Ових дана, у току је велико (по)спремање „последњег херојског упоришта“ српске Владе у виду измене Резолуције која је поднета Генералној скупштини УН. Да ли поднета Резолуција заиста представља израз херојске борбе за очување државе, “црвену линију” последњег отпора, пред последњу жртву обећаним геополитичким интеграцијама, или Резолуција представља врхунац скројеног волунтаризма, који у конкретном случају иде толико далеко да се претвара у супротност зацртаног циља.

Ђорђевић: "Из увода Резолуције види се да она проблем Косова и Метохије своди на последице једностраног проглашења независности Косова од Србије. Наиме, у Резолуцији се истиче „... свесна да није постигнут договор између страна о последицама једностраног проглашења независности Косова од Србије“. На основу наведеног, јасно је да предмет интересовања Србије јесу само последице једностраног проглашења, а не правна или политичка дозвољеност једностраног проглашења, који у овом случају представља еклатантан пример сецесије, да не говоримо о узроцима једностраног проглашења. Из овог дела види се да сама Србија (као међународно правни субјекат) ограничава могуће преговоре са другом страном само на последице једностраног проглашења. Зар ово није у потпуном складу са намерама спонзора независности Косова, да се евентуални преговори сведу само на техничка питања?" На слици: Заседање Генералне скупштине ОУН. Фото: Википедиа

Односно, колико су црвене, “црвене линије” српске Резолуције?

Из увода Резолуције види се да  она проблем Косова и Метохије своди на последице једностраног проглашења независности Косова од Србије. Наиме, у Резолуцији се истиче „… свесна да није постигнут договор између страна о последицама једностраног проглашења независности Косова од Србије“.

На основу наведеног, јасно је да предмет интересовања Србије јесу само последице једностраног проглашења, а не правна или политичка дозвољеност једностраног проглашења, који у овом случају представља еклатантан пример сецесије, да не говоримо о узроцима једностраног проглашења. Из овог дела види се да сама Србија (као међународно правни субјекат) ограничава могуће преговоре са другом страном само на последице једностраног проглашења. Зар ово није у потпуном складу са намерама спонзора независности Косова, да се евентуални преговори сведу само на техничка питања?

Додуше теме о техничким питањима нису ни тако нове, нити тако неприхватљиве за српску страну. Подсетимо да техничка питања, као један мост између две непомирљиве позиције, своје назнаке имају још у Споразуму о придруживању и стабилизацији из 2008. године. Наиме, ССП, као двострани уговор између земаља чланица ЕУ и Србије, пун је одредби које утврђују обавезу Србије за успостављање добросуседских односа са другим државама региона (члан 6, члан 10), обавезу јачања регионалне стабилности (члан 17), закључивање регионалних споразума и уговора (члан 10, члан 15, члан 16). Подсећамо да је, чланом 15. и чланом 16. ССП-а, утврђено да „ће Србија започети преговоре са државама које су већ потписале Споразум о стабилизацији и придруживању“, а одредбама члана 17. предвиђено да „Србија треба да закључи конвенцију о регионалној сарадњи са сваком државом кандидатом за приступање ЕУ, у било којој од области сарадње обухваћених овим споразумом!“. Наведено указује да је, још потписивањем ССП-а, Србија преузела обавезу да закључи конвенцију о регионалној сарадњи и са тзв. Републиком Косово. Ово директно произилази из чињенице да је тзв. Републику Косово, у тренутку потписивања ССП-а, већ признало 18 земаља чланица ЕУ, наравно потписница ССП-а. Идентична обавеза Србије произилази и из члана 83. ССП-а, у коме се Србија обавезује да закључи споразуме о „реад мисији“ са државама које су у процесу стабилизације и придруживања.

У наставку Резолуције се потпуно несхватљиво истиче следеће: „…водећи рачуна о чињеници да једнострана сецесија не може да буде прихватљив начин за решавање територијалних питања!“. Ни једна резолуција која је донета о проблему Косова не помиње територију нити територијална питања. Чак и Резолуција 1244 територију помиње само у смислу територијалног интегритета Србије, исту чак стављајући у оквире Повеље УН, Хелсиншког завршног документа, док се проблем Косова у Резолуцији 1244 своди на „значајну аутономију и знатну самоуправу на Косову!“.

У наставку Резолуције се потпуно несхватљиво истиче следеће: „…водећи рачуна о чињеници да једнострана сецесија не може да буде прихватљив начин за решавање територијалних питања!“.

Ни једна резолуција која је донета о проблему Косова не помиње територију нити територијална питања. Чак и Резолуција 1244 територију помиње само у смислу територијалног интегритета Србије, исту чак стављајући у оквире Повеље УН, Хелсиншког завршног документа, док се проблем Косова у Резолуцији 1244 своди на „значајну аутономију и знатну самоуправу на Косову!“.

Оваква Резолуција сама своди питање самоопредељења на територијално питање.

Питање самоопредељења јесте питање које спада у домен људских, пре свега, мањинских права и никада није имало (барем не јавно) изражен територијални карактер.

На овај начин сами сугеришемо потребу да се са терена права пребацимо не на компликован терен политике, већ на терен прагматике која би се окончала договором око територија или границе територија. На првом месту треба рећи да чланови 10, 11 и 13 Повеље не овлашћују Генералну скупштину да расправља о територијалним питањима, јер је разговор или договор о територијалним питањима увек ствар inter partes.

С друге стране, оваква Резолуција сама своди питање самоопредељења на територијално питање. Питање самоопредељења јесте питање које  спада у домен људских, пре свега, мањинских права и никада није имало (барем не јавно) изражен територијални карактер. Српска Резолуција сама своди питање иначе спорног права на самоопредељење Албанаца на Косову и Метохији на територијално питање. На овај начин се демонстрира у суштини један политички став: да смо спремни на разговоре, преговоре и трговину око територије. На другој страни је и само међународно право, као и прокламовани циљеви међународне заједнице који у потпуности одвајају право на самоопредељење од територијалног интегритета државе. Ваља подсетити на одредбе Париске повеље за нову Европу, из новембра 1990. године: „Потврђујемо равноправност народа и њихово право на самоопредељење у складу са Повељом УН и одговарајућим нормама међународног права, укључујући и оне које се односе на територијални интегритет држава.“

Наравно, овде је на делу грешка у погледу свођења проблема. Наиме, српска Резолуција, проблем Косова и Метохије неоправдано своди на категорију територијалног питања. Међутим, та политика ту не стаје, она иде и даље, па и непостојећи проблем људских права потпуно неразумно своди на територијално питање.

У савременом међународном праву, материја људских права, или категоризација проблема као проблематике људских права, одавно нема више никаквих веза са територијалним питањима. Уосталом, и универзална Декларација о правима човека, из 1948. године, обухвата само класична грађанска и политичка права. На овај начин, српска Резолуција иде, руку под руку, са једним идеолошким концептом међународног права који људска права своди на право на самоопредељење, а самоопредељење на сецесију. Све ово се касније претвара у прекрајање територија. Примена овог идеолошког концепта је своје исходиште, додуше знатно касније, имала у једном инструменту који на срећу није заживео, а који је познат као неодобрена хуманитарна интервенција.

Пренебрегава се чињеница да међународно право државну територију третира као један од основних елемената правне личности једне државе, те да се територија у међународном праву, па и у међународним односима (макар у оквирима УН), не може третирати одвојено од питања суверенитета.

И најблажи поглед на историјат развоја људских права у међународном праву, након Другог светског рата, показује у коликом је раскораку  оваква Резолуција са највећим дометима међународног права.

При том се пренебрегава чињеница да међународно право државну територију третира као један од основних елемената правне личности једне државе, те да се територија у међународном праву, па и у међународним односима (макар у оквирима УН), не може третирати одвојено од питања суверенитета. Нажалост, српска Резолуција показује колико је јефтина државна територија Србије, која и за Србију представља монету за поткусуривање са припадницима мањине који се крију иза (иначе спорног) права на самоопредељење.

Став 2.  Резолуције гласи: „Позива стране да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања…“.

Из наведеног је потпуно јасно да је Србија спремна да преговара и о територијалном интегритету.

Једино што у Резолуцији представља конкретну чињеницу, јесте позив на решење територијалног питања. И управо се у овој реченици налази највећа слабост српске Резолуције.

Такође су спорни наводи из става 2. Резолуције. Став 2. гласи: „Позива стране да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања…“. Из наведеног је потпуно јасно да је Србија спремна да преговара и о територијалном интегритету. Наиме, насупрот циљевима Србије, као што је то несумњиво статус Косова, циљеви у Резолуцији су одређени као миран дијалог, безбедност и сарадња у региону. Ваљда је неспорно да можемо да апстрахујемо претпоставку да није спорно да постоји једно питање у вези са Косовом и Метохијом које за нас није отворено. То је питање да ли Косово и Метохија може да буде независна држава и да ли може да буде ван Србије. Наведена одредба, у ставу 2.  Резолуције, представља јалов покушај да се кроз позивање на фразе и општа места, проблем сведе на позив на нове разговоре и добијање узајамно прихватљивог решења, наравно у оквиру наметнутог дискурса који је омеђен „мирним дијалогом“, „безбедности у региону“ или „сарадњом у региону“, све у оквиру напред наведеног решавања територијалног питања. Наравно, сва ова општа места указују да  Резолуција обилује „корисним нејасноћама“. Иако корисне нејасноће представљају правило у различитим уговорима и декларацијама, посебно у оним којима се окончавају сукоби или решавају тешки проблеми између држава, искуство указује да корисне нејасноће по правилу одговарају и служе на првом месту онима који ће бити у прилици да дају обавезујуће тумачење одредби резолуције. Због тога је тешко објаснити толику количину нејасноћа у овој Резолуцији. Као да се из искуства тумачења Дејтонског споразума или Резолуције 1244 ништа није научило.

Оваква Резолуција, не само да представља издају српских интереса, већ представља издају пријатеља. Ту се мисли на бројне чланице УН које су одолеле притиску да признају Косово.

Једино што у Резолуцији представља конкретну чињеницу, јесте позив на решење територијалног питања. И управо се у овој реченици налази највећа слабост српске Резолуције. И управо се у тој реченици, која представља најбољи знак одустајања Србије од свих зацртаних циљева (знаних и незнаних), налази узрок следујућег пораза. И то пораза како у виду самог гласања, тако и пораза (не)постојеће политике Србије. Међутим, оваква Резолуција, не само да представља издају српских интереса, већ представља издају пријатеља. Ту се мисли на бројне чланице УН, које су одолеле притиску да признају Косово, а које (додуше из прикрајка) широм отворених очију будно прате борбу Србије. Јер из ове “борбе Давида и Голијата”, они сами извлаче поуке о сопственом кретању, о будућности не само УН, већ и о будућности међународног права, па и о будућности међународног мира.

Резолуција је уједно последњи симбол поражавајуће политике која прети да српску борбу за очување државе претвори у потпуни колапс. Данашња Резолуција, која је спорна и формално и суштински, је последњи показатељ да Србија не само да не препознаје сопствене “црвене линије”, већ да исте никада нису ни постојале.

Границе нашег лутања одређују наши непријатељи (на срећу). Наша борба, односно привид борбе, у суштини није ништа друго него најобичније лутање: најпре од људских права до сецесије и самоопредељења, од самоопредељења до територијалног питања, а затим лутање у сфери политике, од Савета безбедности до МСП-а, од МСП-а до Генералне скупштине, кроз све лагуме међународне заједнице.

Све наведено јасно показује да се Србија налази на опасној странпутици са оваквом Резолуцијом. Она је уједно последњи симбол поражавајуће политике која прети да српску борбу за очување државе претвори у потпуни колапс. Данашња Резолуција, која је спорна и формално и суштински, је последњи показатељ да Србија не само да не препознаје сопствене “црвене линије”, већ да исте никада нису ни постојале.