Ових дана пласирају се приче о могућој размени територија како би новостворене националне државе биле етнички заокружене, а мир дуготрајно осигуран. Ради се о НАТО превари срачунатој да олакша даље комадање српских земаља и учвршћивање њихове окупације путем формалних атлантских интеграција.

Драгомир Анђелковић: Не дружим се са припадницима квислиншког режима који води Србију, а ни са активистима овдашње „НАТО пете колоне“, па нисам део „боље обавештене јавности“. Стога, нисам раније чуо, па ни помислио да ико у Србији нуди „источни Санџак“ за Републику Српску, нити да је трампа северног Косова и Метохије за тзв. Прешевску долину – која узгред буди речено и не постоји, већ је у питању нови антисрпски пропагандни термин.

Пре неки дан, Тед Карпентер, из вашингтонског института „Кејто“, предложио је да Републици Српској буде допуштено да се издвоји из састава БиХ, и прикључи Србији. То би Београду била „компензација“ за Косово, односно прихватање његове „независности“. Нешто раније, наш прозападно настројени економиса, Горан Николић, отишао је још даље, објавивши на свом блогу (сајт Б92) кратак текст под насловом: „Нове границе и групни улазак у НАТО – стабилност за З. Балкан?“ Његов кључни део гласи: „Признање Косова и трампа севера за Прешевску долину за Србију би у случају свеобухватне размене вероватно била прихватљива солуција. У боље обавештеној јавности колају бројни предлози трампе. Они се нпр. могу звати С за С (Српска за Санџак /источни/) … Сава и Јадран за Бошњаке (уз источни Санџак и територијалне уступке босанских Хрвата). Херцег-Босна и остаци Посавине за Хрватску, благо окрњена РС за Србију, са надвожњаком над западним делом Брчког“.

Не дружим се са припадницима квислиншког режима који води Србију, а ни са активистима овдашње „НАТО пете колоне“, па нисам део „боље обавештене јавности“. Стога, нисам раније чуо, па ни помислио да ико у Србији нуди „источни Санџак“ за Републику Српску, нити да је трампа северног Косова и Метохије за тзв. Прешевску долину – која узгред буди речено и не постоји, већ је у питању нови антисрпски пропагандни термин – за Србију „прихватљива солуција“. Ипак, ово је прилика да проговоримо о границама на постјугословенском простору, и то како прошлим тако и садашњим, односно будућим. Али и да, узимајући у обзир два споменута предлога разграничења, констатујем следеће: штетне комбинације које евроатлантски настројени Срби разраде за свој народ, ретко који западњак може да смисли. По нас најгори планови, које непријатељске силе потом прихвате и нам намећу, обично се роде у неким српским, издајничким или бар плиткоумним, главама!

(НЕ)МОГУЋЕ ГРАНИЦЕ

Устав из 1974. године начелно је говорио о праву југословенских народа на самоопредељење. Иако није био разрађен механизам за његову реализацију, битно је да није спорно да су народи могли, ако су то хтели, да се отцепе. Ипак, поставља се питање – на шта се право на самоопредељење односило? Наравно, није могао сваки Србин или Хрват да издвоји своје двориште или стан из СФРЈ, односно Републике у којој је био мањина, али – да ли је свака месна заједница могла да се отцепи? Или су то право имале само релативно компактне територије.

Прво да видимо како би изгледале нове границе када би прихватили донекле модификовани први модел разграничења (да бар неколико груписаних месних заједница имају право на самоопредељење), и пројектовали га, у складу са тадашњим размештајем народа, на 1991. годину. Србима би припао не само већи део Републике Српске Крајине, већ и неки погранични крајеви са хрватске стране границе, као и гро западне Славоније. Хрватска би била подељена на четири дела: Источну Славонију (одвојену српском западном Славонијом), Загорје са Хрватским приморјем (међусобно такође скоро раздвојеним српским територијама од Огулина до Српске Моравице на граници Словеније), Задар са Равним котарима и, коначно, Јужну Далмацију, којој би била припојена Западна Херцеговина. Хрватима би припале и неке мање територије у централном делу Босне и у Посавини, док би преко 60% БиХ добили Срби.

Муслиманима би припало око 25% БиХ, и то у виду раздвојених територија које би се протезале од Дрине па до Цазина. Уједно, добили би и јужни део Рашке области, где су били а и сада су већина. Ради се о неколико месних заједница у општинама Пријепоље, Сјеница и Нови Пазар (док већи део атара тих општина насељавају православни Срби), и знатном делу тутинске општине. На основу реченог видимо да би само на простору Србије, БиХ и Хрватске, постојало бар педесетак раздвојених области (неке би биле патуљастих размера) које би припале Србима, Хрватима и муслиманима.

Од уставног права српског народа на самоопредељење, и разграничења иоле налик ономе о којем смо говорили, није било ништа. Сједињене Државе и њени европски савезници наметнули су оно што су сматрали да је у њиховом интересу.

Признали су Хрватску и БиХ у њиховим административним границама, а легитимне и легалне западне српске државе – РСК и РС третирали као сепаратистичке творевине. Потом су путем директне и индиректне војне интервенције и Србију навели да дефетистички поклекне и такво стање, односно анексију РСК и дела РС, прихвати.

Но, Београд није могао да избегне да се и Србија нађе под ударом. Уследила је агресија на њу, која је довела до препуштања управе над Косовом и Метохијом, суштински, окупационим снагама и администраторима.

Следећи корак било је признање тзв. државе Косово од стране САД-а, као и савезника и вазала те велесиле.

СРПСКО ИСТОРИЈСКО ПРАВО

Здрав разум, вероватно, свакоме од нас каже, и док не замислимо све речено на карти, да је било немогуће да се сваки изоловани комад територије отцепи од републике којој је припадао и припоји некој другој. А тим пре тако је када узмемо у обзир потребну инфраструктуру, градске центре, привредни и административни потенцијал, као и све друго потребно да поједине области функционишу као енклаве неких држава. Стога, јасно је да је уставно право на самоопредељење југословенских народа могло да буде реализовано само уз извесну размену територија, тако да православни Срби добију само око 55% БиХ, односно исламизирани Срби чак 30% те републике, а да за узврат јужни делови Рашке области са муслиманском већином остану у саставу Србије (а узгред не ради се о тзв. источном Санџаку, како каже Николић, већ о једном његовом јужном делу), док би муслиманске области у БиХ углавном биле повезане. Опет, када је реч о некадашњој СР Хрватској, било би готово неизбежно да, уз компензације српској страни, део западне Славоније, као и неке области у приморју, припадну Хрватима, како би њихова држава имала територијални континуитет.

Међутим, од уставног права српског народа на самоопредељење, и разграничења иоле налик ономе о којем смо говорили, није било ништа. Сједињене Државе и њени европски савезници наметнули су оно што су сматрали да је у њиховом интересу. Признали су Хрватску и БиХ у њиховим административним границама, а легитимне и легалне западне српске државе (РСК и РС) третирали као сепаратистичке творевине. Потом су путем директне и индиректне војне интервенције и Србију навели да дефетистички поклекне и такво стање, односно анексију РСК и дела РС, прихвати. Но, Београд није могао да избегне да се и Србија нађе под ударом. Уследила је агресија на њу, која је довела до препуштања управе над Косовом и Метохијом, суштински, окупационим снагама и администраторима. Следећи корак било је признање тзв. државе Косово од стране САД-а, као и савезника и вазала те велесиле.

Вашингтон је нашем народу отео оно што му припада. И то чак и по титоистичком, несумњиво, по Србе неповољном Уставу.

Вашингтон је нашем народу отео оно што му припада. И то чак и по титоистичком, несумњиво, по Србе неповољном Уставу. А камоли на историјским основима. Још франачки аналиста Ајнхард (9. век), византијски цар и писац Константин ВИИ Порфирогенит (10. век), а поготово потоњи релевантни аутори (нпр. Јован Кинам, 12. век), сведоче да је већи део територије БиХ био српски (као и цела Црна Гора), а да је тако било и са значајним деловима садашње Хрватске (односно Македоније и северне Албаније). Када на то додамо и чињеницу да су Срби победили у Првом и Другом светском рату а Хрвати и муслимани се, током оба рата, углавном борили на страни Немачке, односно да су хрватско-муслиманске усташе над Србима починили геноцид једнак Холокаусту, нема ни трунке сумње да би било праведно и историјски утемељено да реална (а не велика) српска држава обухвати простор готово од границе Словеније па све до Грчке.

Но, живот је суров. Моћни газе и право, и правду, те отимају шта желе. Ми нисмо смогли снаге и воље да им се одупремо. Тако су нам наметнули садашње границе. На срећу, свет се сада мења. Пре или касније доћи ћемо у прилику да поставимо питање повраћаја бар дела онога што нам припада. До тада треба да се изборимо да са власти отерамо америчке квислинге који изнутра слабе Србију, да је коренитом унутрашњополитичком и спољнополитичком преоријентацијом ојачамо, и тако – како је то рекао Слободан Антонић – „спремни дочекамо прилику за обрачун“. А она ће се сигурно појавити, само питање је да ли ћемо умети и хтети да је препознамо, и искористимо. Самосвесна и опорављена Србија избориће се за уједињење, бар дела, српских земаља. Духовно окупирана неће сачувати ни себе.

СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

Данас постоје две државе које су формално српске. То су Србија и Српска, у којима декларисани Срби представљају већину становника.

Прва је, иако је уставом дефинисана као национална држава српског народа, у ствари спала на ниво америчког протектората.

Друга је, иако су њена власт и релевантна опозиција, уз све мане које имају, много националније него режим и већи део опозиције у Србији, ипак директно окупирана.

Данас постоје две државе које су формално српске. То су Србија и Српска, у којима декларисани Срби представљају већину становника. Међутим, прва је, иако је уставом дефинисана као национална држава српског народа, у ствари спала на ниво америчког протектората. Друга је, иако су њена власт и релевантна опозиција, уз све мане које имају, много националније него режим и већи део опозиције у Србији, ипак директно окупирана. Што се Црне Горе тиче, за њу такође, на основу њеног историјског карактера и не само етничких корена (јер српске корене имају и тзв. Бошњаци, многи Македонци и значајан део Хрвата), већ и опредељења већине становништва (око 65% грађана Црне Горе, и поред страшне пропаганде, изјашњавају се као Срби или кажу да им је матерњи језик српски, и да су верници који признају СПЦ). Отуда, Црна Гора је такође српска земља и део српског државног простора, иако није српска држава чак ни онолико колико је то вазална Србија. А покушај издвајања дела Рашке области из Србије, у функцији је даљег одвајања Црне Горе од наше републике (биле би спојене само једним коридором), као и подстицања црногорског етничког сепаратизма.

Дужност Србије је – као најснажније српске државе – када дође себи из стања опијености европским илузијама, да енергично почне да делује у прилог заштите српског идентитета Црне Горе, односно да пружа свеколику подршку Републици Српској да поново преузме сва овлашћења која је добила Дејтонским споразумом (од сопствене војске до пасоша који би имао и ознаке РС). Тиме, и борбом за заштиту свог територијалног интегритета, ослобођена Србија ће допринети да сунце слободе огреје и Српску, и Црну Гору. Од тога до уједињења српских земаља биће само један корак. А пре или касније доћи ће време да се изборимо и за Приштину и Призрен, а ако се укажу повољне околности, и за слободу РСК. Јевреји су хиљадама година упорно говорили: „Догодине у Јерусалиму“. И ево их тамо. Зато не смемо да се деморалишемо и препустимо евроатлантским центрима моћи да нам и даље кроје судбину, односно прекрајају душе и границе.

„ЗАШТИТА“ БЕСНЕ ЗВЕРИ

У оба случаја, уверен сам, не ради се о размени територија већ о испитивању терена.

Наши непријатељи хоће да виде да ли смо и даље спремни да се олако играмо са својим земљама. Ако јесмо онда ће наставити да нам их узимају, а ништа нам за узврат неће дати.

Наши уступци ће, као и до сада, бити пропраћени само додатним захтевима.

Више пута сам писао о томе да Вашингтон настоји да преко своје „пете колоне“ обезбеди да му дамо и оно што није успео да нам отме, односно да се одрекнемо шансе да у околностима када глобалне прилике за нас постану повољне – исправимо бар неке од неправди које су нам деведесетих година учињене. Део тог антисрпског пројекта је и пласирање прича о размени територије, по принципу српско за српско.

У горем случају, наводно, нуде нам РС (и то не целу него умањену за Брчко, а на страну то што западна српска држава никада није ни добила 49% територије БиХ која јој је припала у Дејтону) за Рашку област, а северно Косово за Прешево. У бољем случају, наговештавају нам могућност трампе КиМ (ваљда без северног дела) за РС. Међутим, у оба случаја, уверен сам, не ради се о размени територија већ о испитивању терена. Наши непријатељи хоће да виде да ли смо и даље спремни да се олако играмо са својим земљама. Ако јесмо онда ће наставити да нам их узимају, а ништа нам за узврат неће дати.

У питању је још нешто. Антисрпске снаге сада, као и више пута раније, пропагандно делују у прилог тога да, док маштамо о надокнади, и плашимо се нових пораза, у мислима прежалимо део територије који нам тренутно отимају. Гора „понуда“ треба да нас заплаши губитком Рашке области, што наводно може да нам се деси ако и даље будемо „некооперативни“. Сврха боље „понуде“ је да код нас створи лажну наду да ће попустљивост официјелног Београда, колико толико, бити једног дана награђена.

Међутим, свакоме ко рационално размисли, требало би да буде јасно да неће бити тако. Наши уступци ће, као и до сада, бити пропраћени само додатним захтевима. Попуштањем призивамо нове несреће. Сада се већ увелико ради на ширењу сепаратистичког синдрома међу муслиманском популацијом Рашке области, а сутра ће још гласније бити постављено питање Војводине. И то не само оног дела где су Мађари већина, већ целе наше северне покрајине. Ако на сваки помен крњења територије Србије, у складу са уставом и законом, не будемо реаговали ригорозно, а на спољњем терену, као свака нормална земља – црно нам се пише. То знају наши непријатељи, па зато, притисцима и обећањима, као и преко својих лобиста у Србији, настоје да нас залуде, како би наставили себи да копамо раку.

Нема ту шта да се трампи. И не треба нам НАТО стабилност која је у функцији очувања и продубљивања зла учињеног нашем народу, већ нам треба селективна глобална нестабилност и ојачала Србија која ће умети да искористи сваку повољну прилику како би правда тријумфовала.

Уосталом, зар би у разумном стању Срби прихватили да НАТО комада наше земље, а ми још и да уђе у његове редове?! Ваљда, да се одужимо за предложено одузимање Рашке области тако што ћемо гинути у Авганистану. И да „меку“ окупацију Србије учинимо „класичном“, како у бољим геополитичким околностима не би могли да се изборимо за слободу Србије (са Косовом), Српске и Црне Горе, а можда и РСК.

Уместо да постанемо „савезници“ са својим непријатељима, и да им помажемо да секу наше месо, дужни смо, пред историјом и пред потомцима, да им се одупремо. Не смемо да се помиримо са губитком Косова и Метохије или било ког другог дела отете српске територије, а камоли да смемо и да помислимо да прихватамо да наш државни простор и даље буде круњен. Косово је наше, као што је то и Српска или Рашка област. Нема ту шта да се трампи. И не треба нам НАТО стабилност која је у функцији очувања и продубљивања зла учињеног нашем народу, већ нам треба селективна глобална нестабилност и ојачала Србија која ће умети да искористи сваку повољну прилику како би правда тријумфовала.

Магазин “Печат”, 26. 8. 2010.