Само десет дана пошто је дошао у Србију, Гвидо Вестервеле, министар иностраних послова Немачке, удао се за свог изабраника са којим се воли још од 2004. године. Read the rest of this entry »

Једна ствар је прилично сигурна – наредне српске парламентарне изборе сигурно неће одлучивати дубоко залагање за европске интеграције, а поене на Унији себи може да обезбеди једино опција евроскептика предвођена Коштуницом. До таквог резултата довела је, пре свега, политика саме ЕУ, односно њено континуирано уцењивање и, можда још битније, омаловажавање Србије. Read the rest of this entry »

Пјотр Ахметович Искендеров: "Запад је унапред – још крајем 2005. године – обећао албанским сепаратистима независност. Тада је и `Међународна контакт група`, која се бавила Косовом, уз прећутну сагласност руске дипломатије, фиксирала три позната `не` , која су касније уграђена у основу `Ахтисаријевог плана` о надгледаној независности Косова: `не` подели покрајине, `не` њеном прикључивању некој од суседних држава, и главно `не` – повратку на ситуацију 1999. године."

Усвајање заједничке резолуције Србије и Европске уније у Генералној скупштини о почетку „дијалога“ између Београда и Приштине добило је закономерни наставак. Председник Србије још није успео ни да напусти Њујорк, а западни архтекте косовске независности су преко Врховног комесара Европске уније за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон затражили од српских власти да одмах иза „а“, каже и „б“. Другим речима, да се зарад реализације високе одлуке што је могуће пре седне за преговарачки сто са албанским властима Косова, на равноправној основи. „Што пре – то боље“ – већ не кријући свој менторски тон, ултимативно је изјавила српској страни госпођа Ештон, чије изјаве су објавила сва водећа српска периодична издања. По њеним речима, „Европска унија је понудила своју помоћ у организацији преговора између Београда и Приштине“, чији је циљ „припрема обе стране за напредовање у правцу ЕУ“ и каснија „ликвидација свих препрека на путу европске интеграције“. При том Европска унија намерава да учествује у датим преговорима на пуноправној основи са својом групом експерата. (1)

Председник Тадић је такође оптимистички расположен. По његовим речима, неопходно је започети преговоре о питањима, која „би брзо могла донети резултате, с тим да се створи добра атмосфера у дијалогу“ о „свим преосталим нерешеним питањима“.

Сличне изјаве остављају чврст осећај већ виђеног. Преговори уз посредништво – прецизније речено, уз директно и очито некорисно учешће – Брисела, уверавања у добре намере, позивање на „техничка питања“ која подлежу брзом решавању – све је то већ виђено у 2006-2007. години. Тада је западна заједница покушавала да примора Србију да путем неколико рунди преговора у Бечу потпише споразуме са албанским сепаратистима у овој или оној форми независности Косова – под надзором, прелазној, условној или некој сличној. Српска страна тада је такође пришла преговорима – како јој се чинило – потпуно наоружана. Уз учешће истакнутих међународних правних експерата проанализирани су постојећи у свету модели аутономије – од Аландских острва до Квебека, и од Гренланда до различлитих аспеката дејтонског мировног решења за Босну и Херцеговину. Међутим, у току вишемесечних преговора странама није пошло за руком не само да израде оквирни споразум о статусним питањима, него макар и да потпишу правно обавезујуће документе о заштити српских цркава и манастира на Косову. Ево како је једном приликом прецизно „илустровала атмосферу дијалога“, каква је владала на тим преговорима, садашњи изванредни и опуномоћени амбасадор Србије у Русији, тада отправник послова српске амбасаде Јелица Курјак: „Срби предлажу, албанци кажу – не, Срби опет предлажу, албанци опет кажу – не. Албанци на све одговарају са – не. Осим независности Косова не прихвата се ништа, апсолутно ништа“ (2)

Разлог за неуспех бечких преговора добро је познат. Запад је унапред – још крајем 2005. године – обећао албанским сепаратистима независност. Тада је и Међународна контакт група“, која се бавила Косовом, уз прећутну сагласност руске дипломатије, фиксирала три позната „не“ , која су касније уграђена у основу „Ахтисаријевог плана“ о надгледаној независности Косова: „не“ подели покрајине, „не“ њеном прикључивању некој од суседних држава“, и главно „не“ – повратку на ситуацију 1999. године. Ово последње аутоматски је означавало пристанак Русије , а и Србије (која је прихватила принципе Контакт групе као датост) на немогућност повратка Косова под јурисдикцијуз Београда. И та тако једноставна комбинација је и претворила у фикцију све преговоре који су потом следили.

Европска унија, која наступа у улози координатора преговора, не само да практично признала независност Косова, него је за албанске сепаратисте написала и покрајински устав, који је усвојен 2008. године. У том документу се већ у првом члану наглашава, да је такозвана „Република Косово независна, суверена, демократска, јединствена и недељива држава“

Која то питања Србија намерава да реши у току најновијег дијалога – имајући у виду да је Европска унија, која наступа у улози њиховог координатора, не само практично признала независност Косова, него је за албанске сепаратисте написала и покрајински устав, који је усвојен 2008. године. У том документу се већ у првом члану наглашава, да је такозвана „Република Косово независна, суверена, демократска, јединствена и недељива држава“ (3) Та формулација, а такође јасна изјава министра унутрашњих послова Косова Бајрама Реџепија о томе, да Приштина у току дијалога не намерава да са Београдом разматра „питања, скопчана са статусом или унутрашњим пословима Косова“, – чини беснмисленом сваку рачуницу и наду Београда у „добру атмосферу“ дијалога. Наравно, председник Тадић, шеф српског министарства спољних послова Вук Јеремић и други прдставници српског естаблишмента могу сасвим искрено сматрати статус Косова једним од „нерешених питања“. Међутим, тешко да ће са њиховим мишљењем рачунати координатори предстојећег дијалога. А то значи да ће преговори поново, као и у 2006-2007. години, кренути на колосеку који погодује албанским властима Приштине и њиховим западним покровитељима, а не Београду. Није случајно, без обзира на формално учешће у преговорима Европске уније, што ће последњу реч у њиховој припреми изговорити САД. Државни секретар САД Хилари Клинтон планира да посети Београд 12. октобра како би, како признају сама српске средства информисања, још једном „притиснула“ Србију. (4)

Тешко да је све горе речено тајна за актуелне власти Србије. А то значи да учешће Београда у преговарачакој фарси има другачији циљ од покушаја да се приморају Приштина и Београд на дезавуисање косовске независности.

Тешко да је све горе речено тајна за актуелне власти Србије. А то значи да учешће Београда у преговарачакој фарси има другачији циљ од покушаја да се приморају Приштина и Београд на дезавуисање косовске независности. Управо тај, истински циљ, очигледно је и имао у виду Борис Тадић, када се ових дана ограђивао да усвојена у Генералној скупштини ОУН 9. септембра заједничка резолуција Србије и Европске уније о неопходности дијалога о косовским проблемима „задржава неутралност у питању о статусу Косова“ (5).Управо такву „неутралност“ у односу на Косово и косовске Србе и жели да „зацементира“ владајућа у Србији прозападна коалиција – која уобичајено плива на таласу САД и Европске уније.

Фонд Стратешке културе, 29. 9. 2010.

Упутнице:

____________

[1] Политика, 23.09.2010.

[2] Косовска мина у Европи? Дискусије. М., 2006. С.11.

[3] KushtetutaeRepublikëssë Kosovës. Prishtinë, 2008. F.1.

[4] Blic, 27.09.2010.

[5] Tanjug, 25.09.2010.

Тадићева влада је вероватно очекивала нешто боље и планирала је да следи повољно мишљење МСП-а и да апелује на Генералну скупштину да подржи обнављање преговора о статусу Косова, што би вероватно омогућило Србији да поврати бар северни део Косова, чије је становништво већински српско. Read the rest of this entry »

Драгомир Анђелковић: "После неповољне одлуке МСП-а, српска влада је Генералној скупштини УН упутили резолуцију. Њену срж је представљало то да Београд прихвата да је проглашење независности Косова у складу са међународним правом, али да не прихвата и једностран начин на који је то учињено."

У јеку предизборне кампање 2008. године, шеф косовске мисије ЕУ, Питер Фејт, изјавио је да за даље предузимање потеза – несумњиво срачунатих на то да буде испуњен Ахтисаријев план – потребно сачекати исход српских избора. Том приликом је позвао Србе да изаберу владу “којој ће приоритет бити ЕУ”. На његове речи, у страху да оне не отрезне бираче, реаговао је Борис Тадић, али, иако је успео да замагли њихово значење, није могло да умањи њихов значај. Човек на терену задужен за изградњу косовске државе, проговорио је о томе ко је за њега пожељан партнер у Београду. Наравно, то не значи да се садашњи режим, пре него што је то постао, експлицитно договорио са евроатлантским центрима моћи да обави оно што су желели у вези са Косовом и Метохијом. Уосталом, то и није битно. Важно је да је макар прећутно прихватао да води Србију у смеру у коме они желе. И за то је био награђен. Током предизборне кампање и у вези са формирањем владе, енергично је подржан од стране Вашингтона и Брисела. Њихова помоћ је била пресудна да преузме власт.

Ипак, режим је покушао да не обави поверени задатак по аутоматизму, већ тако да пред народом и историјом сачува образ. Зато је и пробао да извуче, или бар да створи основ да то касније учине, нешто што његови страни ментори нису били ради да му дају. После неповољне одлуке МСП-а, српска влада је Генералној скупштини УН упутили резолуцију. Њену срж је представљало то да Београд прихвата да је проглашење независности Косова у складу са међународним правом, али да не прихвата и једностран начин на који је то учињено. Парадокс је требало, у складу са предлогом српске стране, да буде превазиђен проналажењем обострано прихватљивог решења. Другим речима, Београд је нешто тражио како би озваничио једнострани чин Приштине. “Компензациони пакет”, који је желео да издејствује, вероватно је, уз економске, лично-партијске и евро-интеграционе уступке, укључивао и северни део Косова.

Но, Вашингтону није било ни на крај памет да допусти да Србија задржи и делић онога што Америка сматра својим ратним пленом. Зато су САД, као и европски савезници те велесиле, бурно реаговали. А наш режим, пошто је схватио да је наљутио менторе, преко ноћи је урадио све што је од њега тражено. Добили смо евроатлантску резолуцију преобучену у српско рухо. У њој није било ни помена неприхватљивости једностране сецесије. Београд је покорно кренуо путем којим ћемо убрзано стићи до пуног прихватања фактичке независности “целовитог” Косова. Дошло је време да, без изврдавања, реализује обавезе произашле из макар начелног ако не и прецизног “косовског споразума”.

Он је подразумевао фактичко прихватање косовске независности када се за то стекну услови, тј. када грађани Србије, уз асистенцију власти, прихвате “нову реалност”. Додуше, могуће је да је Београду остављена теоријска могућност да јужна Покрајина буде подељена. Но, како је време пролазио, Американци су све чешће и гласније говорили: суверенитет и територијални интегритет Косова су недодирљиви. Схвативши ту поруку, пошто је недавно добио грдњу, режим се одлучио да у потпуности плати цену подршке. Више му није допуштено да из унутар-политичких и историјских разлога фингира одбрану целог Косова, односно помишља на његову поделу. За утеху, не мора формално да призна Косово, а то убудуће може да користити као “доказ” свог “патриотизма”. Као што ће фактичко признавање Косова правдати потребом за побољшањем услова у којима живе тамошњи Срби, односно чињеницом да је неприхватљиво да они буду таоци албанско-српских територијалних спорова.

Пошто је недавно добио грдњу, режим се одлучио да у потпуности плати цену подршке. Више му није допуштено да из унутар-политичких и историјских разлога фингира одбрану целог Косова, односно помишља на његову поделу.

У октобру ове године започеће нови преговарачки циклус између Београда и Приштине. Теоријски, преговори ће се водити о техничким питањима, тј. о нормализацији односа у вези са питањима од значаја за живот грађана. ЕУ инсистира да се спорови у тој сфери разреше, и то је један од услова за даље европске интеграције Србије. Но, проблем је што се техничка питања и те како одражавају и на статус Косова. Када Београд призна, а очито је прихватио да то учини, косовске таблице и личне исправе, школске дипломе и разна документа издата од стране косовских институција, учиниће велики корак ка фактичком признању Косова. А када се регулишу спорна питања у контексту трговинских односа, тј. како буде потпуно нормализован промет роба преко административне границе (уз решавање царинских и пореских питања), односно примењен Централноевропски уговор о слободној трговини (CEFTA) (што је такође императив који намеће Брисел), Београд ће имати много мање основа да оспорава “државност” Косова.

Када се регулишу спорна питања у контексту трговинских односа, тј. како буде потпуно нормализован промет роба преко административне границе (уз решавање царинских и пореских питања), односно примењен Централноевропски уговор о слободној трговини (CEFTA) ( што је такође императив који намеће Брисел) Београд ће имати много мање основа да оспорава “државност” Косова.

После тога, тешко да ће бити у стању да спречи постепено довођење косовско-метохијских Срба под јурисдикцију Приштине. Они ће све мање бити у могућности, поготово јужно од Ибра, да одрже своје паралелне институције, па ће постепено бивати присиљени да прихвате Ахтисаријев специјални статус. Што се тиче северног Косова, ту ће неко време остати status quo, али ће се Београд уздржавати од “мешања” у тамошње послове. Због стабилности у региону, амерички покровитељи албанског сецесионизма, неће допустити инвазију на северне крајеве КиМ са српском већином, а они ће функционисати као неформални сепаратни ентитет унутар Косова. Но, мало по мало, још када се у све умешају европски фондови и разне донације, а с друге стране постепено дистанцирање Београда, север Косова ће осећати све јаче стеге Приштине. Свакако, очуваће врло високу аутономију и паралелне везе са Београдом, али ће, вероватно, косовска држава макар у симболичком виду бацити сенку и на тај комад српске земље. Додуше, могући је и гори сценарио, односно брже одвијање процеса “интеграције” српских етничких зона у састав косовске “државе”. Запад присиљава српску власт да нормализује односе са Приштином не да би Београд реализовао своје националне интересе, већ да би то постигли косовски Албанци. А уплашена и егоистична српска власт учиниће све што се од ње буде тражило.

"Наглим заокретом који је Београд учинио са повлачењем резолуције иза које је стала Москва, и у прилог чијег усвајања је она интензивно лобирала, он је омаловажио Русију. Сада заједно са Вашингтоном и Бриселом, а без Москве, припрема нови преговарачки циклус са Приштином. То је јасна порука Русији да потпуно дигне руке од заштите територијалног интегритета и других интереса Србије." На слици: "Председник ДС и Србије" Борис Тадић.

У контексту “преговарачког” процеса чији почетак се припрема, своје место има и коначно одбацивање Русије. Наглим заокретом који је Београд учинио са повлачењем резолуције иза које је стала Москва, и у прилог чијег усвајања је она интензивно лобирала, он је омаловажио Русију. Сада заједно са Вашингтоном и Бриселом, а без Москве, припрема нови преговарачки циклус са Приштином. То је јасна порука Русији да потпуно дигне руке од заштите територијалног интегритета и других интереса Србије. Толико о преговорима који ће уследити како би било олакшано економско и политичко (унутрашње и спољно) функционисање косовске квазидржаве. Још да се осврнемо, правећи историјску паралелу, на неке њихове могуће последице. За то је погодан Минхенски споразум из 1938. године, којим је расчеречена Чехословачка.

Пошто су Француска и Британија извршиле притисак на Праг, он је у јесен 1938. године прихватио да Немачкој препусти Судетску област (покрајину са немачком већином). Тиме Чеси нису купили спас већ су призвали нове несреће. На њих су насрнули Пољаци и Мађари, тражећи свој део колача, а ојачале су и сепаратистичке страсти код Словака (који су до минхенске капитулације углавном подржавали јединство земље). Словачка се убрзо отцепила, а упркос обећању да то неће учинити, и гаранцијама Француске и Британије да ће се томе успротивити, Немачка је окупирала осакаћену Чешку.

У говору који је после тога одржао, Хитлер је признао да не би било лако савладати добро наоружане и утврђене Чехе да су се одмах супротставили уништавању своје државе. А када то нису учинили, већ су жртвовали повољне одбрамбене положаје и допустили да дефетизам истисне борбени морал, препустили су се немилости злотвора. У жељи да спасе свој народ, чешки председник Бенеш подлегао је притисцима “пријатеља”, а да није, можда би ток Другог светског рата био другачији. Чеси су допустили да немоћно чекају крај рата чији би исход, да је којим случајем победила Немачка (што нису могли да знају да се неће десити), донео њихову делимичну депортацију у Сибир, а делимичну асимилацију. Нису избегли ни жртве. Око 250 хиљада Чеха умрло је током присилног рада или је убијено. Да су се борили можда би их мање страдало. Њихов успешан отпор вероватно би навео Француску и СССР (који је то благовремено и нудио) да се умешају у рат на страну Прага, и савладају нацистичку неман пре него што размахне крила.

Ситуација у којој се наша земља налази донекле је слична: дефетизмом привлачимо нове несреће, а препуштање на милост или немилост некоме за кога знамо да нам је непријатељ, спада у сферу политичког лудила. Да смо се одупрели мирнодопским агресорима, имали бисмо много више основа да се надамо бољој будућности. Ма колико током  последње деценије ослабили војно-политичке и економске (одржива национална привреда), одбрамбене капацитете – у околностима када се свет довољно променио да нико више не може да изврши класичну агресију на Србију – ни после одлуке МСП-а (а не у вези са првом, такође капитулантском резолуцијом) није било касно да заузмемо гард, и отпочнемо процес геополитичке преоријентације. Овако, док власт препушта Косово, остаје нам да стрепимо од јачања сепаратистичких трендова у Рашкој области, на југу Србије па и у Војводини. Плашим се да ће се садашња власт, ради ЕУ-илузије, и ту поигравати са територијалним интегритетом остатака Србије.

"Пошто су Француска и Британија извршиле притисак на Праг, он је у јесен 1938. године прихватио да Немачкој препусти Судетску област (покрајину са немачком већином). Тиме Чеси нису купили спас већ су призвали нове несреће." На слици: Припајање Судетске области Немачкој, 1938.

За крај још нешто да напоменем. Бенеш је био патриота који је, у многоме напуштен од стране уплашених сарадника, поклекнуо пред надирућим злом. Није шуровао са Немцима, и уз њихову помоћ дошао на власт. Није им препуштао делове Чехословачке ради развојне шансе коју је тзв. нови (нацистички) европски поредак “пружао” тој земљи. За разлику од њега, наши властодршци су америчка пасторчад, и трговци српским територијама. И пре, бар у нечему, можемо да их упоредимо са Војтехом Туком, председником словачке квислиншке владе, који је своју каријеру градио на несрећи народа чији је, наводно, био припадник. Тај, како је за себе тврдио, словачки “националиста”, био је мађарског порекла, а пре него што је заузео премијерску функцију, у споразуму са његовим заштитницима Немцима, Мађарска је анектирала јужни део Словачке.

Иако нам је у пракси свеједно, бар мени би било за нијансу лакше када би и у том погледу постојала сличност између Србије и наших западно-словенских рођака. Мање ме боли када против интереса Србије раде Албанци или Американци, него када то чине Срби! И није важно да ли тако поступају из патолошке мржње, као тзв. друго-србијанци, или из бескрупулозне властољубивости, као многи политичари који одлучују о нашој судбини. Битни су досадашњи паклени плодови њиховог рада, којима се, током предстојећих “преговора”, спремају да додају нове.

Фонд стратешке културе

"Бенеш је био патриота који је, у многоме напуштен од стране уплашених сарадника, поклекнуо пред надирућим злом. Није шуровао са Немцима, и уз њихову помоћ дошао на власт. Није им препуштао делове Чехословачке ради развојне шансе коју је тзв. нови (нацистички) европски поредак "пружао" тој земљи. За разлику од њега, наши властодршци су америчка пасторчад, и трговци српским територијама." На слици: Њено величанство краљица Марија са председником Чехословачке, Едуардом Бенешом, и кнезом-намесником Павлом Карађорђевићем и њиховим супругама, 1937. године.

Бенеш је био патриота који је, у многоме напуштен од стране уплашених сарадника, поклекнуо пред надирућим злом. Није шуровао са Немцима, и уз њихову помоћ дошао на власт. Није им препуштао делове Чехословачке ради развојне шансе коју је тзв. нови (нацистички) европски поредак “пружао” тој земљи. За разлику од њега, наши властодршци су америчка пасторчад, и трговци српским територијама.

Иако нам је у пракси свеједно, бар мени би било за нијансу лакше када би и у том погледу постојала сличност између Србије и наших западно-словенских рођака. Мање ме боли када против интереса Србије раде Албанци или Американци, него када то чине Срби!

Тимур Блохин: "Председник је несумњиво у праву, мада се прибојава да изговори реч статус, али до ове теме ће обавезно доћи. Као када девојка, пре или касније, пита несигурног момка: "Ти си ми поклонио прстен и плишаног медведића, а шта иде после?"

Хвала српским политичарима за вечиту интригу. Зато што се оно о чему су се договорили Срби са представницима међународних организација, по правилу, сазна у последњем тренутку, као што је било после састанка председника Бориса Тадића са шефом европске дипломатије Кетрин Ештон, у Бриселу, уочи Генералне скупштине УН. На другом састанку, сад већ у Њујорку, политичари су договорили многе битне детаље будућег дијалога Београда и Приштине: ко ће га водити (експерти), које теме ће се разматрати (техничке). Проблем је у томе што ми опет ништа конкретно нисмо сазнали, тако да остаје да замишљамо. Мада, зашто да напрежемо машту када у ЕУ тема Косова спада у ред табу тема.

Дешава се непријатност. Започети разматрање техничких питања не говорећи о статусу, корак је беспрекоран за дипломатију, али са тачке гледишта логике подсећа на следећу ситуацију: Замислите да младић прво дуго говори вољеној колико ће коме бити издвојено за џепарац, који модел машине за веш ће одабрати, како ће посећивати рођаке, а затим: “А, да, заборавио сам! “, па  понуди своју руку заједно са вереничким прстеном.

Мада, с друге стране, дијалог о техничким аспектима несумњиво је потребан, признање Косова у свету до данас “виси”, а косовски Срби треба некако да живе; на крају крајева, људи се сваког јутра буде не у држави, већ, на првом месту, у својој кући. Али, питање се поставља буквално одмах: макар о формату будућих преговора између Београда и Приштине, зато што је позната, сасвим закономерна, “алергија” српских званичника на заставе Косова у оквиру било каквих међународних манифестација (сетимо се, рецимо, неуспелог самита у Словенији). Па и косовски лидери, такође, имају своје принципе: земља је по њиховом мишљењу независна, а без узимања у обзир ове чињенице, чак и мамац у облику посредништва ЕУ може да омета њихово ступање у дијалог. Нема ли ризика да ће учесници преговора бити безлика одела без државне припадности? Који је тада смисао?

Добро, формат се може некако договорити. Занимљиво је друго: Борис Тадић у интервјуу за Глас Америке говори да је Србија у погледу Косова створила могућност “да се решавају сва друга питања која су отворена и која ће по природи ствари доћи током ових разговора”.

"У последње време Београд се понашао као јунак руске књижевности Обломов, који, лежећи на дивану, упорно жели да у његовом прашњавом стану постане чисто, али некако само по себи; ту је, пре свега, умесно сетити се млаке резолуције усвојене у Генералној скупштини УН." На слици: Алексеј Агапов у тумачењу лика Иље Иљича Обломова, јунака руске класичне књижевности (Роман И. А. Гончарова). Обломов проводи живот у кући, не одмичући од свог кауча, а у животу се озбиљно бави једино маштањем.

Председник је несумњиво у праву, мада се прибојава да изговори  реч статус, али до ове теме ће обавезно доћи. Као када девојка, пре или касније, пита несигурног момка: “Ти си ми поклонио прстен и плишаног медведића, а шта иде после?” И актуелизација питања будућности Косова и Метохије може да постане велика дипломатска победа Србије од тренутка једностраног проглашавања независности, зато што, без обзира на озбиљну реторику о заштити територијалног интегритета, у последње време Београд се понашао као јунак руске књижевности Обломов, који, лежећи на дивану, упорно жели да у његовом прашњавом стану постане чисто, али некако само по себи; ту је, пре свега, умесно сетити се млаке резолуције усвојене у Генералној скупштини УН. А шта остаје? Руски слависта и новинар, Вадим Трухачов је убеђен да у датом тренутку преговори између централне Србије и јужне Покрајине могу да западну у ћорсокак, пре свега због принципијелног става већине западних земаља и зависности Србије од њихове привреде. Ту, истина, има своје “али”.

Да не позавидиш господину Тадићу; он се налази између чекића и наковања -треба у ЕУ, али Косово му се не даје. Добро решење је тешко наћи, узимајући у обзир положај косовских Албанаца, које подржава не толико, на пример, Немачка (где је превише јака албанска наркомафија да би их она волела), колико САД и Велика Британија. Једино што може да иде на руку Србији, то је чињеница да се косовско-албанска наркомафија све “лепше” испољава у европским земљама. Недавно сам био у Бечу и видео како избеглице са Косова, у самом центру града продају наркотике.

Нико не може да пребаци руководству Србије то да оно не жели бољу будућност за своју земљу; курс европске интеграције изабрали су грађани на председничким изборима када су гласали за Бориса Тадића. “Веома је важно да свет разуме да Србија није само земља једне теме – Косова и Метохије, како је било у протеклих десетак или 20 година”, изјавио је председник за Глас Америке, у којем је још једном потврдио принципијелни став непризнавања независности Косова.

Курс европске интеграције изабрали су грађани на председничким изборима када су гласали за Бориса Тадића.

Али, ако не буде конкретног и директног, макар и непријатног питања статуса, неће ли испасти као у једној од песама Душана Радовића, у којој се младић толико стидео да понуди девојци брак, да се она на крају удала за другог?

Глас Русије, 29. 9. 2010.

Тадић је смештен у прокрустову постељу између две жене. Њихове амбиције, карактер и тврдоћа, имају особине млинског камена.

Драган Милосављевић: "Тадић је смештен у прокрустову постељу..."На слици: Прокруст и Тезеј

Она одозго, супруга је човека коме су захвални Албанци подигли највиши споменик на Балкану. Зато, што је успешно бомбардовао Србе, а национално достојанство им претворио у крхотине.  Она предводи дипломатију, како је то ових дана “ИН” рећи, свемоћне Империје.

Друга, која је одоздо, родом је из бивше империје, у старту је потцењивана, али доказаће, у име Брисела, а у садејству са колегиницом, да ће европска дипломатија, која преко ње стартује у балканском млину, у прах, а можда и пепео, самлети оно што је остало од ужутеле стратегије која гласи “и Европа и Косово”.

Видело се, већ после пробног “фајтања”, прво у Бриселу, па после у Њујорку, да ће први човек Србије на завршно “пеглање” у САД отићи онолико згужван колико и доличи председнику државе у којој су сви параметри, од нормалности до пристојности, у колизији са елементарним разумом.

Рецимо да РТС, после недељних јутарњих вести о предстојећем доласку Хилари и о дивљању њених штићеника, који кидају српски Телеком на Косову и Метохији, доводи у студио певачицу која запева “теби се враћам Косово, Видовдан …”

"Пре него што вас, Србе коначно дохвати жрвањ за најситнију мељаву, такозвану "нулерицу", размислите макар једном за последње две деценије, озбиљно и одговорно: хоћете ли и ви у млин?" На слици: Табла за древну игру, афричког порекла, која се у Европи зове "Млин".

Ко то у кући обешеног прича виц? Је ли то најновија верзија државне телевизије свих преживљених режима? О чему се ради? Затим, један политичар сасвим локалног значаја, али много већих амбиција, изјављује на телевизији да ваља госпођама, знамо албанским менторима, саопштити до детаља наше планове око преговора. То ће, каже веселник, много олакшати и побољшати наш положај.

Чекајте, је л` то ми Америци и Европи, које су нас бомбардовале и створиле од дела наше територије нарко-државу, треба да саопштимо да ћемо користити сва дипломатска средства не би ли само посредно признали лажну државу Косово? Али гласно и јасно, никако. Ако девојка не може бити мало трудна, дипломатија очито може. Па ваљда имамо поноса, чак и ако смо силовани. И то не мало. И то не кратко.

Добро, онда Србин министар у Тачијевој влади, виче преко целе странице Политике како лично он има лиценцу на идеју да до оваквих разговора дође. Хвала Богу, није Председник баш за све одговоран. Јел то значи да је неко наместио Тадићу, то јест нама, којима је исти прешједник.

А у међувремену, са Косовом и Метохијом је изгубљена и последња веза, она телефонска, па онда људима остаје само да говоре у камере Б92 и кажу “нема нам друге него да се скупимо и одемо заувек”. Можда Патријарх, када обави предвиђени посао, преузме улогу новог Чарнојевића, да их поведе… Извинте, да ли је и то у “пакету разговора”? Нека кажу… Европа, знамо, нема алтернативу.

Поставља се, дакле, питање: да ли су власти заиста луде и да ли је народ истински збуњен? Или је све то симулакрум, а иза њега опште пропадање, сурвавања, урушавања, у коме једни глуме чилост и лажни оптимизам, док гребу дно тегле са пекмезом, а други, згомилани око екрана (обећано им је, коначно треба да дође до стварног  секса фармера и фармерки), немају времена за сопствену судбину и за будућност свог нараштаја.

Најотпорнији, не само најстарији народе, јеси ли баш то хтео за јубилеј “меке револуције”? Да постанеш прах који ће разносити политички ветрови, вазда живахни над Балканом.

Без шале, овако нешто није виђено у историји. Градска власт, која на шпицу Аде , без документације за приступне путеве, гради фараонски мост чија ће вредност расти сваког месеца за десетине милиона евра, прети Кинезима што касне у предаји докумената о својим намерама око ћуприје на Дунаву. Можда касне јер знају праве намере домаћина.

Прво је прешједник, недавно, меркао да помери трасу руског гасовода, која је претходно тврдо уговорена споразумом. Сада нам ни Кинези нису по мери наших “високих стандарда” у пословању. Дакле, уочи преговора, Тадић пила она два од четири стуба која је прокламовао као ослонце своје спољне, пардон наше политике. И Јеремићу је сада лакше. Он је у ложи.

"Тадић је смештен у прокрустову постељу између две жене. Њихове амбиције, карактер и тврдоћа, имају особине млинског камена. Она одозго, супруга је човека коме су захвални Албанци подигли највиши споменик на Балкану. Зато, што је успешно бомбардовао Србе, а национално достојанство им претворио у крхотине. Она предводи дипломатију, како је то ових дана "ИН" рећи, свемоћне Империје."

А да ли је прешједник питао неког… Владу, Скупштину? Ма јок. Што би питао? Има мобилни ако баш затреба, а сви чланови обе институције, које у другим земљама контролишу председника, имају једносмерну везу: да чују његову вољу, то јест, оно што је наложено човеку који је по Уставу најодговорнији за сувереност државе и поштовање Устава.

Најотпорнији, не само најстарији народе, јеси ли баш то хтео за јубилеј “меке револуције”? Да постанеш прах који ће разносити политички ветрови, вазда живахни над Балканом. Пре него што вас, Србе коначно дохвати жрвањ за најситнију мељаву, такозвану “нулерицу”, размислите макар једном за последње две деценије, озбиљно и одговорно: хоћете ли и ви у млин? Камене “ледис” (даме ) само што нису стигле…

Прошлонедељни састанак СНС и ДСС, ипак је донео један леп резултат. Уместо да без паузе слушамо пароле агенције Ђелић-Делевић о Европској унији, европским перспективама, европском путу, дарежљивости предприступних фондова, мало се јавно расправљало о тој накани која има “већинску подршку” у Србији. Read the rest of this entry »

Београд, 27. септембар 2010 – Паролом “Европа нема алтернативу” власт покушава да сакрије проблеме са којима се земља суочава, као и сопствену неспособност да их решава, сматра потпредседник ДСС-а Ненад Поповић и тврди да ова Влада “нема економски програм и да зато једино решење види у Европској унији”. Read the rest of this entry »

Београд – Политички аналитичар компаније TSM Global Consultants из Вашингтона Обрад Кесић, саговорник Данаса у дебати „Црвене линије српске политике“, оцењује да ће Београд направити велику грешку ако прихвати да само Брисел посредује у дијалогу с Приштином. Кесић сматра да се „српски интерес набоље брани преко УН и Резолуције 1244“ и истиче да Србија, ако жели да се бори против независности КиМ, мора да уђе у политички сукоб са ЕУ и САД. Read the rest of this entry »