Тек недавно се јавност после много нагађања уверила да је власник листа „Вечерње новости“ српски бизнисмен Милан Беко, али никако да сазна ко је заиста власник српског листа „Политика“, листа који је наводно приватизован, а акције његових малих акционара вреде мање од 100 динара. Готово да је сва имовина „Политике“ распродата, држава ћути, а полако али сигурно се остварује план који се приписује Немачкој, о којем се дуго прича, како „Политику“ треба свести на новину с тиражем од 5000 примерака и десетак запослених.

Зејнел Зејнели: Продајом 50 одсто власништва „Политике“, ВАЦ је постао оснивач "Politika Newspapers and Magazines д. о. о Beograd", са седиштем у Македонској улици број 29 од 6.фебруара 2002. године, када је Трговински суд у Београду донео решење о упису тог друштва у судски регистар. Од тада је „Политика“ опасно почела да се урушава, да пропада и губи значај и ауторитет којег је имала. И о томе се толико ћути да свакако треба сумњати да неко намерно уништава ову угледну кућу.

Сумњам да држава, која је, непосредно и посредно (преко предузећа у своме власништву), већински власник српског листа „Политика“ не зна шта се догађа у овој једној од најстаријих, некада најуспешнијих новинско-издавачких предузећа на Балкану, па и у Европи. Сумњам и да држави није познато зашто је „Политика“ и поред огромног богатства којег је поседовала, сада постала најјефтиније предузеће на српској берзи. То поред Владе мора да зна Агеција за приватизацију, јер је управо држава била формални власник више од 50 одсто акција, док је преосталих 25 одсто акција у власништву малих акционара. Мора држава да зна, како је она „приватизована“, ко је стварни власник „Политике“ и зашто је вредност њиних акција пала испод 100 динара.

Продајом 50 одсто власништва „Политике“, ВАЦ је постао оснивач “Politika Newspapers and Magazines д. о. о Beograd”, са седиштем у Македонској улици број 29 од 6.фебруара 2002. године, када је Трговински суд у Београду донео решење о упису тог друштва у судски регистар. Од тада је „Политика“ опасно почела да се урушава, да пропада и губи значај и ауторитет којег је имала. И о томе се толико ћути да свакако треба сумњати да неко намерно уништава ову угледну кућу.

Како је дошло до тога да у „Политику“ треба увести и још једног власника, наравно за мале паре, то знају они који су у томе учествовали.Али, готово осам година од оснивања новог предузећа, све је обавијено тајном, а вредност саме куће, која је некада поседовала огромно богатсво сведена је на цену једне мале земљорадничке задруге, рецимо задруге у селу Стапар, собзиром да данашњу упоредну вредност њених акција.Влада као већински власник ћути, мали акционари такође, кућа је у огромним губитцима, који се покривају, вероватно продајом делова имовине.

„Политика“ чак више није власник ни сопствене зграде у центру Београда, а Бодо Хомбах је лако и јефтино продао чак и продајну мрежу „Политике“ једну од највећих у некадашњој Југославији. Продао је контраверзном бизнисмену Станку Суботићу Цанету,за кога ће вероватно Хомбах, сигурно рећи да га „мало или уопште не познаје“.

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

"Познато је да су потпис за оснивање новог предузећа, као овлашћена лица ставили Даворин Дарко Рибникар, генерални директор који је као идентификациони документ доставио на увид број личне карте и Андре Бајер (Andre Bayer), заменик генералног директора, који се идентификовао својим немачким пасошем. Обојици је предузимање правних радњи и послова ограничено сапотписом још једног директора. Уговор о оснивању новог предузећа између ВАЦ-а из Есена у Немачкој и „Политике“ из Београда у Србији, потписан је 29. јануара 2002. године."На слици: Зграда "Политике" у Београду.

Где и како је потписан уговор који је довео до уништавања највеће српске медијске куће потписан никоме није познато. Али је познато да су потпис за оснивање новог предузећа, као овлашћена лица ставили Даворин Дарко Рибникар, генерални директор који је као идентификациони документ доставио на увид број личне карте и Андре Бајер (Andre Bayer), заменик генералног директора, који се идентификовао својим немачким пасошем. Обојици је предузимање правних радњи и послова ограничено сапотписом још једног директора. Уговор о оснивању новог предузећа између ВАЦ-а из Есена у Немачкој и „Политике“ из Београда у Србији, потписан је 29. јануара 2002. године. Уписана вредност власништва је гласила на 12.501.000 евра у новцу и стварима, а уплаћено 2.501.000 евра. То јест, само 1000 евра је уплаћено у кешу као оснивачки улог, а 12.500.000 евра је била вредност ствари. То значи да је тих 1000 евра био новчани улог оснивача (тада је њихова динарска вредност била 60.035динара и 60 пара). Све је обављено 5. 2. 2002. године, а већ наредног дана је ново предузеће већ уписано у судски регистар Трговинског суда у Београду.Тговински суд је утврдио да је укупни капитал друштва износи 25.002.000,00 евра, да је 5. фебруара унето 2.502.000 евра у новцу, а да ће преостали „улог у новцу, стварима и правима оснивачи унети у складу са актом о оснивању предузећа и Законом о предузећима“.Да ли је то урађено, или није, никоме до сада није познато, осим што то вероватно зна руководство „Политике“, Влада Србије, Бодо Хомбах и Агенција за приватизацију.

Готово незапажено је прошло отуђење продајне мреже „Политике“, коју је чинило више од 800 киоска. Продајна мрежа, продата је за три милиона евра ВАЦ-у, а потом је њу нови власник унео као свој оснивачки улог у предузеће „Футура плус“ Станка Суботића Цанета. У тексту објављеном 16. 6. 2007. године, „Политика“ је објаснила да је са 50 посто капитала ВАЦ сувласник „Политике“ још од почетка 2002. године. Односи оснивача „Политике“ НМ и ВАЦ-а су такви да у економским питањима ВАЦ има одлучујући глас, а у питањима уређивачке политике српска страна. Ова продаја није прошла без потреса, јер су многи мали акционари сматрали како се отуђењем продајне мреже „Политика“, одрекла „коке која носи златна јаја“, пошто је највећи део њеног прихода оствариван у мрежи киоска „Политике“. Продаји су се тада супроставила два члана Управног одбора – адвокат Страхиња Кастратовић и представник запослених Слободан Милошевић, који је тада био уредник у „Политици“ и „Политикини“ мали акционари. Ипак, продајна мрежа је отуђена лако. Тада је руководство „Политике“, као основни разлог продаје навело наводну нерентабилност продајне мреже и њено пословање са губитком.

Пре формирања заједничког предузећа са немачким ВАЦ-ом месечни приход сектора продаје износио је два милиона евра, што је на годишњем нивоу било 25 милиона евра. Приход је у 2002. години са 20,7 милиона евра, у 2004. години удвостручен, што значи да је порастао на 47 милиона евра. Највише новца се сливало продајом цигарета, телефонских картица и „Политикиних“ издања, што су подаци које је изнела сама „Политика“. Упркос овако добром приходу ПНМ и „Политика продаје“, настављено је пословање са губитном, „а разлог томе је лоше пословање „Продаје“ и високо кредитно оптерећење.“.Нико никада није објаснио, како су се одједном појавили такви губитци, који су продајну мрежу за тако кратко време учинили нерентабилним, мрежи која је данас Станку Суботићу рентабилна.

Пре него што је продата ,,Политика продаја“, она је издвојена у посебно предузеће. До лета 2005. године „Политика продаја“, послује као предузеће у стопроцентном власништву ВАЦ-а. Као независно од ПНМ-а у лето оно постаје део компаније Станка Суботића Цанета „Футура плус“.

Оволико је о судбини своје продајне мреже објаснила сама,„Политика“.

Питање је, међутим, зашто је, како и због чега ово предузеће од којег је добрим делом живела и цела „Политикина“ кућа, предато немачком власнику.

На то питање одговор зна већински власник.

Пре него што је продата ,,Политика продаја“, она је издвојена у посебно предузеће. До лета 2005. године „Политика продаја“, послује као предузеће у стопроцентном власништву ВАЦ-а. Као независно од ПНМ-а у лето оно постаје део компаније Станка Суботића Цанета „Футура плус“. Оволико је о судбини своје продајне мреже објаснила сама,„Политика“. Питање је, међутим, зашто је, како и због чега ово предузеће од којег је добрим делом живела и цела „Политикина“ кућа, предато немачком власнику. Како је Бодо Хомбах, постао искључиви власник „Продаје“ и ко је немачком партнеру дао право да одлучује о економским питањима, једне новинске куће грађене више од једног века, чији углед су градиле генерације новинара и других запослених? На то питање одговор зна већински власник.

ПРОДАЈА ИМОВИНЕ

Шта је остало од остале имовине „Политике“, можда се никада неће ни сазнати, уколико наравно држава то не пресече, јер одавно неко крчми и већ је распродао ову њену имовину.

На пример, продата су дописништва „Политике“ из фонда њене имовине. Нема више дописништва у Новом Саду, Нишу и другим градовима. Нема више дописништва у Приштини. Продата су и дописништва у иностранству, у бившим југословенским републикама, укинута су и радна места дописника, јер су паметни“ руководиоци, уредници и други,па и сама држава, по свему судећи подлегли притиску немачког партнера који се бави „економским питањима“, а који је сматрао да „Политика“ може да се уређује и без новинара и да њени читаоци на југу или северу не морају да буду информисани. „Политика“ (односно ВАЦ), одлучила је да прода и своје дописништво у Приштини, у центру града, неком албанском бизнисмену. Како су га контактирали и ко је донео одлуку да му се допиништво прода, никада се није сазнало. Дописништво у Приштини је било последња преостала српска медијска институција у средишту такозваное државе Косово. Али, пошто је Немачка међу првима признала такозвану државу на територији Србије, онда није чудо да су ВАЦ и Бодо Хомбах као њени држављани поступали сасвим у складу са том политиком. Тако су збрисани последњи траговеи постојања великог српског новинског медија у Приштини, наравно уз аминовање српског дела у руководству „Политике“. Продато је дописништво у којем сам и ја улагао пуних 25. година, и наставио да стварам оно што су започели некадашњи дописници „Политике“ – Коста Костантиновић, Рано Ђукић, Тома Милић…

Пошто је Немачка међу првима признала такозвану државу на територији Србије, онда није чудо да су ВАЦ и Бодо Хомбах као њени држављани поступали сасвим у складу са том политиком. Тако су збрисани последњи трагови постојања великог српског новинског медија у Приштини, наравно уз аминовање српског дела у руководству „Политике“.

Овим поступком је наш партнер ВАЦ збрисао трагове ћирилице и трагове државе Србије у српској јужној покрајини Косову и Метохији. У овом поступку му је помогло руководство „Политике“, које је олако пристајало на растакање, тешком муком стечене имовине најстаријег српског листа.

Посао пропадања листа „Политика“ интензивно се спроводи од када је ВАЦ преузео економско управљање њеном имовином. Под његовим руководством променило се само то, да се имовина „Политике“ смањивала а вредност њених акција падала вртоглавм брзином. У име удружења акционара „Политике“, Бранко Павловић, као њихов заступник, говорио је о великом незадовољству које влада, о руководиоцима који не раде добро, о тиражу који пада и другим проблемима. Три дописника, Дарко Рибникар, Јоахим Цаумзегел и Милан Мишић (који је и данас дописник „Политике“ из Америке), потписали су писмо, које „Политика“ објављује 12. 7. 2005. године и у којем говоре да подаци нису тачни: ,, једна група малих акционара, односно њене вође (пошто се право заступања даје само за скупштину) дала је адвокату погрешну мету и наоружала га ћорцима“. Објаснили су да је „Политика АД“, до доласка немачког партнера, безнадежно покушавала да се одржи, како су објаснили „суочена са тешким теретом наслеђа Милошевићеве ере: дуговима који се мере милионима марака, застарелом штампарском технологијом, без основних услова за рад новинара, имовином под хипотеком и немогућности да, без позајмица, исплаћује зараде…“ Ствари почињу да се мењају, објашњавају већ поменути потписници, „када је дошло до удруживања са немцима, када је ВАЦ уложио 15 милиона евра, када се инсталира нова офсет машина, лист модернизује, замислите купују се за новинаре компјутери…“ Уводи се принцип добровољног одласка, а ,,Политика“ се хвали, да је доласком немачког партнера порастао углед, тираж, оглашавање… Троје потписаних страхују да се иза кулиса, услед амбиција, споља подстицаног незадовољства дела малих акционара, „Политика“ скрене са колосека,на који се ступила у ноћи између 5. и 6. октобра. И, замислите баш су око резултата револуционарног октобра бринули Хомбах, Цаумзегел и Мишић,пет година, после, иако у ноћи када су се догађале промене уопште нису ни учествовали.

"Ово писмо „објашњења“ је уследилио, пошто је Бранко Павловић, консултант малих акционара „Политике“, неколико месеци пре тога, објавио писмо којим упозорава државу пошто са малим акционарима има власништво над две трећине овекомпаније, како се у „Политици“ врши даља власниччка експанзија ВАЦ-а мимо интереса малих акционара. Павловић је тада упозорио да 75% прихода „Политика“ остварује у више од хиљаду киоска широим Републике Србије, па је стога упозорио и да „постоји могућност да се цела даља експанзија ВАЦ-а одигра новцем малих ационара“. Издвајањем продајне мреже „Политике“ отвара се могућност да ВАЦ оствари приход који се не приказује на заједничком рачуну ПНМ, па да се са потом с тим капиталом он појави као купац „Политика а.д.“, док би мањински акционари били исплаћени сопственим новцем.“" На слици: Бранко Павловић.

Ово писмо „објашњења“ је уследилио, пошто је Бранко Павловић, консултант малих акционара „Политике“, неколико месеци пре тога, објавио писмо којим упозорава државу пошто са малим акционарима има власништво над две трећине овекомпаније, како се у „Политици“ врши даља власниччка експанзија ВАЦ-а мимо интереса малих акционара. Павловић је тада упозорио да 75% прихода „Политика“ остварује у више од хиљаду киоска широим Републике Србије, па је стога упозорио и да „постоји могућност да се цела даља експанзија ВАЦ-а одигра новцем малих ационара“. Издвајањем продајне мреже „Политике“ отвара се могућност да ВАЦ оствари приход који се не приказује на заједничком рачуну ПНМ, па да се са потом с тим капиталом он појави као купац „Политика а.д.“, док би мањински акционари били исплаћени сопственим новцем.“ Павловић, инсистира да држава, која је власник 54 одсто капитала, одлучно заустави било какве статусне промене у ПНМ.Истовремено, објављује се и описмо малих акционара „Политике“, којим они апелују на државне органе да зауставе „даље пропадање компаније и спрече стварање монопола у дистрибутивној мрежи штампаних медија“. Мали акционари су затражили „да се спрече све статусне и друге промене и спроведе детаљна анализа половања „Политике“ и немачког ВАЦ-а.“

ДРЖАВА СЕ И ДАЉЕ НЕ МЕША

Када је 1. октобра 2008. године, Срђан Јанићијевић поднео оставку (Јанићијевић је у „Политику“ дошао из фирме „Кока-кола“), у образложењу те оставке навео је како је при доласку у ову фирму 2005. године затекао негативан резултат од 3,9 милиона евра, а да је кредитна задуженост 2002. године била 18. милиона евра. Три године касније, тврди Јанићијевић, наследнику остављам позитивне резултате, конструктивну сарадњу, иако су неформалне групе у предузећу још активне, мада је радна енергија и култура на знатно вишем нивоу.Побољшани су услови, уведено је допунско пензионо и здравствено осигурање, замењена је рачунарска опрема… а започете су и инвестиције у штампарску опрему.

Три године пре тога (2005.), су Рибникар, Цаумзегел и Мишић одговарајући на оптужбе малих акционара, правдали су стање тиме што су дугови „Политике“ били високи десетине милиона евра и постојале потребе „да се инсталира нова штампарска модерна машина“ и другим. Јанићијевић, који је био менаџер и отишао из „Политике“ са великом отпремнином објашњава како се са тек почело 2008. године. После тога се смењује главни и одговорни уредник Љиљана Смајловић, на иницијативу Соње Љихт. Смаиловићка, у тексту „Под тачком разно“, обавештава читаоце да редакција „Политике“ ни до касно по подне 25. 9. 2008. године, није успела да открије ко је и када покренуо иницијативу за смену главног уредника, о којој је, иначе председница Управног одбора „Политика а.д.“ Соња Лихт, обавестила српску јавност још у понедељак. Соња Лихт, одговара,како УО не поставља и не смењује главног уредника. Она је објаснила да је то тражило руководство, и да је „проблем у томе што они тврде да то није тачно“.

Како год било, Љиљана Смајиловић, је смењења, а на њено место „демократски“ на конкурсу је изабран аутор емисије „Није српски ћутати“ са некадашње Карићеве ТВ – Драган Бујошевић. За директора је постављена госпођа Глишић, које је на ово место дошла из Компаније „Цептер“. Слабо ко јује до сада видео, слабо ко зна шта је тамо радила, али вероватно је остварила успешне разултате у тој фирми која се бави продајом кухињског посуђа. ..

„Политика“ је потом остала без многих угледних новинара, укинута су дописничка места, имовина распродата, допунско здравствено и пензијско осигурање је укинуто, отпремнине су исплаћиване. Друго се, колико знам, није много променило. „Политика“ ангажује за рад ангажује хонорарце преко агенције, која од њих за ту услугу добија проценат.

Плате за политикине руководиоце, како кажу, такође обрачунава посебна агенција…

„Политика“ је потом остала без многих угледних новинара, укинута су дописничка места, имовина распродата, допунско здравствено и пензијско осигурање је укинуто, отпремнине су исплаћиване. Друго се, колико знам, није много променило. „Политика“ ангажује за рад ангажује хонорарце преко агенције, која од њих за ту услугу добија проценат. Плате за политикине руководиоце, како кажу, такође обрачунава посебна агенција, да запослени не би сазнали колику палту су они сами себи одредили, а оне наводно износе између пет и тринаест хиљада евра. Неки од агилних руководилаца Синдиката „Политике“,који су раније писали протестна писма и дизали „буне“, сада су на платном списку, или су уредници. Уредници рубрика у „Политици“ нису плаћеникао новинари, што је раније била пракса, већ су плаћени као уредници, а отуд међу њима оних који спроводе у дело све оно што руководство науми. Пре свега, реч је о једној „тајанственој личности“, која је наводно „рођена“ на Осмој седници ЦК СКС, која се труди да сарађује само са онима који је беспоговорно лпоштују и којој је задовољство да прва руководству каже ко је „добровољно“ отишао из листа,, „Политика“. Ову личност зову „комесар“. Затим, реч је о главном, који није стао на страну ни једног новинара, које су терали, и тако даље.

Мађарска царина је открила канал којим медијски глодури из ЕУ преносе новац из балканских држава које још нису чланице ове међународне уније. На слици: колона аутомобила испред граничног прелаза Хоргош.

У сваком случају, држава као већински власник изгледа уопште није заинтересована за то шта се на економском плану догађа у „Политици“ и не поставља питање колико је умањен раније огроман капитал компаније. Хомбах је најавио да ће повући капитал из Србије, односно да неће пословати, после свега што се догодило са „Вечерњим новостима“.

Недавно је македонски часопис „Фокус“, као и многи електронски медији у овој републици, опширно извештавао о афери илегалног преноса новца којег је мађарскла царина открила на граничном прелазу Хоргош. Наиме, реч је о 750 хиљада евра, који су пронађени, како лист тврди у аутомобилу Срђана Керима, представника ВАЦ-а у Србији и Макдедонији, који се потписује и као директор неких листова који су у власништву немачког ВАЦ-а као и „Политика“. Аутомобил је возио лични шофер Срђана Керима. У станој јавности се нагађало чији је то новац, па су неки говорили да припада ВАЦ-у, други да припада Срђану Кериму, како су се Хомбах и он договорили да новац буде пребачен. Постоји сумња и да, како пише „Фокус“ можда тај новац не припада предузећу ВАЦ које послује и у Македонији већ из Србије, где ВАЦ има пословне операције. Пут Преноса овог огромног новца свакако је водио преко Београда. Македонска јавност тражи да се изврши контрола одакле откривени новац потиче и коме је требало да буде предат. Али питање тог новца и ВАЦ тражи да се рашчисти, јер, како медији тврде, њих је Керим одмах позвао, чим су Мађари запленили новац. „Фокус“ тврди како Хомабх нема право ни на какву контролу, већ је то у надлежности државних органа Македоније, од којих јавност тражи да истраје на потупуном разоткривању ове афере.

Хомбах је најавио да ће повући капитал из Србије, односно да неће пословати, после свега што се догодило са „Вечерњим новостима“.

Занима ли Србију шта ВАЦ заправо ради у Србији?

Све ове чињенице наводе коликко би било важно да се и српска држава умеша у питање шта ВАЦ стварно ради у Србији, односно да се озбиљно запита о стању у „Политици“. У противном, може да се догоди као и са неким бугарским листовима, који су на путу „ширења демократије и просперитета“, продати једној аутријско-бугарској фирми. Можда се тако нешто спрема и за „Политику“, а то држава не сме да игнорише. Македонски „Фокус“ је цитирао речи Дорис Пак, која је недавно рекла како „ВАЦ у новоосвојеним државама ради оно, на шта не сме ни да помисли кући у Немачкој“ . Занима ли Србију шта ВАЦ заправо ради у Србији?