Драгомир Анђелковић:" Неоспорно је да су турске власти елиминисале јерменску популацију са простора на коме је представљала аутохтоно становништво, односно где је живела много пре досељавања Турака. Имајмо у виду да, док доносимо резолуцију о измишљеном тзв. сребреничком геноциду, спадамо међу земље које нису усвојиле скупштинску одлуку којом потврђују да је прави геноцид извршен над Јерменима." Фото: Печат.

Услед пораза Турске у ратовима са Русијом, повремено је, током 19. века, деловало да ће Цариград морати да изједначи потлачене хришћане са муслиманима. Међутим, Турци су били вешти у симулирању чињења онога што нису желели да ураде, па отомански хришћани нису дочекали да их сунце огреје. Додуше, када је Цариград и покушавао нешто да учини како би побољшао њихов положај, или када је настојао да модернизује земљу да би могла да се носи са европским силама, био је немоћан. Општи јавашлук и отпор муслиманске елите, којој је одговарао стари поредак, могли су да буду превазиђени само дубинским реформама, а отомански државни врх није хтео да мења систем. Желео је да он и даље поступа по старом, а да се промене они који су му били подређени. То је била политика осуђена на пропаст.

БЕС ОНЕМОЋАЛОГ ОСВАЈАЧА

Пропорционално немоћи да изнутра консолидује своју државу, и понижавајућим поразима које је она трпела у сукобима са европским силама, отоманска власт је са све већом мржњом гледала на хришћанске поданике, жељне да ојачају национални и верски субјективитет. Осамостаљивање делова балканских народа појачало је сумњу Цариграда у преостале хришћане, а код њих намеру да се припоје ослобођеној браћи (Срби, Бугари, Грци), односно код оних који још нису изборили макар комад слободне земље, жељу да обнове државност или бар добију аутономију. У последњем случају, пре свега, радило се о бројним и државотворном традицијом инспирисаним Јерменима.

Анђелковић: "Пошто су појачаним злостављањем, Јермени гурнути у устанак, турске регуларне снаге и припадници паравојних група, од 1894. до 1896. године, побили су их можда и 200 хиљада. Са злочинима отишли су толико далеко да је чак и Лондон протестовао, па је порта морала да обустави политику „коначног решавања“ јерменског питања." На слици: Сцена из филма "Боја нара" С. Парађанова.

Што се тиче великих европских сила, неке од њих нису остале глуве у односу на јерменске захтеве. Оне су покренуле јерменско питање на Берлинском конгресу (1878). На то су, ма колико то изазивало негодовање Европљана, у првом реду Руса, турске власти одговориле већим толерисањем насиља над јерменским становништвом, које су вршили припадници муслиманских народа са којима су они живели (Курди и Турци). Цариград је константним држањем Јермена у страху хтео да паралише њихове ослободилачке тежње.

ГЕОПОЛИТИЧКА КОМБИНАТОРИКА

Порта је, несумњиво основано, пред крај 19. века балканске државе сматрала сувише слабим да саме ослободе преостале сународнике, а била је убеђена да Аустро-Угарска и Британија у Европи неће допустити нову руску интервенцију против Турске. Беч је био уплашен да руски утицај не превлада у балканским православним државама, односно да уз руску помоћ оне не ослободе своје националне територије окупиране од стране Турске, и тако онемогуће планирано ширење Дунавске монархије према југу. Плашила се и да би веће присуство Русије на Балкану, али и јачање Србије и Црне Горе, генерално погодовало бујању државотворних амбиција хабзбуршких Словена, а камоли жељи Срба да се уједине са матичним државама.

Што се Енглеске тиче, она се бојала да Русија, преко потенцијалних упоришта на Балкану, не угрози Суецки канал (саобраћајну жилу куцавицу Британске империје). Док је Аустро-Угарска ипак била регионални играч, Британија је представљала глобалну силу. И имала је много већу улогу у спашавању Отоманског царства, јер оно је представљало тампон зону између Русије и енглеских поседа на Блиском и Средњем Истоку. У контексту такве геополитичке игре, готово све што је доприносило консолидацији Турске, у Лондону је сматрано прихватљивим.

Истанбул је процењивао да му на Балкану неко време не прети опасност, али је сматрао реалним да Русија изведе удар из Закавказја. Осим Енглеске, друге силе које начелно нису желеле јачање Русије, ипак, нису имале интерес да се томе активно супротставе у Азији. Отуда, очекујући да ће пре или касније уследити руски удар, турске власти су настојале да ослабе потенцијалне савезнике Русије у региону Мале Азије – Јермене. И то поготово оно компактно настањено у источној Анадолији.

Анђелковић: "Прво су, почетком 1915. године, мобилисани јерменски војници послати у логоре. Они су убрзо побијени, а упоредо је отпочела ликвидација јерменске градске елите, односно депортација Јермена из пограничних области. Све то је била увертира у присилно исељавање целокупне јерменске популације у делове Сирије и Ирана, непогодне за живот (те земље су биле под турском влашћу). Цариград је знао да ће марш стотина хиљада људи, по тешким пределима и лошим временским условима, без довољно хране и воде, довести до смрти већине њих. Од 1915. до 1923. године, убијено је или умрло, како тврде Јермени, више од 1,5 милиона припадника њиховог народа." На слици: "Нојева барка", савремена турска минијатура Нусрета Колпана.

Изгледа да су сличан став према Јерменима, у контексту великих геополитичких комбинација на простору Евроазије, имали и у Лондону, па и престоницама других држава које су хтеле да спасу „болесника са Босфора“. У областима удаљеним од очију европске јавности, ради учвршћивања позиција Турске, британска, немачка и аустријска елита била је још спремнија него на Балкану да превиди злодела. Руководила се принципом: „Прихватљиво је све што успорава јачање Русије, под условом да превише не револтира јавно мнење њихових држава“.

ПЕСАК И КРВ

Схвативши то, Абдул Хамид II, због недела која ће уследити назван „крвави султан“, решио је да сломи кичму јерменском националном покрету тако што ће допустити масовне покоље Јермена. То је директно требало да доведе до њиховог проређивања у појединим областима, али и да подстакне исељавање преживелих. Рачунао је и да они Јермени који извуку живу главу, више неће смети ни да помисле на аутономију или независност. Пошто су, у духу такве политике, појачаним злостављањем, Јермени гурнути у устанак, турске регуларне снаге и припадници паравојних група, од 1894. до 1896. године побили су их можда и 200 хиљада. Са злочинима отишли су толико далеко да је чак и Лондон протестовао, па је порта морала да обустави политику „коначног решавања“ јерменског питања.

Но, када је наступила погодна прилика, Турци су наставили тамо где су стали. Због страха од јачања Немачке, и могућности да јој она преузме економски и поморски примат, Британија се почетком 20. века приближавала Русији. Турску је због тога обузео страх, па се преоријентисала на Немачку. Током Првог светског рата, Берлин и Цариград били су савезници, а немачка јавност имала је мањи утицај на владу него британска. Уосталом, у временима када су стотине немачких војника свакодневно гинуле, вероватно је није ни интересовало шта се дешава на обронцима Кавказа.

Од када је отпочео рат, Турска је са зебњом ишчекивала руску офанзиву. Страх да ће јерменско становништво подржати руске снаге, наводно, подстакао је Истанбул да против њега предузме драстичне мере. Међутим, оно што се дешавало ранијих година указује да би до великих покоља Јермена дошло и да тај страх није био реалан. Турци су увелико водили политику хомогенизације муслиманског становништва, односно маргинализације преостале хришћанске популације. Светски рат им је пружио прилику да интензивирају такву политику, а Јермени нису имали матичну државу која би због тога заратила са Турском (што би учинила Грчка да су тада масакрирани Грци).

Прво су, почетком 1915. године, мобилисани јерменски војници послати у логоре. Они су убрзо побијени, а упоредо је отпочела ликвидација јерменске градске елите, односно депортација Јермена из пограничних области. Све то је била увертира у присилно исељавање целокупне јерменске популације у делове Сирије и Ирана, непогодне за живот (те земље су биле под турском влашћу). Цариград је знао да ће марш стотина хиљада људи, по тешким пределима и лошим временским условима, без довољно хране и воде, довести до смрти већине њих. Од 1915. до 1923. године, убијено је или умрло, како тврде Јермени, више од 1,5 милиона припадника њиховог народа.

Јермени нису имали матичну државу која би због тога заратила са Турском.

Јермени нису имали матичну државу која би због тога заратила са Турском.

Ако је, којим случајем, тај број нешто већи од реалног, неоспорно је да су турске власти елиминисале јерменску популацију са простора на коме је представљала аутохтоно становништво, односно где је живела много пре досељавања Турака. У Отоманском царству, до геноцида, било је преко два милиона Јермена (10% популације Турске). Они су чинили велики део становништва источне Анадолије тј. историјске Јерменије (која представља велики део данашње Турске). После 1923. године у Турској је остало тек око 100 хиљада Јермена. Мањи део несталог дела тог народа избегао је, а већи део, то је неоспорно, усмрћен је. И није се ту радило о злочиначком испаду једног режима. Турци су, методама које су зависиле од (гео)политичких околности, водили антијерменску политику, без обзира да ли је на власти био „крвави султан“ или разни прозападни модернизатори. Негирање геноцида и присвајање јерменске баштине, политика је и савремене Анкаре.

СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Наш народ је, свега двадесетак година после Јермена, доживео сличну судбину.

Покољи Јермена отпочели су у јеку Првог светског рата, да би кулминирали када је Русија упала у револуционарни вртлог. Геноцид над Србима одвијао се док је рат вођен на руској земљи, а у Москви владао режим коме је у срцу био тзв. пролетерски интернационализам.

Наш народ је, свега двадесетак година после Јермена, доживео сличну судбину. Усташе су, у пролеће 1941. године, отпочеле са клањем Срба. Циљ је био да наш народ у БиХ, Крајни, Славонији, Срему, буде уништен, а у то су били уплетени исти геополитички актери као код геноцида над Јерменима. Немачка је била хрватски патрон, као што је раније била турски савезник. Британија је, теоријски, била на страни Јермена током Првог светског рата, као што је била и „савезник“ са Србима у другом глобалном рату 20. века. Међутим, у оба случаја, својим бескрупулозним прагматизмом трасирала је пут за геноцид.

Спречавала је Русију да благовремено заштити Јермене, а Србе је, уз лажна обећања да ће им помоћи, гурнула у рат када за њега нису били спремни, и тако је поплочала пут који је водио ка Јасеновцу, Јадовну, и другим стратиштима. Енглезима мало значе милиони туђих живота, када су у питању и најмањи њихови интереси. Штавише, можда су им оба геноцида одговарала. Народи који су потенцијални савезници Русије, на коју Лондон гледа са зазором и када је са њом „пријатељ“, тако су драстично ослабљени. О односу Енглеза према ономе што су 1941-45. учиниле усташе, најбоље говори то што су после рата помогли Павелићу и другим хрватским ратним злочинцима да избегну руку правде.

Нажалост, постоји и континуитет у национално-штетном деловању наших некритички прозападних лидера.

Примера ради, неки од њих, нпр. Чедомиљ Мијатовић, били су пријатељски настројени према Абдул Хамиду II, који је одговоран и за смрт многих Срба на Косову и Метохији, у Македонији, а не само Јермена широм Отоманског царства.

А ови данашњи говоре нам о пријатељству између Анкаре и Београда, данас када је поново ојачала Турска, и то толико да је војно, а поготово економски, јача од балканских држава него што је у 14. веку било Отоманско царство.

Што се Русије тиче, до покоља над источно-хришћанским народима долазило је онда када је била заокупљена великим проблемима или су је водили режими незаинтересовани и за руску традицију, а камоли народе који су блиски Русима. Покољи Јермена отпочели су у јеку Првог светског рата, да би кулминирали када је Русија упала у револуционарни вртлог. Геноцид над Србима одвијао се док је рат вођен на руској земљи, а у Москви владао режим коме је у срцу био тзв. пролетерски интернационализам а не православно-словенско братство (макар као допуна геополитичких интереса). А исти они спољни фактори, појачани Вашингтоном, који је усвојио британске геополитичке принципе, на овај или онај начин уплетени у ранију турску и хрватску геноцидну активност, поново су систематски радили против Срба онда када је деморалисаном Русијом владао, и за судбину Руса ван Русије, мало заинтересовани Јељцин. Тако су дали допринос етничком чишћењу Српске Крајне 1995. године.

КОНТИНУИТЕТ ЗЛА

Као што су турски режими, исламистички или секуларни, монархистички или републикански, доследно антијерменски, тако су и хрватски, каква год да имају идеолошка уверења, непоколебљиво антисрпски. У том погледу битно се не разликују Павелић, Туђман, и њихови наследници, већ се само прилагођавају духу времена и сплету околности. С друге стране, нажалост, постоји и континуитет у национално-штетном деловању наших некритички прозападних лидера.

Анђелковић: "Имајмо у виду да, док доносимо резолуцију о измишљеном тзв. сребреничком геноциду, спадамо међу земље које нису усвојиле скупштинску одлуку којом потврђују да је прави геноцид извршен над Јерменима." На слици: Сцена из филма "Боја Нара" С. Парађанова.

Примера ради, неки од њих, нпр. Чедомиљ Мијатовић, били су пријатељски настројени према Абдул Хамиду II, који је одговоран и за смрт многих Срба на Косову и Метохији, у Македонији, а не само Јермена широм Отоманског царства. А ови данашњи говоре нам о пријатељству између Анкаре и Београда, данас када је  поново ојачала Турска, и то толико да је војно, а поготово економски, јача од балканских држава него што је у 14. веку било Отоманско царство од њихових претходница, а која упорно ради против Републике Српске и у прилог тзв. косовске независности, односно стварања муслиманске аутономне јединице на простору Рашке области.

И то није све. Поред тога што у Србији заступају интересе Анкаре и Вашингтона, ти наши евроатлантско-отомански настројени лидери настоје да нас уврсте у НАТО строј усмерен против Русије, раме уз раме са Турцима, Енглезима и Американцима. А Русија нам је, око тога нема спора, кад год су је водили национално оријентисани политичари, била најбољи савезник и најпоузданији пријатељ, док су нам Турци и Енглези традиционални, а Американци нови али делима доказани, непријатељи.

ПРИЗИВАЊЕ НОВЕ НЕСРЕЋЕ

Имајмо у виду да, док доносимо резолуцију о измишљеном тзв. сребреничком геноциду, спадамо међу земље које нису усвојиле скупштинску одлуку којом потврђују да је прави геноцид извршен над Јерменима. Чак су и неке чланице НАТО (нпр. Француска и Грчка) донеле такву резолуцију, а Србија, ради „добрих“ односа са Турском, није! Српски режим тиме не гази само морал, већ избегава да види да је све повезано. И геноцид над Србима, и геноцид над Јерменима. И нови турски експанзионизам према Западу, и онај према Истоку. И деловање Британије јуче, и њено поступање данас.

Не би смо смели да заборавимо како не треба много да се стигне од Арарата до Јадовна! Као ни то да су бројне претензије и на преостале, ма колико да су сужене, српске земље, и животе тамошњих Срба. Макар неки од њих мислили да нови квази-национални  или аутономашки  идентитет може да их заштити.

То што они престају да буду Срби, и у томе бивају охрабрени од стране српских непријатеља, не значи да их тако неће третирати они наши традиционални душмани којима је обећан Балкан. Данас, када имају демографску плиму, не требају им нове „Потурице“ већ погодна земља за насељавање.

А не би смо смели да заборавимо како не треба много да се стигне од Арарата до Јадовна! Као ни то да су бројне претензије и на преостале, ма колико да су сужене, српске земље, и животе тамошњих Срба. Макар неки од њих мислили да нови квази-национални (црногорски) или аутономашки (војвођански) идентитет може да их заштити. То што они престају да буду Срби, и у томе бивају охрабрени од стране српских непријатеља, не значи да их тако неће третирати они наши традиционални душмани којима је обећан Балкан, а којима данас, када имају демографску плиму, не требају нове „Потурице“ већ погодна земља за насељавање.

Малициозним деловањем наших петоколонаша, али и лакомисленошћу великог дела елите, односно пасивношћу народа, ко зна каквом злу идемо у сусрет. Уместо што омамљени прихватамо да постанемо „савезници“ са онима који су нам чинили и чине зло, и ко зна какве страхоте нашем народу припремају за сутра, док још није касно, успротивимо се национално-деструктивној политици режима. То није питање идеолошког или партијског опредељења, већ опстанка нације, државе па и многих од нас понаособ. Требало би о томе да покушају да размисле и они што не воле да мисле!

Анђелковић: "Имајмо у виду да, док доносимо резолуцију о измишљеном тзв. сребреничком геноциду, спадамо међу земље које нису усвојиле скупштинску одлуку којом потврђују да је прави геноцид извршен над Јерменима. Чак су и неке чланице НАТО (нпр. Француска и Грчка) донеле такву резолуцију, а Србија, ради „добрих“ односа са Турском – није!" На фотографији: Детаљ са платна "Арарат" Ивана Ајвазовског