Иван Нинић: "Још у августу 2009. године министар Оливер Дулић (ДС) је амбициозно најавио да ће држава у марту ове године започети изградњу, ни мање ни више него, 20.000 станова и да ће цена квадрата тих станова коштати 500 евра."

Још у августу 2009. године министар Оливер Дулић (ДС) је амбициозно најавио да ће држава у марту ове године започети изградњу, ни мање ни више него, 20.000 станова и да ће цена квадрата тих станова коштати 500 евра. Међутим, када је истекао рок за реализацију датог обећања, Дулић је 31. марта најавио да ће „крајем јула или почетком августа“ ове године почети изградња „више од 5.000 станова на простору касарне „Степа Степановић“ на Вождовцу. Осим новог рока стигла је и нова цена, па је тако Дулић изјавио да ће се станови градити уз поштовање „свих европских стандарда“ и продавати по цени од 1.290 евра за квадратни метар. Само два месеца након тога, тачније 1. јула, Оливер Дулић излази с новим, односно „коригованим“ обећањем да би изградња станова требало да почне „већ крајем августа или почетком септембра“. С друге стране и ако се овогодишњој грађевинској сезони полако ближи крај, на питање новинара да ли ће и где ће отпутовати на летовање, Дулић каже да ће као и сваке године до сада годишњи одмор провести у Ораховцу (Црна Гора).

На први поглед би се могло рећи да актуелни режим и министар Оливер Дулић имају крајње популистички приступ пројекту масовне станоградње који већ годину дана презентују јавност и грађанима Србије. И то свакако није ништа ново за политику коју пуну деценију спроводи ДС, али је усвајањем Закона о подстицању грађевинске индустрије Србије у условима економске кризе, 29. јуна 2010. године, таква врста популизма премашила све границе.

Усвајањем Закона о подстицању грађевинске индустрије Србије у условима економске кризе, 29. јуна 2010. године, таква врста популизма премашила је све границе.

Овим „мини“ законом који се састоји од свега 8 чланова, а који је донет „по хитном поступку“ и без предходне јавне расправе, режим је одлучио да суспендује, односно да дерогира одредбе Закона о јавним набавкама. Влада је за себе приграбила велика дискрециона овлашћења, а узгред је елиминисана свака врста „транспарентности“, јавног тендера и јавног надметања.

Овим „мини“ законом који се састоји од свега 8 чланова, а који је донет „по хитном поступку“ и без предходне јавне расправе, режим је одлучио да суспендује, односно да дерогира одредбе Закона о јавним набавкама. Влада је за себе приграбила велика дискрециона овлашћења, а узгред је елиминисана свака врста „транспарентности“, јавног тендера и јавног надметања. У том смислу Влада Србије ће одређивати листу пројеката за изградњу, као и критеријуме за одређивање грађевинских предузећа која могу учествовати у изградњи државне инфраструктуре. Такође, закон даје овлашћење Влади да одреди најнижу и највишу цену за изградњу станова. Да апсурд буде већи, избор пројектаната, вршиоца техничке контроле, извођача радова, вршиоца стручног надзора, као и вршиоца техничких прегледа, спроводиће се без јавног позива и искључиво уз примену тзв. „преговарачког поступка“. Дакле, нема понуда у затвореним ковертама, нема јавног надметања, нема примене Закона о јавним набавкама, али свакако има простора за корупцију, „буразерску“ и партијску трговину. Једина позитивна „сламка спаса“, за коју се челници режима хватају, јесте то што овај закон прописује да се сви радови „морају“ изводити са 70 одсто грађевинског материјала који је произведен у Србији.

Симптоматично је и то што закон одређује Фонд за развој Републике Србије као институцију преко које ће се из буџета државе, буџета локалних самоуправа и кредита банака убирати средства, а потом вршити плаћања грађевинској оперативи.

Подсећања ради, то је онај исти фонд у коме је недавно ухапшено 7 службеника због сумње да су без основа и уз провизију „намонтирали“ 95 уговора за старт-ап кредите…

* * *

А ко управља овом институцијом?!

На челу Управног одбора је Млађан Динкић, док су чланови УО министри: Слободан Милосављевић, Сулејман Угљанин, Милутин Мркоњић и Расим Љајић.

Практично то су највиши представници странака које чине Владу Србије и по том кључу ће кроз њихове „руке“ проћи 300 милиона евра…

Симптоматично је и то што закон одређује Фонд за развој Републике Србије као институцију преко које ће се из буџета државе, буџета локалних самоуправа и кредита банака убирати средства, а потом вршити плаћања грађевинској оперативи. Подсећања ради, то је онај исти фонд у коме је недавно ухапшено 7 службеника због сумње да су без основа и уз провизију „намонтирали“ 95 уговора за старт-ап кредите и тако „олакшали“ буџет Србије за 200 милиона динара. А ко управља овом институцијом?! На челу Управног одбора је Млађан Динкић, док су чланови УО министри: Слободан Милосављевић, Сулејман Угљанин, Милутин Мркоњић и Расим Љајић. Практично то су највиши представници странака које чине Владу Србије и по том кључу ће кроз њихове „руке“ проћи 300 милиона евра (30 милијарди динара), колико је иначе замишљена вредност тзв. програма за подстицај грађевинске индустрије. Ако се има у виду да је овакав „програм“ заправо „бледа копија“ чувеног НИП-а, на коме је једну од својих предходних кампања базирао Млађан Динкић и Г17 плус, онда је јасно да ће спорни закон послужити као инструмент за кампању Демократске странке.

Због тога и не чуди то што ће искључиво Влада Србије одлучивати које локалне самоуправе и које школе, обданишта, здравствене, културне и спортске установе ће се наћи на листи приоритета за изградњу и реконструкцију без примене класичног тендера. У том контексту веома је проблематична идеја режима да се држава и локалне самоуправе кредитима (са петогодишњим роком отплате) задуже код пословних банака и то са 24 милијарде динара. Зашто? Зато што локалне самоуправе већ грцају у дуговима које, поред усклађених трансферних средстава из Републичког буџета, нису у стању да благовремено сервисирају. А сем тога грађевинске фирме тренутно од државе и локалних самоуправа потражују чак 250 милиона евра и то по основу изведених радова на инфраструктурним објектима! С друге стране, неизмирени дугови грађевинских фирми према банкама, фондовима и осталим кооперантима су достигли цифру која се креће између 300 и 400 милиона евра. Дакле, намеће се закључак да се предложеним „програмом“ Владе Србије неће затворити зачарани круг неизмирених дуговања и потраживања између државе, банака и грађевинских предузећа.

У том контексту веома је проблематична идеја режима да се држава и локалне самоуправе кредитима (са петогодишњим роком отплате) задуже код пословних банака и то са 24 милијарде динара.

Зашто?

Зато што локалне самоуправе већ грцају у дуговима које, поред усклађених трансферних средстава из Републичког буџета, нису у стању да благовремено сервисирају.

Иначе, режим је предвидео да спорни Закон о подстицању грађевинске индустрије буде у „привременој“ примени „само“ до 31. 12. 2011. године. То на најбољи начин показује да је писан за потребе предизборне кампање и фотографисања на градилиштима широм Србије, чији је обилазак Борис Тадић већ увелико отпочео.