This page as PDF

Nekad se mislilo da demokratske stranke i srpska demokratija neće uopšte ličiti na ono na čemu su se one stvorile. Danas nas sve više zna da je to nemoguće.

"Okupio si oko sebe neke bivše rokere kao savetnike, to je sigurno zbog kompleksa koji vučeš iz mladosti, jer si im se divio kao poznatim momcima iz tvog komšiluka. Dok ti nisi postao predsednik DS oni nikad u Stranku nisu ušli, a kamoli bili njeni članovi. A sada su glavni! Bez njihovog amin ne može ništa da se uradi. Pored tebe nema nijednog starog demokrate koji je bio u Zoranovom okruženju, sve si ih rasterao." Na slici: "Eine Schwüle über Europa".

Pre nekog vremena, jedan američki politički pisac je za objašnjavanje kretanja tj. pada uticaja njegove zemlje u međunarodnim relacijama “citirao” Drugi zakon termodinamike. Složena je to materija, ali njena najjednostavnija verzija veli da kad neko telo u nekom sistemu počne da se hladi, onda je obrnut proces nemoguć. Hladnoća i raspad se mogu zaustaviti samo ako se odnekud spolja doda energija…

Mora da izgleda blesavo da mi ovakvo načelo treba da počnem tekst o sasvim očiglednom procesu kao što je “hlađenje” moći naše vladajuće ZES-koalicije i njenog srca i mozga, tela i ekstremiteta – Demokratske stranke. To su već utvrdila i istraživanja javnog mnjenja, najpovršnije merenje društvenih kretanja, i to ona “nezavisna” istraživanja iza kojih ZES stoji i dušom i buđelarom. Ali, jedno su statistika, procenti, krivulje, grafike, a drugo život. Jer, statistika “ne oseća” svu pogubnost entropije, ona se čita i tumači sofisterijski, kako i koliko čitaču treba. A život ima svoje činjenice koje “udaraju nisko” i ostavljaju utisak, i na one koji govore i one koji slušaju ili čitaju. Pred jednim takvim primerom smo.

Ovih dana i do mene je stiglo “Pismo razočaranog člana Demokratske stranke predsedniku stranke i države”. Ta vrsta štiva, što su nekad proizvođena na šapirografu i zvala se “samizdati”, danas se razbacuju internetom. Dok noću sanjate kako ujutru kupujete istu salamu kao nekad, a frižider sa mlečnim proizvodima je pun “k’o oko”, na vašu mejl-adresu stižu razna umovanja, svakovrsne poruke, razmišljanja i predlozi o izlasku iz krize, komentari, slike, reči, zvuci, brojke, bes, razumevanje, politika, ekonomija, filozofija, analize, ekspertize… Šta da vam kažem, znate i sami kako izgledaju beskrajna prostranstva “sajber-stvarnosti”. I, probudite se ujutro, pristavite kaficu…

“Pored tebe nema nijednog starog demokrate koji je bio u Zoranovom okruženju, sve si ih rasterao.”

A pored priča o Vikiliksu, Merkelovoj i Medvedevu, Pismo razočaranog člana… Dobro, to može biti svašta. Podmetanje opozicije, bes nenamirenog člana, a najlakše je to u ovom času posmatrati kao deo predizborne kampanje za vođstvo Stranke koje je u toku…

Čitamo: “Ja sam stari član DS i jedan od onih koji je u Stranku ušao sa željom da se jednog dana u Srbiji stvori jedno novo društvo, savremenije, bogatije u kome će ljudi biti zaposleni i u kome će moći od rada i plate normalno da žive… Gledao sam na svoju stranku kao na onu koja će dovesti kvalitetne i poštene ljude na vodeće položaje, koja će doneti napredak ovoj zemlji. Demokratija je bila osnova izbornog sistema i rada u Stranci, pa sam mislio da će trenutak kada Stranka bude na vlasti, tako izgledati i zemlja Srbija. A šta smo doživeli?”

Suština ovakvih poruka je da su, čak i da su podmetnute spolja, “istinite”.

Suština ovakvih poruka je da su, čak i da su podmetnute spolja, “istinite”. Dovoljno istinite, da ih samo napadnuta struktura naziva lažima i podmetanjima. I koliko god im se prigovara toliko one, kao glasine, postaju “istinitije”. Govore o preovlađujućem ili narastajućem raspoloženju, koriste argumente koji su svima “negde poznati”, a najveća moć im i nije sam tekst već čitaoci koji se u njima identifikuju po principu “ote mi reč iz usta”. Pošto moraju da se distribuiraju “polu-tajno”, deluju i subverzivno.

Galup ne može da nađe više od 44% Srba koji su za EU

Dalje: “Okupio si oko sebe neke bivše rokere kao savetnike, to je sigurno zbog kompleksa koji vučeš iz mladosti, jer si im se divio kao poznatim momcima iz tvog komšiluka. Dok ti nisi postao predsednik DS oni nikad u Stranku nisu ušli, a kamoli bili njeni članovi. A sada su glavni! Bez njihovog amin ne može ništa da se uradi. (…) Pored tebe nema nijednog starog demokrate koji je bio u Zoranovom okruženju, sve si ih rasterao. A sećam se šta sam sve Đinđiću rekao u tvoju odbranu, kada je hteo da te skloni iz Stranke, jer si ga nervirao svojom nesposobnošću.” U razočarenje je uvek ugrađena pogrešna, dobronamerna procena iz teških trenutaka slavne prošlosti. “Razočarenja” su sama entropija, ne daju se ispravljati.

"Ko si ti, Borise Tadiću, ako danas Srbija živi bedno kao pod Miloševićem, samo što rata nema... Lažeš ovaj bedni narod o ulasku Srbije u Evropu, puštaš lažne filmove da sanjaju lažne snove, a znaš dobro da nas tamo neće primiti... Obećavao si 500.000 novih radnih mesta, a za ove dve i po godine 250.000 njih je izgubilo posao..."

Ima tu i nekih “tajnih” muvanja s novcem oko lokala u Beogradu koji se “izdaju na 99 godina” i oko prodaje gradskog zemljišta (nečeg što “smo svi znali” da ne valja, a što smo prikrivali za dobrobit Stranke); bes je velik na rešenja oko izbora tridesetogodišnjaka Vuka Jeremića za ministra inostranih poslova (“Ja sam bio od onih koji su kritikovali to rešenje, ali su me prijatelji ubedili da ne talasam, jer će mali biti samo “‘pismonoša Tadića”, ali kad si hteo da ga predložiš za predsednika Vlade hteo sam iz kože da iskočim. Srećom da smo te sprečili, jer su ti za tako “pametan” predlog leđa okrenuli i kumovi i najbliži saradnici… Veličaš i uzdižeš malog sa, navodno, velikim uspesima u diplomatiji i mržnji Zapada prema njemu… Kao, mali je ruski čovek, pa Amerikanci insistiraju na tome da ga skloniš. Pa koga vi zajebavate?! Nije on studirao na Lomonosovu već na Jejlu. Zna se ko ti ga je nametnuo da bude to što jeste.” ; ali sledi i obrt u ministarskoj drami (“Od sveg zla među tvojim ministrima, on ispade najbolji.”) ; tu je i zdravorazumska srdžba na to kako DS kao sadašnja vlast, a koja je u vreme ono imala jako uporište među školovanim i obrazovanim, sada ne obezbeđuje pare za Univerzitet a ima za NVO (“Univerzitet je budućnost, a NVO grobar Srbije”); i neizbežne priče o mleku i Evropi koja nema alternativu (“Doživesmo i to da u Srbiji nema mleka… Pa nema više Miloševića da ga psujemo i pljujemo što nema mleka, on je krave klao da hrani vojsku i vodi ratove. A ti? Možda ove naše krave nisu dovoljno kvalitetne za ulazak u Evropu, a kad tamo uđemo sve ćemo nove i kvalitetne da zapatimo.”); širi se i van Stranke odavno raširena sumnja u Predsednikov patriotizam (“Zapamti, da bi bio predsednik ove Srbije, moraš da voliš ovaj narod, kao što poljski ili češki, ili slovački predsednik voli svoj… Ugledaj se na svog koalicionog partnera Palmu. Jeste on nekada bio kriminalac i ratni profiter, ali je danas veći patriota od tebe. Brine o svom narodu u Jagodini.”); tu je i najporaznije poređenje za “naš stari DS”, poređenja sa “silama mraka” na kojima DS dobija veliki deo glasova deset godina i na čemu Stranka vodi najžešće kampanje (“Ko si ti, Borise Tadiću, ako danas Srbija živi bedno kao pod Miloševićem, samo što rata nema… Lažeš ovaj bedni narod o ulasku Srbije u Evropu, puštaš lažne filmove da sanjaju lažne snove, a znaš dobro da nas tamo neće primiti… Obećavao si 500.000 novih radnih mesta, a za ove dve i po godine 250.000 njih je izgubilo posao…”); naravno da nema ozbiljne, one baš ozbiljne priče jednog demokrate, bez podsećanja na to kako “mi” stojimo u odnosu na svoje “renegate”, “otpadnike”, one na kojima je izrečeno najviše zakletvi i na kojima se se gradi najtananiji deo identiteta i za opis čega svi koriste iste prideve: od izabranih govornika u bezbrojnim TV-nastupima do slavskih razgovaranja članstva (“Pitam se da li je moguće da, posle nesposobnog i neobaveštenog Koštunice, naša stranka na čelu s tobom deluje još nesposobnije i korumpiranije?”)

Kad sam devedesetih godina išao po selima agitujući za “DS i bolju budućnost Srbije” sve vreme su nas pratili sumnjivi pogledi seljaka. A toliko sam puta čuo ono “svi su oni isti”, i to me je vređalo kao čoveka. Mislio sam: da li je moguće da nas ovi seljaci vide istim očima kao ljude Miloševićevog režima? Pa mi smo pošteni, napredni, ovim narodu želimo dobro.

A šta je danas? Danas kad vidim vas na vlasti i sam kažem: “Svi ste vi isti! I prosto je neverovatno kako su ti seljaci uvek u pravu!”

Najotrovniji delovi ovog elektronskog “samizdata” su na kraju. Razumevanje da će ovo iskreno Pismo u “slobodnom, demokratskom društvu” za koje se pisac borio, a koje će poslati na desetak adresa medija, biti tretirano onom tipkom na tastaturi na kojoj je ugravirana engleska reč “Delete”, i to ne od strane Struje, Žike, Komrakova i inih. Kao vrhunac poniženja za čoveka koji je hrabro krenuo protiv komunističke nemani i neslobode, pojaviće se izričita zabrana njegove žene da se pisac Pisma potpiše “zbog nje i naše dve kćerke”! Jer, “znaš da su osvetnici, dovoljno sam propatila zbog tvoje Demokratske stranke za vreme Miloševića, ne moram danas i od tvojih demokrata. Kad si glupi idealista, pati sam ali nemoj na decu da navlačiš bedu, nikad se neće zaposliti. I morao sam da odustanem. Zato me, molim vas, izvinite!”

Amin! Svi ideali jednog dobrog čoveka su sahranjeni. Slava im!

Ali, gubitnik je nešto i dobio. Kao oni junaci iz mitova, protiv kojih se on kao demokrata i ponajviše borio, posle svih iskušenja, lutanja i zabluda – spoznao je istinu. Ona je stala u jednu anegdotu iz “onog doba” kad je pisac Pisma bio “gospodin član” (parafraza od “drug član” Zorana Radmilovića) i beskompromisni agitator za “svetlu budućnost” Srbije kakve nikad nije bilo i koji tada nije imao ni mrvu razumevanja za iste takve koji su se u srpskoj istoriji, inače, pojavljivali zakonito. Dakle: “Kad sam devedesetih godina išao po selima agitujući za “DS i bolju budućnost Srbije” sve vreme su nas pratili sumnjivi pogledi seljaka. A toliko sam puta čuo ono “svi su oni isti”, i to me je vređalo kao čoveka. Mislio sam: da li je moguće da nas ovi seljaci vide istim očima kao ljude Miloševićevog režima. Pa mi smo pošteni, napredni, ovim narodu želimo dobro. A šta je danas? Danas kad vidim vas na vlasti i sam kažem: “Svi ste vi isti!’”I prosto je neverovatno kako su ti seljaci uvek u pravu!”

Proglas Demokratske stranke iz devedesetih godina.

Dok jutarnjom kafom odvajam ovu tužnu ispovest od poslova koji čekaju hladnog decembarskog dana, mislim: pa Borisu Tadiću je dobro što se Stranka oslobađa “ovakvih”. Jer, sa njima se u Evropu i NATO teško može. Šta reći za nekog ko se posle tog “svetla” koje nudi Demokratska stranka opet ovako vrati u srpsko gusto seosko blato? Kako će njima onaj potpredsednik DS objasniti da referendum za ulazak u NATO nije potreban, jer da je Vuk Karadžić morao na referendum, Srbi nikad ne bi dobili pismo i pravopis? Takav čovek, taj koji ne razume ulogu “tamburaša” (posle on i tako zove rokere-savetnike), nema razumevanja ni za to što se Predsednik kao “evropski čovek širokih shvatanja” budi uz Severinu, ni što je nedavno zvanična poseta Hrvatskoj od “istorijskog značaja” krunisana “tulumom”, kako Hrvati ironično zovu ono što mi bez zadnjih misli zovemo žurka? A kad bi ga malo zagrebao ne bi taj imao razumevanja ni za Predsednikova izvinjenja, još manje za prodaju Telekoma… To je jedan od onih koji su ispotiha okrenuli leđa evropskim vrednostima, pa Galup ne može da nađe više od 44% Srba koji su za EU… Za jedinstvo Stranke i jedinstvo “demokratskog korpusa” jeste bolje da se takvi ekskomuniciraju, kao što kaže američka izreka za onu trulu jabuku iz korpe, a da ona ne bi uticala na širenje truleži na “zdrave jabuke”.

Problem je samo u njihovom broju. Koliko takvih ima u DS-u? Koliko ih ima u Srbiji? U ovom odlučnom trenutku kada Boža Đelić danonoćno radi na Upitniku, a Stranka bira najbolje kadrove da obave “ovo s Kosovom” onako kako je zacrtano.

A to su ti problemi s Drugim zakonom termodinamike u srpskoj demokratiji. Pošto ne smeju da se potpišu pod svoje mišljenje, pošto moraju da ćute zbog žene, dece, svog konformizma oni “ohlađeni” i kad su nepovratno razočarani, taktički ćute. Hlade se i ćute. Samo retki pišu i “samizdate”. I onda, oglase se u “najgorem trenutku”. Kad smo već kod Miloševića, tako je to nekako i sa njim bilo.

Boris Tadić i Stjepan Mesić. Foto: Krstarica.

Slobodan Reljić, 02.12.2010.

2 komentara

  1. Stanimir Trifunović 03.12.2010. u 23:52

    Na posletku, svako strada od sopstvenih strasti. A strast je megdan kukavica.

  2. Vidoje 06.12.2010. u 06:47

    Sta ocekivati od stranke koju vodi prosrpski predsednik Mr. Sorry, koji je uradio vise za region nego drzavu kojoj je na celu.
    Interes regiona je svakako u obrnuto proporcionalnom odnosu prema Srbiji. Dobra stvar za imidz Srbije je da je imala i ima za predednika i kljucnog coveka u zivotu Srbije zadnjih 10-tak godina, predstavnika dijaspore mesovitog porekla. To moze da bude argument nacionalnoj opciji koja dodje posle njega (ako dodje) da ga koristi kao DS Milosevica za kupovanje vremena dok se drzava malo ne uljudi. To dolazimo do problema dezorientisane Srbije. U ovom stanju duha samo demagogija i populizam deluje na narod , a najefikasnije i mozda jedino preko TV jer tako dodje do svakog doma u Srbiji. Javno reci Ruskoj TV da niste Srpski nego prosrpski predsednik, a da opozicija ne koristi taj poklon do iducih izbora u svakoj prilici izaziva i skepticizam prema opoziciji.

Pošaljite komentar

VAŠ KOMENTAR

VAŠE IME

MEJL (neće se objavljivati)

VAŠ SAJT

Napomena: zbog moderacije komentara verovatno je da se Vaš komentar neće pojaviti trenutno. Nema potrebe da ponovo šaljete Vaš komentar.

Slobodan Reljić

Slobodan Reljić

Novinar, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik NIN-a

 
slobodan-jovanovic-vr.jpg

CITAT

Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom — Slobodan Jovanović