Не мислим да је глума крива што имам само једног сина и унуку. Држава се не бави нама јер је схватила моћ некултуре и њој се посветила.

Петар Божовић: "Сада се држава нама не бави јер је схватила моћ некултуре, па се њој посветила. Центри некултуре су јако моћни, они су постали стубови власти која их финансира, подржава, чак и лично посећује."

Легенда српске глуме Петар Божовић, који ових дана борави на Филмским сусретима у Нишу, поручује да је задовољан својом каријером, али не крије разочарање што су српска глума, култура и традиција на низбрдици. У интервјуу за Прес Божовић замера својим млађим колегама мањак интегритета, а себи што није створио већу породицу.

- Задовољан сам што сам успешно радио оно за чим сам жудео и што ми је Бог дао мало талента. Због тога ми рад представља задовољство, јер није баш препоручљиво радити овај посао на мишиће. Највредније у глуми је очовечење које се стиче кроз све те улоге и све карактере, и оне позитивне и оне негативне, и оне које хвалите и оне које морате да браните. Чувајући свој интегритет, ја сам се у животу толико пута одрекао улога у позоришту и на телевизији које нису одговарале мојој представи о тежини, без обзира на то да ли су биле комичне или трагичне.

Шта је оно што вам је глума дала и да ли вам је нешто узела?

Божовић: Вредно је то што сам се дружио са свим замишљеним људима из највећих дела драмских писаца, али и са живим светом који сам сретао и упознавао током свог рада, са пределима, са животињама и са људима. Да ли ми је глума нешто узела? Можда јесте, али не знам шта је то. Фали ми велика породица, али не мислим да је томе глума крива. Имам само једног сина, сада и унуку, трогодишњу Анђелу. Када ме види на телевизији, виче: „Деда, деда”. То је једна од мојих највећих радости.

Како гледате на будућност српске глуме? Где иде глумачка уметност у Србији?

Божовић: Ако погледате ту плејаду глумаца који глуме по серијама, њихове улоге су млитаве и нису изазовне, или они можда мисле да су изазовне зато што их стрпају у новине или на телевизију. Ти исти глумци играју и у следећој серији, а серија на серију личи, па како онда да се глумци развијају?! У том смислу они су у веома јадној ситуацији, због финансија морају да раде, а у уметничком смислу нису нигде. Поносе се тиме што им је бележница пуна улога, али оне немају вредност која би им омогућила пун уметнички израз.

Свако место има свој фестивал и после две године већ је традиционалан. Мало фолклора, нека сељанка питицу неку спреми, друга проју, па се хвалимо да су то наши специјалитети, као да смо тек сад открили шта су проја, кајмак и дуван чварци, као да је то традиција Србије. Е, па, није! Традиција је нешто друго, оно духовно што је убијено у Србији, а то су породица, црква, а о армији да не говорим.

Иза вас су деценије уметничког рада. Да ли је теже било радити када сте почињали са глумом, или су сада тежа времена?

Божовић: Раније се озбиљније радило зато што се држава бринула о уметности, схватајући моћ културе. Међутим, сада се држава нама не бави јер је схватила моћ некултуре, па се њој посветила. Центри некултуре су јако моћни, они су постали стубови власти која их финансира, подржава, чак и лично посећује.

Шта је последица тога?

Божовић: Последица тога је да је Торонто највећи српски град. Нико не прави статистику колико младих, вредних људи због оваквог стања напушта домовину. Они који су овде остали треба да буду задовољни, јер борба за хлеб је успела, али за хлеб најнижег квалитета, да не употребим једну одвратну реч, није у реду према хлебу. А игара никад више није било. Свако место има свој фестивал и после две године већ је традиционалан. Мало фолклора, нека сељанка питицу неку спреми, друга проју, па се хвалимо да су то наши специјалитети, као да смо тек сад открили шта су проја, кајмак и дуван чварци, као да је то традиција Србије. Е, па, није! Традиција је нешто друго, оно духовно што је убијено у Србији, а то су породица, црква, а о армији да не говорим. Војска је деградирана до нивоа феријалног савеза. Млади људи не носе униформе него тренерке, не носе сабље већ штапове за голф. Чувати бренд српског војника не значи одржавати милитантне скупове и претити другима, него омужевити Србију која припрема неке друге параде са поносом, уместо свечане момачке параде пратећи своје синове у војску.

Нико не прави статистику колико младих, вредних људи због оваквог стања напушта домовину.

Прес, 24. 8. 2010.