Мирење наших званичника са одлуком приштинских власти да чак и они наши политичари који су рођени на КиМ и који и даље тамо живе, не могу да дођу на Космет „као политички активисти“, још један је доказ да се Београд помирио са губитком дела своје територије.

Коста Чавошки: "ЕУ сматра да су влада у Приштини и влада у Београду на равној нози, те да као владе независних држава треба преговорима да решавају проблеме који искрсну, а EULEX може само да пружи добре услуге и да посредује. Тиме је и јавно потврђено да су наши главари лагали када су нас уверавали да ће EULEX бити неутралан у односу на статус Космета"

Кад је влада Бориса Тадића пристала да се извештајем Генералног секретара Уједињених нација, који је наводно садржавао неких шест тачака, главне надлежности УНМИК-а, као испоставе Савета безбедности УН, пренесу на EULEX, који је на Космет дошао одлуком косметске Народне скупштине, наши дични главари уверавали су лаковерну јавност да ће EULEX у односу на самозвану независност Космета бити неутралан и да ту независност неће ни званично ни прећутно признавати. То је већ тада било сумњиво, јер су 22 чланице ЕУ, од укупно 27, признале наводну независност Космета, па је било више него вероватно да ће то учинити и EULEX, као продужена рука ЕУ.

ЖРТВЕ ВЛАСТИТЕ ЛАЖИ

Време, које је мајка истине, убрзо је показало да су наши дични званичници не само бесрамно лагали него да су и сами постали жртве властите лажи. Дана 18. августа 2010. године Хашим Тачи, премијер самозване косметске владе, забранио је нашим државним званичницима да улазе у његову „државу“. А министар полиције Бајрам Реџепи је још додао да је ова забрана изречена зато што су наши министри Ивица Дачић и Горан Богдановић у својим захтевима за посету истицали да на Космет долазе из верских разлога, а да су свој долазак увек злоупотребљавали у политичке сврхе. „Сваким доласком“ – објашњава даље Реџепи – „прекршили су захтев за који им је дата сагласност за улазак и боравак на територији Косова.“ А као пример који то потврђује навео је да је 15. августа 2010. године Ивица Дачић, поводом обележавања славе, са сарадницима посетио манастир Грачаницу и Бањску и том приликом рекао, што је иначе сушта истина, да у Резолуцији 1244 пише да до 1000 цариника и полицајаца (заборавио је на војнике) може да буде присутно на нашим најзначајнијим верским и историјским местима“, што смо „ми и спремни да учинимо“ (Политика од 18. августа 2010.).

Тако смо из овог Реџеповог објашњења сазнали оно што наши срамежљиви званичници крију као змија ноге: да приликом сваке намераване посете Космету морају званично да траже сагласност самозваних косметских власти и да том приликом, да би лакше добили дозволу, криво наводе да долазе у посету искључиво из верских разлога. Ако се несрећним и незапосленим Африканцима и може опростити када, приликом тражења виза за улазак у ЕУ или САД, лажно наведу да намеравају да посете најближи родбину, а у ствари хоће да нађу посао и нешто зараде, таква врста довијања није примерена министрима ако иоле држе до достојанства државе коју представљају.

Дана 18. августа 2010. године Хашим Тачи, премијер самозване косметске владе, забранио је нашим државним званичницима да улазе у његову „државу“. А министар полиције Бајрам Реџепи је још додао да је ова забрана изречена зато што су наши министри Ивица Дачић и Горан Богдановић у својим захтевима за посету истицали да на Космет долазе из верских разлога, а да су свој долазак увек злоупотребљавали у политичке сврхе.

Оно што нас, међутим, чини срећним и раздраганим јесте неочекивано Реџепово откриће да је Ивица Дачић из дубоке амнезије призвао у сећање одредбу Резолуције Савета безбедности 1244 по којој ће СР Југославија, односно Србија имати право да упути на Косово и Метохију до 1.000 својих војника и полицајаца. Камо среће да се тога сетио раније, па да је уместо пристанка на долазак EULEX-а и склапања с њим срамног уговора којим се прећутно признаје самозвана косметска држава, захтевао да војнике и полицајце КФОР-а замене припадници наше оружане силе. И где би нам био крај да се министар Дачић тога благовремено присетио?

За разлику од наших главара који обмањују властити народ и наводе лажне разлоге када траже дозволу за долазак на Космет, политичке вође косметских Арбанаса добро знају шта треба да раде и како се успоставља држава коју хоће да имају. Циљ им је да покажу да су озбиљна и права држава која је спремна да користи и силу, а да је наводна борба наших званичника искључиво правним и дипломатским средствима и неделотворна и понижавајућа.

Ивица Дачић је из дубоке амнезије призвао у сећање одредбу Резолуције Савета безбедности 1244 по којој ће СР Југославија, односно Србија имати право да упути на Косово и Метохију до 1.000 својих војника и полицајаца. Камо среће да се тога сетио раније. На слици: Ивица Дачић. Фото: Википедиа

ПОНИЖЕЊЕ И ПОДВИЈАЊЕ РЕПА

Највећем понижењу су нас ипак изложили они од којих се то најмање очекивало. Реч је наравно о EULEX-у – помоћној служби самозване косметске државе. Када је EULEX требало да дође на Космет и највећма замени УМНИК, европски достојанственици у Бриселу нису јавно порицали тврдње наших главара да EULEX неће ни званично ни прећутно признати самозвану независност Космета, не би ли тако помогли својим пуленима у Београду да обмањују властити народ. Невоља је, међутим, била у томе што су наши званичници поверовали у властите лажи, па су се, по објављивању одлуке Хашима Тачија о забрани уласка наших званичника у његову „државу“, обратили EULEX-у са енергичним захтевом, како је то изјавио Горан Богдановић, да „спречи неразумно понашање Приштине и једном за свагда јој стави до знања да је управо она узрок и извор свих тензија“ (Политика од 19. августа 2010.).

На велико изненађење наших главара, заменик шефа EULEX-а Рој Рив цинично је поновио став да се та мисија неће укључивати у решавање овог питања. Он је објаснио „да се EULEX не бави питањем посета српских званичника Косову, већ је то питање владе у Приштини и владе у Београду и њихових односа који се одвијају преко канцеларије специјалног представника ЕУ на Косову Питера Фејта“ (Политика од 20. августа 2010.). Још је додао да је за пружање пратње званичницима који долазе и одлазе са КиМ надлежан КПС (косметска полиција), а не EULEX. Рој Рив је, дакле, био савршено јасан. По њему, ЕУ сматра да су влада у Приштини и влада у Београду на равној нози, те да као владе независних држава треба преговорима да решавају проблеме који искрсну, а EULEX може само да пружи добре услуге и да посредује. Другим речима, за ЕУ као такву Космет је независна и призната држава баш као што је то и Србија. Тиме је и јавно потврђено да су наши главари бестидно лагали када су нас својевремено уверавали да ће EULEX бити неутралан у односу на статус Космета.

Најмање изненађење је ипак било бедно и поражавајуће реаговање наше Владе и нашег председника, који још не може да се опорави од понижења којем су га изложили европски достојанственици. Министар Горан Богдановић, који је 19. августа 2010. године требало да службено путује на Космет, одмах је подвио реп и после седнице Владе изјавио да није отишао у Прилужје јер није желео да прави проблеме. А државни секретар Оливер Ивановић је још додао „да овим потезима Приштина показује политичку незрелост“, док ће наша Влада поступити уздржано и мудро. Нико од њих, а нарочито Борис Тадић, није имао смелости да призна да је обмањивао властити народ када је тврдио да Европска унија као таква не признаје самозвану независност Космета и да ће такву политику водити и EULEX.

Када је за владе Слободана Милошевића српска полиција прогонила наоружане арбанашке терористе, па неког од њих и убила, то је за ЕУ био страшан злочин, а за Атлански пакт довољан разлог да изврши агресију на нашу земљу и окупира Косово и Метохију. А када данас самозване косметске власти силом спречавају наше сународнике да службеним колима путују по Косову и Метохији, то је, по двоструким аршинима ЕУ, сасвим легитимно ограничавање основних људских слобода и права, које чак није вредно ни помена. И у такву ЕУ која се без стида и срама оглушује о кршење слобода и права наших несрећних сународника, Борис Тадић хоће да нас уведе и по цену највећих националних понижења. На слици: Борис Тадић у својству министра одбране СРЈ, током посете Џорџ Си Маршал центру за међународне безбедносне студије у Гармишпартенкирхену. Фото: Википедиа.

ГАЖЕЊЕ ОСНОВНИХ ЉУДСКИХ ПРАВА

Оно што још нико није приметио то је прелажење ЕУ и њених достојанственика у Бриселу и представника у Приштини преко гажења основних људских права у самозваној косметској држави, о којој се ЕУ тако брижно стара. По Бесиму Хотију, регионалном портпаролу КПС-а у Косовској Митровици, чак и они наши званичници који су рођени на Косову и Метохији и који и даље тамо живе, не могу да дођу на Космет „као политички активисти“ (Политика од 20. августа 2010.). То рецимо значи да ни Горан Богдановић, Оливер Ивановић, Драган Петковић, помоћник министра и Раденко Недељковић, начелник косовско-митровачког округа, не могу да уђу у Тачијеву „државу“ и присуствују неком састанку ако је разлог њихове посете политички. И што је још важније, у ту „државу“ могу у приватном својству ући само приватним колима или на магарцу; никако службеним колима Владе Србије.

Једно од основних људских права за које се ЕУ толико залаже јесте право сваког грађанина да се слободно креће по држави у којој живи без икаквих ограничења и изражава своја верска, национална и политичка уверења независно од става оних који су тренутно на власти, и независно од тога да ли путује у приватном, службеном или неком трећем својству. Управо то своје право хоће да користе наши сународници Горан Богдановић, Оливер Ивановић, Драган Петковић и Раденко Недељковић, али им самозване косметске власти то не допуштају него их заустављају и присилно враћају ако путују у службеном својству. Очекивало се да европски званичници у Бриселу, том бастиону људских слобода и права, загрме до неба због овако очигледног кршења елементарног људског права, а да њихови представници у Приштини испраше тур косметским властодршцима и упозоре их да то никада више не чине. Потуљени европски званичници нису, међутим, изрекли ниједну реч, а камоли жестоко протествовали и озбиљно запретили. А да не би испало да смо злонамерни према домаћим квислинзима и тзв. невладиним организацијама што уопште нису запазили овако очигледно кршење људских права, са великим разумевањем наводимо да за то нису ни били плаћени нити је Брисел спреман да то финансира. Јер, ако нема пара нема ни музике људских слобода и права.

Када је за владе Слободана Милошевића српска полиција прогонила наоружане арбанашке терористе, па неког од њих и убила, то је за ЕУ био страшан злочин, а за Атлански пакт довољан разлог да изврши агресију на нашу земљу и окупира Косово и Метохију. А када данас самозване косметске власти силом спречавају наше сународнике да службеним колима путују по Косову и Метохији, то је, по двоструким аршинима ЕУ, сасвим легитимно ограничавање основних људских слобода и права, које чак није вредно ни помена. И у такву ЕУ која се без стида и срама оглушује о кршење слобода и права наших несрећних сународника, Борис Тадић хоће да нас уведе и по цену највећих националних понижења.

ОДБРАНА ТЕРИТОРИЈАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА ОРУЖЈЕМ

Дана 19. августа 2010. косметски министар полиције Бајрам Реџепи је без икаквог околишења изјавио да је његова влада спремна да оружјем брани свој територијални интегритет. Већ сутрадан је разјаснио ову своју изјаву објашњењем да ће његова полиција ухапсити лица која покушавају да прогласе независност северног дела Косова, док је Горан Богдановић подсетио да је Реџепи и раније говорио да ће „послати специјалне јединице полиције на север Косова“ (Политика од 21. августа 2010.).

Борис Тадић је, у својству министра војске започео ову „реформу“ тако што је у присуству америчког амбасадора уништио преко 1000 противавионских ракета типа „Стрела“, које су биле веома делотворне против ниско летећих авиона, а нарочито хеликоптера.

Исечено је у старо гвожђе преко 700 тенкова, док су скоро сви борбени авиони приземљени због недостатка финансијских средстава за њихов ремонт.

Преостало је само 250 тенкова и веома мало исправних авиона чији број није много већи од броја прстију на једној руци. А и они који лете су у таквом стању да су нам у последње време чак три пилота погинула.

Војска на папиру има четири бригаде које би требало да имају између 1.200 и 1.500 војника, једну артиљеријску бригаду, једну специјалну бригаду и нешто гардиста.

Невоља је, међутим, у томе што те бригаде, због расположења које је створено у јавности и ниских плата које се нуде, нису попуњене…

Што год ми мислили о Арбанасима и њиховој самозваној држави, они и те како знају на чему држава почива и како се њен територијални интегритет брани. Зато имају не само полицију са специјалним јединицама, него и заштитни корпус који је својеврсна војска, па кад год наслуте да може бити угрожен територијални интегритет њихове самозване државе, одмах прете употребом оружане силе.

Наши главари не само што не прете него, после реформе наше војске коју су провели „стручњаци“ Атлантског пакта који и даље седе у нашем Генералштабу и имају чак обележена паркинг места, немају више ни чиме да прете. Све се то лако може утврдити ако се упореди број војника, тенкова и борбених авиона, с којима је наша држава располагала 1998. године, са бројем војника, тенкова и исправних авиона којима сада наша војска располаже. Управо је Борис Тадић у својству министра војске започео ову „реформу“ тако што је у присуству америчког амбасадора уништио преко 1000 противавионских ракета типа „Стрела“, које су биле веома делотворне против ниско летећих авиона, а нарочито хеликоптера. Уз то је у међувремену исечено у старо гвожђе преко 700 тенкова, док су скоро сви борбени авиони приземљени због недостатка финансијских средстава за њихов ремонт и опрему новијим уређајима и наоружањем.

У добро уређеним државама обично је број војника и официра под оружјем највећи, нешто је мањи број полицајаца, док најмање има припадника агенција за обезбеђење. У нас је изгледа обрнуто, можда и због тога што се велики број привредника, тајкуна, политичара и других богаташа осећа несигурно због начина на који су се обогатили. Зато је крајње време да Борис Тадић, у својству врховног команданта, изађе пред свеколику јавност и саопшти са колико то официра и војника под оружјем, тенкова и исправних борбених авиона у овом тренутку наша војска располаже, што иначе сви у Атлантском пакту, па и наши суседи, добро знају, сем наших необавештених и лаковерних грађана.

Такође би нам морао рећи како је то успео да „реформише“ војску а да не прибави никакво савременије наоружање и све друго што уз то иде. Па није ваљда да се војска тако реформише што се мењају текст заклетве и ознаке на униформама и уводе нови чинови по угледу на неке војске Атлантског пакта? И док нам Тадић не саопшти веродостојне податке о саставу и наоружању наше војске, за почетак се може рећи да она на папиру има четири бригаде које би требало да имају између 1.200 и 1.500 војника, једну артиљеријску бригаду, једну специјалну бригаду и нешто гардиста. Невоља је, међутим, у томе што те бригаде, због расположења које је створено у јавности и ниских плата које се нуде, нису попуњене, па је велико питање да ли имамо и половину дивизије из Другог светског рата спремне за борбено дејство. Уз то нам је преостало само 250 тенкова и веома мало исправних авиона чији број није много већи од броја прстију на једној руци. А и они који лете су у таквом стању да су нам у последње време чак три пилота погинула. Борбене хеликоптере, на жалост, никада нисмо имали, а о најсавременијим противавионским ракетама и да не говоримо.

Све је то наравно последица нове „доктрине“ одбране по којој се територијални интегритет државе искључиве брани правним и дипломатским средствима, док се војска спрема за мисије у далеком свету, рецимо у Авганистану, а можда касније и у Ирану. И умало да заборавимо оно што је у овом часу најважније: још је потребна почасна чета са црвеним тепихом и плех музиком за дочек и испраћај страних државника.

Чавошки: "У нади да ће устоличење Патријарха протећи на најбољи могући начин, примерен величини и историјском значају тог чина, чврсто смо уверени да наши званичници треба да престану да испод жита предају Косово, а наше тамошње сународнике остављају на цедилу без праве и делотворне помоћи мајке Србије." На слици: Фреска "Издајство Јудино", Црква Св.Архангела Пећке патријаршије. Фото: Пројекат Растко, www.rastko.rs

УСТОЛИЧЕЊЕ ПАТРИЈАРХА

Пошто тугаљиво питање војске ваља оставити за неку другу прилику, када Борис Тадић обавести знатижељну јавност колико обучених војника под оружјем стварно имамо и с каквим наоружањем располажемо, остаје још да објаснимо због чега су вође косметских Арбанаса тако дрске, а наши главари неочекивано помирљиви и „кооперативни“, попут Горана Богдановића који је одустао од службене посете Прилужју да самозваним косметским властима не би правио проблеме. Прави разлог је, по нашем суду, најављено устоличење Патријарха српског Г. Иринеја у историјској Пећкој патријаршији, које би требало да се одржи, колико је то нама познато, 3. октобра 2010. године. Оно је првобитно било заказано за април 2010. године, али је одложено с разложним образложењем да би због веома угледних гостију, који ће бити позвани, требало да се одржи знатно касније. Једва да треба рећи да би том устоличењу ваљало да присуствује васељењски Патријарх из Константинопоља, а нарочито руски Патријарх, затим румунски Патријарх, бугарски Патријарх, атински Архиепископ, као и многи други поглавари помесних православних цркава; а да не помињемо и наше архијереје којих има преко 40. Долазак свих тих угледних званица с одговарајућом пратњом је изузетан подухват који се не може извести без пристанка и активне сарадња самозваних косметских власти, пошто EULEX, КФОР и УНМИК неће у томе да учествују, сем да посредују, да би нам још једном показали и доказали да је Космет права и независна држава с којом се на равној нози мора преговарати. Косметски Арбанаси једва то чекају да би нам још једном показали ко су и шта су.

Додуше, ни косметски Арбанаси нису суочени с једноставним избором, иако ће им бити много лакше него нама. За српску Цркву, српски народ и српску државу устоличење Патријарха у историјској Пећкој патријаршији има и изузетну симболичку вредност, пошто се тиме пред целим светом показује наша нераскидива везаност за Косово и Метохију, која траје више од 13 векова, док сами Арбанаси, чак и ако би то хтели, немају чиме то да покажу, јер и оно мало старијих исламских споменика јесте турског а не арбанашког порекла. Зато ће се вође Арбанаса трудити да устоличење Патријарха учине што мање приметним, а то могу постићи радикалним смањивањем броја учесника, званица, новинара и телевизијских камермана којима ће обезбедити пролаз до Пећке Патријаршије, сем уколико се не умешају моћни страни чиниоци с којима још увек рачунају наши главари.

За српску Цркву, српски народ и српску државу устоличење Патријарха у историјској Пећкој патријаршији има и изузетну симболичку вредност, пошто се тиме пред целим светом показује наша нераскидива везаност за Косово и Метохију, која траје више од 13 векова.

Сами Арбанаси, чак и ако би то хтели, немају чиме то да покажу, јер и оно мало старијих исламских споменика јесте турског а не арбанашког порекла.

На много већој муци су наши званичници, нарочито Борис Тадић. Како је његово присуство устоличењу Патријарха српског неизоставно, пресудно је питање који ће разлог писмено навести за свој долазак у Пећку Патријаршију: да ли ће устоличењу присуствовати као обичан, скрушени верник, што је већ наводио његов Ивица Дачић, или ће доћи у својству поглавара Србије. Како год било, већ нестрпљива јавност очекује да он факсимил свог писменог захтева, који ће EULEX пренети самозваним косметским властима, објави на телевизијским екранима и у дневним новинама.

У нади да ће устоличење Патријарха протећи на најбољи могући начин, примерен величини и историјском значају тог чина, чврсто смо уверени да наши званичници треба да престану да испод жита предају Косово, а наше тамошње сународнике остављају на цедилу без праве и делотворне помоћи мајке Србије.

Текст преузет из магазина “Печат”, бр. 129, 27. 8. 2010.

Коста Чавошки је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић