Фонд Слободан Јовановић | Трибина ИЕС: Српско

Трибина ИЕС: Српско – хрватски односи и ЕУ

На Институту за европске студије, 9. децембра 2010. године, одржана је трибина на тему „Српско хрватски односи и Европска унија“, поводом издавања истоимене књиге др Момчила Диклића. На трибини су учествовали др Момчило Диклић, академик Василије Крестић, Гордана Живковић, др Чедомир Антић, др Петар Милосављевић, др Мило Ломпар, др Миле Дакић, др Оливер Антић, др Слободан Комазец, др Горан Николић, др Миша Ђурковић, др Мирко Зуровац, др Момчило Суботић, др Никола Жутић и други.

Др Момчило Диклић је подсетио да у Хрватској „није довршен процес деусташизације“, као и да је „Српско питање у Хрватској решено по принципу Миле Будака“.

Академик др Василије Крестић је објаснио како је важан фактор неразумевања Срба и Хрвата у томе што „Хрвати хиљаду година нису имали државу, а Срби тим проблемом нису били оптерећени“. Према Крестићу, „идеја о геноцидном решењу хрватског националног питања је сазрела у хабсбуршкој монархији. Доказа о томе има много“. На жалост, „наша политика, баш као у време Броза, бори се против историографије која износи истину“, подсетио је Крестић.

„Наша власт види као највећи проблем у односима са хрватском, њено признање независности Косова“, рекао је др Чедомир Антић и подсетио да су „Срби и Југословени, који су напустили Хрватску и до данас остали у Србији, до данас највећа избегличка група у Европи“, као и да „Хрватска дугује двадесет до тридесет хиљада станова, по основу њихових станарских права“. Антић је посебно коментарисао како „не вреде колективна права ако немате грађанска права“, наводећи како су „Срби у Хрватској увек уживали нека колективна права“. Потом је подсетио на Ердутски споразум, као и на то да су својевремено „Србима хрватске власти обећале два аутономна котара (један са седиштем у Книну и други у Глини), али од тога до данас нема ништа“.

Др Петар Милосављевић је, као филолог, подсетио да „ми можемо да раздвојимо језике, ако имамо честите лингвисте“. Данас се „протура теза да је само српско писмо ћирилица, а хрватско латиница“, при чему се игнорише да је „садашња латиница писмо из првог српског буквара“.

Др Миле Дакић (писац књиге “Злочини у српским православним црквама”) је подсетио да је сав морални терет за разарање Вуковара пао на терет Србије, иако су главне политичке и војне одлуке, одлуке које су довеле до тога, на обе стране доносили управо хрватски кадрови – са југословенске стране Стјепан Месић, Вељко Кадијевић, Антун Тус, Будимир Лончар. „Убице Срба су биле обе хрватске државе, и једна и друга, а не неке апстрактне творевине“, закључио је Дакић.

Др Коста Новаковић је говорио о безбедносном аспекту рата у Хрватској, посебно подсетивши на речи Фрање Туђмана како „рата не би било да га Хрватска није желела“.

Др Никола Жутић је излагао о верском прозелитизму и миту о хрватској државности у стварању хрватске нације, генерисан под утицајем хабсбуршке политике. У корист остварења циља хрватске националне политике су заједнички радиле све четири, привидно различите струје: конзервативна струја (Франковци), либерали (Кватерника и Старчевића), масони – творци идеје о „троједном народу“ и хрватски комунисти.

Говорећи о хрватском отимању културног идентитета Срба, др Мило Ломпар је најпре подсетио на чињеницу како су Хрвати преузели најпре културу Срба римокатолика из Далмације, посебно се осврнувши на културу Дубровчана и њихову књижевност. Нешто слично се врши и данас, при чему је др Ломпар говорио о актуелним догађањима у вези Петра Петровића Његоша, који се силом измешта из српског културног идентитета. Према Ломпару, главни циљ тих дугорочних процеса је „да се српски културни идентитет сведе на Србијанство“, а Срби који остану ван Србије да се претворе у анти-Србе или бар не-Србе. По Ломпару, оваква хрватска културна политика према Србима постала је модел за стварање нових националних идентитета на Балкану.

Говорећи о садашњим економским односима Србије и Хрватске, др Слободан Комазец је навео егзактне податке о огромним диспаритетима у трговини и учешћу у приватизацији посматрано са становишта српско – хрватских односа.