Доситеј Обрадовић је један од сто знаменитих Срба свих времена. Или, како написа Војислав Ђурић: “Две су епохе у историји српске културе: стара – од светог Саве до Доситеја и нова – од Доситеја до наших дана. Сава је први српски књижевник, Доситеј је први српски модерни књижевник”. Срби су га звали “Сократ наш” и “народни мудрац”, неки историчари књижевности рекли су за њега да је био Одисеј знаности. А други Прометеј са Балкана  и  Скит Анахарзис. Можда и корифеј свога рода. Једном ријечју – Доситеј је бесмртан. Учио је друге – али и себе.

Доситеј Обрадовић. Мотив са српске поштанске марке из 2007. године.

Након три године – био је у Грчкој, Албанији – враћа се пустолов  у Далмацију, јануара 1769. године. Далматинско тло додирнуо је у Задру.

На путу од Задра до Книна, у близини Надина, сусрели су се, чини се случајно, Доситеј и Спиридон Торбица. Овај потоњи, Драговићанин, на капеланији у Плавну, приволи Доситеја да пође код њега. “Ајде крашани” – рече ми – “са мном у Плавно. Ти знаш како је оно лепо и здраво место…” О љепоти Плавна потурица Усеин Мехмед Копчић (прослављени јунак при освајању Вране) рече: “Колико је равна поља Петрова, до гиздавог Дрниша, вилинскога Косова, богатога Книнскога Поља и плавањског бостан врта, то ти је перивој на свиету.”

Доситеј је прихватио позив, али није одмах отишао у Плавно, већ у Далматинско Косово да поздрави попа Аврама Симића. Тамо је било све како треба – у најбољем здрављу. Из Далматинског Косова одлази у Книнско поље гдје нађе протопопа Јована Новаковића тешко болесна. Недуго затим протопоп Јован Новаковић умире. О томе Доситеј каже: “на неколико недеља зовне ме из Плавна син његов поп Лазар да му дођем на погребеније где сам говорио похвално слово.”

Плавно је највеће и најсјеверније село у Далмацији. Налази се на самој тромеђи Босне, Лике и Далмације, између Личке и Унске жељезничке пруге. То је насеље 17 км сјеверно од Книна. Спомиње се од 1423. године. На више мјеста налазе се остаци утврђених праисторијских насеља. На Ђурића гробљу ( Међине ) пронађени су дијелови старохришћанског црквенога каменог намјештаја, с богатим плетерним украсом; ту је старохришћанско и средњовјековно гробље са стећцима. Над гудуром Туклеча налазе се остаци средњовјековне утврде, тзв. Турске каце, грађене у више наврата. Овдје је и тромеђа три царства: аустроугарског, млетачког и турског. Површина Плавна је око 64 КМ2. Надморска висина око 400 метара. То је питома долина, са много извора питке воде.

Основна школа "Доситеј Обрадовић" Плавно, пре него што је изгорела у пожару, 24/25. 12. 1972. године.

Према званичним  пописима број становника Плавна је: 1857. године 1731; 1869. године 1825; 1880. године 1680; 1890. године 1984; 1900. године 2059; 1910. године 2294; 1921. године 2059; 1931. године 2403; 1948. године 2573; 1953. године 2719; 1961. године 2519; 1971. године 2414; 1981. године 1925; и 1991. године, прије “Олује (04.08.1995. ) 1618 становника.

У Плавну је 27. јуна 1941. године дигнут  устанак. У њему је радила и помагала избјеглице из Босне и Херцеговине мис Аделина Павлија Ирби, за вријеме Устанка у Босни и Херцеговини 1856. године. Из Плавна је вођена вода у Бурнум. Бурнум је легијски стационарни гарнизон на средини цесте Книн – Кистање, негдје на граници села Радучић и Ивошевци. Народ га је звао Тројанград, Шупљај или Шупља црква. Више у књизи Бориса Илаковца, “Римски акведукти на подручју сјеверне Далмације”, Археолошки музеј Задар и Свеучилишна наклада Либер, Загреб 1982. године. На велику жалост, након  “Олује” Плавно је готово пусто.

Старији за осам година, мудрији, образованији и потакнут љубављу и пажњом пријатеља, прије свега Аврама Симића и Јована Новаковића, добио је нову снагу и мотивацију да ради и ствара за добробит српског народа.   Претпоставља се да је Доситеј био у Плавну већ маја или јуна 1769. године. Јула те године – сигурно. Поуздан доказ за ову тврдњу представља писмо[1] Доситејево упућено јеромонаху Теодосију из Плавна, 12. јула 1769. године.

Колико поштовања и љубави уноси у односе с Теодосијем говори и почетак писма: “Преподобњејши во јермонасјех, господине Теодосије, радуј сја о г(оспо)дја! О Теодосије, мој слатки друже, гдје ћу ти писати, шта ли писати, што ли оставити?… Немој ме, слатки, заборавити, да не сниду о бољезнију во гроб. Пошљи ми писмо на Симеона Курајицу; он бо знати будет где либо буду.” [2]

Писмо Доситејево монаху Теодосију.

На слици: Факсимил писма Доситеја јеромонаху Теодосију[3]

Ову Буквицу Доситеј је посветио Спиру, сину Симеона Стефановића мосхопољскога, другу Буквицу под насловом “Ижица” објавио је Севастијан Илић у Карлштату 1830. године. Севастијан Илић појашњава у предговору да је  текст “Ижице” у оригиналу, посредством браће Теодора и Георгија Милеуснића,  добио од Димитрија Владислављевића из Трста. У вези с њеним настанком Доситеј је, како се види и из претходног факсимила,  забиљежио: “Писата у школи плавањској, при церкви свајатаго в. мученика Георгија, марта 16, 1770.” Значи, у марту 1770. године завршио je своју “другу Буквицу” – Ижицу – низ по азбучном реду распоређених поука. “Ижица” је подијељена на три дијела: политически, парадигматически и митически.

Овај начин писања ( мисли се на “Ижицу” ) био је чест у грчкој црквеној књижевности. “Ижица” то је поучно дјело мисли и изрека које су сређене по алфабетски, закључно са Y ( “Ижица” ). Од овога је  “Ижица” и добила име.

У четвртом чланку “Ижице”  ( “буки… прво” ) , велики просвјетитељ се вратио на  прву “Буквицу”, у којем каже: “Много размишљај и задуго расуждавај; немој се преварити ондје  гди се не надаш. Нијесам се ни ја надао  да ће бити жао  неком што сам у првој “Буквици” писао да се гордост може сакрити под дебелим  и крупним расам. Дакле, брате, нити је корист говорити за крупне дебеле  расе, нити за красне и лијепе  дуге манторосе, нити за дренопољске добре коње. Дакле, најбоље је мучати!” Захваљујући актуелности и примјењивости у реалном животу, “Ижица” је по објављивању брзо стекла широку читалачку публику, посебно у средњим и нижим слојевима друштва. Поуке из ње и данас су непревазиђене. За живот “Ижице” велике заслуге има и Севастијан Илић, који је својим предговором дао, несумњиво, велики допринос. Високодостојни Доситеј је своје списе дијелио народу по вољеној Далмацији.

Једна од шест спомен плоча које су 1961. године постављене у Книнској крајини поводом 150 година од смрти Доситеја Обрадовића.

У предговору[4] “Ижици”  Севастијан Илић, између осталог, написа: “Црква[5] она јест дом молитвени христијана источног вероисповеданија. Њој  противуположена  кућа јест дом  парохијални. За црквом лежи кућа црквена ( с црквом  заједно зидана ), у којој је “богодани обрадоватељ”  наш пребивао и неискусну дечицу учио. “Планине су – вели преч. Г. Алексијевић – около села, од истока, запада, севера и југа, које су Плавно од свуда затвориле. Два она потока, што мимо куће и цркве  (која после Доситеја  распрострањена, са звоником снабдевена и обновљена ) протичу и мали полуостров изображавају, служе к умноженију дражести романтическог предела овог.” Онај изнад куће више цркве жуборноверугајући поточић зове се Плејинац, а овај амо, низ цркву веружно-урчајући и с оним на ушћу сеоске равнице сливајући се и отичући, зове се Башинац. Свуд  онаоколо има сад 244 куће, 1619 душа ( 1827 ) нашег православног исповеданија.

Од сад ће, дакле, и теби чест и хвала, славно село Плавно, приличити, у ком се неисправљена “Буквица” поправила и, ползе ради рода, ова приуготовила. Вама ћемо, добри Плављани[6], благодарношћу обавезани бити,  који сте младог Банаћанина, вратившег се из Смирне,   с топлим срдцем у наручје своје примили, о њему бригу имали и о науку његову отимајући се радосно га придржавали.”

Да ли је рукопис “Ижице” сачуван ? Постоји могућност, јер је 1991. године о њој писао Радован Ковачевић, дописник “Политике” из Далмације. Слиједећи факсимил даје нам наду и истовремено задатак надлежним органима да покушају откупити рукопис овог значајног дјела српске историје, поготово Срба са западне стране Дрине.

О рукопису Доситејеве Буквице у Ријеци

Школа коју у “Ижици” спомиње Доситеј Обрадовић, по свему судећи је Братска кућа. То је приземна малена стародревна кућица у којој је славни Доситеј учитељевао. Кућа је била покривена храстовом шиндром, а изнутра је подјељена на два одијељења. Прво су чинили доста велико предсобље и кухиња са неизбјежним и традиционалним огњиштем, а друго је собица гдје је живио Доситеј.

Најумнији Србин 18. вијека у Плавну има личну библиотеку која му је, практично, опсесија: “… колике књиге стоје ми над главом, неке мени природне – славјанске, неке јелиногреческе, а неке италијске, и како ми тацименте (тихо) вичу ми, говорећи: “Читај нас, не држи нас залуду будући нас донио из Смирне и из Венеције. Читај нас, пролазе дни, пролази младост, протрчава време”.” [7]

Боравећи у Плавну Доситеј је учитељевао, нашим прецима давао основе писмености. О томе, као и о самом мјесту службовања, прота Саво Накићеновић написа: “…до ње је кућа Браска, која има лијепу и часну успомену, у њој је становао и поучавао Плавањску дјецу први српски учитељ у Далмацији, а први министар просвјете у Србији, филозоф Доситеј. У овој је згради написао своју “Ижицу”. Као мила успомена још се уздржава храстић, испод ког би љети Доситеј изводио дјецу да их подучава у хладу. Многи Срби родољуби, кад дођу, уберу за успомену по листак овога Доситејева храстића”.

Овај се храстић осушио, али родољубиви прота Петар Петрановић, парох у Плавну, усадио је одмах до тога осушенога храста други млади храстић. Дакле, успомена на Доситеја не блиједи. И крајем 20. вијека становници Плавна су радо освјежавали успомену на Доситеја.

Жалосно је и историјски погрешно што су политички моћници, због свог дневно политичког и личног интереса, осамдесетих година двадесетог вијека, промијенили назив школе у Плавну у  Основна школа “Вељко Влаховић”[8]. Аутор овог рада писао је и тражио помоћ од многих институција, да се ово исправи, али до 4. августа 1995. године то урађено није!? Ваљда ће генерације иза нас исправити ову бруку и срамоту !? О овој теми писао сам и у тексту који је објавила “Политика” 07. 08. 1990. године.

Спомен – плоча Доситеју Обрадовићу на Братској кући на гробљу код цркве Св. Ђурђа у Плавну. Ова плоча је постављена искључивом заслугом свештеника у Плавну, Крста Максића. Свештеник Максић је на служби у Батајници, где тренутно живи највише Плавањаца.

Боравак у Плавну био је за филозофа, књижевника и учитеља доста тежак. У својој “Ижици” о томе каже: “… у студеном Плавну не има ништа, ван да би прге од кукуруза или пуленте, а бели се гра штеди за празнике”. Такође, у писму Симеону Стефановићу, Доситеј сам говори о условима свога живљења у Плавну: “Ко је то видио и чуо, могао је познати да ја много посла имам и да отњуд јесам беспослен и да велика нужда принудила ме јест провести неколико времена у једној кући, у којој би се човек сакрио лети од врућине, а не зими од студени, у кући са свијех страна отвореној и пуној воде и снега”. Ово више него довољно говори у каквим је условима живио и стварао Доситеј Обрадовић.

Његов пријатељ Симо (Симеон) Стефановић је за свога сина Спиру дао преписати Косовску Буквицу. То је Доситеја обрадовало, и дало му нову снагу и инспирацију да у Плавну, напише плавањску “Ижицу”.

У “Ижици”, осим грчких ријечи, има још и локалних израза и провинцијализама, које разумију само Далматинци. Ево неких: драча – багрем, бодљикав жбун, вареника – слатко млијеко, биљац – вунени покривач; италијанских: дота, тимун, бонаца… Те ријечи, и поред смјењивања многих власти  и окупација, остале су до  данас.

У вријеме Доситејевог боравка у Далмацији, посебно у манастиру Драговић, политичке прилике су биле веома лоше.

"Братска кућа" у којој је боравио Доситеј. Недалеко је био храст под којим је обављао учитељску делатност.

Илустрације ради наводимо примјер бестијалне мржње према Србима задарског надбискупа Викентија Змајевића. Овај католички свештеник се свом жестином окомио на православни живаљ Далмације. Наиме, у свом дјелу у 12 глава, “Огледало истине” исказује отворену мржњу према Србима. О њима, између осталог, написа: “Народ суров и дивљи, али без ичега племенитога и поносног…” Те: “А какав је управо карактер наших Срба, који су постали наследници оних афричких чудовишта на жалост Божије цркве и на пропаст државе”. Исто тако, Змајевић  православље назива “страшна куга”. Magnum crimen – најблаже речено.  Овакви ставови и понашања изазвали су огорчен отпор покорности латинском бискупу.

Напада га, такође, Никола Томазео. У листу Gazzetta di Venezia, бр. 69 из 1845. године, пишући о новом часопису Зора далматинска користи прилику да нападне Доситеја. Између осталог наводи: “Доситеј Обрадовић јединствен је човјек, али се није знао ослободити предрасуда које су биле узрок да је противник римске цркве. Побркао је са тим предрасудама француска начела прошлог вијека, али га ипак треба заслужним за словенску књижевност. Он је узимао басне од Грка и Нијемаца, али је у њих уткао поуку, прилагодивши их управо потребама словенског народа, за који је писао.” Но, Божидар Петрановић не сједи скрштених руку, већ пише текст у одбрану Доситеја и то на талијанском језику у Српско – далматинском магазину  ( 1845, X, 114 – 116 ). Петрановић се не слаже са Томазеом и каже: “Карактер и начела овога значајнога човјека треба учити  из његових дјела. Ко их је прочитао и схватио , увјериће се да је Обрадовић дубок и разборит, пун одушевљења за истину и врлину, далек од верских предрасуда. Штавише, нема можда ни једне странице у његовим баснама и у његовој аутобиографији у које он није уткао начела разумијевања и толеранције. Никада он није фанатик за своју веру.” Нормална ствар добро је познато: ко те не воли свашта ти говори. О Доситејевом раду у Далмацији похвално се изражавао и рођени Плавњанац Данило Дане Петрановић. Тако у дјелу Доситије ( не Доситеј ) Обрадовић,  о посмртној му стогодишњици 1811 – 1911[9] , Петрановић истиче да је Доситејев рад био веома плодан, а утицај велик. Посебно наглашава Доситејеву жељу и потребу да све пише на народном језику. Такође наводи и податак да Срби у Угарској, у 18. вијеку имају 400 школа. Петрановић се у наведеном дјелу позива и на Павла Шафарика који каже: “У душевно – моралном погледу, Доситије је један од најплеменитијих људи који су се икада родили у српском народу. Упркос упорничкој ћуди, Обрадовићев дух оплодио је срца хиљадама Срба, дигао их на нов живот духовни  и његова ће неизгладљива успомена живјети вјечито код потомака његових.”

Млетачки камен међаш који означава тромеђу Далмације, Лике и Босне.

Доситеј се у Далмацији сусрео и са бившим парохом у Бенковцу, Симеоном Кончаревићем, човјеком који је изразио непоколебљиву вјерност српском роду, вјери и имену. Кончаревић и њему слични нису признавали никакву покорност латинским бискупима. О људима Книнске крајине, а можемо рећи и за Буковицу и Равне Котаре, Јован Цвијић каже: “…људи живог духа и танане интелигенције, обдарени живом и разноврсном осјећајношћу, они се често поводе за својом маштом која је врло жива и богата, као и за импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају улогу другога реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихов национални и индивидуални понос. Овај човјек не вјерује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је вјера непомућена, поуздање безгранично”.[10]

За вријеме боравка у Плавну, Доситеј обилази све значајније манастире у Далмацији: Драговић, Крку и Крупу. Одлази и у многа друга мјеста да држи проповједи. Од многих са којима се дружио два пута спомиње попа Маука са Отона.[11]

О људима Книнске крајине ( које је изузетно цијенио и волио ) остави цртицу: “Ови свештеника не само фамилије њиове но и парохијални народ, сви су то трудољубиви, добри, правдољубиви и поштени људи. При опредељеној плаћи, што ми је свак за своје дете на месец давао, по њиховом установљењу и обичају, кад би ко довео своје дете, донео би ми две мерице пшенице и две оке масла и један велики сирац. Баш сам живио, као да су ме под аредну узели били, и кад би код једнога ручао, морао би код другога вечерати.”

ЛИТЕРАТУРА:

1. Доситеј Обрадовић, Сабрана дела III“, Просвета, Београд, 1961,
2. Мала библиотека Матице српске  у Дубровнику, књига 1, Штампа Српске дубровачке штампарије, Дубровник 1911,
3. Јован Цвијић, “Балканско полуострво и јужнословенске земље“, Београд 1967, стр. 71,
4. Миливоје Бегенишић и Пејо Вучелић, Доситеј Обрадовић, Ириг, 1971, 10, стр. 131 – 167,
5. Архив Српске академије наука и уметности, Историјска збирка бр. 1409.
6. Писмо јеромонаху Теодосију нађено је међу папирима Павла Соларића.

Упутнице:

[1] Од  Доситејеве преписке сачувано је 119 писама и то 101 које је он писао другима и 18 које је примио.

[2] По свему судећи ради се о човјеку који је 1779. године био парох у Врлици. Умро је у Сињу 04. јануара 1784. године. Пријатељство Доситеја и Симеона наводи нас на закључак да је Доситеј и живио у Кураицама !?

[3] Писмо је преузето из “Доситеј Обрадовић, Сабрана дела III“, Просвета, Београд, 1961.

[4] Предговор је написан у Карлштату 16. јула 1830. године.

[5] Црква Св. Великомученика Георгија ( Ђурђа ) саграђена је 1618, а обновљена 1794. године.

[6] Ми кажемо Плавањци и у Плавну а не Плављани и у Плавном.

[7] Доситеј Обрадовић, “Ижица”, “Сабрана дела III”, “Просвета” Београд, 1961. године.

[8] 1971. у СФРЈ је било 27 основних школа које су носиле Доситејево име ( Миливоје Бегенишић и Пејо Вучелић, Доситеј Обрадовић, Ириг, 1971, 10, 131 – 167 )

[9] Мала библиотека Матице српске  у Дубровнику, књига 1, Штампа Српске дубровачке штампарије, Дубровник 1911.

[10] Јован Цвијић, “Балканско полуострво и јужнословенске земље“, Београд 1967, стр. 71

[11] Отон је село између Плавна и Пађена. Туда је Доситеј пролазио приликом својих обилазака манастира Крупа, Крка и Драговић. Источно од цркве је група кућа породице Маук.