У Приштини се слави то што је „Србија признала Косово“[i]. Српске власти ће преговарати са представницима Владе Републике Косово, што значи и de facto, односно опозиво признање[ii]. Међутим, још пре две године, у Приштини су пристали на ограничени суверенитет и надгледану независност. У важећем Ахтисаријевом Решењу дефинисано је да „у случају противречности између одредаба Устава и овог Решења , предност има Решење“[iii]. Оног тренутка када представници две делегације почну преговоре на равноправним основама, Србија је учинила акт опозивог признања надгледане независности.

Албанци свакако имају разлога за задовољство, али до онога што они очекују, неопозивог признања пуне независности, сигурно неће доћи. И то не само због чињенице да се туторство Запада над Косовом неће скоро завршити.

Опозиво признање значи да већ сутра, нека нова власт у Београду може повући садашњу одлуку и прекинути разговоре са Приштином. Али, у овом тренутку, то на Западу никога претерано не узнемирава, и зато неће журити притискајући Београд како би и de iure, одлуком Владе или Скупштине прихватио државност Косова. Уместо тога, неповратност започетог процеса биће вероватно обезбеђена низом других уговора између Брисела и Србије, и одлука међународних организација у којима ће Косово постати пуноправан члан, као и претераним мешањем у унутрашње политичке прилике у Србији.

Концепт који је скројен у Резолуцији 10980 ГС УН[iv], како Генерална скупштина УН „поздравља спремност ЕУ да олакша процес дијалога између страна“ у циљу да се „оствари напредак на путу ка ЕУ“, за Запад је најбољи могући.

Јасно је, ЕУ се поставља као посредник у преговорима између две стране. Али, шта подразумева формулација „остварити напредак ка ЕУ“? Зашто није споменуто „пуноправно чланство“? Зашто овај део није дефинисан одредбом: „у циљу потпуног интегрисања у ЕУ“?

Једноставно, сваки захтев Београда може бити условљен са много механизама, а Београд више нема чиме да услови ни Приштину, ни Брисел.

Београд и Приштина су се обавезали да им ЕУ одређује и динамику и формат преговора, а да се при томе Брисел није обавезао ни на шта.

При томе, EУ је много више заинтересована страна, а много мање независтан и непристрасан посредник. Високи представник ЕУ на Косову, Питер Фејт  је истовремено надлежан да властима у Приштини „понуди подршку и савет ЕУ у политичким процесима“[v] и да „обезбеди координацију активности ЕУ на територији Косова“[vi]. Да ствар буде још лепша, господин Питер Фејт није само високи представник ЕУ за Косово, већ истовремено обавља и функцију међународног цивилног представника за Косово „који има завршну реч у погледу тумачења цивилних аспеката Свеобухватног плана“[vii] и „право на корективне мере било којих радњи које су преузеле власти Косова“[viii].

Дакле, органи ЕУ би сада требало да:

1. организују преговоре између Београда и Приштине, по темама које ће сама ЕУ одређивати;

2. пруже подршку и савете Приштини како да у тим преговорима учествује;

3. координирају све активности ЕУ у процесу преговарања како не би дошло до договора Београда и Приштине који штети било каквим интересима ЕУ;

4. уколико дође до било каквог договора између Београда и Приштине који штети интересима ЕУ, предузме корективне мере како би одлука била преиначена, односно како би се спречила ратификација таквог споразума, чиме би он и поред изражене воље Београда и Приштине био неважећи;

5. изврше оцену понашања преговарачких страна и према томе дају своје мишљење о могућностима „напретка ка ЕУ“ преговарачких страна.

У свему овоме не треба заборавити ни ЕУЛЕКС, који по питањима која обухватају „ратне злочине, тероризам, организовани криминал, корупцију, међу-етничке злочине и финансијско-привредни криминал“ има надлежност „укључивања међународних истражитеља који могу радити самостално“[ix] и „могућност да се повуку или пониште оперативне одлуке косовских власти“[x]. Сваки одговор из наведених области тако ће српска страна морати да тражи од мисије ЕУ, исто као што ће и морати да одговори на сваки захтев ЕУЛЕКС-а, било да се ради о уступању документације и оперативних сазнања или, можда, предузимања самосталних истражних радњи на територији целе Србије, за које ће се као поводи наводити пословни контакти, финансијске трансакције или чак политичко деловање појединаца на територији Косова.

ЕУЛЕКС је тако постао мисија ЕУ за територију целе Србије, а како време буде одмицало, тако ће и високи представник ЕУ ширити свој утицај, а потом вероватно и формалне надлежности у правцу од Приштине, ка Београду. Како? Једноставно, сваки захтев Београда може бити условљен са много механизама, а Београд више нема чиме да услови ни Приштину, ни Брисел. Уколико постоји намера да се примени одредба о „могућности прекограничне сарадње“[xi] српских општина са КиМ са органима државне управе Републике Србије, Канцеларија високог представника ће подсетити да то мора бити на „транспарентан начин“[xii] и то ће све бити регулисано одређеним институционалним оквиром. Тиме се у руке високом представнику ЕУ даје могућност да суди о томе како се одвија један врло осетљив процес, а од његовог суда ће зависити и напредак на путу ка ЕУ.

Тиме се у руке високом представнику ЕУ даје могућност да суди о томе како се одвија један врло осетљив процес, а од његовог суда ће зависити и напредак на путу ка ЕУ.

Што се Приштине тиче, оним што ће уследити наредних недеља, и што ће се називати преговарањем, биће зацементиран „надгледани“ и „ограничени“ статус, и иако може очекивати ситне уступке и симболичне победе у преговорима са Београдом, суштински неће добити ништа што већ не контролише.

Што се Београда тиче, губитак је и већи него што се у првом тренутку чинило. Пристајањем на опозиво признавање надгледане независности, Србија је пристала и на ограничавање сопственог суверенитета и надлежности. Позиција ка којој се у правно-формалном смислу Србија креће, заокружује је не као суверену државу, већ као доминион ЕУ. У процесу који је пред нама, биће разговора о статусу. Али о статусу Србије.

Неће бити разговора о свим „техничким“ темама које је Београд морао да делегира. Како разговарати о имовини ЕПС-а, ЈП ПТТ Србија, Комерцијалне банке, приватним поседима Срба са КиМ, концесионим правима на експлоатацију угља, праву на део прихода остварених од приватизације када је у свим тим процесима ЕУ умешана до гуше. Од КЕК-а, преко некадашњег трећег стуба УНМИК-а до приватизације “spin off“ методом.

Што се Београда тиче, губитак је и већи него што се у првом тренутку чинило.

Пристајањем на опозиво признавање надгледане независности, Србија је пристала и на ограничавање сопственог суверенитета и надлежности.

Позиција ка којој се у правно-формалном смислу Србија креће, заокружује је не као суверену државу, већ као доминион ЕУ. У процесу који је пред нама, биће разговора о статусу. Али о статусу Србије.

Међутим, ни ту није крај нашим мукама. Необавезивање на било шта и негарантовање било чега, делимично је резултат и опште презасићености Балканом и  појединачне „цивилизацијске“ нетрпељивости према свему што долази из нашег дела света, али је овог пута пре свега узроковано непостојањем визије у Бриселу: шта са Балканом? Улогу која нам је била намењена не можемо добити зато што подршка даљем проширењу јењава, а економска криза не јењава. Данас је за Брисел добродошао сваки потез који води даљем отезању пријема у чланство балканских држава.

Онолико колико дуго преговори буду трајали, толико дуго се неће постављати питање чланства ЕУ.

Кристофер Дел, амбасадор САД у Приштини већ је упозорио да су преговори „дугорочан процес“[xiii]. Чак и када би Београд и Приштина показали вољу да целокупан процес убрзају, наћи ће се неко да отвори питање о томе како „Република Косово обезбеђује заштиту и очување свог културног идентитета“[xiv] и тако све вратити на почетак. Или, неку сличну тему која директно подразумева и неопходност обезбеђивања двотрећинске већине у Скупштини у Београду или Приштини, с обзиром да се ради о уставној материји.

Наредна “сапуница”: “косовски преговори”, може да потраје колико и претходна под називом „Хашки трибунал“.

Kолико дуго преговори буду трајали, толико дуго се неће постављати питање чланства ЕУ.

Наредна “сапуница”: “косовски преговори”, може да потраје колико и претходна под називом “Хашки трибунал”.

Да ли српско друштво може да издржи још деценију безнађа и понижавања?

Да ли српска држава може издржи још деценију урушавања система?

Упутнице:

---

[i] КОHA Ditore, 12.09.2010.

[ii] Према објашњењу опозивог признавања држава  из-Medzinarodne pravo verejne, JUDr. Stanislav Mraz, CSc, PF UMB, Banska Bystrica, 2007

[iii] Свеобухватни предлог за решење статуса Косова, АНЕКС 1, члан 1, 1.1

[iv] А/RES/64/298, 09.09.2010, UN General Assembly GA/10980

[v] Council joint action 2010/446/CFSP, High Representative, Article 3, (a)

[vi] Council joint action 2010/446/CFSP, High Representative, Article 3, (b)

[vii] Свеобухватни предлог за решење статуса Косова, АНЕКС 9, члан 2.

[viii] исто

[ix] Council joint action 2008/124/CFSP, Article 3.

[x] исто

[xi] Свеобухватни предлог за решење статуса Косова, АНЕКС 1, члан 8.4

[xii] исто

[xiii] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=09&dd=24&nav_category=640&nav_id=460830

[xiv] Constitution of the Republic of Kosovo, Prishtina 2008, Article 9.

Распламсала се медијска битка међу нападачима и браниоцима лика и (не)дела министра спољних и осталих (не)познатих и (не)признатих послова. Испаљују се аргументи прави и лажни, ћорци лажи чини се, чују се гласније од бојеве муниције истине. Одговор на питање да ли је Вук црна овца, односно једини патриота у проевропској власти која хара Србијом, најлакше ће се добити ако се примени критеријум упоређивања речи и дела, или јавних изјава, тајних споразума и њихових очигледних последица у којима је Вук Јеремић био главни или један од главних актера. Ево неких од њих:

Споразум о шест тачака који се претворио у једну, и то црну, којим је власт у Србији прихватила план Мартија Ахтисарија. О овом (не)делу министра и ментора му, као и менторових ментора, јавност у Србији је обавештена када је већ све било договорено, прихваћено и потписано. Последице у виду постављања граничних пунктова између Србије и њене Покрајине, укидања косовског додатка, отпуштања радника суда (како је то само повезано), укидања испостава МУП-а које су издавале документа Србије Србима из јужне Покрајине су видљиве последице још једне у ђердану сјајних дипломатских победа двојца Јеремић – Тадић . Неправедно би било у тој победи изоставити одлучујући допринос кормилара из Вашингтона.

Скупштина Србије, као креатор спољне политике, се о овој победи није изјашњавала. Креаторски потенцијали су били ангажовани у осмишљавању церемоније дочека посланика приликом уласка у зграду (гарда, црвени тепих, химна), церемоније која је требала да свима покаже одговорност и достојанство те институције. Због дневног реда претрпаног многобројним законима које треба усвојити зарад пријема Србије у Унију, о шест тачака се није расправљало ни накнадно.

Победа се двојцу, а и кормилару, осладила, па су јавност у Србији одлучили да превеслају у још једном удруженом … (ставити епитет по избору) подухвату. Одлуку да се тражи саветодавно мишљење МСП поводом сецесије Косова и Метохије, млађани и агилни министар је пропратио изјавом да ће прихватити сваку одлуку тог суда. Интересантно, та изјава заглушно оглашена пре две године преко свих медија, сада када је добијено мишљење, више се нигде не спомиње. Рачуна се очигледно да ће и њу као, уосталом, и бомбардовање Срби брзо заборавити.

Скупштина Србије као креатор спољне политике сада је, ипак, добила прилику да ангажује своја Уставом загарантована овлашћења, али их је ангажовала пост мортем овлашћујући двојац да поднесе Резолуцију Генералној скупштини УН. Бледуњава Резолуција је потом умешношћу шефа дипломатије и ментора му, после консултација са окорелим пријатељима Србије и жестоке дипломатске борбе у УН, усвојена у том телу као црна, да црња не може бити.

Оцена о успешности дипломатије коју спроводе властодршци у Србији (погрешан израз би био српска дипломатија) дошла је из уста самог званичног (постоје и незванични) шефа те дипломатије, када је изјавио да је један од ефеката његовог управљања Министарством спољних послова тај што амбасадори постављани по партијском кључу, зачудо, не могу тим кључем да отворе врата која би их довела до врхова власти држава које подржавају овакву дипломатску, правну а сада и политичку борбу за очување територијалне целовитости Србије, али ће се тај ситни недостатак лако исправити образовањем специјалних дипломатских снага, пошто ће оне у храбром јуришу освојити окорела срца пријатеља ове власти из међународне заједнице. Ганутим тоном, том приликом, Министар је понудио и оставку, али вероватноћа да о томе расправља Скупштина није забринула ни најватреније Министрове присталице, а ни њега лично.

Палета боја у којој су све боје црне, осликава и две изјаве министра Јеремића дате америчким конгресменима и аустријском канцелару Гузенбауеру којима је обећао да ће власт у Србији прихватити независност Косова и Метохије.

Да све тече по плану, показује и свима познати податак да се извидница тих специјалних дипломатских снага већ налази у Швајцарској. Искрена изјава тамошњег амбасадора да ће он потписати независност Косова и Метохије је била најбоља могућа препорука за његово постављење, а то постављење није било разлог да његов шеф као искрени борац за очување територијалног интегритета Србије поднесе оставку. Управо пример овог амбасадора најбоље показује зјапећу провалију између речи да се никада, никада, никада,… (безброј никада) неће признати независност Косова и Метохије и дела да ће се увек, увек, увек (безброј увек) практично радити на томе. Нама остаје да нагађамо, а аналитичарима да образлажу и анализирају који су то високи државни разлози навели Вука Јеремића да ово постављење спроведе у дело. Да ли је у питању круцијална подршка од једног посланика ДХСС успешној проевропској влади? Да ли је можда амбасадор послат тамо да би успоставио још једно стратешко партнерство, са још једном државом која је признала отцепљење наше јужне Покрајине? Да ли је амбасадор, злу не требало, на тајном задатку проверавања гаранција о тајности улога по којима су чувене швајцарске банке? Да ли је то још један од најбољих могућих потеза у датим околностима?

Палета боја у којој су све боје црне, осликава и две изјаве министра Јеремића дате америчким конгресменима и аустријском канцелару Гузенбауеру којима је обећао да ће власт у Србији прихватити независност Косова и Метохије. Очигледно је да, иако се Вуку Јеремићу може много тога замерити, не може му се замерити да не поштује дату реч.

Приликом посете Иве Санадера, екс хрватски премијер је, како су нас одмах тријумфално обавестили режимски медији, саставио списак непожељних особа које не жели да види у Београду.

На челу те листе је био Вук Јеремић.

Да се стратешком партнеру не би реметио добар тек, Министар је отпутовао у Турску, визионарски трасирајући нови правац пута који нема алтернативу.

И на крају један детаљ који је многима промакао или је погрешно протумачен као патриотски гест и доказ беспоштедне борбе министра спољних и осталих (не)познатих (не)дела. Приликом посете Иве Санадера, екс хрватски премијер је, како су нас одмах тријумфално обавестили режимски медији, саставио списак непожељних особа које не жели да види у Београду. На челу те листе је био Вук Јеремић. Да се стратешком партнеру не би реметио добар тек, Министар је отпутовао у Турску (баш као и ментор му ономад у Румунију), визионарски трасирајући нови правац пута који нема алтернативу. Јекнуле су медијске зурле и таламбаси оглашавајући прво место Вука Јеремића на листи званичника Србије које Хрватска сматра непоћуднима, а родољубиви рејтинг му је опет скочио. Многи су помислили да ако је лош за Хрвате, онда мора да је добар за Србе, уместо да још једну медијску фарсу разобличе простим питањем: која би још држава у свету допустила да званичници других држава приликом посета састављају спискове пожељних и непожељних, а своју срамоту представљала и потурала као доказ патриотизма? Додуше, мора се признати да је при томе Министар поштовао европско опредељење Владе у Србији пошто је отпутовао у државу која је чланица европске породице народа, а сигурно је могао да бира и много даље дестинације.

У заблуди су они који покушавају да поменути двојац раздвоје и тврде да је невешт, неупућен, неискусан, а да све што чини чини из добрих намера и најбоље што може. Знају њих двојица добро шта, како и за кога раде и то раде најбоље што могу, али не за Србију. Кормилар двојац све мање успешно усмерава, а колико се мисли унапред показује чињеница да је велеиздаја укинута као кривично дело. Вук није црна овца нити грешка у систему. Тако нешто не би допустио нити ментор, нити менторови ментори, архитекте тог система. Творце и делове тог система заједно повезује лако препознатљива и уочљива иста непрекинута нит црне боје медијских и осталих манипулација (црна тачка, црна резолуција, црне изјаве).Творци имиџа црне овце рачунају да ће гласачко стадо очију пуних празних и лажних медијских патриотских слика, у којима је црна овца главни јунак, њу заслепљено следити приликом следећих скупштинских и председничких избора ка неком новом и/или старом солилу лажних обећања представљеном на нови начин.

Показало се, ипак, да у руке Јеремића Вука није свака лажа убојита.

Показало се, ипа, да у руке Јеремића Вука није свака лажа убојита.

Видовдан, 27. 9. 2010.

Да ли треба осуђивати Бориса Тадића што је у Њујорку, где је отишао на заседање Генералне скупштине УН, а успут, у „Харвард клубу“, на симпозијуму „Путеви просперитета“ изрекао гомилу афирмативних неистина о Србији? Постоји изрека „О покојнику све најбоље“. Стога је сасвим разумљиво да се Председник држи ове изреке, пошто је управо он највише допринео да се та изрека примени на Србију, и да Србија од наслућеног спокојника 2000. године, преко покајника 2008. године, дође до неслућеног покојника 2010. године. Read the rest of this entry »

Као да је мене слушао!? Ко? Коштуница! Read the rest of this entry »

Прошле недеље сам тврдио ће ЕУ активирати старе и поставити нове препреке за европске интеграције Србије, без обзира на капитулацију Бориса Тадића у Уједињеним нацијама. Нажалост, ово је потврђено од стране Сержа Брамерца речима да “Србија мора учинити више да би се ухапсио Ратко Младић”. Брамерц није задовољан сарадњом Србије са Хагом и тражи да ЕУ настави са условљавањем Србије! Чак и да већина држава у ЕУ не дели овај “Брамерцов став”, ту је увек добра стара Холандија!

Расим Љајић се одмах правдао како Србија чини све што може да ухапси Младића и да не разуме Брамерцове замерке. Бруно Векарић из Тужилаштва за ратне злочине каже да је реч о “неспоразуму”, јер се, наводно, то односило на период до јуна. Ово је баш смешно! Серж Брамерц је у Уједињеним нацијама дао свој полугодишњи извештај, истичући да Србија “веома напредује” и да је задовољан! Пре ће бити да се од јула до данас десило нешто услед чега је Брамерц променио мишљење.

Можда Брамерц у јуну није знао да ће Борис тако лако капитулирати. Чвршћа позиција Србије у вези с Косовом и Метохијом могла је да буде довољан разлог да се европске интеграције блокирају. Али, Тадић је одустао од млаке Резолуције за заштиту интегритета државе пред Генералном скупштином УН и допустио да му Резолуцију напишу у Европској унији, чија је већина чланица признала тзв. независно Косово.

Акламацијом прихваћена резолуција нема никакав заштитни садржај за Косово и Метохију (зато је и прихваћена), већ ствара утисак да је Србија пристала на сецесију. Неке од држава чланица ЕУ које нису признале независност КиМ разочаране су оваквим исходом, док су неке задовољне јер их то извлачи из отвореног конфликта са осталима.

Чвршћа позиција Србије у вези с Косовом и Метохијом могла је да буде довољан разлог да се европске интеграције блокирају. Али, Тадић је одустао од млаке Резолуције за заштиту интегритета државе пред Генералном скупштином УН и допустио да му Резолуцију напишу у Европској унији, чија је већина чланица признала тзв. независно Косово.

Дакле, за многе у иностранству неочекивани капитулантски потез политикантски нашпанованог Бориса био је изненађујући. Активиран је резервни – увек добар план: огласио се Серж Брамерц и рекао да Србију треба блокирати јер не сарађује с Хагом. Још боље него да Косово и Метохија буде разлог. Мање проблема с партнерима у оквиру Уније.

Исте недеље кад је Серж обавио своје, белгијска полиција је ухапсила неког свог сликара држећи да је у питању Ратко Младић. Сликар је пуштен, а белгијска полиција је оставила утисак како трага за оптуженим интензивније него што се то чини у Србији. Ко је то смислио, глупо је смислио, јер утисак је и ово: ако је могуће да је Ратко Младић у Белгији (јер да није, што би полиција хватала сликара!?), како то да је немогуће да није у Србији?! Док год ЕУ буде калкулисала с проширењем, за Србију ће увек бити ефикасног начина да буде заустављена. Ратко Младић није у Хагу, Србија није у Европској унији!

За то време Борис Тадић наставља да бесомучно вређа интелигенцију грађана Србије. Јавља се из Уједињених нација, где је расправљао о цинцулаторима и бустерфезнама на планетарном нивоу и тврди да ће преговарати о статусу Косова и Метохије. То му потврђује и велики Бан, јер га то ништа не кошта. Остали се криве од смеха. И Кетрин Ештон, коју овде већ неки одмила зову Кети. Хашим Тачи посебно!

Курир, 28. 9. 2010.

Празнична авантура

Реч на трибини Звоно за узбуну – ишчезавање српског језика; клуба Студеничког круга Боготражитељ, Београд, 23. фебруара 2010. године.

Објављено: „Људи говоре“, Торонто, пролеће – лето 2010, књига 3 свеска 8 и 9

На светски Дан матерњих језика у недељу, 21. фебруара, осванула је вест о трагедији која је задесила једно португалско острво. Тог дана се у дневној штампи није могао прочитати текст о српском језику данас. Ипак, несрећа португалског острва никако није могла да остане непримећена, не само због размера трагедије, већ и стога што су сви, дословно сви, медији у Србији као по договору, или обавезном упутству, говорили о трагедији на МадеИри.

Ако сам рано ујутру, још сасвим неразбуђена, морала да се сконцентришем не бих ли се присетила о ком делу света се ради, током дана је било прилике да ову вест чујем и прочитам небројено пута. Штавише, негде поподне када је притисак постао јачи, потрага за овом вешћу на интернету није ме смирила; свуда је, без икакве разлике писало МадеИра, у насловима, као и у тексту. Оставила сам неколико учтивих коментара на сајту РТС-а, као и Политике, Гласа јавности и Блица. И, нигде нису били објављени. До касног поподнева објашњавала сам себи да је вероватно реч о штампарској грешци, лошем преводу, неуким новинарима… али, зар је могуће да нити једна редакција нема дежурног лектора? Претраживање приручникâ, речникâ и правописâ давало ми је за право, португалско острво, као и ресторан код Ташмајдана зову се МадЕРа.

Када је и спикерка у вестима у 22:00, без да је застала, или да се осетило оклевање, ту исту вест сместила на МадеИру, питала сам се колико ли сам пута у оваквим и сличним приликама пркосила саговорницима да се српски језик данас најбоље говори на програмима Радио Београда?

Али, као што се мистериозно појавила 21. фебруара, на Дан матерњих језика, МадеИра је већ 22. фебруара, бар када је реч о вестима у домаћим медијима нестала, уступајући место старој и добро познатој Мадери.

Ипак, ова свесно детаљно описана авантура у потрази за правилним писањем и изговором макар једне стране речи даје много аргумената за тврдњу да српски језик никада као сада није био у опасности. Не због тога што га неко напада, иако има оних који га отимају, већ стога што јединство свих медија у једном тренутку и њихово инсистирање на погрешном изговору и писању једне речи, па чак и када је то само током једног дана, говори о моћи медија да ултимативно наметну своје јединствено виђење.

Знамо да је оваква тврдња данас отрцана, али се тиме што знамо моћ медија није смањила. Уколико би овакве синхронизоване акције медија (сасвим је неважно који је разлог овог синхроницитета) деловале тако да се свако од нас запита о сопственом језику и писму, да се прихвати приручника чим му нешто “запара уво”, можда би нам у потрази за таквом речју поглед привукла још једна, па следећа, све док се не навикнемо да речници и приручници служе да буду при руци, а забринутост и потреба за оваквим размишљањима могле би бити мање.

Оваква тврдња, наравно, припада неком идеалном свету доконих интелектуалаца (а који нису лингвисти или књижевници), какви, ако се мало осврнемо, више нигде, или само за потребе оваквих конструкција постоје. Уосталом, зар има икога ко ће превртати томове књига у потрази за исправним писањем или изговором назива неког тамо португалског острва, када се добро зна да су медији данас расадници неукости и лошег говора?

Ова свесно детаљно описана авантура у потрази за правилним писањем и изговором макар једне стране речи даје много аргумената за тврдњу да српски језик никада као сада није био у опасности. Не због тога што га неко напада, иако има оних који га отимају, већ стога што јединство свих медија у једном тренутку и њихово инсистирање на погрешном изговору и писању једне речи, па чак и када је то само током једног дана, говори о моћи медија да ултимативно наметну своје јединствено виђење.

Превртати томове?

Руку на срце, томови који постоје (углавном) су томови правила и приручника језика којег (више) нема, српско-хрватског или хрватско-српског, хрватског или српског, двоименог језика (у 4 облика) који је за само десетак година издељен по политичким поделама некада замишљане, па чак и жуђене државе за коју, многи, чак и лингвисти, нису ни чули да више не постоји. Штавише, двоимени језик је еволуирао, пратећи политичку вољу за моћ, у чак 4 „језика“.[1]

Тако само у Србији, Институт за српски језик (који је кроз своју историју чак два пута мењао име, основан 1947. као Институт за српски језик, променио је своје име у Институт за српско-хрватски језик 1955, после Новосадског договора 1954. године, да би још једном, после распада Југославије понео име под којим је и основан), неометано наставља рад на Речнику српско-хрватског (књижевног и народног) језика. Не обазирући се што су други народи који баштине српски језик, иако га називају по својим новоствореним политичким заједницама, већ увелико, а посебно када је реч о Хрватској, објавили не само правописе и нормативне граматике, или опште речнике, већ током ове деценије објављују и посебне, стручно-научне речнике, преплављујући својом лексикографијом светске катедре за словенске језике, или, пак, попут аутора „црногорског“ језика, промовишу овај усред Брисела и Стразбура. Наш Институт нам, међутим, оптимистички саопштава да је за педесет година стигао да објави чак 17 томова, да ће најдаље ове године објавити и 18. чиме ће заокружити азбуку, чак словом П. Ту је и извињење што се због низа неспоразума са Министарством и недостатка средстава објављивање овог тома продужило, иако је он био спреман за штампу, још 2008. године.

Изгледа да и већини наших лингвиста окупљених у САНУ још нико није довољно гласно рекао да тај језик (више) не постоји, ако је икада и постојао заснован само на политичкој вољи интегралног југословeнства или југословенског братства-јединства, свеједно.

Далеко би нас одвело да сада разматрамо како је један језик, српски, угошћујући друге био спреман да изгуби себе, несебично поклањајући себе и своје име другима, онда када су они зарад политичке пробитачности одбацивали своје (у извесној мери кодификоване) језике (засноване на властитом vernaculumu), привремено подређујући своју језичку политику сопственом политичком и националном васпостављању.

Срамота је утолико већа што је српски језик не само имао ретког кодификатора Вука Стефанoвића Караџића (уз све његове мане), већ и довољан број образованих интелектуалаца, још у 19. веку вољних да покрену и носе и кроз целу прву половину бурног 20. века идеју и рад на речнику савременог српског језика. Од идеје Стојана Новаковића (1888) до рада на Српском речнику Краљевске (Српске) академије наука од 1893. до 1953. године (када је „Речник“ преименован у речник српскохрватског језика), српска је држава прошла кроз више ратова него што је имала мирних декада, али се од српског речника није одустајало.

За педесет, углавном, мирних послератних година речник српско-хрватског једва да је превалио половину.

Не сумњам да је исто многима пало на памет, као што су неки и имали довољно одважности да покрену то питање много раније, да само поменем професора др Петра Милосављевића или проф. др Милоша Ковачевића, или у сâмој САНУ академика Драгослава Михaиловића, кога су подржале тек неке колеге. Очито не довољно. Мора бити да је носталгија за младошћу, или неспособност да се стварности гледа у лице сувише јака код оних који се данас заносе да ће се „идилична времена нашег заједништва“, већ колико сутра, вратити.

Није без утицаја ни њихова увереност да ће ако не наклоност бивших земљака, а оно сигурно притисак већ пословичне међународне заједнице учинити да се сви нађу под окриљем једног језика, баш као некад.

Један – два – три – један

Неколико чињеница је индикативно. Док би се као анегдота могло испричати како је Трибунал у Хагу прво здушно подржавао постојање три различита језика: српског, хрватског и бошњачког (српски наравно као последњи, објашњавајући то разлозима абецеде), а у складу с међународном подршком „младим демократијама тек ослобођених земаља“ – да би притиснут беспарицом, и очито комотним понашањем симултаних преводилаца који су се замењивали (без обзира за који су језик били ангажовани, а нарочито у време уобичајених божићних и новогодишњих распродаја), већ пре десетак година за своје потребе формирао административни језик називајући га Бе-Ха-еС; међутим, остале чињенице су упозоравајуће.

Европска унија одмах затим, прихватајући оно с чиме се сусреће у медијима, као и сећајући се да је на простору западног Балкана такав „јединствен“ језик постојао до недавно (шта смета што је био и кодификован и именован политичком моћи – и не треба заборавити, сервилношћу српских лингвиста), већ неколико пута током овог десетлећа покреће питање језика за земље западног Балкана у поступку прикључивања Унији. О томе се на органима ЕУ расправљало и 2007. године, као што се расправља и ових дана, у процесу приступања Хрватске Европској унији.

Предлог у извештају парламентарног известиоца Ханеса Свободе је да се у употребу врати српско-хрватски језик, као што то предлаже веома необичан и изричит амандман који су дале Немица Франциска Катарина Брантнер и Холанђанка Марија Корнелинсен (парламентарна група Зелених):

Улазак у било коју, па и у европску заједницу народа не само да подразумева одрицање од дела себе,  већ затиче Србију и српски језик обогаљене непотребним дводецениjским радом на Речнику (и у великој мери на Правопису) – то је и последњем скептику очигледно – једног административног и на политичкој моћи заснованог језика, и уз то мртвог.

„Evropski parlament skreće pažnju na činjenicu da je originalni srpsko-hrvatski jezik sada podeljen u razne službene jezike u nekim zemljama potencijalnim kandidatima, ističe da troškovi prevoda i tumačenja znatno utiču na proračun (буџет) institucija EU-a, te poziva Komisiju da zajedno s hrvatskim vlastima pre pristupanja pronađe primeran aranžman po pitanju hrvatskog jezika koji neće sprečavati kasnije zaključivanje sveobuhvatnog sporazuma o jezicima s Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom kada te zemlje postanu članice EU-a“[2], гласи тај амандман.

Оно што су и како су наши медији пренели гласи управо тако.

Међутим, ликовање већине српских филолога, а верујем да га има, не верујем да може бити дугог века.

Наиме, улазак у било коју, па и у европску заједницу народа не само да подразумева одрицање од дела себе (знамо то сви, па и они), већ затиче Србију и српски језик обогаљене непотребним дводецениjским радом на Речнику (и у великој мери на Правопису) – то је и последњем скептику очигледно – једног административног и на политичкој моћи заснованог језика, и уз то мртвог.

Истовремено, док су се други народи ових деценија бавили развојем, учвршћивањем, или макар основном кодификацијом српског језика именованог својим политичким именом, дотле су се српски лингвисти, њихов претежни део, а међу њима посебно они који су у позицији да одлучују, уљуљкивали да ће неки моћан ауторитет вратити статус кво у коме су се деценијама препоручивали (допуштајући себи попут једног барда лингвистике да Мирославово јеванђеље називају „највећим спомеником српско-хрватске књижевности“) и поново васпоставити варљиво стање самоуљуљканости заједништва, које подразумева одрицање од себе до самозаборава.

Само, овога пута то никако неће бити исто. Јер, макар на дуги рок марљивост, нарочито Хрвата, извесно је, биће награђена. За разлику од оних лингвиста који себе и даље сматрају сербо-кроатистима, заступајући макар и у назнакама теорију дијасистема, бранећи тако тезу о двоименом народу (sic! – без обзира да ли то тако и сами виде), хрватски, муслимански, па и црногорски лингвисти ове две деценије нису губили време. Наоружани пречишћеним појмовима усвојеног српског језика коме су наденули своја имена, иако им се мора признати и озбиљан градитељски допринос нарочито када је реч о лексици (тзв. хрватски) или вођење бриге о (током трајања Југославијâ) занемареним дијалектима (тзв. црногорски), учврстили су своје присуство у свету објављујући томове стручних расправа, поткрепљених озбиљном лексикографијом.

У таквој констелацији, не сумњам да ће се корифеји сербо-кроатистике још извесно време опирати унијаћењу. Али, што због опште запуштености српског језика, о којој говори и авантура с почетка, што због своје склоности ка политичком конформизму, врло брзо, а све ради – овога пута бриселског братства-јединства и под притиском бриселског демократског централизма – и сами ће пригрлити одрицање, чак и од назива сопственог језика.

Да није тако, не би било могуће у Правопису МС, једином колико толико нормативном правопису (који је оспорен и оспораван бар онолико пута колико је ауторских правописа за ових 20 година објављено), да друго поглавље, о интерпункцији, има наслов Запета или зарез (тачке 186-196), а не само да су сви поднаслови (у којима се тај знак помиње) насловљени „Зарез… и напредни делови реченице“, „Зарез у набрајању…“, већ се кроз читав текст од тачке 186 до тачке 196 користи искључиво – зарез!?

На страну то што се има утисак да је неко у последњем тренутку пред пуштање штампарске машине (сентиментално или субверзивно) убацио Запету у наслов поглавља. Много је значајније то, што чак ни у тренутку наводне политичке потребе, јер по свему судећи само је она битна, није било довољно стручне свести и савести, па да се, када је већ Новосадски договор престао да важи, а не би ли се српски језик поново васпоставио, бар у мери у којој је то било могуће у том тренутку, макар на симболичкој (иако само лексичкој) равни вратити оно што је Новосадским договором протерано у провинцијализам – ЗАПЕТУ. Та неспремност да се у суочавању са престанком важења једног, ипак, само уговора, врати на своје, већ се (што ће време само показати како тачно), форсирају облици који никада нису припадали београдској редакцији српског језика у време постојања двочланог назива. Након је потпуно истиснуло после и из говорног и из писаног језика, сваки следећи – постоји само као наредни (чак и на сајту јавног сервиса – РТС) и томе слично. При томе се чак губи из вида да је након у моду увео лингвиста[3], романиста, рођен у Сплиту и то тако што је у „свом“ правопису као довољно дао скромно објашњење:

„Након је једнако добра реч као и после, среће се код најбољих писаца у Србији, од Вука Караџића надаље.“

Трагичнија је судбина СЛЕДЕЋЕГ који је истиснут да би сав простор заузео НАРЕДНИ, иако тај никако не може бити синоним. Уважавајући аргумент да је језик жив и да се временом мења, будући да нисам лингвиста имам право да ми није јасно којим је то путевима спреман (бар како је то код Његоша[4]) постао СЛЕДЕЋИ.

А, и Станислав Винавер каже:

„Али и поред свих ових огромних тековина епскога, мудрога и опрезнога говора, садашње време наметнуло нам је нове задатке, и саму промену мелодије, као нешто неопходно да бисмо изразили и себе, и свет око нас. Ако томе не будемо НАРЕДНИ – изгубићемо нашу везу са будућношћу, с тим да ипак не васкрснусмо старо, епско, догматичко, патријархално и дужинско“.[5]

Поново, као неко ко не долази из лингвистике, не могу а да не приметим да су се макар само правописне или промене у акцентуацији српског језика догађале симултано, или су непосредно следиле велике друштвене и политичке потресе државе у којој смо живели. Тако је то било и после враћања у живот Декларације о хрватском језику (1967), у време Мас-пока (1971-72), у време распада Југославије одмах после 1990. године, као што је то и у протеклих 10 година. Сваки пут, те промене су одражавале тежњу ка западу, и као што се биљка повија на једну страну (ка светлу?), лингвисти су нам прво сервирали акценат на другом слогу вишесложних речи, померајући га за једно место улево.

Протеклих десетак година, како се пут на Запад појављује као „једина алтернатива“, тако се и акценат вишесложних речи помера још за једно место улево, па ће тако пАтријарх и пАрламент, а ускоро ваљда и бИцикла (обратите пажњу да књижевни бицикл не може бити изговорен с акцентом на првом слогу) учинити потпуно неразумљивим појмове: успијати (се), бечити се, или ачити се.

На страну то што, иако је лингвистика поставила правило да проклитике имају тежњу да остану самосталне речи, сваки нови правопис све више проклитика спаја с речју која је прати, док истовремено раздваја оне које су у српском језику биле одувек спојене…

Није без основа идеја да би једно мало подробније поређење показало како се у новијим српским правописима проклитике равнају према правилима садржаним у правилима хрватског коријенског правописа, или бар оним из Клаићевог „Korienskog pisanja“[6]

Правопис Матице српске 1993. године (1994) морао је да српски језик очисти од компромиса насталих током деценија заједничке државе и административно прописаног „заједничког“ двоименог језика, како би у својим следећим издањима тај посао могао да заврши и коначно се позабави само српским језиком.

Међутим, не само да од тада чекамо ново издање, већ је и поновљено издање из 2002. године исцрпљено, а лингвисти нас уверавају да на новом правопису раде, иако га не објављују.

Дакле, Правопис Матице српске 1993. године (1994) морао је да српски језик очисти од компромиса насталих током деценија заједничке државе и административно прописаног „заједничког“ двоименог језика, како би у својим следећим издањима тај посао могао да заврши и коначно се позабави само српским језиком. Међутим, не само да од тада чекамо ново издање, већ је и поновљено издање из 2002. године исцрпљено, а лингвисти нас уверавају да на новом правопису раде, иако га не објављују.

Исто тако, није било никаквог озбиљнијег разлога због кога се „Речник српско-хрватског књижевног и народног језика“ није могао преименовати већ од следеће свеске у „Речник српског језика“, што он по својој природи и јесте; и не само то, већ – именовати га оним именом које је он оригинално имао, а које му је ускраћено нагодбом србо-хрвата 1953. године.[7] Истовремено, једини додатан посао било је очистити грађу од речи које долазе из кајкавског и чакавског дијалекта (језика), као несумњиво страних, што би се свакако морало урадити и са већ објављеним свескама када оне поново дођу на ред да буду објављене (у сваком случају врло брзо по завршетку Речника, или зашто да не, упоредо са свескама које још нису објављене). Међутим, како су лингвисти који су одговорни за нормирање српског језика заправо лингвисти неког другог, хибридног језика, или бар они себе тако поимају, сигурно је да сав посао није могао бити бржи.

Треба имати у виду да овакве институције по својој природи јесу и тешке и троме, али и да је 20 година више него довољно време и за озбиљније послове од завршетка тек једног речника. [8]

Штавише, то је тек једно од не само лингвистичких питања која се више од 20 година гурају под тепих, никада отвореног, па тиме и нерасправљеног српског односа према укупном југословенском наслеђу.

Пропадају они који су спори

Имајући у виду инертност и носталгичност српске (или исправније, српско-хрватске) нормативистике у основи су могућа и реална два сценарија.

Један, да уласком у Европску унију, Срби сасвим изгубе сопствени језик, јер – не само да ће Хрватска ући знатно раније, већ она данас има неупоредиво развијеније главне полуге очувања језика, који назива хрватским (иако се он у извесној мери лексички одвојио од свог српског порекла), али и јасно профилисану језичку политику.

Губљење српског језика у јавном дискурсу бар у прво време ће ићи преко већ сада постојеће лексичке зависности (као што су: ужитак, гледе, изведба, понукати, дојам…), ширене, пре свега, телевизијским програмима, а затим врло брзо и преко административног језика потпомогнутог што материјалним, што помодарским разлозима. Све остало ће доћи као природан пут потискивања слабијег, иако бројнијег а не само изворног, до потпуног историјског парадокса – да ће Срби бити једини народ у историји који ће се одрећи имена сопственог језика, да би свој језик поново примили, преобликован и натруњен другим јужнословенским језицима-дијалектима (посебно кајкавским и чакавским), овога пута под хрватским именом.

Друга могућност која се током ове деценије интензивно развија углавном преко интернета, а која као активисте окупља људе југословенске провинијенције, без обзира да ли су лингвисти или не, има за програм стварање заједничког језика свих Јужних Словена под именом штокавског језика[9], чије је писмо латиница, а који превазилази проблеме екавског, и(ј)екавског и икавског изговора враћањем (латиничне) графеме јат, ě.[10]

Синхронизована акција свих српских медија да у једном дану, и то баш на Дан матерњих језика, добро познато португалско острво Мадеру, именују управо онако како га западни суседи пишу, иако га тако не изговарају – баш по правилима кори(ј)енског писања – МадеИра, могла би дати добро погонско гориво “теоријама завере”, или бар нападу параноје.

Овако, то остаје само звоно на узбуну пред, тек неким, случајно изабраним запитаностима над српским језиком.

Слоган ове иницијативе је „Ma kako ga zvali – ipak je jedan!“, а објашњење: „Varijantnosti zagrebačkog, beogradskog, sarajevskog i podgoričkog editoringa unutar štokavskog jezika na nivou su sinonima istog jezika“, и програм: „Ukoliko bude světa, jedinstvo kulturnog prostora doněće kroz 60-ak godina unifikovani štokavski jezik“.[11]

Руковођена јасним хрватским лингвистичким програмом, ова иницијатива представља само један огранак већ двадесетак година дуге пропагандне кампање Матице хрватске на интернету. Највероватније, као што је то била и с хрватске стране иницирана расправа о српском језику на страницама српске Википедије, која се по српски језик завршила не нарочито славно (сводећи „српски допринос“ на денунцијацију језикословаца из Србије), да и ову иницијативу води сличан тим хрватских језичких стручњака, чији је “трбухозборац” обично анонимус који се крије иза надимка попут Мир Харвен (и слични), а да заправо читава игра и нема првенствено лингвистички ни значај, а ни домет. Али, више него успешно она свој програм остварује стварајући и обликујући јавно мнење, и то не првенствено домаће, већ међународно.

Оба ова сценарија се чине једнако вероватним.

Синхронизована акција свих српских медија да у једном дану, и то баш на Дан матерњих језика, добро познато португалско острво Мадеру, именују управо онако како га западни суседи пишу, иако га тако не изговарају – баш по правилима кори(ј)енског писања – МадеИра, могла би дати добро погонско гориво “теоријама завере”, или бар нападу параноје. Овако, то остаје само звоно на узбуну пред, тек неким, случајно изабраним запитаностима над српским језиком.

* * *

Сасвим је сигурно да излагање које се позива на Дан матерњих језика, не може а да не помене оне који су се огласили неколико дана раније: Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, које је објавило саопштење; као и професора др Милана Шипку који је текстом у недељнику НИН[12] иницирао „организовање добро припремљеног широког, репрезентативног и компетентног скупа посвећеног проблемима србистике данас“, а за који он очекује да покрене, између осталог, и оснивање друштвеног тела ширег састава, Савета за српски језик, сматрајући да: „Српски политички фактори, лингвисти, научни радници и српска културна и друштвена јавност у цјелини, ни двадесет година након развргавања југословенског државног заједништва још се нису званично одредили према новонасталој ситуацији у области језика и језичке културе, нити су формулисали основе српске језичке политике“[13].

Овакве оцене не могу се дати о ауторима Слова о српском језику, које је донето после научне расправе, а на иницијативу Светског сабора Срба, на Спасовдан 1998. (7506) године. Међу потписницима, угледним српским филолозима и писцима, су: др Вера Бојић, др Мирјана Влаисављевић, Предраг Р. Драгић Кијук, др Драгољуб Драгојловић, Милорад Ђурић, проф. др Милош Ковачевић, Жарко Команин, Зоран Костић, Војислав Лубарда, проф. др Радмило Маројевић, проф. др Петар Милосављевић, Слободан Ракитић, Тиодор Росић, проф. др Божо Ћорић и мр Михајло Шћепановић. Њима место на таквом скупу сасвим сигурно припада не само по значају који њихов рад има за науку о српском језику, исто као и за српску књижевност и културу, већ и једноставном чињеницом да су током протеклих 20 година, упркос отпорима и притисцима сербо-кроатистике (која би да се данас, можда, бар у једном свом делу, врати интелектуалној пристојности), истрајали на свом професионалном поштењу и научној части, не одступајући од српског језика, без обзира на његову судбину.

Упутнице:

---

[1] Како би се очувала прегледност, за потребе овог излагања треба оставити по страни лингвистичке покушаје надконструкција као што је „централнојужнословенски дијасистем/ centralnojužnoslavenski dijasustav“, (ауторство се приписује Далибору Брозовићу) без обзира колико су непрестано понављање ове интелектуалне еквилибристике и пресија политичке коректности, успели да га наметну и учине „прихватљивим“. Прецизније, оставићемо за сада по страни тзв. Други Бечки договор, из 2002, који је сазвао Катичићев наследник, Gerhard Neweklowsky.

[2] EU traži od Hrvata da vrate srpsko-hrvatski jezik; SrbijaNet, 22. јануар 2010. http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-sveta/42120-eu-trazi-od-hrvata-da-vrate-srpsko-hrvatski-jezik.html

[3] Исти онај који је, руку на срце, у том истом правопису одустао од сопственог инсистирања од правила формулисаног десетак година раније, да се интернет увек и свагда пише великим словом (у колумни једног београдског недељника), допуштајући да може и малим, те сада наводи да „ово питање још није расправљено“.

Не видим зашто је врсном лингвисти, а он то јесте, једна сасвим обична реч: интернет, представљала проблем. Третирамо ли га као скуп специфичних протокола који је померио границе стварности, нема разлога да се у тим изузетним приликама не пише великим почетним словом. У свим осталим случајевима када се о њему говори као и о специфичном ауто-путу, као и код телекомуникација, железнице, а што ће бити најчешће, извесно је да ће се писати малим словом. Или, приближно ономе како пишемо Сунце/сунце и Месец/месец, иако је данас могуће прочитати и наслов Ћопићеве приче „Поход на Мјесец“ у званичној школској лектири писан малим почетним словом, иако је реч о називу небеског тела.

[4] Игуман Стефан:

Ја сам проша сито и решето
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
мени ништа није непознато;
што год дође ја сам му наредан.

Петар II Петровић Његош „Горски вијенац“, стихови 2490-2496

(http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/gorski_vijenac_c.html#badnji_vece)

[5] Станислав Винавер: Наша типична стара реченица у „Језик наш насушни“. Цитирано према: Језик данас, Матица српска, бр. 21-22, година IX, 2005, стр. 53

[6] „Hrvatski službeni i književni jezik jest štokavsko narječje jekavskoga odnosno (ekavskoga) govora…Na hrvatskom se jeziku ima pisati po korienskom, a ne po zvučnom pravopisu…“

Iz zakonske odredbe o hrvatskom jeziku, o njegovoj čistoći i o pravopisu. A. B. Klaić, Koriensko pisanje, Državni ured za jezik, Zagreb, 1942.

[7] Као куриозитет, вреди поменути да је доајен домаће лингвистике, академик Александар Белић, који је и најзаслужнији за преименовање Речника српског језика 1953. године, то одбио да учини раније, и чак, одговорио краља Александра од намере да још 1929. године, у циљу јачања кохезије младе државе, учини то исто и преименује га у Речник српско-хрватског језика.

[8] Свакако да треба имати у виду и то да тромост у овом случају значи и неспремност да се са класичног система картица пређе на технолошки не само савременији, већ ефикаснији систем сређивања постојеће грађе. О тромости, уосталом, говори и то да се гласило Матице српске за културу усмене и писане речи Језик данас рачунарски слаже у интерном ћириличном кодном распореду, тако да свако цитирање (према електронском издању) значи и обавезу прекуцавања цитираног текста.

[9] Сличне су природе, иако заступљени само у траговима: илирски, средњејужнословенски… и остали конструкти настали ради избегавања српског као назива језика.

[10] Иначе, идеја враћања јата није оригиналан допринос ових активиста. Залагање за разматрање враћања јата (Ѣ и, ѣ) у новије време припада проф. др Радмилу Маројевићу, док се ова иницијатива, доследно свом политичком програму залаже за увођење јединственог писма – латинице, па сходно томе и сасвим неприхватљиве „рогате“ позајмљенице, Хусове графеме.

[11] Sistematizacija i stavovi: Dr. Korađo Merlokampi (Coraggio Merlocampi)

[12] Шутња и љутња, НИН, број 3086, 18.02.2010.

[13] исто

Не постоји “друга Србија”, како је то спиновано као полазна основа на јавној сцени и услов за релевантну расправу о стању нације и изгледима за будућност. Постоји једна. Али “раденици” за туђ рачун, а за свој проценат, упорно намећу поделе како би се отворила потреба за посредовањем незваних душебрижника.

Тако још од времена атентата, где су се сударале присталице две династије, преко два антифашистичка покрета, уведена у грађански рат до самоистребљења нације, а на ползу Брозових инструктора. Све то да би се припадницима Дрезденског конгреса, неретко истовремено делегатима масонерије и највећих обавештајних служби, отворио пут ка неограниченој власти. Овде се та истина, изникла попут оне од врбе свирале која се оглашава о ушима цара Тројана, назива “теоријом завере” и “говором мржње”.

Најава инсценације параде на Теразијама, у клими гушења истине о правим проблемима државе, бирање је места и тајминга за сукоб голоруких и незадовољних са 5.000 полицајаца. Логика организатора, с њихове тачке гледишта, а то је одржање ове власти и погубне, како унутрашње, тако и спољне политике, претња репресалијама, заиста је беспрекорна.

Тим пре што уочи и током боравка државног секретара САД, Хилари Клинтон, иницијатора слања “милосрдног анђела” на Србију, треба заковати било какво реаговање ојађене нације. Нације која још није и неће преболети ране нанесене од бескрупулозног пара Клинтонових и њиховог “милосрдног анђела” .

Та врста људи, који ће јој пружити гостопримство, попут лешинара прате српску историју и лажно се представљају као патриоти, носиоци слободарског духа, а уствари имају морално дупло дно одговорности према ономе што је још преостало од те државе. Они, видимо из дана у дан, раде на њеном тоталном растурању, што ће бити и предмет њихових капитулантских преговора о Косову и Метохији са Приштином, којима туторишу Брисел и Вашингтон. Све то треба да буде прекривено провоцирањем сукоба око положаја геј-лезбо заједнице, што свакако спада у корпус људских права.

Најава инсценације параде на Теразијама, у клими гушења истине о правим проблемима државе, бирање је места и тајминга за сукоб голоруких и незадовољних са 5.000 полицајаца.

Али, да ли је по редоследу, цивилизацијском и Божјем, прече људско право на потомство и то у условима социјалног и моралног достојанства, за шта је одговорна власт? Зар то није и услов опстанка заједнице? А Србима, уместо тога, отимају територије и то пред очима целог света.

Ти виртуелни Срби црпу своју политичку моћ на провоцираним сукобима, као што је овај који се тренутно одиграва у Рашкој, и тако егзистирају као српски фатум. Потпуно на исти начин као њихови прави или идеолошки очеви, увек привезани невидљивим нитима за туђи интерес, био он бивших колонијалних сила, па онда црвене и најзад ове НАТО коминтерне. Тај сој није друга Србија, он је део, и то мален, симулиране Србије, уређене по принципу секте, који се лажно представља да припада корпусу овог народа. Манимо се, дакле, просипања магле.

Само један овлаш поглед на суштину, на праве намере индуковане идеје и праксе југословенства, којој су једино Срби приступили пословично неопрезно, даје одговор како су из тог концепта, с добро изабраним тајмингом, под жезлом Броза, човека потпуно недефинисане прошлости, али дефинисаног погубног учинка по Србе, изашле самосталне државе у комшилуку. Прво на рачун Југославије, својевремено плаћене милионима српских жртава, сада, нове државе се стварају на рачун историјских територија Срба. Данас, Косово, сутра Санџак, прекосутра Војводина.

Испада да је то, по добро смишљеној матрици, воља и одговорност малтене половине или чак више (суицидално) настројених житеља ове државе. А то једноставно није тачно. Друга је прича каквим се средствима и триковима, лажним обећањима прикупљају гласови све већег броја очајника.

Када би се организовали референдуми по круцијалним, јасно формулисаним питањима о праву опстанка Србије и православља, деведесет осам одсто припадника већинске нације, без обзира за које партије гласају, дало би резолутни одговор да нису за то да им се руши кров над главом, а деца у феудалним “регијама” добију статус кметова. Такав би био одговор на питање и да ли је Хилари Клинтон место у Београду.

Управо зато, да би се забашурила оправданост изјашњавања већинских Срба о судбоносним питањима, подлим политичким играма, уз садејство медија, власт увлачи нацију у патологију стокхолмског синдрома. Како према спољним непријатељима, тако и домаћој квислиншкој елити. А ова их, путем изјава својих емисара, утерује у торове наводне геноцидности, фашизма, нацизма, призива у “фарме”, као дебилно стадо. Нажалост, српска интелигенција није нашла снаге и одважности да напише објективну историју која скида копрене заблуда и лажи секте Коминтерне, из које је потекао сој, јуче интернационалиста, глобалиста данас.

Десетогодишњица “ружичасте револуције”, из које се испилио овај невероватни партократски поредак, у коме царују људи без морала и савести, тренутак је да се сви, сви, сви, које су по улицама, као малу децу, повлачили учесници пљачкашке коалиције (редом стипендисти Фулбрајта, Сороша, клијенти НАТО), прену. Тренутак је за дубоку медитацију сваког појединца, а обавеза оног који располаже правом гласа.

Треба се коначно суочити с личном одговорношћу у препуштању дизгина власти клептократији, корупцији, продаји ресурса Србије. То самопрочишћење битан је предуслов за све остало, пре свега за зрело и одговорно политичко одлучивање. Оно ће спречити да данашње Курте, сутра замене ништа боље Мурте.

Ту је пут у препознавању сапетог слободарског духа и осећаја правичности и солидарности, захваљујући којој се овај народ дигао из пепела отоманског и немачког ропства. Одговорни смо, бар већином, што нам се као вођа догодио један комунистички апаратчик, али то не значи да су добили право на власт (они желе доживотно, као и учитељ им) његови дојучерашњи другови из титоистичких структура. Полазници из скамија Кумровца, идеолошки кондори из бившег Савеза комуниста и њихова деца која могу бити само равноправни, а никако привилеговани и на власт претплаћени чланови заједнице.

Уместо поделе на две Србије, у некаквој симулираној равнотежи неслагања око најбитнијих питања опстанка, ко је заиста озбиљно покушао да лажну причу о узроцима полома Србије обрне наглавачке? Да констатује да се ова нација упорно дели, пре свега споља, у намери да се, кроз потенцирање и креирање унутрашњих сукоба, овај простор очисти од истинских патриота и њихових потомака.

Ко је, дакле, покушао да објави белодану истину да овај народ, смештен на раскрсници туђих интереса, али на својој дедовини, има само једну могућу идеологију, да слогом брани опстанак? У тој неиспричаној причи нема места за две Србије. Има само за једну. Зато коначно изборимо право на помирење и на истину како су нас покретали једне против других. А за то смо и сами одговорни. И наши очеви и њихови, нешто мање. Предуго то траје да би, без коренитог обрта, опстала дедовина.

Видовдан, 26. 9. 2010.

Да погледамо како су осам режимских и један СНС (не могу рећи опозициони) лист, дакле, како су све дневне новине пропратиле десетогодишњицу Коштуничине победе, односно десетогодишњицу 24. септембра 2000. године, дана када је српски народ, на изборима одлучио да је ред да се промени власт? Read the rest of this entry »

После (не)очекиваног обрта у ставу политичких лидера Србије о “Косовској резолуцији” у Уједињеним нацијама, у јавности се излила, последњих година ретко виђена, бујица осуда и жестоких критика власти, а пало је и много тешких речи, од издаје до капитулације.  Изгледа као да је дух пуштен из боце. Узбуркала се јавност Србије, али власт, изгледа, није много забринута. Јер, тврди власт, све што чини је због европских интеграција и чланства Србије у Европској унији (ЕУ). Уз помоћ дела опозиције намеће и став да “Европа нема алтернативу”. Председник Борис Тадић је чак изјавио да је реч о “Резолуцији коју је Генералној скупштини поднело 28 европских земаља”. Сугестија је, ваљда, да је Србија та 28 земља поред оних 27 које су већ у ЕУ, значи и она је чланица Уније. Све је то једно срамно замајавање народа и додатно изругивање Србије на међународном нивоу.

Ништа то, нажалост, неће помоћи. Речи не могу променити реалност, могу да увреде и понизе човека, али не мењају. Најновија фаза косовске несреће је, међутим, разбила вишегодишње јавно ћутање, охрабрила и уреднике и ауторе, за сада само алтернативних медија, да штампају неке нове текстове и, што је можда најважније, потпуно разголитила политичко сиромаштво и празнину владајуће елите. Поново је Косово срушило комплетну “политичку кулу од карата” Србије. Ако уопште има смисла говорити о било чему позитивном у саветодавном мишљењу Међународног суда и несрећном фалсификату “косовске резолуције”, онда је то што су та два догађаја дефинитивно разголитила политичку обману врха власти у Београду. Срушила се “кула од карата”. Узалуд су сада речи и игнорисање онога што се десило – “њима” се више дефинитивно не верује. Не само када је реч о Косову и Метохији, него ама баш ништа. Космет је поново судбина Србије.

Емоције, лажи и тешке речи, и с једне и с друге стране, не могу много помоћи. Зато би политичке рушевине Србије требало искористити за темељно анализирање стварног стања у коме се Србија налази и суочавање с том непријатном реалношћу. Не вреде жалопојке и огорченост, мада сада, заиста, за њих и има највише простора и разлога. Јер, живот какав-такав иде даље, мора се и даље живети. У том светлу, требало би анализирати које су заиста последице најновијег косовског пораза, јер оне, на неки начин, дефинишу и данашњи положај Србије.

Домаћа, унутрашња реалност Србије је, наравно, свима добро позната. Али, пошто актуелне власти све своје домаће потезе и грешке правдају потребом сарадње са међународном заједницом, било би најбоље сагледати последице на том пољу.

Пре неколико дана ми је један високи дипломата Србије, службеник на Западу, признао да му је сада најтеже то: шта да каже колегама из оних пет земаља Европске уније које нису признале Косово. Месецима их “дави” причом о чврстој позицији Србије, посебно око тада планиране “Косовске резолуције”, а сада, за тили час, испаде да је све то било лаж и замајавање.

Пре неколико дана ми је један високи дипломата Србије, службеник на Западу, признао да му је сада најтеже то: шта да каже колегама из оних пет земаља Европске уније које нису признале Косово. Месецима их “дави” причом о чврстој позицији Србије, посебно око тада планиране “Косовске резолуције”, а сада, за тили час, испаде да је све то било лаж и замајавање. Покушао сам да га утешим предлогом да може да каже  како он нема ништа са тим, али није помогло; човека је лично срамота, јер шта год сада да каже нико му ништа неће веровати. Како ли се тек осећају оне “Тадићеве писмоноше”, које наврат-нанос обиђоше планету молећи и уверавајући да се подржи резолуција Србије из “принципијелних разлога”? Многи су и поверовали да је тако, али показало се другачије. То је суштина. Савремена Србија је непоуздан партнер и Србији више нико ништа не верује. Србија је упркос свим притисцима, издајама и обманама имала пријатеље у свету и било је много земаља које су, ако ништа, имале разумевања за њене муке. Многе су биле спремне, и то су и чиниле, да се супротставе моћнима, ризикујући и своје принадлежности у међународној заједници, а сада – ништа, не важи. То ће имати дугорочне последице за Србију. Политички врх Србије је издао не само Србију, него и оне који су, на овај или онај начин, били на њеној страни.

Слично је расположење и међу онима за којима жуди садашња власт у Београду, и пред којима је спремна да жртвује све – Европској унији и Америци. Није само реч о старом уверењу да у Србији пролазе само притисци и јефтине уцене, него и масовно расположење, посебно у Европској унији, да се властима у Београду може свашта обећати, а без икакве обавезе да било шта буде испуњено. Од Београда се може тражити све, а за узврат није обавезно било шта дати. Такав је актуелни статус Београда у Европској унији.

Пре скоро годину дана ме је један западни дипломата, службеник у Београду, запитао зашто наши политичари толико лажу. Испричао ми је један, тада скорашњи догађај. Он лично је на неком пријему разговарао са једним министром у Влади Србије. Сутрадан је његов колега из исте амбасаде имао прилику да разговара са тим истим министром и то о истим темама. Потом су двојица дипломата, што је обичај у Западној дипломатији, укрстили своје белешке и установили да је само за један дан тај министар испричао две потпуно супротне приче о истим темама. Закључак Западних дипломата је био да тај министар Србије, уствари, лаже. Ја сам рекао том дипломати да тај министар не лаже. Првог дана што је причао, то је тада била прича естаблишмента. Увече је он био у неком кафићу и тамо срео своје партијске другове, и они су испричали неку другу причу коју је он онда, као верзију естаблишмента, сутрадан испричао том другом дипломати из исте земље. Значи, човек не лаже, него само преноси приче. А то што се приче од којих зависи судбина земље мењају свакога дана – то је друга тема, али човек није ништа слагао. То је слика данашњег вођења Србије и њене политике.

Бескрајно искуство људског живота нас учи да је у људској природи да суочавање са стварношћу неминовно долази после рушења илузија и судара са чињеницама. Што кажу стари Јевреји: “Кад се исцрпе све друге могућности, онда се ради поштено”.

Спољна политика је по правилу слика унутрашње политике, па је тако и у случају Србије. Сва фолирања и систем обмана из унутрашње преноси се и пренесен је и на спољну политику. Разлика је само у томе што обмане домаће јавности не могу проћи код оних у свету. Они само вешто користе склоност власти ка лажима за своје циљеве, и веома пажљиво креирају своје политичке потезе на основу те природе елите у Београду.

Бескрајно искуство људског живота нас учи да је у људској природи да суочавање са стварношћу неминовно долази после рушења илузија и судара са чињеницама. Што кажу стари Јевреји: “Кад се исцрпе све друге могућности, онда се ради поштено”. За очекивати би тако било да се доминантна политичка елита у Србији сада, после свих неуспеха и судара са реалношћу а поводом Косова и Метохије, коначно суочи и разуме реалност.

Мора се, међутим, признати да је пресудан утицај Запада и попуштање под уценама и претњама у Србији инсталирао Слободан Милошевић. На његовом канабету су се ређали мисионари и политичари са Запада, и то далеко важнији и проминентнији од ових који сада долазе у Београд. Нова власт је минулих десетак година наставила ту праксу.

Не заборавимо, и Милошевић је био безрезервно окренут ка Западу. Када би садашње власти, уместо емоција и оптужби, мало боље анализирале период Милошевићеве власти, врло брзо би схватиле да је он за Запад био сам изговор а не циљ и проблем. Једини циљ је Србија.

Пре свега, мора да разуме да се политика Запада, јер очигледно је за Београд само тај део света важан, према Србији није променила још од времена деведесетих година прошлог века. Ништа се, заиста, није променило. То је, само да подсетим, анти-српска политика темељена на урушавању Србије путем уцена и претњи, а у новије време и пљачки преко страних банака и такозваних инвестиција из иностранства, а под изговором демократско-тржишне транзиције. Мора се, међутим, признати да је пресудан утицај Запада и попуштање под уценама и претњама у Србији инсталирао Слободан Милошевић. На његовом канабету су се ређали мисионари и политичари са Запада, и то далеко важнији и проминентнији од ових који сада долазе у Београд. Нова власт је минулих десетак година наставила ту праксу. Другим речима, када је у питању виђење света и спољна политика, садашње власти Србије су, уствари, континуитет политике Слободана Милошевића. То је суштински проблем – континуитет Милошевићеве спољне политике. Не заборавимо, и Милошевић је био безрезервно окренут ка Западу. Када би садашње власти, уместо емоција и оптужби, мало боље анализирале период Милошевићеве власти врло брзо би схватиле да је он за Запад био сам изговор а не циљ и проблем. Једини циљ је Србија. И то је и даље “на столу” и зато и нема промене политике Запада према Србији, јер се верује да тај давни циљ још није остварен. Како рече један британски дипломата: “Још увек се од југа Србије до Суботице човек вози скоро цели дан”.

Олакшавајућа околност за Запад је и то што је јасно да је Србија и даље у основи недемократско друштво, па им је и то добар изговор. То што је западној политичкој бирократији одговарало да манипулацијама са председником Тадићем “избори”, такву каква је, “Косовску резолуцију” је само дневни посао, јер им одговара. Али, у званичним анализама је забележено да је све то урађено изван институција, да председник Тадић на то нема законско право и да је реч о понашању које није у складу са демократским устројством једног друштва. То мора да се разуме у врху власти у Београду.

Сасвим су природне такозване европске амбиције Србије. Она је део тог простора. Природно је и то што Србија жели да буде члан Европске уније. Али, мора да се реално сагледа какво је данашње стање Европске уније и који су основни токови у времену у којем живимо. Не би се требало љутити на све лажи и обмане које долазе из Брисела. Оне су инспирисане из Београда. И, наравно, не треба се љутити на Европску унију. Та интеграција је у дубокој кризи и није извесно шта ће на крају од тог пројекта и остати. Како то, међутим, Београд не види? На пример, месец дана пре договора шефице ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон и Бориса Тадића о “Косовској резолуцији”, лидер Немачке, најутицајније земље у Европи, Ангела Меркел је изјавила да после евентуалног чланства Хрватске нема више нових чланица. Неколико дана потом је у Београд послат “председник ЕУ”, Херман ван Ромпеј да то и потврди властима Србије. Он је чак тражио да се ЕУ постепено избаци из политичке комуникације у јавности. Упркос томе Београд пристаје на уцене “Косовске резолуције” и оправдава то чланством у Унији. Наравно, и Брисел то својим саопштењима подгрева, а како је већ речено, на основу уверења да се поводом Србије може свашта рећи и обећати а без икаквих обавеза. И онда у Београд долази комесар за проширење Штефан Филе да каже да има “европске перспективе”, али да све зависи од сарадње са Хашким трибуналом. Само дан после његове посете главни тужилац Трибунала, Серж Брамерц саопштава да је та сарадња слаба и недовољна. “Џаба сте кречили”.

Или, на пример, најновији политички хит каква је изненадна блискост са Турском. У ту блискост се чак полажу и велике регионалне наде. И то није реално. Турска јесте економски моћна и једним делом утицајна на Балкану, али треба бити реалан. Ако је Турска недавно прихватила да јој Европска унија наметне свог посредника за питање Курда, онда то није “озбиљна земља”. И што је још горе, тај посредник је Марти Ахтисари. Ваљда би требало да буде јасно каква је перспектива и какав је стварни статус те земље.

Шта још, заиста, треба да се деси па да се “прогледа”?

Шта још, заиста, треба да се деси па да се “прогледа”?

Када једна држава јавно обзнани да је њена политика да “ЕУ нема алтернативу”, онда је та држава унапред саопштила да је спремна да се жртвује зарад тог циља. И ту краја нема, заправо крај је када се промени та наопака политика. Read the rest of this entry »