Да ли само помињање страних посматрача у Рашкој отвара могућност репризирања косовског сценарија, ко толерише мрачну клерикализацију самозваног ајатолаха Зукорлића, те да ли је идеја отцепљења само лажна свилена бомбона у рукама муфтијиних следбеника?

Да ли у вези са пређашњим искуством, или пак најновијим превирањима, тек демографска слика Рашке се незнатно мења, али ипак мења, и то, и овога пута, на штету Срба, разуме се. О процесу денационализације једина је упозорила ДСС. На слици: Нови Пазар

Када је тек постављени француски амбасадор Жан-Франсоа Терал у Новом Пазару изјавио „Ово је моја прва посета Новом Пазару и моје је дубоко уверење да Београд није читава Србија, али да Нови Пазар јесте Србија“ – било је јасно да конзуларна времена тек долазе. И још нешто. Да се интерес великих сила у некој мери поклапа са аспирацијама муфтије Зукорлића. Но, тада и замисао о протесту 1.500 присталица Муамера Зукорлића, због идеје да се на земљи која наводно припада Вакуфу у центру Новог Пазара изгради обданиште, деловала је авангардно. Данас, после низа инцидената које ватреном реториком потпаљује Зукорлић и еха његових присталица који са малих екрана поручују „Расиме, Србине“, „Суљо, Србине“, „Срби четници“ као и „Алах је највећи“, јасно је шта је на уму имао Терал, те у којој мери је план регионализације Србије замишљен као шанса за аутономију региона и поступка етатизације.

У перспективи та шанса могла би да значи и стварање Великог Санџака, наслоњеног на Босну и Херцеговину. Није занемарљива у том смислу и чињеница, да је пре протеста одржана и ванредна седница Сабора Исламске заједнице у Србији, на којој је упућен позив Бошњачком националном сабору да убрза припреме за обнову аутономије Санџака, као и апел грађанима Санџака да се солидаришу у грађанској непослушности.

ПОТРЕБА ЗА ВОКЕРОМ

А све то, поготово после позива муфтије Зукорлића међународним посматрачима, са напоменом да су наводно кршене људске и верске слободе, да је непходно њихово присуство у Рашкој, и његове запаљиве реторике, на својеврстан начин понавља се сценарио који је био увод у сукобе деведесетих. У следу ових дешавања у Новом Пазару јасно је да се она не могу посматрати одвојено од косовског питања које је и покренуто на готово идентичан начин. Наиме, 1998. године на предлог Међународне заједнице, Србија дозвољава да међународни посматрачи – предвођени озлоглашеним Вилијамом Вокером, који је у сличним „мировним мисијама“ био у разним деловима света – дођу на Косово и Метохију, како би се наводно уверили да југословенске снаге безбедности не крше људска права Албанаца у Јужној српској покрајини. Међутим, уместо непристрасне оцене ситуације на КиМ, Вокерова комисија инсценирала је случај Рачак, који је, као што је познато, био кључан повод за бомбардовање СРЈ и недвосмислен увод у проглашење независности Косова и Метохије.

Управо је Београд, формирајући националне савете, са тако широким овлашћењима, у тренутку најжешће политичке, економске и културне офанзиве Турске на Балкан, предао у руке инструмент за будуће одвајање овога дела територије.

Наравно, по већ препознатљивом сценарију захтеви за аутономијом Санџака најпре ће бити представљени као прилагођавање европским стандардима и реалностима. Отуда и реализација пројекта пет статистичких региона.

Наравно, актуелна ситуација у Новом Пазару ни изблиза не подсећа на дешавања на Космету крајем деведесетих година прошлог века. Али, чињеница је да велики догађаји увек почињу мањим инцидентом… А протест мање групе присталица муфтије Зукорлића у Новом Пазару, сведочи да је управо о инструисаном инциденту реч.

Да ли у вези са пређашњим искуством, или пак најновијим превирањима, тек демографска слика Рашке се незнатно мења, али ипак мења, и то, и овога пута, на штету Срба, разуме се. О процесу денационализације једина је упозорила ДСС. Колико је с тим у вези чињеница да власт води политику регионализације, да је пристала на поделу Србије на пет статистичких региона, те да ли је само питање тренутка када ћемо са закашњењем констатовати да је држава ипак отишла „испод црвене линије очувања националних интереса“? За последње кораке санџачког муфтије, који се у последње време ангажује и политички, и који однедавно заговора аутономију за Рашку област, нема разумевања ни у самој Рашкој изван круга његових следбеника. Но, ако му није помагала, Србија га ипак није у томе ни ометала, тим пре што смо резолуцијом о Сребреници и Истамбулском декларацијом, те отварањем пута за турске инвестиције у регион у коме живи доста муслимана, само дали оквир за оно што ће уследити. Поред тога, управо је Београд, формирајући националне савете, са тако широким овлашћењима, у тренутку најжешће политичке, економске и културне офанзиве Турске на Балкан, предао у руке инструмент за будуће одвајање овога дела територије. Наравно, по већ препознатљивом сценарију захтеви за аутономијом Санџака најпре ће бити представљени као прилагођавање европским стандардима и реалностима. Отуда и реализација пројекта пет статистичких региона.

НЕОБУЗАДАНЕ ЖЕЉЕ МУФТИЈИНЕ

Резолуцијом о Сребреници и Истамбулском декларацијом, те отварањем пута за турске инвестиције у регион у коме живи доста муслимана, само смо дали оквир за оно што ће уследити.Фото: Ртв.бн

А све је, разуме се, кренуло са распадом Југославије, када је ислам у изневереном очекивању да се домогне дела колача, за ту мисију одабрао Муамера Зукорлића. Како је стање у целој Србији и ондашњој Југославији било ратно, некако је истовремено политички пут Сулејмана Угљанина (који је тада уз помоћ Алије Изетбеговића основао СДА у Новом Пазару), постао крајње атрактиван и за Зукорлићеву каријеру верског поглавара. Прецизније, управо је данашње упадљиво ћутање Сулејмана Угљанина одговор на сва питања о муфтијиној необузданој жељи да обједини политички и верски ауторитет у Санџаку. Јер, не треба заборавити, исти они инспиратори и финансијери екстремизма у и око Новог Пазара, пре свега сарајевски реис улема Мустафа Церић, потпомогнут новцем из Саудијске Арабије и неких других исламских центара моћи, данас помажу пребогатог муфтију Зукорлића, да уради оно што није својевремено урадио најћутљивији министар у влади Србије, Сулејман Угљанин, за кога је већ одавно речено у екстремистичким круговима у Сарајеву да је „издао ствар“. Требало би подсетити се и тога да је муфтија Зукорлић за првог председника Мешихата Исламске заједнице Санџака, биран исте године кад је Мешихат и основан.

Упоредо са функцијом председника Мешихата, Муамер Зукорлић је и санџачки муфтија, декан Исламске педагошке академије у Новом Пазару и вршилац дужности ректора Универзитета у Новом Пазару. Не треба заборавити ни то да је Зукорлић уписао и завршио последипломске студије у Либану, те да је члан Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. Ове, и неке друге чињенице указују на то да је муфтија Зукорлић заправо постао нека врста „протетике“, којом је надомештен недостатак неког побуњенички расположеног политичара, какав је некада био Сулејман Угљанин. Али, нити су то она времена, нити је Зукорлић оно што је био Угљанин. Отуда изјава Мухамеда Јусуфспахића да је Зукорлић „коров који су многи заливали“.

Исти они инспиратори и финансијери екстремизма у и око Новог Пазара, пре свега сарајевски реис улема Мустафа Церић, потпомогнут новцем из Саудијске Арабије и неких других исламских центара моћи, данас помажу пребогатог муфтију Зукорлића, да уради оно што није својевремено урадио најћутљивији министар у влади Србије, Сулејман Угљанин, за кога је већ одавно речено у екстремистичким круговима у Сарајеву да је „издао ствар“.

У свему томе као симптоматична намеће се чињеница да сви политичари, или верске вође које изазивају тензију на релацији муслимани-православци имају ту англосаксонску „позадину“. Чак и са српске стране, они који дижу тензију и познати су по негативном ставу према исламу склони су учитавању англосаксонских утицаја. Стога се чини да се на овај начин, подстицањем екстрема, дестабилизује држава и регион. А сваки догађај може бити повод да се температура повећа. Друго, не треба занемарити ни чињеницу да је велики новац прошао кроз Нови Пазар, који се налази на геополитички битном простору који повезује Србију (и Косово и Метохију), Босну, Црну Гору, а за његову контролу су заинтересовани моћни центри у свету. Јер контролисати Рашку, данас значи контролисати везу између Србије и Црне Горе, али још битније и путеве дроге.

ЧЕДИНА ПОДРШКА

Ситуација у којој се Рашка налази, наиме, веома је опасна, иако тренутно највероватније не води у неку директну ескалацију, већ има тежину теста за државу и истовремено представља врсту притиска пред заседање скупштине УН, на којој држава треба да изађе са својим предлогом резолуције. Како је Србија показала капитулантство изменивши садржај резолуције о Космету, у складу са захтевима Европске уније, покретачки мотив свима онима који би данас-сутра могли да играју на карту спремности наше власти на сваку врсту компромиса је стављен у употребу.

Али шта још говори случај последњег протеста? Држава је морала „замолити“ муфтију да повуче своје људе са улице да не би дошло до конфликта, што сведочи о томе да влада нема јасан став и да је склона попустљивости према оваквим екстремима, при чему су полиција и МУП остављени „ на чистини“. А чини се да у Србији Зукорлић нема отворену подршку никога осим Чеде Јовановића који се уплео у унутрашње муслиманске сукобе, очигледно замољен од неког моћника да помогне младом и ратоборном муфтији. На тај начин Јовановић ризикује имиџ либералног и секуларистички настројеног политичара јер подржава радикалног исламског вођу, док истовремено страствено критикује православну цркву да не би требало да се меша у политику. Дакле, ЛДП је подржао верског вођу који се не само директно умешао у политику већ и отворено прети сукобима. Такав ниво клерикализације незамислив је чак и међу католицима, а камоли међу православцима. Зукорлић је, с друге стране, познат и по везама са вехабијама, које се недавно у већем броју пресељавају из Босне у Нови Пазар, као и по настојању да се муслимани „реисламизују“. Тако се Чеда Јовановић, познат по нападима на СПЦ због наводне клерикализације, укључио у Зукорлићев радикално исламски пројекат, пружајући несебичну подршку човеку познатом по агресивној верској и националистичкој реторици најчешће усмереној против државе Србије.

Али на сцени су новац, моћ и територијалне претензије, као део шире геополитичке игре, па тек онда вера, која је и овде, као и у неким другим случајевима, предмет злоупотребе. Може се закључити да се Зукорлић заиста бори за власт унутар муслиманске верске заједнице и тог региона, али његове методе и радикализам (и сукоб око градње вртића када су његови људи блокирали град и напали полицију, што се могло претворити у крвопролиће), говоре да није само то у питању. Но, он није узрок већ последица политике трулих компромиса које Београд прави са њим. Имајући у виду да је његово понашање до сада било рационално, да се закључити и то да он у ову авантуру дестабилизације не би ушао без озбиљне подршке споља. Ослоњен на „надређеног“, а и идеолошки изузетно блиског Церића, који опет има јак „бекграунд“ у арапском свету, Турској и Америци, Зукорлић рачуна на помоћ Сарајева, турско присуство на Балкану, саудијске фондове и амерички стратешки благослов. Истовремено, обојица оптужују Србију за наставак геноцидне политичке прошлости.

Печат, 8. 9. 2010.