Душан Пророковић: "Замислите како на разговору за запослење кажете потенцијалном послодавцу како-немате алтернативу. Послодавац ће пред собом видети очајника који ће радити било шта, за било какву плату, коју му, при том, и не мора редовно исплаћивати. Оног тренутка, када је парола да „ЕУ нема алтернативу“ постала државна политика, Србија је кренула путем сужавања маневарског простора за било какву реакцију."

Уједињене нације имају 192 чланице. Од тога, 69 је већ признало самопроглашену независност Косова. Српске власти оперишу са податком да се још 55 држава двоуми да то исто учини, или су под страховитим притиском неких великих сила како би то учинили. Ако знамо да ниједна од 69 држава, које су већ признале Косово, неће подржати позицију Србије у предстојећим дипломатским наступима у Генералној скупштини УН и претпоставимо да ће представници наведених 55 држава, које размишљају о могућности признавања Косова, бити макар уздржани или неће уопште гласати, долазимо до броја од 124 државе које неће бити на „српској страни“. Односно, остаје нам максимум 68 држава на другој страни, које би могле да подрже ставове званичног Београда. Дакле, имамо најмање 69 држава које неће подржати Београд и највише 68 држава које то могу да учине. Резултат гласања на предстојећем заседању Генералне скупштине УН је више него известан. А извесно је и како ће поступати западне дипломатије у наредном периоду. Јер, ако најзападнијој српској власти у последњој деценији, тај исти Запад није желео да остави ни мрвицу приликом доношења необавезујућег мишљења Међународног суда правде, више је него јасно у ком правцу ће све ићи наредних месеци када се буду утврђивале неке, итекако обавезујуће, одлуке.

Могућност да се Београд „нешто договори“ са представницима Запада у последњем тренутку, како би било донето „компромисно решење“, и није баш препоручљиво. Сведоци смо како „закључци прихватљиви за све стране“ функционишу у пракси. Две године после потписивања споразума између Владе Србије и ЕУЛЕКС-а, полицијска служба „независне државе“ Косово преузима послове обезбеђивања манастира и монаштва СПЦ.

А и није баш вероватно. Јер, зашто би сада Запад испустио прилику и дозволио Србији да се на било који начин врати у игру. На крају крајева, није мали број људи у иностранству који размишљају о томе како са актуелним властима у Београду могу да раде шта хоће, јер су управо они-иностранство пресудно утицали и на резултат избора и на постизборну комбинаторику.

Зато су, гледано из угла Запада, пред Србијом два пута. Србија може или прихватити наставак политике „меког приземљавања“ која би омогућила „пузајуће“ признавање косовских институција и самим тим de facto прихватање косовске државности, или ће бити изложена суровом ултиматуму. За ово прво, потребна је и сагласност водећих политичара у Приштини, што ће се у наредном периоду обезбеђивати све теже и што са собом носи извесне ризике. За ово друго, краткорочно гледано, ризик да готово и не постоји.

Уједињене нације имају 192 чланице.

Већ 69 држава је признало самопроглашену независност Косова.

Још 55 држава се двоуми да то исто учини, или су под страховитим притиском неких великих сила како би то учинили.

Ако знамо да ниједна од 69 држава, које су већ признале Косово, неће подржати позицију Србије у предстојећим дипломатским наступима у Генералној скупштини УН и претпоставимо да ће представници наведених 55 држава, које размишљају о могућности признавања Косова, бити макар уздржани или неће уопште гласати, долазимо до броја од 124 државе које неће бити на „српској страни“.

Остаје нам максимум 68 држава, које би могле да подрже ставове званичног Београда. Дакле, имамо најмање 69 држава које неће подржати Београд и највише 68 држава које то могу да учине.

Резултат гласања на предстојећем заседању Генералне скупштине УН је више него известан.

Замислите како на разговору за запослење кажете потенцијалном послодавцу како-немате алтернативу. Шта би могао бити његов одговор. Добићете екстра плату, шест недеља годишњег одмора, право на регрес и плаћено летовање. Ма, наравно. Послодавац ће пред собом видети очајника који ће радити било шта, за било какву плату, коју му, при том, и не мора редовно исплаћивати.

Оног тренутка када је парола да „ЕУ нема алтернативу“ постала државна политика, Србија је кренула путем сужавања маневарског простора за било какву реакцију.

Србија је морала да, као услов за прихватање ЕУЛЕКС-а и међусобно регулисање односа, затражи истовремени улазак у ЕУ и добијање статуса пуноправног члана, који би имао разумне временске рокове за уређивање унутрашњег система, барем на начин на који је Брисел омогућио исту ствар Румунима и Бугарима. Ако се то чини претераним и неостварљивим, онда смо питање ЕУЛЕКС-а могли барем да унесемо у пакет отворених питања за преговоре са ЕУ око добијања статуса кандидата.

Србија је морала да одржи чак и оне институције косовских Срба које нису биле на Косову, већ су биле дислоциране на подручје централне Србије, које ионако ништа нису радиле, и које су нас коштале, све док се не би окончао процес потпуне интеграције севера Косова у привредни, финансијски, управни, саобраћајни, судски систем Републике Србије. Ако се то чини претераним и неостварљивим, онда је питање дела „паралелних“ институција могло да буде отворено са наше стране, тек по добијању гаранција од стране свих сталних чланица СБ УН да неће бити никакве оружане акције Албанаца против Срба у енклавама или на северу, односно да се март 2004. и март 2008.  године неће поновити.

Србија је морала да тужи макар једну западну државу која је признала лажну државу Косово, повести озбиљан спор пред Међународним судом правде, али и организовати појединачне тужбе пред судовима других земаља и тако утицати на то да-или нека од држава повуче своје признање Косова или да се отвори могућност да нека од чланица УН на билатералном нивоу призна Републику Српску, чиме би „балканско питање“ увели у нову фазу, и што би на крају, вероватно, морало значити и сазивање неке нове „балканске конференције“ где би се тражило ново, дугорочно одрживо решење за простор бивше СФРЈ, што би нам одговарало и политички, и историјски. Ако се то чини претераним и неостварљивим, тужбом би барем спречили један талас признавања Косова од стране других држава.

Не постоји извештај, план, нити званична публикација ЕУ која не третира Косово као независну државу.

Исто поступају и домаће НВО, које представљају регрутни центар за руководеће кадрове у државној управи и писање пројеката за извршне органе власти у Србији.

Пошто нисмо ништа од наведеног радили, данас смо ту где јесмо.

Не постоји извештај, план, нити званична публикација ЕУ која не третира Косово као независну државу. А исто поступају и домаће НВО, које представљају регрутни центар за руководеће кадрове у државној управи и писање пројеката за извршне органе власти у Србији.

Истовремено, премијер косовске Владе забрањује министрима Владе Србије да улазе на територију Косова и Метохије, а министар унутрашњих послова Косова најављује и могућност употребе силе у циљу дисциплиновања северних крајева.

А и земље које су нас подржавале, после мишљења Међународног суда правде и очекиваних дешавања на Генералној скупштини УН почеће да траже „излазну стратегију“. Тачније, неке државе то већ и чине. Неће то значити признавање Косова, али ће у низу случајева значити отварање могућности за прихватање надлежности актуелне Владе Косова у низу области, као што су заступање у међународним финансијским и осталим струковним организацијама, енергетици, саобраћају, конзуларним пословима, спорту, култури.

Србија више нема ни једно политичко средство којим може да се брани. Нема резервну карту у својим рукама, којом може да одигра.

Зато ће предстојећи „западни ултиматум“ бити толико страшан.

Србија више нема ни једно политичко средство којим може да се брани. Нема резервну карту у својим рукама, којом може да одигра.

Зато ће предстојећи „западни ултиматум“ бити толико страшан, јер Београд на њега неће имати одговор. При томе, ултиматум се неће само тицати прихватања независности Косова. То се већ подразумева. У њему ће се налазити и низ других ствари које се тичу врло осетљивих питања унутрашње политике државе Србије. Злослутни, али мање-више добро обавештени, Тед Карпентер већ нам је поручио да „реакција САД може бити неумерена“.

Можда је генерација политичара, која је водила Србију у последњој деценији, могла да утиче својим одлукама да и овај период представљају нека нова „историјска времена“. Међутим, како ствари сада стоје, историја овај период неће окарактерисати као историјска времена. То су тренуци када долази до великих геополитичких ломова и промене равнотеже снага. Историјске одлуке, што се тиче западних сила са којима Србија жели да сарађује, донете су још пре деценију и по. Данас се само спроводе одлуке које треба да потврде исправност њиховог избора и мање-више задовоље интересе победника. Зато је данас немогуће остварити, а самим тим и потпуно нерационално разрађивати, тезе какве су „историјски компромис“ са Албанцима или „трајно решење“ питања у БиХ.

Пророковић: "Главни задатак српске политичке елите (или српске политичке класе) треба да буде: како не дозволити да буде горе, како спречити даље урушавање система, како спречити ново цветање дефетизма." На слици: "Сироче", рад Уроша Предића

Данас је једино могуће водити политику коју је Никола Пашић називао „чување стања“. Данас се само може размишљати о томе како спремити Србију за нека будућа „историјска времена“, која ће доћи за деценију, две, три.

До тада, видети како одржати постојеће стање, уз замрзавање отворених политичких питања, пре свега косовског и, у области привреде, постепени напредак, уколико буде могућ и колико буде могућ. Јер, све су процене да нити политички, нити економски, нити социјално, не може нам бити драматично боље. Барем не у наредној деценији. И зато, главни задатак српске политичке елите (или српске политичке класе) треба да буде: како не дозволити да буде горе, како спречити даље урушавање система, како спречити ново цветање дефетизма.

Проблем није нерешив, погледајте Републику Српску. Гледано економским показатељима, ситуација је иста или за нијансу чак и лошија него у Србији. Гледано политички, притисци су већи него на званични Београд. И поред тога, у Српској се годишње више рађа него умире, више је вере да ће бити боље, више је одлучности у томе да се вреди борити.

Разлика је у томе што, да се позабавимо само једном ствари, у Српској знају где су им пријатељи, а где непријатељи.

Да би дошла до одговора, Српска је морала да прође кроз више него болан период. Али барем су сада на сигурном. Многе илузије су развејане, а постављени циљеви су, иако скромни, на чврстим основама и остварљиви. Више него довољно да се почне са пројектом враћања оптимизма. Јер пре свега, људима морате одговорити на питање куда идете, а онда на основу тога можете дефинисати очекивања и рачунати с разочарањима.

Уколико жели да планира било какву будућност, Србија ће на предстојећи ултиматум морати да одговори храбро.

Тада можемо очекивати и да нас пријатељи подрже, и да нас непријатељи чују.

Зато може бити и нечега доброга у ситуацији у којој се данас налазимо, без обзира колико она изгледала тешка, суморна и безизлазна. Поред свега, можемо доћи до одговора на основна питања: Ко су нам пријатељи? Да ли су спремни да нас бране и до које мере? Шта од нас очекују? Ко су нам непријатељи? Докле су спремни да нас нападају? Којим средствима да се бранимо?

После тога, када сами себи одговоримо са ким можемо, а против кога морамо, биће могуће дефинисати све остале стратегије и припадајуће програме. Биће могуће водити политику и спремати се за нека нова времена и геополитичке ломове који ће уследити.

Уколико жели да планира било какву будућност, Србија ће на предстојећи ултиматум морати да одговори храбро. Тада можемо очекивати и да нас пријатељи подрже, и да нас непријатељи чују.