Зашто Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичари некада блиски Демократској странци Србије, сада страсно бране Тадића и Јеремића? И да ли су они, можда, ипак у праву?

Драгомир Анђелковић: „`Лакмус папир` који говори о патриотизму државног врха, и истинитости њихових `намера` да одбране Косова, оличен је у прихватању мисије ЕУЛЕКС, чиме су косовско-метохијски Срби умногоме препуштени албанским сецесионистичким институцијама, као и у муњевитом враћању амбасадора у земље које су признале тзв. косовску државност."

Слободан Антонић сматра да би Тадић „мирно могао да истакне НАТО заставу на Скупштини или да се рукује са Тачијем, а да му у политичком смислу не фали ни длака са главе.“ Надам се да није у праву. И Александар Обреновић имао је апсолутну власт, и није било наговештаја да ико може да му се супротстави, па сви знамо да је на крају морао да плати цену својих поступака. Самовољни властодршци свашта могу да ураде, али у својој охолости нек не забораве да, иако је народ у стању много тога да истрпи, никада се не зна када ће његовом стрпљењу доћи крај. А Срби не желе да уђу у НАТО, као што им је мрско и то што официјелни Београд саучествује у стварању тзв. Косовске државе.

Ко није уверен да наши властодршци баш то раде, нек прочита серију текстова објављених у неколико последњих бројева „Печата“, у којима се доказује да је тако. Као и неколико текстова Слободана Антонића и Ђорђа Вукадиновића, у којима се оправдава „косовска политика“ Бориса Тадића. И нек из свега тога, укрштајући аргументе, закључи шта је истина. А ја ћу сада, тек уз летимичан осврт на раније „обрађена“ питања, написати коју реч о манипулацијама, „реалном патриотизму“, новој и старој српској политичкој мисли, политичким аналитичарима.

ПРАВИ И ЛАЖНИ ТЕСТ

„Лакмус папир“ који говори о патриотизму државног врха, и истинитости њихових „намера“ да одбране Косова, оличен је у прихватању мисије ЕУЛЕКС, чиме су косовско-метохијски Срби умногоме препуштени албанским сецесионистичким институцијама, као и у муњевитом враћању амбасадора у земље које су признале тзв. косовску државност. „Лакмус папир“ представља непоштовање одлуке Министарства трговине (из времена Коштуничине владе) о спречавању промета производа који на неки начин указују на тзв. државност Косова (на већини гаранција које иду уз увозне производе сада се налазе и ознаке „државе“ Косово). Такође, патриотски тест са негативним исходом је и медијско стереотипно приказивање Срба са севера Косова као криминалаца.

Тачно је, иако звучи прилично патетично, да „мала српска дипломатија“ не може да изађе на крај са онима који у миру настављају агресију започету 1999. године. Међутим, проблем је што наша власт и не покушава да се истински одупре агресорима. А и зашто би? Они су јој омогућили да преузме државно кормило. Нису америчке дипломате и српски тајкуни саставили ову Владу да би бранила територијални интегритет Србије, већ да би постепено навела нацију да прихвати отмицу Косова.

Чини ми се да није баш „много интелигентно“ веровати да амерички намештеници стварно систематски контрирају интересима Империје. А рећи да је „тест“ њиховог патриотизма то да ли ће учинити или неће, нешто што у суштини и није битно, делује манипулативно. То има таман онолико смисла као и ускликнути: „Ајде да се окупимо око Тадића пошто нам свој патриотизам демонстрира тиме што се није одрекао Аранђеловца!“ Нико тај град од Тадића и не тражи, као што Вашингтону и није пресудно важно, шта год у оквиру режиране представе причао, како ће официјелни Београд поступити у вези са предложено резолуцијом.

Тадић резолуцију формално неће повући.

Од прворазредног значаја за САД је нешто друго – чињеница да је после избора 2008. године наш нови естаблишмент пристао да иде путем који води ка постепеном довођењу Србије у безизлазан положај.

То је суштина са које се преусмерава пажња.

Отуда, Тадић Резолуцију – то Антонић добро зна – формално неће повући (иако ће, по свему судећи, на неки начин саучествовати у њеној делимичној промени). Од прворазредног значаја за САД је нешто друго – чињеница да је после избора 2008. године наш нови естаблишмент пристао да иде путем који води ка постепеном довођењу Србије у безизлазан положај. То је суштина са које се преусмерава пажња.

КОЛАБОРАЦИЈА И ИЗДАЈА

Иако се „Тадић не може аболирати за друге политичке грешке – од Војводине, преко Сребренице, до геј-параде“, због – како сматра Антонић – храброг супротстављања вољи Америке по питању Косова, он се „не може сагледати као једнодимензионални издајник“. Без обзира на то што се не слажем са Антонићевом оценом „косовске политике“ актуелног режима, слажем се са његовом оценом – која изгледа да му се у аналитичком нијансирању омакла – начелног карактера владајуће гарнитуре. Издајници су издајници, без обзира да ли имају једну или три димензије. Но, с друге стране, треба да разликујемо колаборационисте од суштинских издајника!

Израз колаборација има следеће значење: „Сарађивати са непријатељима своје земље, а поготово окупационим снагама“. Колаборациониста некада сарађује са окупатором зато што мисли да је то за земљу, у околностима у којима се нашла, најмање штетно. Значи, иако су то формално, нису сви колаборационисти и суштински издајници. Ипак, неретко то јесу. Издајници су кад год су суштински спремни да прихвате подређивање интереса своје земље ономе ко је њу (посредно или непосредно) окупирао, уместо да са њим само тактички сарађују, како би купили време или умањили националну штету. Сада смо стигли до нашег случаја.

Издајници су издајници, без обзира да ли имају једну или три димензије.

Но, с друге стране, треба да разликујемо колаборационисте од суштинских издајника!

Можда актуелни режим не може окупаторима ефикасно да се супротстави када се ради о отмици наше јужне Покрајине, али не мора дубински да ради на промени (препарирању) српског идентитета. Како каже и Антонић, Тадић је почео да попушта захтевима Вашингтона „на културном и симболичком плану (предаја културе у руке другосрбијанаца, декларација о Сребреници, геј парада, итд).“ Сада не можемо да повратимо Косово, али ако окупаторима препустимо и своје душе, онда то нећемо хтети да учинимо ни онда када буду наступиле боље геополитичке прилике. Ако је тако, а јесте, више се не ради о колаборацији у функцији опстанка, већ о поистовећивању са агресором.

О СТАРОЈ И НОВОЈ ПОЛИТИЧКОЈ МИСЛИ

Драгомир Анђелковић: "Антонић говори о вредносним разликама између `старе` и `нове` школе `српске политичке мисли`. `Стару патриотску мисао, која је доминирала у делу владајућих кругова деведесетих,` – како каже – `одликовала је, често, бруталност, ароганција, безобразлук, параноично коришћење теорије завере’, и монополисање патриотизма. Видевши учинак свега тога, Антонић је са групом интелектуалаца одлучио да покуша да утемељи тзв. нову српску политичку мисао „која би била много пажљивија, изнијансиранија, оштроумнија и широкогрудија“. На слици: Слободан Антонић. Фото: radioniagara.net

Какав нам је режим – то знамо. Не наглашавам због њега разлику између колаборације и издаје. Време је да у том контексту проговоримо о „Новој српској политичкој мисли“, неко време светионику српског „рационалног патриотизма“ и политичке аналитике.

Током 90-их година, многи који су били опозиционо настројени, изгубили су осећај за нијансе, па нису правили разлику између режима и нације. Ако непријатељство према првом и нису пројектовали на друго, неретко су прекомерно сарађивали са страним непријатељима српског народа, односно њиховом „петом колоном“ у Србији. Једна ствар је ако се са њима, у неком случају, оствари известан вид изнијансиране и посредне сарадње у борби против режима који се сматра штетним, а друга је са њима се у неком смислу интегрисати и бити од њих финансиран. На жалост, тако је поступио „један круг патриотских интелектуалаца“, који је „средином деведесетих, покушавао да изгради нову српску политичку мисао“.

Они су се одвојили од „Српске политичке мисли“ и основали часопис назван „Нова српска политичка мисао“. Ту се није радило о концепцијским и политичким разликама о којима говори Слободан Антонић (а које он препознаје и у садашњем спору између критичара и апологета „косовске политике“ Бориса Тадића“). У питању није било ни „нијансирање патриотске мисли“, већ лични сукоби и отпочињање колаборације како би био створен сопствени истраживачко-издавачки центар (који ће касније бити допуњен и сајтом). „Српска политичка мисао“, ко сумња нек погледа њене бројеве из средине деведесетих, далеко од тога да је била непатриотска или ирационално патриотска. НСПМ је током првих година свог постојања, у патриотском погледу далеко заостајао за СПМ.

Антонић говори о вредносним разликама између „старе“ и „нове“ школе „српске политичке мисли“. „Стару патриотску мисао, која је доминирала у делу владајућих кругова деведесетих,“ – како каже – „одликовала је, често, бруталност, ароганција, безобразлук, параноично коришћење ,теорије завере’, и монополисање патриотизма (често у сасвим утилитарне сврхе)“. Видевши учинак свега тога, Антонић је са групом интелектуалаца одлучио да покуша да утемељи тзв. нову српску политичку мисао „која би била много пажљивија, изнијансиранија, оштроумнија и широкогрудија“.

Не желим да сумњам у њихове добре намере, али ме чуди да неко говори о превазилажењу бруталности, ароганције и безобразлука, као свом циљу, а ради тога је правио савез са онима спрам чијих злодела све мане нашег режима из деведесетих делују као „мачји кашаљ“. НСПМ је дуго био финансиран од стране прворазредног представника старе и нове антисрпске мисли, Ђерђа Сороша, односно његовог „Фонда за отворено друштво“. И то није све, „Нова српска политичка мисао“ неко време чак је излазила и као специјално издање „Времена“, београдског недељника који је током деведесетих година ствари углавном посматрао из перспективе српских непријатеља. Ради се о „Времену“ из доба док је – како је рекао познати „србољуб“ Филип Давид – „одржавало дух и уверења које је заступао његов оснивач Срђа Поповић“. А тај адвокат, не само што је потписник захтева „светских интелектуалаца“ за бомбардовање Београда, већ је 1994. године изјавио за загребачки недељник „Глобус“: „Нема мира док Србија не буде војно поражена“.

Не желим да сумњам у њихове добре намере, али ме чуди да неко говори о превазилажењу бруталности, ароганције и безобразлука, као свом циљу, а ради тога је правио савез са онима спрам чијих злодела све мане нашег режима из деведесетих делују као „мачји кашаљ“.

О ПАТРИОТИЗМУ И ВЛАСТИ

Марк Твен је једном рекао да патриотизам подразумева „подржавање своје земље увек, а владе само онда када то заслужује“. Иако се многи читаоци с тим неће сложити, сматрам да утемељивачи НСПМ нису погрешили зато што су током друге половине деведесетих одлучили да делују радикалније опозиционо. Смета ми што су ради тога систематски сарађивали са српским непријатељима, и „петом колоном“ која је радила против своје земље а не само режима. Но, и ту се, без обзира на све, радило о обичној колаборацији а не о издаји. НСПМ ни пред крај деведесетих није био на истим позицијама као другосрбијански јуришници.

Анђелковић: „Марк Твен је једном рекао да патриотизам подразумева `подржавање своје земље увек, а владе само онда када то заслужује`. Иако се многи читаоци с тим неће сложити, сматрам да утемељивачи НСПМ нису погрешили зато што су током друге половине деведесетих одлучили да делују радикалније опозиционо. Смета ми што су ради тога систематски сарађивали са српским непријатељима, и „петом колоном“ која је радила против своје земље а не само режима. Но, и ту се, без обзира на све, радило о обичној колаборацији а не о издаји." На слици: "Последњи портрет Марка Твена", детаљ са платна Елдорадо Џелија из 1904. године.

Штавише, НСПМ је постепено дошао на чврсте патриотске позиције. Они који су Антонића и Вукадиновића оптуживали за то да је еволуција њихових ставова била условљена чињеницом да је Коштуничина влада могла да им пружи разноврсну подршку – од финансијске потпоре јавних предузећа НСПМ-у, до потпуног отварања медија двојици аналитичара који неко време нису силазили „са малих екрана“ – мислим да не сагледавају читаву слику. На основу анализе њихових текстова, може се закључи да је и без тога, односно пре тога, дошло до извесне промене у њиховим ставовима. Како год било, постепено је рођен патриотски НСПМ, коме смо се прикључили и за који смо стотине аналитичких текстова објавили – несумњиво много више него Антонић и Вукадиновић који су, како је време ишло, углавном преносили своје чланке публиковане у другим медијима –Бранко Радун и ја, а камоли још и Саша Гајић, Душан Ковачев, Василије Мишковић и други аутори који више не пишу за НСПМ. У то нема сумње, неупоредиво више текстова на сајту НСПМ-а, из његове истински патриотске епохе, објавили су данашњи стални сарадници „Печата“, „Видовдана“ и Фонда „Слободан Јовановић“, него садашњи активни аутори НСПМ-а.

После промене власти 2008. године, НСПМ је полако кренуо ка новом режиму, и сукцесивно губио сталне сараднике. Мада, ни такав искорак НСПМ-а, чини ми се, није нешто што треба осудити. Иако је отужно када се политичка убеђења често мењају, ипак свако има право на свој став. Уосталом, „реалне патриоте“ настоје да учине нешто добро за земљу, без обзира на то ко је на власти. Ако је изводљиво да допринесу да нови властодршци, колико-толико, раде патриотски (или бар да не пређу црвену линију која раздваја колаборацију од издаје), легитимно је да им се приближе. На страну и, до неке границе разумљива, потреба да се у новим околностима обезбеде финансије за деловање издавачко-истраживачког центра, који тешко може да опстане на строго профитним основама.

Легитимно је, како је истакао некадашњи потпредседник САД-а, Калвин Кулиџ, „залагање за сопствене интересе кроз борбу за интересе земље“. Међутим, не делује ми патриотски подржавати оне који раде против интереса земље, а бити у пуној мери свестан ко су и шта чине. После онога што су урадили са Војводином, Сребреницом и културно-просветном политиком, свакоме коме је стало до српских националних интереса, јасно је ко су људи који сада воде Србију. Једна ствар је била сарађивати са режимом до тада, а друга после свега тога. Питам се, зашто онда оне који су бескрупулозни извршиоци национално-штетне политике наметнуте из Вашингтона, и даље, и то сада још снажније, бране аналитичари који за себе мисле да су „реалне патриоте“? Шта стоји иза њихове актуелне интелектуалне колаборације са разарачима Србије? И да ли се објективна политичка аналитика састоји у непринципијелном савијању кичме и преобликовању уверења, у духу изреке: „Ко на владу, с њим у параду“?

Питам се, зашто онда оне који су бескрупулозни извршиоци национално-штетне политике наметнуте из Вашингтона, и даље, и то сада још снажније, бране аналитичари који за себе мисле да су „реалне патриоте“?

РЕЧИ И ДЕЛА

Знам да су многи читаоци збуњени расправом око (не)патриотског односа нашег државног врха према Косову и Метохији. И то, не зато што добро мисле о Тадићу и Јеремићу, већ стога што у њиховим очима Антонић и Вукадиновић имају патриотски кредибилитет. Но, како је у упечатљивом тексту „Издаја као позив“, објављеном на сајту „Видовдан“ (www.видовдан.орг), рекао некадашњи аутор НСПМ-а, Василије Мишковић: „На страну сада речи. Важна су дела“. Видимо шта ради наш актуелни режим, а од његових „реално-патриотских“ браниоца чујемо да је доказ исправности његове „косовске политике“ то што га, наводно, Империја напада. Мислим да је аутор споменутог текста убедљиво указао да то није тачно. Но, и да јесте, битно је како се САД односи према питањима од кључног значаја за опстанак режима. Ево за крај неколико реченица из наведеног текста:

Вашингтонска порука Тадићу сасвим је јасна: добро си радио и добићеш паре. Па зар је онда важно шта се из САД или Енглеске, наводно, српској власти поручује поводом Косова? У питању су пропагандне фразе, а токови новца говоре ко за кога ради. Толико о „реалном патриотизму“ и искреној одбрани Косова.

Сви знамо да је ММФ упрегнут у кола америчког империјализма. Не само да служи промоцији економске политике која одговара САД-у, већ је и средство преко кога Вашингтон врши политички притисак. Наводно због економских разлога кочи се споразум неке земље са ММФ-ом, док она не прихвати одређене политичке услове. Када поклекне, онда се напрасно нађе неко решење тј. она добије потребан новац. Јуче је шеф мисије Међународног монетарног фонда, Алберт Јегер, током разговора са премијером Мирком Цветковићем … истакао да је “Србија у претходном периоду водила добру и одговорну фискалну политику”. Вашингтонска порука Тадићу сасвим је јасна: добро си радио и добићеш паре. Па зар је онда важно шта се из САД или Енглеске, наводно, српској власти поручује поводом Косова? У питању су пропагандне фразе, а токови новца говоре ко за кога ради. Толико о „реалном патриотизму“ и искреној одбрани Косова.

Интернет портал “Печат”, 2. 9. 2010.