Немачки шеф дипломатије Гвидо Вестервеле саопштио је званичном Београду, оно што се могло наслутити још 1999. године, а што је било очигледно 2001. године: да Србија наводно може рачунати с европском перспективом само ако у догледно време призна независност самозване косметске државе и да у наредних 10 година наша земља уопште неће ући у ЕУ чак и ако призна ову нову „државу“.

Коста Чавошки: Државни управљачи су упорно и систематски стварали илузију и обмањивали властити народ да су Србији отворене европске „перспективе“, те да ће, по цену великих уступака, ући у ЕУ са својом целокупном територијом, укључујући и Косово и Метохију.

После извршене агресије Атлантског пакта на СР Југославију, а још за владе Слободана Милошевића, писац овог прилога имао је прилику да чује шта западне силе имају намеру да учине с окупираним Косовом и Метохијом. То нам је на свом предавању саопштио један мађарски професор, који нам је рекао да је разговарао с већим бројем утицајних западних политичара и државника и да су га сви они уверавали да ће Космет бити независна држава. Много уверљивији доказ да ће управо тако бити, а да се од Србије прави сива зона која никада неће ући у Европску унију, била је неоспорна чињеница да су Американци своју базу Бондстил на Космету изградили од тврдог материјала у намери да је користе деценијама.

Оно што нас је коначно морало уверити да ће Космет бити самозвана независна држава јесте тзв. Привремени уставни оквир Косова, који је прописао Ханс Хекеруп, специјални представник генералног секретара Уједињених нација и по којем су 17. октобра 2001. године одржани први косметски избори под окупацијом. Он је био тако срочен као да је та покрајина без икакве, па ни симболичке везе са СР Југославијом и Србијом. Чак ни име наше земље није било поменуто. Ни то, нажалост, није било довољно, па су наши потоњи државни управљачи упорно и систематски стварали илузију и обмањивали властити народ да су Србији отворене европске „перспективе“, те да ће, по цену великих уступака, ући у ЕУ са својом целокупном територијом, укључујући и Косово и Метохију.

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Требало је да прође још девет година па да оно што се наслућивало јуна 1999. године по окупацији Косова и Метохије, а што је било очигледно 2001. године, наши главари јавно чују крајем августа 2010. године током посете немачког министра иностраних послова Гвида Вестервелеа. Том приликом саопштено нам је, што изричито што између редова:

сурову, али очекивану истину саопштио нам је Гвидо Вестервеле када је у разговору са студентима Београдског универзитета рекао да се Београд мора суочити с реалношћу, тј. независношћу косметске „државе“. „Независност Косова је реалност, а помирење је улазница у Европску унију“. . А да би то и насмејаном и добро расположеном Борису Тадићу било сасвим јасно, он је заправо рекао: „Признајте независност Космета, ако хоћете у ЕУ“. Вестервеле је још додао да је мишљење Међународног суда правде, које је баш наша влада прва тражила, једнозначно потврдило независност Косова, те да је „географска мапа југоисточне Европе исцртана и завршена“. На слици: Председник Борис Тадић прима награду "Квадрига" коју му је деделила угледна НВО "Радионица Немачка".

1. да Србија наводно може рачунати с европском перспективом само ако у догледно време призна независност самозване косметске државе и

2. да Србија у наредних 10 година – времену до којег допире наш поглед – уопште неће ући у ЕУ чак и ако призна ову нову „државу“.

Ту сурову, али очекивану истину саопштио нам је Гвидо Вестервеле када је у разговору са студентима Београдског универзитета рекао да се Београд мора суочити с реалношћу, тј. независношћу косметске „државе“. „Независност Косова је реалност, а помирење је улазница у Европску унију“. („Правда“ од 27. августа 2010.). А да би то и насмејаном и добро расположеном Борису Тадићу било сасвим јасно, он је заправо рекао: „Признајте независност Космета, ако хоћете у ЕУ“. Вестервеле је још додао да је мишљење Међународног суда правде, које је баш наша влада прва тражила, једнозначно потврдило независност Косова, те да је „географска мапа југоисточне Европе исцртана и завршена“ („Политика“ од 27. августа 2010.).

Сутрадан у Приштини Вестервеле је био још јаснији. Рекао је да су „независност Косова и његов територијални интегритет чињеница“ и да је „мапа Балкана већ исцртана“. И што је још важније, да ће Немачка и даље подржавати и промовисати „Косово да оно што пре буде члан европске породице“ („Политика“ од 28. августа 2010.), пошто је будућност Косова у оквиру ЕУ. А да би показао каква је „перспектива“ наших несрећних сународника, он се није састао с представницима косметских Срба у Косовској Митровици, који не признају самозвану независност Космета и имају локалне органе власти сагласно Уставу и законима Републике Србије, него са нашим несрећним сународницима грачаничке енклаве, који су, немајући куд, пристали да изађу на локалне изборе расписане после самозваног проглашења независности Космета и конституишу општинску управу у оквиру такве „државе“.

ЕВРОПСКА „ПЕРСПЕКТИВА“

После ових Вестервелеових речи и стављања до знања с којим ће Србима на Космету званичници ЕУ једино разговарати, остаје још да покажемо да Србија заправо и неће ући у ЕУ, бар не у време до којег допире наш поглед. Ако је веровати немачком министру иностраних послова, европску „перспективу“ подједнако имају и Србија и самозвана косметска држава, што значи да Србија може ући у ЕУ само без Косова и Метохије, пошто би и косметска „држава“, требало истовремено да уђе у ЕУ као и остатак Србије.

За разлику од министра Вестервелеа, који пружањем европске „перспективе“ замајава наше главаре и обмањује нашу јавност, његова шефица владе, канцеларка Ангела Меркел, била је недавно савршено јасна: после приступања Хрватске ЕУ неће више бити нових придруживања. А када она то каже, то је и последња реч доклегод ова генерација званичника буде управљала водећим земљама ЕУ.

Сутрадан у Приштини Вестервеле је био још јаснији.

Рекао је да су „независност Косова и његов територијални интегритет чињеница“ и да је „мапа Балкана већ исцртана“.

Поставља се одмах питање зашто Вестервеле баш у овом тренутку „отвара“ Србији тако широку европску „перспективу“ кад од уласка Србије, и без Космета, у ЕУ нема ни говора. Он је дипломата којем је дозвољено да се послужи не само лукавством него и преваром, а од оне друге стране зависи да ли ће она на то насести или неће. Он најпре настоји да издејствује промену садржине резолуције, коју је наша влада предложила Генералној скупштини УН, тако да она у свему одговара политици ЕУ и интересима косметских Арбанаса, што би за нас било равно саморањавању. Други његов циљ за нас је већ кобан. Како баш не може да јавно обећа да ће Србија за 10-15 година сигурно ући у ЕУ кад он више не буде на садашњем положају, његов циљ је следећи: да од Бориса Тадића издејствује брзо признање независности самозваног Космета, а да овај за узврат испослује за Србију статус вечитог кандидата за ЕУ, да би с том кандидатуром опет обмануо наивне и лаковерне бираче и са „напредњацима“ добио следеће изборе. Све у свему, обострана превара српског народа била би у следећем: захваљујући брзом признању независности косметске „државе“, Србија би и даље била на „европском путу“, иако до краја тог пута никад не би стигла.

УЗАЛУДНИ УСТУПЦИ И ПОНИЖЕЊА

Чак је и Чедомир Јовановић запазио да су разлике између странака, чије су вође Немци позвали на радни ручак, све мање.

Када после свега што се догодило и открило тешко да ико ко је доследан (о државништву и родољубљу и да не говоримо) може сада пожелети да крња Србија уђе у ЕУ, постало је савршено јасно да су се сви они који и даље проводе „европску оријентацију“ већ помирили с губитком Косова и Метохије и да су наше несрећне косметске сународнике пустили низ воду. Стога нимало не изненађује што је чак и Чедомир Јовановић запазио да су разлике између странака, чије су вође Немци позвали на радни ручак, све мање. И он је вероватно приметио да су „напредњаци“ већ зрели и презрели да са својом „европском оријентацијом“ уђу у српску владу по милости ЕУ.

А када неки нови и „напреднији“ главари – не дај Боже! – испуне и тај услов, отвориће се питање Војводине, питање Рашке и ко зна шта још до далеке 2025. године.

Једно је ипак сигурно:

ЕУ ће нас уцењивати доклегод међу нашим властодршцима буде оних који су спремни да тим уценама подлежу.

Нама једино преостаје да упитамо не само оне који су сада на власти или се припремају да ускоро дођу на власт, него и све оне који су владали овом земљом од 2001. године, због чега су чинили толике кобне уступке и пристајали на срамна и неподношљива понижења да бисмо, поред осталог, били и на том европском путу. Зашто је прихваћен Привремени уставни оквир Косова који је био противан нашем Уставу и добро схваћеном државном интересу? Зашто су наши сународници на Косову и Метохији уопште позивани да се упишу у нове бирачке спискове и изађу на косметске изборе који су очигледно водили успостављању друге албанске државе на Балкану? Због чега су чак четири поглавара српских држава – Слободан Милошевић, Милан Милутиновић, Милан Мартић и Радован Караџић – изручени Хашком трибуналу да би Слободан Милошевић био у њему жртва судског убиства? Зашто су скоро сви водећи југословенски и српски генерали – Драгољуб Ојданић, Небојша Павковић и Владимир Лазаревић – више генерала Војске Републике Српске и многи други виши официри и челници органа власти испоручени хашком Минотауру, а да су при том многи били присиљени да на то наводно добровољно пристану? И због чега се још увек грозничаво трага за генералом Ратком Младићем?

Сада се показало да је све то било узалуд, јер се на том нашем европском путу испречио још један услов који се неодложно мора испунити – признање самозване косметске државе. А када неки нови и „напреднији“ главари – не дај Боже! – испуне и тај услов, отвориће се питање Војводине, питање Рашке и ко зна шта још до далеке 2025. године.

Једно је ипак сигурно: ЕУ ће нас уцењивати доклегод међу нашим властодршцима буде оних који су спремни да тим уценама подлежу.

Магазин Печат