„Ни у дневној политици ни у културној атмосфери не постоји осовина која би очувала традицију државности до које је српски народ сам дошао кроз вишевековну борбу и велике жртве“, истиче у интервјуу за „Печат“ потпредседник Демократске странке Србије.

Слободан Самарџић: „Створена је атмосфера притиска у којој се од Србије тражи да одустане од предлога Резолуције о Косову, јер се он тумачи као превише оштар према Европској Унији (ЕУ) и Сједињеним Америчким Државама (САД). Из те атмосфере стиче се утисак да је ова Резолуција, Бог зна како, радикална или чврста у одбрани државних интереса Србије, што, када се тај текст чита, никако није случај“

„Створена је атмосфера притиска у којој се од Србије тражи да одустане од предлога Резолуције о Косову, јер се он тумачи као превише оштар према Европској Унији (ЕУ) и Сједињеним Америчким Државама (САД). Из те атмосфере стиче се утисак да је ова Резолуција, Бог зна како, радикална или чврста у одбрани државних интереса Србије, што, када се тај текст чита, никако није случај“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Слободан Самарџић, потпредседник Демократске странке Србије.

Према његовим речима, текст Резолуције, у којем се у ставу „два“ предвиђа дијалог Београда и Приштине о свим отвореним питањима, говори о томе да је држава одустала од раније намере да главна политика буде оријентисана ка преговорима о статусу Косова.

Наш саговорник је оценио да ће министар иностраних послова Немачке, Гвидо Вестервеле Србији пренети јасну поруку ЕУ која ће бити нека врста притиска и уцене да се Србија одрекне резолуције, како би наставила свој пут европских интеграција.

Како коментаришете померање седнице Генералне скупштине Уједињених нација, која ће уместо 23. септембра бити одржана две недеље раније, 9. септембра? Шта очекујете од предстојеће седнице?

Самарџић: Не знам разлог због којег ће се седница раније одржати. То је потпуно свеједно са становишта те седнице. Обично је трећа недеља септембра време када почиње заседање Генералне скупштине УН. Такође, није сигурно која ће тачка дневног реда бити она која се тиче Резолуције Србије о Космету, то јест поводом мишљења Међународног суда правде (МСП). Притисци због Резолуције поднете УН последица су лоше политике према Косову у протекле две године. Било би боље да је Србија тужила земље које су признале независност Косова, уместо што је тражила мишљење Међународног суда правде о легалности проглашења независности. Не знамо поуздано ни да ли ће баш тај текст Резолуције бити на реду заседања Генералне скупштине УН. Процедурално гледано, може да се промени до почетка седнице. Без обзира на то, Вашингтон, Брисел и поједине земље ЕУ желе да што пре заврше причу око судбине Космета.

С друге стране, у јавности у Србији имамо једну чудну атмосферу где неке опозиционе странке, поједини аналитичари, чак и они који су познати као критички настројени према Влади, разни посматрачи који непрекидно пишу, па и неки чланови Владе врше притисак на Министарство спољних послова и њеног министра Вука Јеремића да предложену Резолуцију прилагоди захтевима ЕУ. Тако је створена једна атмосфера да такозвана демократска јавност врши притисак на Владу да она омекша свој став, а Влада се брани са својим чврстим ставом у вези са судбином Косова и Метохије. То је нешто што ја више приписујем некој општој симулацији него стварним догађајима. Имајући у виду тај притисак, изгледа као да ће Влада попустити, јер се ми налазимо у некој демократској држави. Ми врло добро знамо у каквој држави живимо и да она није ни демократска нити је јавност демократски настројена, јер је у великој мери изманипулисана. Ствара се атмосфера у којој би Влада Србије под притиском могла да попусти и прилагоди текст Резолуције захтевима Брисела.

Сада имамо и притисак Запада који каже да ни то није довољно, јер више нема отворених питања. За њих су отворена питања предлог техничког дијалога. Ако кажете отворена питања, онда неком у Србији може да падне на памет да у та отворена питања спада и питање статуса. Они неће са тиме да се играју. И пошто је Србија тражила у том случају став Генералне скупштине, онда западне силе хоће с тим да заврше.

За њих више нема играрија, јер сматрају да су се доста играли две године са нама.

Они кажу: „Дали смо вам подршку, јер сте тврдили да имате националистичку опозицију, антиевропску, која враћа на деведесете године, и заједнички је интерес био да маргинализујемо ту опозицију. Нема више игре. Сада морате све да завршите!“.

Промењен је циљ наше политике, то јест садржај политике Србије према Косову с обзиром на мишљење МСП-а. Наиме, до 22. јула када је била скупштинска расправа поводом одлуке Владе имали смо врло јасан став Владе, Министарства спољних послова и Председника републике да ће после тога Србија на Генералној скупштини захтевати наставак преговора о статусу. У поменутој тачки 2, која је једина садржинска тачка, имате јасан став да се ту предлаже „дијалог о отвореним питањима“. Пажљиво посматрано, имамо две различите ствари – „преговоре о статусу“ и „дијалог о отвореним питањима“, што значи да је реч о једном разводњавању, то јест мењању политичке супстанце те ствари. Када погледате с те стране онда је јасно да је Влада ретерирала, то јест одустала од досадашње политике, а ја бих пре рекао одустала од реторике коју је имала и прешла на једну другу реторику то јест другу политику.

Али, сада имамо и притисак Запада који каже да ни то није довољно, јер више нема отворених питања. За њих су отворена питања предлог техничког дијалога. Ако кажете отворена питања, онда неком у Србији може да падне на памет да у та отворена питања спада и питање статуса. Они неће са тиме да се играју. И пошто је Србија тражила у том случају став Генералне скупштине, онда западне силе хоће с тим да заврше. За њих више нема играрија, јер сматрају да су се доста играли две године с нама. Они кажу: „Дали смо Вам подршку, јер сте тврдили да имате националистичку опозицију, антиевропску, која враћа на деведесете године, и заједнички је интерес био да маргинализујемо ту опозицију. Нема више игре. Сада морате све да завршите!“. Е, то је тај притисак и атмосфера која је створена да би Влада остала у свом чврстом ставу који никада није спроводила и да би имала простор да направи компромис. У овом случају да прихвати пораз. Али, да за прихватање тог пораза не буду они одговорни него цела српска јавност и цела Србија, јер је промена извршена под великим притиском и опозиције и независних мислилаца и аналитичара и чланова Владе. Они се сви питају зашто је Резолуција писана без консултација са ЕУ. Пазите, са ЕУ, која је признала Косово. То је сулудо, али пошто се ми налазимо у уврнутој, преокренутој ситуацији, нама зато све то не изгледа толико страшно. Е, зато не знам шта ће бити 9. септембра, јер је направљена једна таква атмосфера и ја подозревам, знајући ову Владу и гледајући ову атмосферу, да ће бити управо тако. Све то када узмемо у обзир, мислим да ће доћи до одређене промене после заседања Генералне скупштине УН.

Догодиће се драстична промена, негативна и неповољна по Србију после које тема о „Косову и Метохији“, неће више бити уопште интересантна.

Бојим се да ћемо као држава добити неко мало право, да можемо на Космету да помогнемо преосталим Србима.

Свака конкретна материјална помоћ од стране Београда за Србе на Космету мораће да буде одобрена од стране Приштине. Ту би ми успоставили готово аналогну ситуацију као са Србима у Румунији или Мађарској. Само што Србе у тим земљама нико не прогања, јер су временом спали на подношљив број.

Какве промене?

Самарџић: Догодиће се драстична промена, негативна и неповољна по Србију после које тема о „Косову и Метохији“, неће више бити уопште интересантна. Бојим се да ћемо као држава добити неко мало право, да можемо на Космету да помогнемо преосталим Србима. И сам Ахтисаријев план допустио је да Срби могу да имају тзв. директне везе са Београдом, али оне ипак нису директне, јер иду преко Приштине, то јест тзв. косовских власти. Свака конкретна материјална помоћ од стране Београда за Србе на Космету мораће да буде одобрена од стране Приштине. Ту би ми успоставили готово аналогну ситуацију као са Србима у Румунији или Мађарској. Само што Србе у тим земљама нико не прогања, јер су временом спали на подношљив број. Такве и јесу гаранције из Ахтисаријевог плана за Србе на Космету, посебно када спадну на број који ће Албанци одредити.

Да ли се надате да ће и даље утицај Русије и Кине кроз деловање у Савету безбедности УН утицати на очување Космета у саставу Србије?

Самарџић: Чланови Владе Србије и део опозиције померили су акценат решавања судбине Космета и међународног деловања са СБ УН на Генералну скупштину УН. СБ УН је тело које доноси обавезујуће одлуке, али оно зато и има процедуру и пет сталних чланица које могу или не да заштите одређену државу. Одлука СБ је обавезујућа и ту Русија и Кина имају право вета, док Генерална скупштина УН одлучује већином и њене одлуке нису обавезујуће. Сада је питање спремности њених чланица да очувају територијални интегритет и суверенитет Србије. Наша држава је између та два тела изабрала оно у којем западне земље могу више да утичу. Ми смо у СБ УН заштићени могућношћу вета Русије или Кине. Мада ту и има разлике, јер Кина говори да ће да поступи исто као и Русија. Наша држава би требало да се држи само тог тела – СБ УН – где је политика заштите потпуно јасна, што значи да је Србија сама изабрала лошију варијанту по нас и наше интересе и да Косово не бранимо најјачим средствима међународног поретка, то јест у СБ, већ да га брани слабијим средствима.

Савет Безбедности УН је тело које доноси обавезујуће одлуке, али оно зато и има процедуру и пет сталних чланица које могу или не да заштите одређену државу. Одлука СБ је обавезујућа, док Генерална скупштина УН одлучује већином и њене одлуке нису обавезујуће.

Наша држава је између та два тела изабрала оно у којем западне земље могу више да утичу. Ми смо у СБ УН заштићени могућношћу вета Русије или Кине.

Србија је сама изабрала лошију варијанту по нас и наше интересе и да Косово не бранимо најјачим средствима међународног поретка, то јест у СБ, већ да га брани слабијим средствима.

Поред Русије и Кине ми увек имамо пет, шест несталних чланица СБ УН које подржавају Србију. Зашто би се све те земље сада и у Генералној скупштини понашале као и у Савету безбедности УН. Ако је Србија изразила спремност да се са Савета безбедности пређе на Генералну скупштину, зашто би друге државе имале интерес да бране наш интерес у Генералној скупштини УН. То значи да Србија сама жели да изађе из те неприлике, па макар то било и на своју штету. Тако да понашање Русије и Кине 9. септембра уопште није предвидљиво иако се сви надамо да ће бити чврсто како је било и у СБ УН.

Да ли стичете утисак да Русија и Кина боље бране Космет у саставу Србије него наше државно руководство?

Самарџић: То је у међународним односима сасвим јасно. Оне државе које треба да се одупру инсистирању САД-а да признају независно Косово, питају се зашто би оне улазиле у конфликт са САД-ом, када ми не улазимо. Власт у Србији „све карте“ у унутрашњој и спољној политици ставља на страну европске интеграције, иако је пут Србије ка ЕУ – и без питања Косова – „поплочан неизвесношћу“. Прича о четири стуба спољне политике Србије (ЕУ, Русија, САД и Кина), је била бајка, јер је наша спољна политика окренута Западу и европским интеграцијама 95 одсто. Још увек је у Србији званични слоган – ЕУ нема алтернативу, а са САД-ом се одржавају крајње нормални односи. Ја нисам за то да се затегну односи са САД-ом, а не треба то ни Србија да ради, али Србија мора бити јасна у одбрани својих интереса. Или је наша спољна политика нејасна или је толико јасна да и САД и Русија виде да је она 95 одсто окренута према Западу. Оне чланице ЕУ које бране интерес Србије, то чине онолико колико је то у њиховом интересу. Због односа према Космету, ми имамо аргумент да се и према САД-у и према ЕУ држимо крајње одређено, то јест да се залажемо за одбрану нашег територијалног интегритета. У међународним односима гледају вас озбиљно ако се држите тог принципа – поштовања сопственог суверенитета и територијалног интегритета.

Прича о четири стуба спољне политике Србије је била бајка, јер је наша спољна политика окренута Западу и европским интеграцијама 95 одсто.

Још увек је у Србији званични слоган – ЕУ нема алтернативу.

Ако Србија настави да попушта у одбрани свог територијалног интегритета, као што чини са Косовом и као што постоји опасност за друге делове Србије, онда наш положај постаје све лошији у међународним односима, а нарочито суседским, то јест локалним и регионалним односима. То је нарочито важан знак другим регионалним кандидатима за доминацију над Балканом, као што је Турска.

Први пут се у историји дешава да државно руководство земље којој поједине велике силе распарчавају територију, исте те силе назива пријатељским. Како коментаришете апеле нашег државног руководства да ће разговарати са свим „нашим великим пријатељима, то јест свим великим силама“?

Тај назив „пријатељске“ државе није толико за критику колико понашање наших политичара. Наше државно руководство понаша се према САД-у и појединим чланицама ЕУ као да су оне нешто више него наше пријатељске земље. Понашају се врло снисходљиво и са поруком да Србија ако треба може бити елдорадо за те земље. Наши функционери говоре о неким црвеним линијама које не смеју да се пређу. Колико су само пута Тадић и Јеремић прешли те линије, није ми јасно како уопште ходају.

Због чега наше државно руководство када говори о „отимачима Косова“ не наведе имена тих земаља?

Самарџић: То је последица стратегије наше државе, која се оријентисала искључиво према Западу. Било би нормално да у тој ситуацији тај исти Запад има поштовања према очувању територијалног интегритета Србије. Мој став није антизападни, већ прагматичан. Једина стајна тачка мога става је интерес државе Србије. Наш интерес је и излазак из економске кризе, успех на међународним спортским такмичењима, али само један омогућује све, а то је очување нашег суверенитета и територијалног интегритета. Поједини политичари у Србији гледају само своју корист и сматрају се некаквом елитом и зато се удварају западним земљама без обзира на наше интересе. Та интелектуална елита о којој говорим сматра да без Запада не би могла да ради свој посао. Ми данас имамо стране фондације које купују интелектуални кадар у Србији, а онда иста та елита мора то Западу да врати.

Имамо и део младих људи који мисли само о томе како ће заувек отићи на Запад. Е сви они заједно се залажу за безуслован став о европским интеграцијама, па макар то Србију коштало и територије. Постоји један јавно промовисан егоистични интерес тих људи, а при том нема државне одговорне политике.

Нама узимају територију САД, чланице ЕУ, то јест највећи број земаља које су чланице НАТО-а.

Како?

Самарџић: Тако што ће протежирати интерес западних сила у Србији. При том имамо и стваралачки потенцијал Србије који је склон по природи ствари тој трговини. Такође, имамо и део младих људи који мисли само о томе како ће заувек отићи на Запад. Е сви они заједно се залажу за безуслован став о европским интеграцијама, па макар то Србију коштало и територије. Постоји један јавно промовисан егоистични интерес тих људи, а при том нема државне одговорне политике. Нама узимају територију САД, чланице ЕУ, то јест највећи број земаља које су чланице НАТО-а. Такође, нико у свету се на тако чудан начин не бори за очување своје територије како то Србија чини и уз то поштујући права мањина као нико у свету. Те мањине код нас су се показале у више наврата као нелојалне нашој држави подржавајући реализацију стратегије неких суседних земаља које оне називају својом матичном државом. Морамо наћи алтернативу као држава, која не мора бити радикална, али мора бити прагматична. Треба да се окренемо оним државама чији се државни интереси не косе са нашим, а којима и не смета остварење наших интереса. Таквих сила у свету данас има.

Данас аргумент да је све у рукама западних сила, као деведесетих година што је било, више не важи. Данас имамо алтернативу. Најбољи пример тога је Русија. И данас као држава можете без претњи санкција да бирате међународне партнере. Наша држава то не чини, јер та елита нема интерес да избор прави за државу, већ то чини само за себе.

Можете нам направити паралелу државне политике према Космету из времена када сте се Ви налазили на државним функцијама, као саветник председника и премијера, члан преговарачког тима о Космету и министар за Космет, са овом политиком коју актуелна власт води већ две године?

До 2008. године водили смо јасну политику о Космету. Ми смо Русију на нашој страни дефинитивно добили 2006. године када је Марти Ахтисари хтео да прекине преговоре о Космету и да се прогласи независно Косово крајем 2006. године. Русија је тада запретила ветом и Косово је сачувано.

Самарџић: Разлика је огромна и дијаметрална. Ту имамо јак дисконтинуитет. До 2008. године водили смо јасну политику о Космету. Ми смо Русију на нашој страни дефинитивно добили 2006. године када је Марти Ахтисари хтео да прекине преговоре о Космету и да се прогласи независно Косово крајем 2006. године. Русија је тада запретила ветом и Косово је сачувано. Кина неће да улази у конфронтацију са Америком, али ће увек подржати руски вето. Подсећам да је за време влада Војислава Коштуница институционално ојачан српски положај на Космету, отварали смо канцеларије и сервисе за наше грађане на Космету, издвајали смо веће суме новца за социјалну политику, задржали смо уредбу о увођењу косовског додатка из области здравства, просвете, социјалне политике, јавна предузећа, формирали смо Скупштину српских општина на Космету, одржали изборе у 24 општине… Наша политика о Космету је била крајње транспарентна и свакодневно смо извештавали јавност о нашем раду. Данас више нико не зна шта се дешава на Космету.

При том је укинут и косовски додатак…

Самарџић: Та одлука је без преседана. Без обзира што је на папиру Уставни суд највиша и независна институција, политика те институције у савршеном складу са политиком Владе Србије. Косовски додатак од 200 одсто, па онда од 150 био је трн у оку неким људима, то јест Албанцима у Приштини, Хашиму Тачију и његовој булументи, као и њиховим западним савезницима. Поменути косовски додатак знатно је утицао на одлуку многих Срба да остану на Космету. То им је била нека компензација за тежак живот, који су водили тамо. Можда није било економске рачунице за тај додатак, али је то било најмање што је држава могла да учини за српски народ на Космету. А ако је било и неких злоупотреба то је било у мањем броју и требало је наставити са искорењивањем корупције, али не и укинути додатак. А још већи апсурд је што је у истом периоду када је укинут косовски додатак дозвољено да се легитимише корупција, то јест да један функционер може остати на више плаћених функција.

Какав је Ваш став по питању неслоге у опозицији око кључних националних и државних интереса? У неколико наврата показало се да ДСС нема исти став о битним питањима као СНС, НС и СРС.

Да је наш председник Војислав Коштуница прихватио тај метод пливања низ струју, наша странка би и дан данас била на власти, а њен председник најомиљенији источноевропски политичар код западних спонзора. Али ми и наш председник нисмо желели да у политици опстанемо на тај начин. Ми се држимо принципа и зато смо сада у опозицији јер су нам циљеви у страначком програму, а не у власти. Власт може бити само средство за такав програм али не и циљ по себи. Тако се и десило да приликом скупштинског гласања за једну важну одлуку поводом владине одлуке о Космету останемо потпуно сами. Ми немамо проблем с тим што смо остали сами, јер видимо шта се ради око нас.

Самарџић: На жалост, већи део опозиције није издржао притисак времена. Један део опозиције кренуо је да прави неку врсту компромиса са владином политиком о Космету. Та политика Владе у протекле две године, управо нас је и довела до суноврата. Исто то можете да чујете и од председника СНС-а, као лидера најјаче опозиционе странке, затим од председника Нове Србије и председника СРС-а, а понекад и од председника ЛДП-а. Без обзира на то неки се понашају као професионални политичари у оном најгорем смислу. То значи да ти политичари одустају од тешког опозиционог рада и почињу да пливају низводно линијом мањег отпора. То им је лакше, јер им за то треба мање кондиције и снаге. Једино ДСС плива узводно, тежим путем. Настојимо да опстанемо, да се боримо за националне и државне интересе и да једног дана поново дођемо на власт, али и да будемо странка која има јасан програм и принципе. Такође, политика наше странке се прилагођава у односу на догађаје. Да се ми као странка не држимо принципа можда би нам било боље, али то није наш циљ. Да је наш председник Војислав Коштуница прихватио тај метод пливања низ струју, наша странка би и дан данас била на власти, а њен председник најомиљенији источноевропски политичар код западних спонзора. Али ми и наш председник нисмо желели да у политици опстанемо на тај начин. Ми се држимо принципа и зато смо сада у опозицији јер су нам циљеви у страначком програму, а не у власти. Власт може бити само средство за такав програм али не и циљ по себи. Тако се и десило да приликом скупштинског гласања за једну важну одлуку поводом владине одлуке о Космету останемо потпуно сами. Ми немамо проблем с тим што смо остали сами, јер видимо шта се ради око нас.

Како коментаришете да већина државних функционера користи посету Космету зарад политичких поена, а да при том, како сазнаје „Печат“, као разлог посете наводи верске разлоге, а не државне?

Ова садашња влада ништа добро не ради, већ само добро прича и то је модел ове модерне политике. Они раде само на себи и свом маркетингу, а коначан резултат није ни битан, јер га и нема и јер иде у други план.

Медији су владина политика и циљ им је да се публика држи у незнању и изван реалности. Од такве медијске политике Тадићева екипа је направила целу политику…

Самарџић: Ова садашња влада ништа добро не ради, већ само добро прича и то је модел ове модерне политике. Они раде само на себи и свом маркетингу, а коначан резултат није ни битан, јер га и нема и јер иде у други план. Медији су владина политика и циљ им је да се публика држи у незнању и изван реалности. Од такве медијске политике Тадићева екипа је направила целу политику, а посебно оно што чини председник републике који је узурпирао уставне надлежности Владе Србије. Он је узурпирао 80 одсто наше спољне политике. Он би према уставу требало да представља нашу државу у земљи и иностранству, а не да води читаву политику. Он је хладнокрвно јавно рекао да се одлука о тражењу мишљења МСП-а о Косову није доносила у Јеремићевом, већ у његовом кабинету. Тиме је директно прекршио Устав.

Док се све то дешава имамо ситуацију и урушавања неких од најважнијих националних институција као што су САНУ и СПЦ. Сведоци смо и подела у СПЦ-у и нереаговања САНУ-а по најбитнијим питањима, као што су и ова која сте Ви навели.

Самарџић: Свугде у свету државе чувају своје институције. Код нас је створена атмосфера да ни САНУ, ни универзитети, ни СПЦ, немају право да се мешају у политику. Зато што су они наводно деведесетих година суфлирали Слободану Милошевићу да води политику какву је водио, па су они већи кривци од самог Милошевића. То просто није тачно. Али ти који урушавају институције упорно говоре у Меморандуму САНУ из 1986. године, који је наводно био сценарио по којем се дешавао рат деведесетих година. То није тачно и већина тих људи није ни читала тај меморандум, који је доступан широј јавности. Њима је циљ да Србија промени свој народ, територију и да Срби промене своју психологију, духовни идентитет и да историја, ако је то икако могуће, почине од 2000. године. Они хоће да на тековинама као што је била она француска 1789. године и она у Русији 1917. године пониште све што је у Србији постојало до пре десет година. Они урушавају институције, фокусирају и гађају оне које традиционално постоје у јавном животу Србије. САНУ и СПЦ су две главне мете напада. Они желе да САНУ буде затворен у својој љуштури и да се бави науком, док је они не затворе, јер као таква ништа и не ваља. А СПЦ као наводни опијум за народ, која је Србе терала на рат, не треба да се меша у јавне ствари уопште, а нарочито у политику и да се претвори у организацију црквено-духовне делатности затвореног типа и да одржава једно сећање на некадашњу српску традицију. Евентуално таква црква би могла на Косову да игра улогу преласка ка нормализацији „верског живота“ тако што ће прихватити културно косовско наслеђе кроз програм обнове светиња и што ће једног дана постати православна црква Косова. Али пошто на Косову већинско становништво мање-више не верује ни у шта и није верничког карактера, онда ће се све то претворити у један фолклор који ће можда имати неки туристички значај. У таквој орбити заправо имамо пунктове у Србији који атакују на ове две институције шта год оне радиле, а посебно ако се осврну на дневно политичке догађаје од националног и државног значаја. То значи да, према њиховом, Србија треба да се претвори у једно велико ништа.

Свугде у свету државе чувају своје институције. Код нас је створена атмосфера да ни САНУ, ни универзитети, ни СПЦ, немају право да се мешају у политику. Зато што су они наводно деведесетих година суфлирали Слободану Милошевићу да води политику какву је водио, па су они већи кривци од самог Милошевића. То просто није тачно.

САНУ и СПЦ су две главне мете напада. Они желе да САНУ буде затворен у својој љуштури и да се бави науком, док је они не затворе, јер као таква ништа и не ваља. А СПЦ као наводни опијум за народ, која је Србе терала на рат, не треба да се меша у јавне ствари уопште, а нарочито у политику и да се претвори у организацију црквено-духовне делатности затвореног типа и да одржава једно сећање на некадашњу српску традицију.

…

Према њиховом, Србија треба да се претвори у једно велико ништа.

А како гледате на сва друга дешавања која су на штету Србије, а која се паралелно дешавају, попут нових Зукорлићевих претњи о аутономији Санџака, последице усвајања Статута Војводине, екстремне активности, усвајање Декларације о Сребреници и Истанбулске декларације, регионално повезивање са Турском, испуњавања свих жеља мањинских народа кроз територијалне аутономије и регионализације?

Самарџић: Србија је на прагу официјелног самонегирања као државе и народа. Ни у дневној политици ни у културној атмосфери не постоји осовина која би очувала традицију државности до које је српски народ сам дошао кроз вишевековну борбу и велике жртве. То све се у већини медија излаже спдрњи. Сада је искрсло и питање Санџака. Наша држава нема централни стуб око којег се све окреће и немамо довољно јаких сила у политичком, културном и духовном животу које би биле довољно јаке да центрипеталне тенденције ефикасно смањују. Дошло је до општег расцепа, који је стекао једну инерцију и готово да у медијима немамо јавна реаговања на све то. Сигуран сам да у нашем културном животу није тако. Ипак, сматрам да постоји довољно јака супстанца и државног и културног и духовног квалитета која би Србију могла да поврати на нормалну државну сцену. Такође, постоји и један фронт у Србији према политици деведесетих година који има за циљ да за све што се дешавало окриви Србе и Србију и то полако постаје официјелни став са циљем самоуништења наше државе. Такав пример је и Декларација о Сребреници. Заборављају се сви злочини над Србима. Америка је једна од најодговорнијих за рат деведесетих година, јер није допустила да се усвоји Лисабонски споразум, којим би се спречио рат у БиХ као најгори рат који је могао да се замисли. Сетимо се да је амерички амбасадор Ворен Цимерман рекао Алији Изетбеговићу да не прихвата мирна решења. Е такве чињенице треба, према властодршцима, забранити, као и све оне које се тичу истине о дешавањима у Сребреници и холандском одговорношћу, као и за све друге злочине почињене над Србима.

Како после свега што сте рекли пробудити свест у народу, то јест поред медијског мрака образложити чињенице и саопштити истину о свим битним темама о којима сте говорили?

Такође, постоји и један фронт у Србији према политици деведесетих година који има за циљ да за све што се дешавало окриви Србе и Србију и то полако постаје официјелни став са циљем самоуништења наше државе. Такав пример је и Декларација о Сребреници. Заборављају се сви злочини над Србима. Америка је једна од најодговорнијих за рат деведесетих година, јер није допустила да се усвоји Лисабонски споразум, којим би се спречио рат у БиХ као најгори рат који је могао да се замисли. Сетимо се да је амерички амбасадор Ворен Цимерман рекао Алији Изетбеговићу да не прихвата мирна решења.

Самарџић: Пре свега треба да се говори о чињеничној истини. Грађани су пре две године одабрали за кога ће да гласају на изборима, али нису гласали за овакав састав Владе. Грађани су обманути, јер је ову Владу формирао амерички амбасадор са неколико својих помоћника, уз помоћ других западних амбасадора и појединих јаких тајкуна. Ако гледамо како је ко гласао и о којим је све програмима било реч у предизборној кампањи, састав ове Владе је незамислив. Ту владу данас подржава 15 јединица у Скупштини, то јест 12 странака. Имамо једну насилну и вештачку симулацију владе. У теорији политике 20. века наводи се да је влада са три чланице нестабилна влада, а да са две може да функционише. Сетите се да је ДОС имао 18 чланица, па да је за време Коштуничине владе постојала коалиција од три-четири чланице, а сада се вратила на цифру између 12 и 15. Уместо да се иде на упрошћавање политичке сцене, под утицајем западног фактора прави се неподношљива сложеност у влади која не може да функционише без стране подршке. Да ли ће то народ да препозна – не знам. Јер, ако неко цео дан не зна шта ће са собом и гледа како да преживи, од њега не можете очекивати разумевање за све ово што говорим. Треба наћи начин како до тих људи доћи и дати им наду са реалном причом. Данас су речи постале корумпиране. Народ је сведок бројних лажних обећања и зато имамо велику апстиненцију на изборима. Сва је срећа да у светском погледу постоји алтернатива и да постоји земља којој можемо да се обратимо и за помоћ и за стратешку сарадњу. Имамо ми као земља и с ким да тргујемо и да одржавамо културне и духовне односе. Ниједна политика више не сме бити искључујућа и ми морамо да будемо најбољи са оним земљама које хоће нама да помогну и које хоће да инвестирају у Србију. Треба да кренемо неким новим путем, јер су се наде 5. октобра сасвим потрошиле. Како ствари иду, тај датум и тај догађај временом ће постати лош симбол за грађане у Србији. Тада је постојало више путева, а Србија је, гледано према резултатима, кренула најгорим путем. Најважније је имати добру стратегију и добар резултат за највећу број људи, а не само за политичку и њој блиску квазиелиту. Ми у ДСС-у боримо се за промене и могуће да ћемо уз помоћ појединих организација и удружења, људи који схватају уску повезаност личног добра са добром државе у којој живе, па и странака којима је власт средство а не опсесија, постићи циљ, радећи на једној великој обнови државе Србије.

Магазин “Печат”, бр. 129, 27. 8. 2010.

Слободан Самарџић је потпредседник ДСС и члан управног одбора Фонда Слободан Јовановић