и народ је изгубио стрпљење и, наравна ствар, експлодирао.[7] Првенац експлозије Срба у Далмацији догодио се у Врани. Биограђани и Пакоштанци извршавају  смртну осуду. То се догодило   јануара мјесеца  1692. године. Егзекуција је извршена над задарским племићем Шимуном Бортулачићем. Наиме, наречени Бартулачић  је у функцији вранског гувернадура, у дужем периоду радио насиље и зулум над народом тога краја.

Реакција власти била је жестока. Општине Биоград и Пакоштане дошле су у под „дуждеву не милост”. Другим ријечима, житељи тих општина стављени су ван закона. И не само то, већ су  куће директних егзекутора овог злочиа “попаљене и сравњене са земљом, а двојица криваца која су пала у руке провидуру Долфину, у Задру `sop pubblico spettacolo` – тако каже извор – жива рашчеречена“.

У Далмацији се стално ратовало ! Но, чим се мало смирило Млетачка Република узима себи за право да сматра да је земља у крајевима освојеним јавним оружјем, „jure belli”, припада држави.

Након два дуга рата: кандијског (1645–1669)[8] и морејског (1684–1699)[9]. каса Млетачке републике  је била испражњена. То је био главни разлог за увођење десетине[10] за све своје производе. Оваквој политици далматински Срби су пружали жесток отпор. Исто тако одвија се процес покатоличавања.

Ова радикална промјена настала је доласком новог генералног провидура за Далмацију Алесандра Молине.

Видјевши да је стрпљењу народа дошао крај старјешине Буковице, Равних котара и Сјеверне Далмације сазвале су Збор да би размотриле новонасталу ситуацију.

Наведена  репресија од стране Млетачке Републике довела је до бунта народа Буковице,  Равних Котара и цијеле Сјеверне Далмације.

Вођа је био Петар Јагодић – Куриџа. Поред Куриџе ту су били и: Илија Нанић из Обровца, те биоградски главар Матија Жабетић, Матија Миљанић из Крушева (село код Обровца), Тома Королија из Ивошеваца, Цвјетан Цвјетињанин из Вељани, Радован Корда из Ђеврсака и Новак Вујанић из Ервеника. Генерални провидур за Далмацију, Зане чинио је “све“, и нажалост у томе успио, да угуши буну, јер је “враг однио шалу“. Одвојивши 12 – торицу главара од народа пољуљао је темељ народног отпора.

То се догодило 1704. године у марту мјесецу – испред Петрове цркве у Биовичином Селу[11].

Црква св. Апостола Петра и Павла у Биовичином селу

Значи, Куриџина буна је претекла Карађорђев устанак 100 година

( 1704 – 1804. ).

У предговору издања “Мост уздисаја“ од стране СКД “Зора“ Книн – Београд Миле Медић говори и о проблемима који су довели до Буковичке ( Куриџине буне). Након сазивања народног збора код Петрве цркве у Биовичином селу окупљени – неписмени народ дао је пуну подршку једином писменом међу њима попу Куриџи да састави представку провидуру.

Захтјев ( жалба, представка ) написана је у четири главе:

“- у првој да народ није ништа дужан оних 300 цекина Канајетију[12], за пашарину коју је платио Турцима,

- у другој да Поседарски врати 100 волова које је отео,

- у трећој да децимари примају дециму код своје куће, а да не иду по селима и да траже да их народ двори, храни и поји, њих и њихове коње,

- у четвртој да се децима не узима у новцу, него у житу за жито, а да се народ ослободи кулука, дажбина на вино, сијено и витлове…“.

Наша констатација у фусноти добија на реалности и самом чињеницом да је Куриџа ухапшен четири године послије Буковичке буне. И не само послије протека толико времена од социјалног бунта Срба у Далмације, већ и двије године након писмене потврде да су вође буне ослобођени одговорности. Додуше, Нанић и Жабетић су спасили животе уз обавезно ратовање на страни Млетачке Републике у новом рату против Турака. Цех Буковичке буне у пуном износу у  облику доживотног затвора платио је Куриџа.

Од Книнске тврђаве преко Задра стигао је Куриџа на доживотну робију у злогласну млетачку тамницу. Пребацивање од Задра извршено је галијом.

Тако је  почела  Буковичка или како је неки зову Куриџина буна.  Марин Зане, генерални провидур у Далмацији, је назива као ‘револуцију Морлака Задарског краја’. Затворање двојице Срба из Жегара дигло је Србе на ноге.  Предвођени својим старјешином Илијом Нанићем стигли су у Обровац да их  ослободе. Исте су ослободили, а успут и вратили и стоку која је била одузета од народа. Овај догађај, по свему судећи, био је повод и искра која је yапалила Куриџину буну.[13]

На слици десно: Бошко Десница [14]

Бошко Десница

Да би буна добила на масовности и значају разаслата су писма  свим котарским главарима, и на народе у книнском, дрнишком, шибенском и скрадинском крају, да им се придруже. Народ Буковице и Равних Котара углавном  су се одазвали, а  народ преко Крке није. Зашто ? Па зато, што су ти људи били под фрањевачким утицајем. Како би   фрањевци дозволили својој пастви да се прикључи буни  у Буковици, гдје је живило углавном српско становништво,  и још под вођством православног попа. Додамо ли још чињеницу да је буна била уперена и против католичанства онда је сасвим разумљица опструкција устаника.

На Збору су изнесени проблеми и тешкоће с којима се сусрећу Срби Далмације и написано, могло би се рећи  претеће писмо Сенату.  У писму је захтјевано да се десетина не плаћа у новцу, већ у натури и то само за житарице, а не на остале производе.

Збор је протекао динамично гдје су  Нанић и Жабетић  истицали народне жалбе, тачку по тачку. Сваку прочитану  тачку народу, образлагао је и појашњавао сам аутор захтјева то јест поп Куриџа, а то је  одушевљено поздрављано. Значи, вође Буне имају подршку народа коју треба спречити -  милом или силом.

Сенат је по хитном поступку све захтјеве далматинских Срба одмах одбио. И не само то, већ  и позвао, састављаче писма, да се умире и супротном инквизаторска власт ће  их оштро казнити. Пристигла вијест је довела до рекције устаника који одлазе под зидине Задра тражећи сусрет са генералним провидуром. Дакле, народ, њих око 7000 са 70 сеоских главара и тројицом вођа: Петар Јагодић Куриџа, Илија Нанић, сердар из Жегара и Матија Жабетић, главар из Биограда на мору – дођу под Задар, у мјесто Црно. Но,  генерални провидур Марин Зане  није био ту (  из безбедносних разлога раније се склонио у Сплит ). Ипак, разговор или боље речено преговори обављени су са  пуковником Посердарцем  . Пуковник је саслушао окушљене њуде и предложио да старјешине изаберу своје представнике (тројицу) и пошаљу их у Сплит гдје ће их примити и саслушати генерални провидур Марин Зане.

Такођер, присутни пуковник је пажљиво  саслушао изнијете жалбе и устаницима препоручио да писмено доставе оно што су изразили на Звору као проблем. Дакле, треба добити на времену и отпочети примјену добро познате  тактике (‘Латини су старе варалице’), У име обесправљеног народа препоручено је  Куриџа и урадио. Но,  сада почиње “игранка“.  Вође устанка шетају се од од провидура до пуковника и обратно.

Због овог “возања“ Куриџа напушта преговоре. Генерални провидур Зане добро је знао да са Србима из Далмације неће изаћи лако на краји да није лако угушити вољу народа. Почела је операција Divide et impera ( Завади па владај ).  Сплит су,  по позиву Зане,  посјећивали појединачно Куриџа, Нанић… Циљ Зане је био одвојити вође од народа и лажним обећањима придобити их да силу оставе по страни а да права остварују мирним путем. Ту се обновила исконска прича о ‘развезаном прућу’. Нису Срби из Далмације “мачији кашаљ“,  већ несаломиве и досљедне људске громаде. Часне вође буне остадоше при договореним одлукама. Недуго затим  бјеже у Лику, јер им је живот био у опасности. Марин Зане, у децембру 1704. издаје терминацију против тројице вођа буне. Тим актом генералног провидура, Марина Зане Петар Јагодић Куриџа, Нанић и Жабетић проглашени су државним непријатељима. Другим ријечима   издајницима интереса инкивизатора – Млетачка Република. Тада, а и сада, за издају слиједи државна казна. За главе вођа Буковичке буне расписана је потјерница са припадајућом наградом. Награда је у различитим износима. За хватање или убиство у иностранству добија се 1000 лира, а 600 лира ко их ухвати или убије на млетачкој територији. Млецима није ни то доста већ им  имања конфискују, а куће спаљују и  сравњују са земљом.

Како пише Бошко Десница:“Несаломиви и досљедни до краја остали су само зачетници буне: поп Куриџа и главари Жабетић и Нанић.“. Уцјена провидура Занеа је била монструозна:

“Предаја или смрт вјешањем“!!! Несрећа је хтјела и “Часни свештеник Мале браће“ ( “Degno sacerdote di minori osservanti“ ) фра Павле Вушковић издаје нашее претке. Млетачки коњаници 1708. године упадоше у село и Куриџу одведоше у апс у Книнску тврђаву. Уцјењивали су Куриџу, али дика и понос свих слободољубивих Срба из Крајине није попустио. Не могавши Петра сломити, спроводе га у Млетке на галију ГДЈЕ ЈЕ БЕЗ СВЈЕТЛА, У ТАМНИЦИ ПРОВЕО 42 ГОДИНЕ.

Марко Јачов истиче: ‘’Одговарајући на ову циничну поруку, Петар Јагодић се предао млетачким властима, и умјесто главе својих другова, Илије Нанића и Матије Жабетића, понудио да сам на вјешалима, испред Задра, свједочи о немоћи подухвата који је учињен.(…) Понудивши своју главу, Јагодић је презрео издајство као нечастан и понижавајући чин и тиме доказао да су му преци јунаци и витезови.’’

Дакле, борећи се за интересе народа, обе вјере са подручја Буковице, Равних Котара и цијеле Далмације, Куриџа допада млетачке тамнице.

Мјерама власти сломљен је народни бунт, док су вође ( Куриџа, Нанић и Жабетић ) побјегли у Лику. У Царевини били су колико – толико сигурни. Због односа Млетачке Републике и Царевине потоњи су   сваки немир и буну у Далмацији свесрдно подржавали.

Посљедице сламања народног незадовољства огледало се и у пооштравању  држања Млечана према Србима у Далмацији. Тако провидур Марин Зане због чувања чистоте своје вјере и државних интереса забрањује  да у Далмацију долазе високодостојанственици српске цркве.

Због притисака вјерске и националне природе, Срби из Далмације су тада изражавали своје повећано интересовање према Русији.

Српска црква  је много учинила на  јачању српско–руских веза. Послије саме  Сеобе, патријарх Арсеније III Чарнојевић је писао руском званичнику у Беч те га молио да помогне и утјече на аустријског цара да побољша однос према Србима.

Треба нагласити да је и Српски патријарх Атанасије писао из Београда Петру Великом. Ево једне реченице која говори готово све: „Немамо наде осим на једног Бога и на ваше пресветло царско величанство“ .

Илустрације ради наводимо примјер бестијалне мржње према Србима задарског надбискупа Викентија Змајевића. Овај католички свештеник је свом жестином окомио на православни живаљ Далмације. Наиме, у свом дјелу у 12 глава, “Огледало истине“ исказује отворену мржњу према Србима. О њима, између осталог, написа: “Народ суров и дивљи, али без ичега племенитога и поносног…“ Те: “А какав је управо карактер наших Срба, који су постали наследници оних афричких чудовишта на жалост Божије цркве и на пропаст државе“. Исто тако, Змајевић  православље назива “страшна куга“. Magnum crimen – најблаже речено.  Овакви ставови и понашања изазвали су огорчен отпор покорности латинском бискупу.

Пресуда Марина Зане Илији Нанићу, Матији Жабетићу и Петру Јагодићу. Кликните на фотографију ради увећања.

У Венецији 09. јула 1706. године Врховни суд изрекао је пресуду која се граничи са невјероватним, којом се Петар Јагодић Куриџа осуђује на четрдесет година затвора у „мраку“ Дакле, Куриџа  у злогласној “p o z z i“[15]

Документ који нам о томе недвосмислено говори јесте молба, коју је Куриџа много година касније доставио државним инквизиторима.  Исто тако доолазимо до сазнања да су Нанић и Жабетић 1715. били помиловани и враћени својим кућама. Значи, рачун за буну је подмирио на својим леђима сам Куриџа. “Ја сам’ – каже он у тој молби, ‘из Книна спроведен у Млетке на једној галији. Овдје сам био затворен у најстрахотније тамнице, зване поци и провео у њима 10 мјесеци, а отуда сам премјештен у друге, али једнако мрачне тамнице, у којима се налазим већ 40 година, плачући моју несрећу и немилост мог поштеног владара, коме о послушност, вјерност и љубав не знам да сам се икад огријешио. Душевне патње, биједа и дуго протекло вријеме одузели су ми очињи вид, ослабили слух и толико изломили тијело, да не могу да макнем него – од столице до кревета. Живим, јер тако хоће Бог, али су ми осамдесетгодишња старост и болести одузеле све животне снаге, а оставивши ми дух само за то да осјетим своју биједу и несрећу(…).“

Историјски је факат да су млетачки инквизатори немилосрдни, јер  09. јула 1746. године кад је Куриџа изишао из затвора, након четрдесет година први пут угледао свјетлост дана,без вида, обневидјелом старцу нису дозволили да  се врати у  своје родне Билишане!!! Невјероватно, али истинито.

Пошто је пуштен  на слободу дат је у надлежност  Петру Спиру Грку. Колико је Куриџа био опасност за Млетачку Републику говори и чињеница да је остао у Задру, под контролом државне власти, све до своје смрти 09. априла 1749. године.

Немилосрдност млетачких власти према Куриџи има упориште само у чињеници да су Буковичку буну из 1704. године Млечани окарактерисали као револуција Морлака задарског краја.

Мост уздисаја у Венецији

Куриџа је из затвора пуштен 29. 03. 1746. године. “Тридесетог марта 1746. г., дакле 42 године послије догаћаја о којима је била ријеч, пишу државни инквизитори из Млетака далматинском генералном проведитору Ђакому Болду [Giacomo Bolda] : „Ријешили смо да послије четрдесет и више година тешког тамновања, повратимо на слободу православног свештеника Петра Јагодића, осуђена од те власти године 1702. или нешто касније. Он је ухватио осамдесету годину, па да би му се омогућило да остатак живота проведе без опасности, биће потребно да се пребрише из спискова и зато ће В. Г. одредити итд. “

“Што нам вриједи то модерно доба када нас желе тлачити као роба,
када желе да нас више нема када нам се опет геноцид спрема!”

Значи, “Туђа рака ледена је рака, туђа земља никад није лака, у даљини мучно ли се лешка, туђина је и мртвацу тешка “.[16]

Од Боја на Косову, “провео је српски народ у бунама и устанцима, непрестаној и крвавој борби за ослобођење и стварање државе и државне и политичке независности. Велика прегнућа, као и увек, рађају велике људе и прегаоце, долази до процвата уметности, књижевности, науке и на свим пољима духовне и културне делатности. У нашој књижевности тога доба срећемо чисте, часне, честите ликове старих горштака, који подсећају на древне фреске српских светитеља. Кад су ови чедни старци пролазили, жене, деца и одрасли прилазили би им да затраже благослов и пољубе руку. Ти људи били су тихи и кротки као јагањци, али стаменити и разборни ако се насрне на њихове светиње: веру, цркву, образ и домаћинску част.
Та двополарна сила: чедност и херојство, одолевали су, ма кад и ма где, сваком народном непријатељу. Њихово срце било је буктиња топле вере у Бога и отменог частољубља.“ Такав је  био и наш Куриџа.

Петар Јагодић Куриџа (око 1666 – 1749.)[17] – народни свештеник Петрове цркве из Биовичина Села.

Куриџа је рођен у селу Билишане код Обровца. Неоуобичајено је и прави правцати раритет који се догодио у породици Јагодић, касније названа Куриџа. У породици Куриџа била су два сина са истим именом. Старији и млађи Петар. Млађем  Петару посвећен је овај рад. Десило се из слиједећег разлога. “Наш“ Петар када је угледао свијетло дана већ је имао брата по имену Петар. Петар старији је био тешко болестан и сваким часом очекивало се најгоре. Дакле, смрт. У циљу очувања имена Петар и ћерања урока од своје породице родитељи и новорођеном сину дају име Петар. Но, уз божији помоћ старији Петар оздрави и остаде жив. Тако породица Јагодић имаше два сина и два Петра.

Куриџа је једно вријеме био у манастиру Крупа, а школовао се у Задру у грчкој цркви. Као и многи Буковчани и они из Равних Котара Куриџа је био оштроуман и бистар младић, тако да је научио, како грчки, тако и италијански језик. Без сумње, знање ових језика му је много помогло у будућем – тешком животу.

Куриџа није био много другачији од својих комшија. Већ од 18. године живота дружи се са Илијом Јанковићем и пече хајдучки занат. Тако једну годину дана. Дакле, стиче војничко искуство упадајући на турску територију. Видјевши да ратовање није за њега враћа се у манастир Крупу код старјешине манастира игумана Василија гдје почима са учењем за свештеника.  Започето – завршено. Ето попа Куриџе – има завршену богословску школу, али нема парохије ( православни попови не могу примити парохију ако нису ожењени ). Значи, Куриџа, жени се! Изабраница срца његова је Марта из Равних Котара. Село је Ислам. Бог им подари ћерку Манду јединицу.

У Апатину 09. априла 2009. године у цркви Сабор светих апостола одржан је парастос српском великомученику из Далмације попу Петру Јагодићу Куриџи. Кликните на слику ради увеличања.

Прво и последње службовање Куриџино јесте у Биовичином Селу при Петровој цркви. Свештеник при нареченој цркви покривао је осим Биовичиног и Модрино Село, Нунић и Колашац. Код Петрове цркве дешавала су се разна окупљања – сајмови ( вашар, збор ), агитовања и политички митинзи… Тако Биовичино Село, Петрова црква и њен поп Куриџа постадоше епицентар, могло би се рећи. догађања народа.

Да несрећа и зло  не иду сами показује у случај Куриџе. Он у тамници гњије, жена Марта умире у биједи и сиротињи од грознице, а ћерка Манда преживљава тешке тренутке. Ко ће кога него свој свога. Манду кињи и мучи нико други до рођени стриц Петар и његова жена !

Куриџа у млетачким казаматима труне и копни. Ту невиђену људску голготу сам описује: “Осама ми била најгора у то прво вријеме…“. Друштво му је правило једино велика група мишева и звоњава звона Светог Марка. Једини контакт, ако се може рећи, била је мала рупа на зиду тамнице кроз коју је долазило зрачак свјетлости и звуци његових мучитеља. У поцама – млетачке тамнице вршило се мучење и испитивање на најсуровији могући начин – “тројица државних инквизатора с тобом разговарају док висиш на конопу с рукама на леђима у мучионици“. Нема шта – “веома племенито и људски“. Праве Танталове муке.

И међу онима који не заслужују да им кажемо људи има и људи. Народна мудрост каже:“Лакше је цар него човјек бити“. Један од таквих јесте и Грк Петар Спиро. Доласком Спира ето Куриџи бар мало божијег милосрђа. Милосрдни човјек Спиро брине о Куриџи и остаје са њим до краја Куриџине тамнице ! Заиста невиђен примјер милосрђа. Племенити Грк је Куриџу хранио, доносио одјећу и остале потрепштине и, можда најважније, саопштавао му вијести из родног краја. Нажалост вијести су катастрофално лоше. Не само брат Петар и његова жена, већ и стричевић поп Михаило угледао се у Петра стријег и удри на сиротињу. Разбаштинили су Куриџину имовину и сву преузели на себе. Спиро је у границама својих могућности чинио све да помогне несрећном Куриџи, како у тешкој тамници тако и његовој сироти Манди. О Спиру Куриџа у “Мосту уздисаја“ каже:“Мој Грк ( тако Куриџа зове Спира ) тридесет осам година, посјећује ме откад ми одобрише посјете,… не заборавља ме, помаже, снабдијева, преноси поруке, пише молбе.“ Ипак, Жежељ у уста Куриџе ставља и ове потресне ријечи упућене ћерки Манди:“Хоћу ли је видјети ? То ми је још једина жеља – и да легнем у домаћи гроб – свијетла образа.“  Жежељ у “Мосту уздисаја“ наводи мнноге мудрости. Једна веома интересантна јесте и ова светог Јеролима: “Parce mihi , Domine, quia Dalmata sum – Опрости,  ми Господе, јер сам Далматинац.Исто тако Жежељ није заборавио да опише и свој родни крај. Тако, између осталог, наводи: “Гдје бура и коза дахне, мој конте, и шума сахне. Куд погледаш  свуд го камен… Понегдје трн, жбун, закржљали храст или граб – да би никао и напредовао мора разметнути камен… Крш воду гута, извори по пећинама, љети пресуше, вода се губи у понорима.“

Задар - Црква Светог Пророка Илије из 1773. године

Што је Жежељ преко Куриџе навео у свом роману “Мост уздисаја“, чини се, актуелно је и данас. Куриџа вели:“Од свих наших тежњи ево што на крају добијем – Поце, јаме, рупе у Венецији.“ Данас, нажалост,  на простору сјеверне Далмације више нема ко ни да каже, а камоли да се бори за права српског народа. Ни тада ни сада, велике силе нису дозволиле Србима да остваре своја вјековна права. “Великаши проклете им душе, на комате раздробише царство.“ Исто тако: “Али што нас не пусте да се развијамо сами из себе – из онога што јесмо – већ нам намећу свакакве узоре – већином сумњиве – с Истока и Запада  – и то силом ?“ Као и многа друга цаества и Млетачко је пропало. Куриџа вјерује да његова жртва није била узалудна кад каже: “Зато сам и ја одлежао овдје четири деценија, али и издржао… На својим сам ногама ушао – и изићи ћу исто тако – уздигнуте главе.“

По изласку из затвора Куриџа се враћа тамо одакле је и кренуо – у Книнску тврђаву. Слиједи његово одвођење у Задар. Доброчинитељи су грчки свештеници.

Мирко Жежељ роман “Мост уздисаја“ завршава Куриџиним размишљањем и жељом: “…а ја хоћу народу своме добро хоћу ли га дочекати у ово кратких дана што ми преостају и хоћу ли му се знати радовати очекујући нешто радосно толико дуго човјек потроши сву радост посуши му се као и сузе да ли и храброст па ипак сутра ћу угледати сунце први пут након четрдесет година да би обасјало и сав народ мој преко свих међа ограда и забрана олакшале би ми све муке и невоље што сам их поднио и моје би се кости бар под земљом огријале…“.

Ето, прије 260 година ( 09. 04. 1749. ) умро је српски великомученик[18] из Далмације -  Петар Јагодић Куриџа.

Забелешка о предаји попа петра јагодића грку[19]

У једној старој матици цркве Св. Илије у Задру, на грчком језику стоји да је 09. априла 1749. године умро у Задру богобојажљиви јереј Петар Јагодић из задарске околице, по народности Србин.

На слици десно: Информација да је Куриџа пуштен из затвора [20]

Забелешка о пуштању Петра Јагодића Куриџе из затвора. Кликните на фотографију ради увеличања

Куриџа из тамнице излази слијеп и собом доноси звоно којем,према свим доступним информацијама,  и сада звони у манастиру Крка.

Предали су га Грку Петру Шпиро, “… који га је за толико времена, то јест за отприлике 40 година, издржавао,…”

Забиљешка да је Куриџа  предат Грку Петру Спиру[21]

“Ако Куриџин удес представља невиђен примјер људског страдања и долготрпленија, скрб Грка Петра Шпиро пружа рјеђи и величанственији примјер једног неизмјереног људског милосрђа“.

Петар Јагодић – Куриџа умро је 09. 04. 1749. године у Задру гдје је и сахрањен код цркве Св. Илије. Да ли су му кости и сада тамо?

Оно што може да буде утјешно, а није, јесте да је Куриџа бар умро у рођеној земљи.

Због свега написаног …“ми у случају попа Куриџе видимо примјер нечег љепшег и узвишенијег, примјер отпорности и несавитљивости наше расе, примјер и доказ силне физичке и душевне снаге нашег народа.“.

Нажалост ни потомство се није достојно одужило свештенику мученику. Бар да се не заборави. Изузетак су: Јован Томић, Бошко Десница.  Мирко Жежељ[22], који је написао роман “Мост уздисаја“[23]. Тема романа јесте мученички живот Петра Јагодића Куриџе. Такође,  значајан допринос очувању сјећања на Куриџу дали су и владика далматински Николај, Никола Церовац[24] и Срђан Воларевић.

На слици десно: Спомен плоча У знак сјећања на 280 – годишњицу буковичке буне и 235 – годишсмрти годишњицу њеног вође попа Петра Јагодића – Куриџе [25]

Спомен плоча У знак сјећања на 280 - годишњицу буковичке буне

Ипак, нове генерације нису заборавиле Куриџу. Тако Ђорђо Куриџа[26] из Апатина на 260 – ту годишњицу од смрти Петра Јагодића Куриџе организира парастос свом далеком претку.

У Апатину 09. априла 2009. године у цркви Сабор светих апостола одржан је парастос српском великомученику из Далмације попу Петру Јагодићу Куриџи.[27]

У Апатину 09. априла 2009. године у цркви Сабор светих апостола одржан је парастос српском великомученику из Далмације попу Петру Јагодићу Куриџи.Парастос је одржан захваљујући господину Ђорђу Куриџи  и Завичајном удружењу Срба пореклом из Босне и Херцеговине “Петар Кочић“ из Апатина.

На пригодној свечаности након парастоса успомену на Куриџу евоцирали су мр Милорад С. Кураица и проф. др Стојан Бербер.

Заиста с правим разлогом може се поставоти питање: Да ли у иједној нашој енциклопедији постоји одредница о попу Петру Јагодићу Куриџи ?

Никола Церовац

Добро је познато да је уста­но­вље­ње кул­та и ка­но­ни­за­ци­ју Ср­ба Срп­ска православ­на цр­ква вр­ши­ла од по­чет­ка 13. вије­ка до да­на данашњег. Ср­би кроз исто­ри­ју воде бригу о  све­ти­ма. О то­ме свје­до­чи сва њи­хо­ва  оданост према све­ти­тељ­ским мо­штима. Наиме, они су  их кроз вје­ко­ве чу­ва­ли и скла­ња­ли пред не­при­ја­те­љи­ма српског народа. Но­си­ли су их са со­бом и у врије­ме се­о­ба, и у врије­ме бјек­ства.  Једноставно речено, мо­шти пред­ста­вља­ју ду­хов­но бо­гат­ство на­шег вјер­ског и на­ци­о­нал­ног по­сто­ја­ња.

Зна се да би не­ко у на­шој Српској православној цр­кви до­био све­тач­ки оре­ол, по­треб­но је да ње­гов култ прет­ход­но за­жи­ви у на­ро­ду. Додуше,  про­ђе не­кад више де­це­ни­ја, па и вје­ко­ва док не бу­де при­бро­јан Са­бо­ру срп­ских све­титеља. С друге стране, Католичка цр­ква, прак­тич­но “про­из­во­ди” свеце ад­ми­нистра­тив­ним пу­тем.  Српска православна црква са­мо аминује – потврђује и ли­тур­гиј­ски уоб­ли­ча­ва култ ко­ји се већ раз­вио у на­ро­ду.

Нема дилеме да поп Петар Јагодић Куриџа, великомученик из Далмације, испуњава све критеријуме да се прогласи светим. Искрено се надам  да ће након 260 година од његове смрти Српска православна црква  то и урадити.

Коначно, Куриџа “је за понос и за сва времена.

А ЈЕСМО ЛИ МИ ?

Чини се “постали смо народ недостојан трајног памћења, потпуно изобличен. Поносимо се оним од чега би требали да се лијечимо“.

Аве, бесмртном Куриџи !

SUMMARY:

The Roman province of Dalmatia. Inhabit the Illyrian tribe Dalmatae by which it received the name of Dalmatia. From. 1000. The Republic of Venice (city – state) until the 1797th The government of Dalmatia. So, to Napoleon s conquest of 1797th In the middle. In the Middle Ages the Venetian Republic is the leading naval power in this part of the world. Undeniable fact is that Serbs are felt right through the history of Golgotha. Thus, the Venetian Republic, through the reign of Napoleon's conquests and Dalmatia, the government of Hungary, Austria and finally Aistro – Hungary were constantly under the foreign vlašću.Ovo is in some way be said for the latest genocide of Dalmatian Serbs who made the twentieth century, which is in the blood created ethnically pure Croatia. The oppression of Dalmatian Serbs leading power of the Venetian Republic. One of the martyr of such monstrous power, is safe and pop Peter Jagodić Kuridža. Namely, Kuridža for his freedom, not just ideas, but first of all acts, all in the interest of the people of Dalmatia spent in the famous wrong Venice casemates more than forty years. Forty years in jail on no amnesty! For all the admiration for what the man resists, on the one hand, and on the other hand the evil that man inflict man. No wolf in this world can not the man to inflict so much evil, how can the government. Albert Švejcer to this description: "Man is by nature mastered before he learned to rule himself.". Do you sin if ustvrdimo the cruelty of man by man transcends Animal cruelty? Latini said it well: Homo homini lupus est – Man is wolf to man.

Доле: Карта Далмације из 1780.[28]

ЛИТЕРАТУРА:

_____________

1. Алманах: Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб, 1971.

2. Бакотић, Лујо: Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до уједињења, Београд, 1938.

3. Гавриловић, Славко: Срби у Хабзбуршкој монархији (1792–1849), Нови Сад, 1994.

4. Мишо  Урош Јово Дмитровић.  Тромеђа –  Три међе једног народа, СКД “Зора“,  Београд 1994.

5.  Ковачевић Ешреф, Границе Босанског пашалука према Аустрији и ;летачкој републици по одредбама Карловачког мира, Сарајево, “Свјетлост“, 1973.

6. Жежељ, Мирко: Мост уздисаја, Загреб, 1980.

8. Јачов, Марко: Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Шибеник, 1987.

9. Заниновић Мате: Илирско племе Делмати. Годишњак Центра за балканолошке студије св. 4-5, Сарајево 1966-1967.

12. Милаш, Никодим: Православна Далмација, Нови Сад, 1901.

13. Милаш, Никодим: Списи о историји православне цркве у далматинско-истарском владичанству, Задар, 1899.

14. Новак, Грга: Прошлост Далмације II, Загреб, 1945.

15. Новак Грга,: Пољопривреда Далмације  у  другој половини XVIII  столећа, Старине ЈАЗУ, књига 50, Загреб, 1960.

19. Радонић, Јован: Римска курија и југословенске земље XVI–XIX века, Београд, 1950.

20. Станојевић, Григорије: Јужнославенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII века, Београд, 1970.

23. Томић, Јован: Насеље у Млетачкој Далмацији 1409–1797, Ниш, 1915.

25. Фортис, Алберто: Пут по Далмацији I–II, Венеција, 1774.

26. Десница, Бошко (1991): Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Српска књижевна задруга, Београд, 1991.

27. Историја  котарских  ускока,  1646–1684,  св.  I  (1950),  приредио  Бошко Десница, Београд: САНУ.

38. Историја  котарских  ускока,  1646–1684,  св.  II  (1951),  приредио Бошко Десница, Београд: САНУ.

39. Владислав Скарић, Поријекло православнога народа у сјеверозападној Босни, Гласник Земаљског музеја 30, Сарајево 1918.

40. Бошко Десница, Једна непозната буна и један незнани мученик, Магазин сјеверне Далмације, II, Сплит 1935.

41. Косовска народна читанка 1989, Епархија далматинска, Далматинско Косово, Шибеник – Београд 1989.

http://www.voanews.com/Serbian/archive

www.sitiunescoadriatico.org

http://putovanja.aladin.info/putopisi

http://www.mycity.rs/Geografija/Venecija.html

http://www.znanje.org

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija5-L.htm

http://www.madeinmontenegro.com/vbforum/showthread.php?t=5148&title=Mletacka%20republika

http://www.spc.rs/Genocid/Dalmatinska/dalmatinskal.html

http://www.prometej-beograd.rs/Istorija/SrbiUDalmaciji.html

http://www.google.com/search?q=mletacka+republika

Упутнице:


[1] Млетачка Република (талијански: Серениссима Репубблица ди Венезиа, венетски: Репùблица де Венесиа или Серенìсима Репùблица Вèнета). Вјероватно буквални словенски превод за Латине (latte=млијеко) – млечићи.

[2] Српски великомученик из Далмације поп Петар Јагодић Куриџа. Попрсје је израдио ликовни умјетник Никола Кошевић на инцијативу и у организацији Српског културног друштва “Зора“ Книн – Београд на челу са агилним предсједником Николом Церовцем. Попрсје изливено у бронзи, димензија 75 пута 40 центиметара, урађено је на основу приче. Попрсје је сада (  Божић 2007. ) изложено у манастиру Св. Архангела Михаила -  Крка код Кистања. У ближој будућности попрсје ће добити трајно одредиште  а то је порта цркве Св. Петра и Павла у Биовичином селу код Книна.

[3] Пјесма је написана поводом трагине смрти Онисима Поповића који је 1911. у Београду присуствовао откривању споменика Доситеју Обрадовићу – овом узвишеном чину присуствовало је пуно народа. Једна од многих делегација из цијеле земље била је и книнска. Посљедњи је полагао вијенац најизразитији и најснажнији представник села книнског краја Онисим Поповић. Више него примијећен, овај непознати сељак, “висок, кршан, лијепе спољашности…, у раскошној народној ношњи Книнске крајине, овом пригодом каза: “Ево полажем вијенац на споменик знаменитом Доситеју који је наш српски народ у Сјеверној Далмацији просвјећивао.“ Због ових ријечи Аустрија му, никад није опростила, што је Онисима коштало и главе. Одвели су га у Сињ уз  наређење: “Узмите ствари, које су вам потребне за посљедњу утјеху једноме који умире, и пођите с нама“.

Стрељан је од стране војне команде Сиња, 16. октобра 1914. године. О стравичном  злочину потресан је опис ондашњег свештеника у Броћанцу Илије Булована.

[4] “Сем тога, за време владавине Млетачке Републике вођена је жива акција у Далмацији у циљу покатоличења српског далматинског становништва.“ – Бакотић, Лујо: Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до уједињења, Београд, 1938.

[5] О разграничењу више у: Ковачевић Ешреф, Границе Босанског пашалука према Аустрији и ;летачкој републици по одредбама Карловачког мира, Сарајево, “Свјетлост“, 1973.

[6] Млетачка република ( Republica de Venexia. На тадашњем венецијанском језику који је данас дијалект италијанског језика. На италијанском: Серениссима Репубблица ди Венезиаје ) била средњевековна аристократска република.До X века је признавала власт Византије, кад јој је формално призната независност, након чега се нагло развила и ојачала захваљујући развитку трговине. У тежњи за експанзијом према Истоку постала велики непријатељ Византије и била главни учесник у њеном рушењу 1204. и оснивању Латинског царства.Од XI до XIII века проширила је власт на један део Ломбардије, Далмацију, Албанију, Пелопонез, Крит, Кипар и егејска острва; у XV веку под њену власт пали су градови Падова, Вићенца, Верона, Бреша, Бергамо и др. Експанзија на Јадран почиње 1000. год. када је дужд Петар II Орсеоло отргао од хрватске државе већи део Далмације. Нарочиту корист извукла је после ИВ крсташког рата када је добила део Цариграда, Мореју, јонска острва и неограничено право трговине; 1205. – 1358. њену врховну власт признао је и Дубровник; тада је била на врхунцу моћи и као највећа поморска средоземна сила с правом је називана “господарицом мора”.Опадање њене моћи, као и моћи свих трговачких градова у Средоземљу почело је у XВИ в. открићем Америке и поморског пута за Индију, јер су се поморски путеви и светска трговина померили са Средоземног мора на Атлантски океан; од XВИ в. губи источне поседе, које јој отимају Турци (Кипар 1571, Крит 1669. и др.). Независност је коначно изгубила Кампоформијским миром 1797, којим ју је Наполеон И уступио Аустрији, а 1805. – 1815. припојио је својим поседима у Италији; 1815. – 1866. поново припадала Аустрији, а 1866. ушла у састав уједињене Италије.

sr.wikipedia.org/wiki/Mletačka_republika – 31k

[7] О људима Книнске крајине, а можемо рећи и за Буковицу и Равне Котаре, Јован Цвијић каже:“ …људи живог духа и танане интелигенције, обдарени живом и разноврсном осјећајношћу, они се често поводе за својом маштом која је врло жива и богата, као и за импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају улогу другога реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихов национални и индивидуални понос. Овај човјек не вјерује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је вјера непомућена, поуздање безгранично“.

[8] Преузето са: http://sr.wikipedia.org/wikiКандијски рат (гр: Κρητικός Πόλεμος, трајао 16451669) је шести Османско-венецијански рат, вођен између Млетачке републике и њених савезника Витезова Хоспиталаца, Папске државе и Француске против Османског царства и Берберских земаља (територије у северној Африци под влашћу Османлија) за превласт над острвом Крит (Кандија). Рат је обухватао поморске битке на Егејском мору и војне операције у Далмацији.“

[9] Морејски рат (1684-1699. године). Moreja. Мореја је средњовековни назив за Пелопонез.Морејска деспотовина је држава која се крајем средњег века налазила на Пелопонезу (Мореји).

[10] Преузето из: Десница, Бошко (1991): Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Српска књижевна задруга, Београд, 1991. “Децима, која је првих година плаћана у плодовима и то искључиво у житу, била је касније од закупаца паушализована и наплаћивана у новцу у размеру од 10 лира по орном волу. Тај је начин наплате закупцу заштеђивао муку око сакупљања, похране и уновчења плодова, а, наоко, био погодан и народу јер га је ослобаћао дужности полагања рачуна о приходу и догона данка к закупчевој кући. У ствари, тај је начин опорезивања био народу много незгоднији у првом реду што је искључивао свако прикривање прихода, а потом стога што је давање „ин натура” у сељачкој економији несразмјерно лакши облик исплате од давања у новцу.“

[11] Биовицино Село Црква Светих апостола Петра и Павла – саградјена 1524, обновљена 1710. године. На иконостасу се налазе познате „Бусовицеве царске двери” из 1704. године. Проваљена и демолирана августа 1995. Парохијска куца проваљена и демолирана августа 1995. године. Преузето са: http://www.spc.rs/Genocid/Dalmatinska/dalmatinskal.html

[12] Пуковник у Книнској тврђави код којег је прво одведен ухапшени поп Петар Јагодић Куриџа. Канајети је уцјењивао Куриџу за “своје“ цекуне. Да је Куриџа дао тражених 300 цекина можда би га Канајети пустио на слободу ? Куриџа није имао толико злато што је дао на знање пуковнику уз опаску да њему није ништа дужан, а ако је дужан народ нека га од њефа и тражи. Латини су старе варалице тако ни поред цекина Куриџа сигурно неби био слободан.

[13] Без сумње, можемо се сложити са слиједећом констатациком:  “Много је времена од тада прошло, па је много оних који о буни не знају ништа, или знају врло мало. То и не чуди јер је о њој врло мало писано, очито са тенденцијом да се смјести у историјску архиву, те да се тамо чува под бројем и датумом, а све са намјером да не уђе у свијест покољења која долазе; да ли зато што је њен вођа био српски православни свештеник, или је нешто друго у питању?“ Но, ипак, захваљујући првенствено Бошку Десници о његовом раду “ЈЕДНА НЕПОЗНАТА БУНА И ЈЕДАН НЕЗНАНИ МУЧЕНИКпоносни потомци попа Куриџе о њему и о буни знају бар по нешто.

Дакле, поред напора историјске науке да мукотрпно, на основу нових чињеница и сазнања, изгради што истинитију слику о овим несрећним временима и догађајима, у историјском сјећању српског народа из Далмације народа и предању, често су обликоване другачије слике и представе о овим догађајима..

Додуше, Бошко Десница заслуге за освјетљење случаја Куриџа даје проф. Јовану Н. Томићу. О томе каже;“ Наш историчар пок. проф. Јован Н. Томић, заинтересован Куриџиним случајем, о коме сам први пут писао у београдској Политици концем 1923. г., нашао је у архиву државних инквизитора у Млецима и мени уступио два документа која су ми наметнула дужност да првобитну радњу подвргнем радикалној ревизији па да је објавим овако употпуњену и исправљену. – Документи које ми је послао пок. проф. Томић јесу: једно Куриџино писмо упућено из тамнице 1734. г. стричевићу попу Михајлу Јагодићу у Билишанима и Куриџина молба за помиловање управљена државним инквизиторима.“

Исто тако Десница лаже: “Наш историчар пок. проф. Јован Н. Томић, заинтересован Куриџиним случајем, о коме сам први пут писао у београдској Политици концем 1923. г., нашао је у архиву државних инквизитора у Млецима и мени уступио два документа која су ми наметнула дужност да првобитну радњу подвргнем радикалној ревизији па да је објавим овако употпуњену и исправљену. – Документи које ми је послао пок. проф. Томић јесу: једно Куриџино писмо упућено из тамнице 1734. г. стричевићу попу Михајлу Јагодићу у Билишанима и Куриџина молба за помиловање управљена државним инквизиторима.“.

[14] Слика је преузета из: Бошко Десница, “Сабрана дјела“,  Приредио и уредио Милорад Савоћ, СКД “Просвјета“ загреб и др., Загреб, 2008.

[15] Казну је издржао у Венецији без и једног дана помиловања

[16] Јован Јовановић Змај, “Бранкова жеља“

[17] Умро је у 84. години живота

[18] Ко су великомученици ? Великомученици су они ко­ји су пре­тр­пје­ли нај­те­жа стра­да­ња за пра­во­слав­ну вје­ру и Срп­ску православ­ну цр­кву.Куриџа је: Синоним за невиђен примјер људског страдања!?  Био је Петар свештеник у цркви Св. Петра у Биовичином селу између Книна и Бенковца ( Буковица – Сјеверна Далмација ). Дакле, Куриџа је, као парох Петрове цркве у Биовичином селу дигао најмногољуднију буну српског народа  до Карађорђевог времена, тачно сто година раније, када је тај дио српске територије био под Млецима.

[19] Преузето из: Историја  котарских  ускока,  1646–1684,  св.  ИИ  (1951),  приредио  Бошко Десница, Београд: САНУ

[20] Преузето из: Историја  котарских  ускока,  1646–1684,  св.  ИИ  (1951),  приредио Бошко Десница, Београд: САНУ

[21] Преузето из: Историја  котарских  ускока,  1646–1684,  св.  ИИ  (1951),  приредио Бошко  Десница, Београд: САНУ

[22] Мирко Жежељ рођен је у Бенковацу, 24.09.1907, а умро у  Загребу, 03.11.1980. године.  Писао огледе, критике, романе, биографије књижевника (Матош, Назор, Ујевић, Војновић…).

Дјела: Двадесети век (1936.), Уморно стољеће (1956.), Трагајући за Матошем (1970.), Трагом пјесника Владимира Назора (1973.), Велики Тин (1976.), Госпар Иво (1977.), Пијанац живота (1980.), Мост уздисаја (1980.), Заточеник слободе (1982.). Ипак, за нас је најзначајније његово дјело “Мост уздисаја“ које је издало СКД “Зора“ Книн – Београд 2004. године. Промоција књиге одржана је у Београду у просторијама Етнографског музеја 25. јуна 2004. године.

[23] Прво издање књиге Мирка Жежеља “Мост уздисаја“ угледало је свијетло дана у Загребу 1980. године. Поводом 300 – те годишњице Буковичке буне, дакле, 2004. Српско културно друштво “Зора“ Книн – Београд објавило је ново прештампано издање. Књига се данас тешко налази, готово је антикварне вриједности.

[24] Предсједник СКД “Зора“ Книн – Београд.

[25] “У знак сјећања на 280 – годишњицу буковичке буне и 235 – годишсмрти годишњицу њеног вође попа Петра Јагодића – Куриџе, епископ далматински Николај је, на дан рођења Св. Јована Крститеља, у Бенковцу осветио Спомен – дом у који је положена повеља са следећим текстом:  `Спомен – дом народном свештенику и страдалнику протопопу Петру Јагодићу – Куриџи о 280 – годишњици народне – социјалне – буне у Буковици и Равним Котарима за вријеме Млетачке Републике  и о 235 – годишњици његове смрти у Задру.`

Исте године, 1984. на сам Петровдан  послије Архијерејске литургије у цркви Светих апостола Петра и          Павла ( код Петрове цркве ) – у Биовичину Селу освећена је спомен – плоча на којој пише: `Свештенику Петру Јагодићу – Куриџи о 280 – годишњици народне – социјалне – буне у Буковици и Равним Котарима за вријеме Млетачке Републике, органиуоване код овог светог храма 1704. год., и о  235 – годишњици његове смртим,  овоме народном свештенику  биљежи спомен о Петровдану 1984. г. Епархија далматинска`.“ – Протојереј Жарко Аничић у “Косовска народна читанка 1989“, Епархија далматинска, Далматинско Косово, Шибеник – Београд 1989.

[26] Куриџа Ђорђо рођен 04.08.1959. у селу Стражице општина Кључ БиХ. Основну и средњу школу (гимназију) завршио у Апатину, 1984. године дипломирао на грађевинском факултету у Суботици. По занимању је  дипломирани инжењер грађевине и власник је приватне фирме “АБ Пројект инжењеринг” у Апатину која је основана 1990. године. Ожењен је и отац је троје деце. Председник је завичајног удружења Срба пореклом из БиХ “Петар Кочић” Апатин. Потомак је једног од два брата Танасије и Луке (Луке) који су се у годинама после Куриџине буне преселили из Билишана у околину Кључа у област Змијања на планини Мањачи.

[27] Ову слику примио сам поштом 15. маја 2009. године у Суботици од Ђорђа Куриџе. Ђорђо је у црвеној кошуљи а Милорад С. Кураица до њега у бијелој мајици

[28] PIETRO SANTINI – КАРТА ДАЛМАЦИЈЕ

Nouvelle carte de la partie occidentale de Dalmatie dressee sur les lieux, Nouvelle carte de la partie orinetale de Dalmatie dressee sur les lieux, Пиетро Сантини, Венеција: Giuseppe Antonio Remondini, 1783. Бакрорез, дјеломично колориран; 47,5×63 цм, Нр. 170. http://www.felbar.com/cro/story.asp?story_id=469

`Atlas Universel”. На карти је означена граница између Хрватске, која се налазила у оквиру Хабсбуршке Монархије, Босне у саставу Османског Царства и млетачке Далмације. Та граница успостављена је 1730. године након Пожаревачког мира. Граница је добила име Linea Mocenigo, по Алвису Моценигу , тадашњем млетачком комесару који је провео разграничење. Ова је граница остала линијом разграничење Млетачке Републике, Османског Царства и Хабсбуршке Монархије све до пада Венеције 1797. године. Тадашња граница млетачке Далмације и Босне данашња је граница између Републике Хрватске и Босне и Херцеговине. Наслов карте налази се у горњем лијевом углу карте. Мјерило карте изражено је у талијанским миљама. Источни лист Сантинијјеве карте Далмације приказује јужну Далмацију и Дубровачку Републику. Означена је граница Дубровачке Републике, као и турских посједа код Клека, које је Дубровник 1699. године уступио Османском Царству да би избјегао директну границу с Млетачком Републиком. Из истог разлога 1699. године Дубровник уступа и подручје Суторине у Боки Которској, но овај турски излаз на море Сантини није назначио. У доњем десном углу карте налази се допунска карта у крупнијем мјерилу, која приказује Бококоторски заљев с границом млетачког (црвена линија) и дубровачког посједа (жута линија). Нити овдје није назначен турски излаз на море код Суторине успостављен 1699. године. Наслов карте налази се у горњем десном углу. Мјерило карте изражено је у талијанским миљама. “.

Млорад С. Кураица, 11.01.2011.

Comments are closed.

Промоција књиге Милорада Вучелића “Има ли овде Срба”

ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »

КЉУЧНЕ РЕЧИ