Онај ко постави питање да ли ће бити преговора између Републике Србије и, како се у Србији обично каже и Привремених косовских институција, то значи да се тај не разуме ни у шта.

„Стручњаци“ и преговарачи за “преговоре” о Косову с Косовом

Зејнел Зејнели: "О чему ће се преговарати? Како сада ствари стоје, почеће се однатрашке, а крај ће бити немогућ - условљавање Србије да призна Косово, на начин да се она не понизи као држава. О томе се, бар како верујем, размишља у Србији, иако су у последњој деценији Америка и неке земље ЕУ, показале колико су бескрупулозне."

Може да буде и стручњак и да се у све разуме, попут оних у Србији који се разумеју у све од политике, преко економије, финасија, НАТО стратегије, Косова и Метохије, до карактера Албанаца.. Али, ако којим случајем и постави питање о преговорима, такав „стручњак“ ће у старту погрешити. Преговора ће бити и то онда када тачан датум, сат и место одреде Америка и њени савезници у договору са својим пријатељима у Приштини. Можда ће каснити још који месец, док надлежни из Америчке амбасаде не дају психолошки профил српских појединаца, њихов ДНК, број здравственог и социјалног осигурања, бројеве кредитних и осталих картица, мејлове, телефоне, тајне и јавне, крвну групу, ниво шећера и холестерола у крви, и крвни притисак. Када то обаве, онда ће моћи да почне бесконачна игранка, на којој ће учествовати група унапред утврђених парова, на којој ће свирати увек исти оркестар, са унапред утврђеном музиком под управом прекоокеанског диригента.

У Србији је утврђено ко ће водити тим преговарача. За сада се зна главни човек, а зна се да ће се тимови мењати, у складу са темом преговора.У реду је то што је за шефа тима за Косово и Метохију изабран баш Борислав Стефановић, млад човек из тима Бориса Тадића.Не сумњам у то да ће се он држати платформе, која тек треба да буде објављена, али се бојим за његову будућност после Тадићеве изјаве: „имао сам човека који је имао 32 године када је постао министар иностраних послова.Мој генерални секретар исто толико, шеф кабинета исто толико.Ни данас не знам да ли сам погрешио.“ Оно „имао“ може да значи како те људе у будуће можда, неће имати, уколико не утврди да ли је погрешио. Једино што не знам, да ли је он сам себи поставио оно поменуто питање, или га је поставио српској јавности, од које можда сада чека одговор.Зна се, како ће проћи Вук Јеремић, који је, како ја мислим, према ономе што се исказивало у јавности, одговорно и са пуно жара прилазио питању Косова и Метохије у протекле две године. Одједном изгледа како је некоме засметала његова агилност, његове изјаве, па тако Србија већ неколико месеци живи, као да нема министра Јеремића. Чак га и неки министри не посећују, не говоре много о Космету, ни о пријатељским земљама.Све ме то наводи на помисао, да је Тадић, ипак, одлучио да каже како је погрешио, и да можда за почетак, неће бити потпреседник ДС.

Али није тема да пишем о младости или нечијим грешкама, о некоме ко има толиког утицаја и смелости да каже како другога треба обуздати, да би ономе ко је изабрао младе за важна места, а који су добро у датим околностима урадили посао. Сва дилема садржи се у питању „ни данас не знам да ли сам погрешио“. Овде хоћу да кажем да је како млади људи немају великог искуства, посебно у овако сложеном и тешком питању као што су преговори о Косову и Метохији.Али, они имају у себи неку озбиљност, знање, чврсто се држе задатих задатака и као неки не оговарају државу. Не сумњам способности господина Стефановића као преговарача, али се ипак надам, да ће се у тиму наћи и неко ко је са Косова и Метохије, ко је тамо живео, радио, ко се тамо родио и ко пре свега познаје Албанце, њихове психолошке црте, неко ко може да сваког погледа у очи, да се можда и срдачно пред камерама поздрави са којим својим познаником из Приштине. Не, мислим, да би Богдановић, министар, у том погледу био баш права личност, али има у Србији оних са великим искуством. А, да би се такав одредио, власти су могле да погледају спискове од пре деценију – две, када се по разним питањима преговарало око Космета, и онда би им било јасно да у њима учествовали људи са огромним искуством. Био је то велики терет за ону другу, непријатељску страну (једном Холбрук, затим Ахтисари, Черномирдин, Венс, па генерал Џонсон у Куманову 1999.године).

Теме за “преговоре”

Ево примера како су се „преговори одвијали“: Џонсон је када је све било готово испред великог шатора, пушио цигарету за цигаретом, упитао нашег преговарача,, „јесте ли оставили пет хиљада полицајаца у цивилу на Косову“, а тада је наш генерал одговорио као из топа – не, ми се строго придржавамо договореног. Џонсон му је одговорио да су они будале и тако унапред наговестио да се ни Америка ни НАТО неће држати договора о враћању 1000 полицајаца. Хтео је да нешто недоречено за преговарачким столом, наговести о томе шта ће се збивати даље на Космету и у ком правцу ће се ствари одвијати. Али и тада Милошевићеви преговарачи строго су се држали договореног,уплашени за своју безбеднопст, што данас није случај. Тада, под притиском због непрекидне везе са кабинетом, веровали су да ће се испоштовати оно што је потписано а касније усвојено као Резолуција 1244 СБ.

"Ваљда је свима познато да свако питање које се покрене, неминовно се тиче статусног питања, колико год сама тема била небитна." На слици: Албанац, платно Паје Јовановића

Осим чињенице да је на Космету још увек присутан УМНИК, поменута Резолуција је данас мртво слово на папиру по свему осталом. Па, ипак, УН, односно генерални секретар Бан Ки Мун одредио је да Ламберто Занијер, буде укључен у преговоре, као подршка ЕУ. Она ће бити најважнија и биће подршка албанским преговарачима, који ни под којим условима неће помињати Резолуцију 1244 СБ, иако се она и у Србији помиње, само када је потребно да се изрази како „ независно Косово, неће бити од стране Србије признато“. Слично ће поступати и онај из ЕУ, који, међутим, неће одступати од онога што је Тадић већ договорио са госпођом Кетрин Ештон, а која ради у корист „Косовске републике“, као нове државе на Балкану, па неће дозволити да се говори о некаквом статусу Космета, који је за Америку и 22 земље ЕУ већ унапред решено питање. Нарочито добро за „наше пријатеље“ из Француске.

А, о чему ће се преговарати? Како сада ствари стоје, почеће се однатрашке, а крај ће бити немогућ – условљавање Србије да призна Косово, на начин да се она не понизи као држава. О томе се, бар како верујем, размишља у Србији, иако су у последњој деценији Америка и неке земље ЕУ, показале колико су бескрупулозне. Ништа ту неће бити препуштено случају. Можда се деси да некоме падне на памет да у тим преговарача предложи и Бакија, некадашњег председника привременог ИВ Косова и Метохије у Приштини, што би, отежало посао шефу за преговоре, Стефановићу.

Мени је јасно да ће се наизменично и у Београду и у Приштини, мењати људи у тимовима, зависно од теме, али ми није јасно, због чега се најпре не решава питање статуса Косова и Метохије, а тек онда разговара о свим другим питањима.

Јер, ваљда је свима познато да свако питање које се покрене, неминовно се тиче статусног питања, колико год сама тема била небитна. Ако се, на пример, преговара о регистарским таблицама, питање је да ли ће Албанци пристати да на њих ставе неко обележје Србије. Не бих рекао. А кад се признаје да једна територија има своје државне регистарске таблице, које издаје полиција те „државе“ и које имају њено „државно“ обележје, онда то значи да се признаје елемент државности те територије као шт о је „држава Косово“. Али, око регистарских таблица, дилему је већ разрешио лично министар Дачић.

Или ако се, на пример признају дипломе албанских ученика и студената разних факултета, неће ваљда неко помислити да на тим дипломама неће стајати „Косово република“. Уколико Србија призна дипломе са таквим обележјима, онда значи да је признала још један значајан „елемент“ државности своје Покрајине, коју никада отворено неће признати као државу.

Да је на пример реч о царинама, зар неко може и помислити да албанска царинска служба при уласку на територију државце Косово,неће ставити своје штамбиље на царинским и другим папирима.Онда то више неће бити обични „контролни пунктови“, као што ми у Србији волимо да кажемо, већ прави царински и гранични прелази за држављане две државе.

Да се преговара о снабдевању и дистрибуцији електричне енергије, тешко се може постићи да Србија струјом снабдева само српска насеља, било она са пет или педесет српских кућа. Затим питање веза мобилне телефоније.То након објављивања да држава продаје своје национално благо, као што је Телеком, неће бити ни тема за преговоре. Било ко да постане валсник српске мобилне телефоније, он ће је као власничко добро издавати, да оствари профит, а да ли ће га издавати Србима или Албанцима, како и под којим условима,то више неће бити важно, јер Србија, с обзиром на политику по том питању, неће имати никаквог утицаја, на икакву одлуку будућег власника,који ће моћи на једној од зграда ПТТ који може написати „Телеком републике Косово“, над којим се може вијорити косовска „државна“ застава. Наравно, ово је само претпоставка , уколико до поменуте продаје уопште дође. Али ако дође, онда ће то питање, једном и заувек бити решено, чак и пре него преговори Србије и „државе Косово“ буду и започети.

Тешка питања ће свакако бити проналажење несталих лица, која су убијена током рата а нарочито за време уласка снага НАТО на Космету, што нема директне везе ни са статусом ни са државношћу, већ са моралом, тугом и жалошћу родбине несталих, брутално отетих и убијених, који о својим најмилијима желе да знају како су убијени, где и желе да их сахране како доликује човеку.

Тешка питања ће свакако бити проналажење несталих лица, која су убијена током рата а нарочито за време уласка снага НАТО на Космету, што нема директне везе ни са статусом ни са државношћу, већ са моралом, тугом и жалошћу родбине несталих, брутално отетих и убијених, који о својим најмилијима желе да знају како су убијени, где и желе да их сахране како доликује човеку. Око овог питања, за све нестале и убијене припаднике Албанске мањине до јуна 1999. године, највише података за сада има у Србији. Чисто сумњам да ће се преговарачи, бавити питањима, где је и када неки од припадника ОВК убијен и сахрањен.

У вези са овим важним питањима, много знају припадници ОВК, дакле, команданти рејона у којима су деловали, а према распореду о коме зна и НАТО, а Има међу Албанцима таквих који знају свако гробно место и свако стратиште,несталих и убијених Срба и неалбанаца. Изгледа ми нестварно, да о томе шта се све догађало усласком НАТО окупационих трупа, да и данас тамо присутни не знају за убиства, отмице, гробна места,масовне гробнице, Жуту кућу. А морају знати многи, јер се све догађало пред њиховим очима – отмице, убиства, пребијања, паљевине, крађе и отимачине. А многи морају знати све због тога што су се сврстали на страну ОВК,па су стога као њихови о свему и обавештавани.

Статус Космета ван теме “преговарања”

Мене дакле не брину преговарачи, брине ме што неће бити никаквог разговора о статусу наше јужне Покрајине. „Наши пријатељи“, који су нам унапред ставили до знања да о статусу Косова и Метохије неће бити никаквог разговора, унапред су заковали ствар.

Њих не брине то питање, јер су га они решили тиме што су признали нову државу на туђој, а окупираној територији и јавно износе став да своје одлуке неће мењати.

Мене дакле не брину преговарачи, брине ме што неће бити никаквог разговора о статусу наше јужне Покрајине. „Наши пријатељи“, који су нам унапред ставили до знања да о статусу Косова и Метохије неће бити никаквог разговора, унапред су заковали ствар. Њих не брине то питање, јер су га они решили тиме што су признали нову државу на туђој, а окупираној територији и јавно износе став да своје одлуке неће мењати. Уместо статуса, цинично наговештавају да ће се разговарати о питањима која ће олакшати живот људима на терену. Дакле, они би хтели за Косовску, такозвану државу, да испослују редовно снабдевање електричном енергијом, добре телефонске везе, добру комуникацију Косова и Метохије са светом преко Србије, могућност да становници ове територије са документима издатим у Приштини путују преко Србије, да се добијеним дипломама на Универзитету косовске „државе“ и запошљавају у Србији…

То што, наши „пријатељи“, избегавају помињање статуса Косова и Метохије, а говоре о некаквом „олакшавању живота на Косову“, замка је коју постављају, да би се избегло, управо оно главно – на шта ће личити Космет, када се једног дана заврше преговори. Њих није ни брига за друге, што су показали и 1999. године када су са великом војном силом ушли на Космет, а да при томе нису ни прстом мрднули да заштите колоне избеглица које су бежале како би спасле голи живот, остављајући све што су имали у градовима и селима у којима су вековима живели. НАТО је само посматрао и одобравао, што га је начинило саучесником у једном од највећих етничких чишћења, које се догодило у Европи на почетку XXI века. Њих ни данас није брига, како ће Срби на Косову и Метохији живети и где ће живети. Америку и већину земаља ЕУ, брине пре свега то да ли ће и када Србија признати Косово као државу и успоставити с том „државом“ добру сарадњу као и са свим суседима.А, да ли ће неки Србин у тој „држави“ остати, то њих уопште не забрињава.

"Не забрињава их то, баш као што се нису забринули ни 2004. године, када је учињен још један погром преосталог српског становништва. Стране, јаке силе, и тада су, уместо да по прреузетој обавези одбране нападнуте Србе, Роме и друге неалбанце, учинили оно што су у ствари заједнички испланирали са својим пријатељима." На слици: Немачке трупе у Метохији, у саставу КФОР-а.

Не забрињава их то, баш као што се нису забринули ни 2004. године, када је учињен још један погром преосталог српског становништва. Стране, јаке силе, и тада су, уместо да по прреузетој обавези одбране нападнуте Србе, Роме и друге неалбанце, учинили оно што су у ствари заједнички испланирали са својим пријатељима. Оне који су бежали да би спасли голи живот, товарили су као стоку у камионе и одводили у сопствене војне базе, не омогућивши им после тога да се икада врате у своје домове. У међувремену, већ су створили језгро „својих Срба“,који ће учествовати у свим њиховим акцијама , изборима и раду привремених косовских институција. Такви ће им бити потребни и у будућности, за неко своје оправдање или прочишћење, уколико уопште имају грижу савести, за све оно што су могли а нису хтели да учине.

Све што се дешава сасвим је редовна појава која се дешава онда када се непријатељске земље проглашавају пријатељскима и стратешки партнерскима. Али, ни ни то није права опасност пошто смо ми у Србији, тако хтели, како би нам било боље и како би, што пре, једном, ко зна када, стигли, бар пред врата ЕУ, творевине која се распада, што они тамо добро знају, али још увек неће нам јаве.Више ме брине велики утицај које имају разне НВО у Србији, које ће свако наше супротстављање у преговорима проглашавати Српским непријатељским ставом, тешкоћом на путу ка ЕУ и ко зна шта друго, као ТВ и други медији, који као у време „друга Тита“, покушавају да светској и српској јавности примерима дочарају, како на Косову и Метохији, ипак, могу да живе заједно Срби и Албанци, пошто се, ето, сви суочавају са једнаким проблемима: сиромаштвом, незапосленошћу… а политика је нешто друго, како то објашњавају Албанци.

“Преговарање” са усиљеном Србијом

Србија је ван сваке сумње у веома великом проблему, покушавајући да под притиском реши питање Косова и Метохије. Истина је да је њена власт за преговоре, али они не могу ићи у добром правцу, бар за једну преговарачку страну и то Српску. Разговори о статусу Косова и Метохије, како су недавно саопштили Американци, не долазе у обзир. Француска, што смо видели из једне дипломатске депеше, траже да се Србија добро притисне и успостави добросуседске односе са Косовом и Метохијом. Бескрупулозност у претњама, показала се, када је Србија одлучила да не присуствује свечаној церемонији доделе Нобелове награде за мир Кинеском дисиденту. ЕУ налази за сходно да одржи конференцију за штампу и јавно каже, како је господин Филе и ЕУ разочарани таквом одлуком Србије, и да ће то имати последице на пријем Србије у ЕУ. Брига њих хоће ли ће Србија присуствовати додели Нобелове награде. Њима је циљ да се Кина наљути на Србију због доласка и ускрати подршку у УН и СБ, када буде Космет у питању, и чак да призна нову државу. Кажу како се надају, да ће Србија променити своју одлуку. Последице по Србију могу да буду исте као за Македонију када је признала Тајван.

"Бескрупулозност у претњама, показала се, када је Србија одлучила да не присуствује свечаној церемонији доделе Нобелове награде за мир Кинеском дисиденту. ЕУ налази за сходно да одржи конференцију за штампу и јавно каже, како је господин Филе и ЕУ разочарани таквом одлуком Србије, и да ће то имати последице на пријем Србије у ЕУ." На слици: Нобелова награда.

У ЕУ, свакако нећемо брзо, то је ваљда свима јасно. Али, одмах су се појавили душебрижници за будућност Србије и Српског народа да траже да неко из Србије оде на церемонију доделе награде. То су били исти они, који би све (туђе) дали, само да не изгубе доларски кредибилитет. Кина је наш искрени пријатељ, због Кине и Русије статус Космета још увек није одвојен од Србије и ове две велике силе су спремне у сваком тренутку да се по том питању ставе на страну Србије, иако је Србија, односно, садашња власт, неправедна према њиховим напорима. Обе ове земље знају у каквим је тешкоћама и под каквим притисцима Србија,стога су и спремне да јој опросте неке испаде из доследне политике одбране Космета. Али, сумњам, да ће Кина, опростити Србији одлазак њеног прдставника на церемонију доделе нобелове награде.

Мислим, да ће се притисци наставити и да ће се и најбезначајније ствари проглашавати за најважнија политичка питања и потом претити Србији неуласком у ЕУ. Србија ће исто тако морати да одговори у постављеном „упитнику“ о развоју добросуседских односа са суседним државама, а наравно и са Косметом, коју већи део чланица ЕУ већ признаје за посебну државу. Шта ће Србија одговорити, а и када одговори, шта ће после рећи јавности? Дугорочно, нема ни тајних питања ни тајних одговора, кад тад све изађе у јавност. Ма колико јавност, због дневно политичких потреба буде обмањивана од стране власти, европски званичници и САД неће прећутати ништа у вези са Косметом и потезима који су везани за евроатланске интеграције. Намерно ће и са пуно радости саопштавати шта је постигнуто чим Србија „позитивно“ одговори, а исто тако ће намерно, изражавати разочарање, ако Србија, одбије нешто што се од ње тражи. То је већ потврђено баналностима око претње због одлуке Србије да не шаље свог представника на церемонију доделе Нобелове награде, пошто је овај догађај био повод да се доведе у питање учлањене Србије у ЕУ.

Могу да само замислим шта ће се догађати када почну преговори око Космета и када дође време да се све финализује, а Србија и даље буде говорила „не“. Не гину нам претње, можда чак бомбе, а у најмању руку санкције. Они који су признали „државу“ на Космету, који су нас бомбардовали и рушили, они нам не могу бити пријатељи.Зато, треба чврсто да се држимо свих које они сматрају за своје непријатеље. Тада ће ЕУ морати да нас прими, а Ђелић ће се сасвим сигурно ошишати. На нулу.