Негде на крају дубоког мора сељачких страховања – иза суша, киша, црва, гљива, штеточина, птица, кртица, пламењача, амброзија, и сваковрсних покушаја природе да од сељачког напора направи неконтролисано „кружење материје у природи“ – сасвим негде на крају тог каталога стоји „лед“. И то као реч коју „ваља се“ избегавати. У самом изговарању те речи има неке подмукле тупости, претње и митског осећаја немоћи. „Лед“ је као удар тупим предметом у главу.

Није ово прва српска држава која није могла да заустави „лед“, али ово је прва гарнитура властодржаца који, рекло би се, и не разумеју у чему је ту проблем. Може народ, који јесте „од уста одвајао“ за противваздушну одбрану (чувену ПВО), да схвати да су „они тамо“ у великом злом свету направили летелице до којих не можемо да добацимо (а Руси нам нису дали играчке с којим би се „певала друга песма“), али како је могуће да држава, сукцесор свих претходних творевина на овом простору од турских времена, за непуну деценију „заборави“ како се разбијају градоносни облаци. На слици: Послужилац са оружјем "лаки преносиви систем ПВО Стрела 2М за откривање и обарање визуелно откривених нисколетећих циљева". Фото: Војска Србије, www.vs.rs

У тим актуелним народним приповедањима, која се започињу на свакој слави или уз свако ладно пиво пред продавницом, блага кукњава је стил. А „лед“ је прича најстрашнија. Драма која се не да описати. Нешто као „гром из ведра неба“, само што такав гром, сем као досетка, не постоји, а лед стварно удара. Усред топлог летњег дана, појави се црн облак као црни коњаник и као каква библијска „страшна казна“ све „сравни са земљом“. И како то уопште описати? Ако је неко видео израз потамнелог лица бостанџије који препричава шта је видео кад је дошао у њиву у коју се сјурио црни облак који је стигао ниоткуд, онда зна о чему причам.

Али, има томе неколико деценија како о „леду“ Срби земљоделци и не приповедају. Од свих тих технологија и прогреса о којима сељаци, по логици свог положаја у природи и друштву, не мисле баш најбоље, та „противградна одбрана“ се показала као нешто баш за њих. Није толико компликовано да се системом не може овладати, није толико скупо да држава не може систем опскрбити потребном џебаном, а ефикасно! Последњих деценија, ту и тамо се могла чути тек прича о приликама (ипак, врло ретким, мада упечатљивим) кад је „систем противградне одбране заказао“. Били су то инциденти који су подсећали и колико је та невоља била велика и колико се њом сада у суштини влада.

Овогодишњи слом „система противградне одбране“ у Србији је и испаравање „остатка остатака“ поверења у државу и њене кормиларе. Није ово прва српска држава која није могла да заустави „лед“, али ово је прва гарнитура властодржаца који, рекло би се, и не разумеју у чему је ту проблем. Може народ, који јесте „од уста одвајао“ за противваздушну одбрану (чувену ПВО), да схвати да су „они тамо“ у великом злом свету направили летелице до којих не можемо да добацимо (а Руси нам нису дали играчке с којим би се „певала друга песма“), али како је могуће да држава, сукцесор свих претходних творевина на овом простору од турских времена, за непуну деценију „заборави“ како се разбијају градоносни облаци.

Може ова „владајућа коалиција“ да пошаље свог премијера на неки прашњави пут да „на терену“ обећа „ребалансић“ у буџету те ће, као, за ракетице бити пара, али таква порука у народној свести оставља дубоку рупу неповерења која се никаквим обиласцима фантомских градилишта „пута у светлу будућност“ не може прекрити. Ту рупу не може затрпати, чак, ни да премијеру и Влади ово буде једно од ретких обећања које заиста планирају да испуне.

Штета од „леда“ је непроцењива. Буквално. Па, добро, журимо да „тамо“ стигнемо пре светлости, „пре живота“, али шта ћемо „тамо“ ако ће нам лед од родних поља правити “кајгану”. Чекајте, да ли је „то“ где ми треба да стигнемо, такође, укинуло „буџетске издатке“ за противградну одбрану? Да ли „тамо“ сељаци лед растерују кукама и мотикама? Да ли је и „њима“ храна тамо толико неважна да и не брину о њој него једу мишелин-гуме, бош-пумпе, дизел-моторе, адвертајзинг трикове, спин мајсторије, а за недељни породични ручак под липом, као чисту егзотику, служе фијат-пунто куван и печен у „земљи ћевапчића и шљивове ракије“?

Свашта смо се ми наслушали у прошлом веку. И за тај комунизам, јесте се планирало да се једе златним кашикама (некако као и у доба Немањића, али не само на двору већ у сваком дому), али је, ипак, акценат био на „једењу“. Једење, надстрешница, нешто топло кад зазими и обув да ноге буду суве – приоритет је. Све остало после.

"Зашто сељак плаћа порез, ако „лед“ може да слеће на његове њиве као џивџивани?" На слици: Противградна заштита. Фото: valjevolive.com

То са „ледом“ је као велики црни знак питања. Куда смо то кренули, куда летимо а да не обраћамо пажњу на свакодневницу која је, то је једино извесно, све тежа. Чак је и министарство наше пресветле економије, после натчовечанских напора да нам обезбеди један пристојан годишњи раст, објавило да се то неће успети ове године, али зато 2011. сигурно хоће. Ма, плате и пензије иду горе, нормално, радници, сељаци и поштена интелигенција ће то зарадити једним паметним учешћем на ванредним, парламентарним изборима. То је економија XXI века! Тзв. изборна економија.

То је патентирано у земљи у којој се никако не може баш разазнати који „економски правац“ инспирише ову владу и председника у доношењу одлука. Потпуно „оригиналан приступ“. Српски бренд, такорећи. Јер, марксистички приступ економији они презиру, Кејнз им је „превазиђен“, а такав либерализам каквом би они поклонили своје поверење никад није постојао. Наш пут! Тачније речено, „њихов пут“. Литература ово не познаје. „Ни једног гладног човјека, који је у исти мах и тријезан, не можете наговорити да свој задњи долар потроши за било што осим да би купио храну“, говорио је нобеловац Џон Кенет Галбрајт. И тек „човјека који се добро храни, који је добро одјевен, који има добар кров над главом и углавном му иде добро, можете наговорити да између електричног апарата за бријање и електричне четкице за зубе изабере управо оно што ви желите да изабере. Другим ријечима, у таквим околностима, заједно с цијенама и трошковима, потражња потрошача постаје нешто чиме се може управљати, а то онда постаје још један елемент контролирања околине.“ Е, стари добри Галбрајт. За шта је он добио Нобела!? Па, он би то данас овде могао причати само преживелим скојевцима и ретким момцима који су се калили на Голом отоку. А засигурно нема медија који би те његове превазиђене тлапње дао овој „високо сифистицираној“ јавности на увид.

Чекајте, да ли је „то“ где ми треба да стигнемо, такође, укинуло „буџетске издатке“ за противградну одбрану? Да ли „тамо“ сељаци лед растерују кукама и мотикама? Да ли је и „њима“ храна тамо толико неважна да и не брину о њој, него једу мишелин-гуме, бош-пумпе, дизел-моторе, адвертајзинг трикове, спин мајсторије, а за недељни породични ручак под липом, као чисту егзотику, служе фијат-пунто куван и печен у „земљи ћевапчића и шљивове ракије“?

Наша екипа на власти верује (и засад зна!) да нема предуслова да би се прешло на контролу. Контрола пажње грађана, ако се прате напори по медијима, једини је легитиман државни циљ. Јер све невоље, које се множе аритметичком прогресијом (иначе, уобичајеном за Велику кризу), могу се заменити „добрим вестима“ које се множе геометријском прогресијом и то по свим правцима. Сву дезорганизацију и растурање државе покриће једно обећање „енергичног премијера“: кад дође тренутак он ће „леду“ да стана на пут!

Али „лед“ је „слепа природна сила“ која не гледа телевизију и не чита новине, те наставља да ломи и крши. Као у инат. „Олујни ветар праћен градом и јаком кишом“, натерао је и Божу Ђелића да одјури у Нови Сад, и да над урушеним Институтом за ратарство и повртарство приповеда као да је дошао на митинг. На телевизији је то изгледало као упечатљив исечак из оних филмова у којима се реконструише како се некад „радило“ са сељацима. А и Божа је баш добро глумио своју улогу. Улогу коначног спаситеља. После те, стварно надреалне сцене човек мора да одјури на сајт РТВ, јер се више ни сопственим очима не може веровати. И стварно: „Ђелић је нагласио да је овај научни институт ‘показатељ оног што морамо да урадимо у нашој земљи, а то је да не извозимо сировину него знање, не само у пољопривреди него у свим сегментима’ и додао да ће оне институције које се боре за извоз српског знања у свет имати увек брзу и јаку подршку“. О, Боже!

Поред је била “вестица”, како је овај пут деловала и противградна одбрана. Да се зна! Деловала с „половичним успехом“, ваљда, била би политички коректна вест. Али у нашем друштву одавно није важан резултат. Ми смо усвојили велико олимпијско начело: важно је деловати.

Ипак, кад је „лед“ у питању шале би ваљало бацати на страну. Како цене крећу „у небо“, из сто разлога, ова „ледна компонената“ ће све да забибери. Она ову државу чини, све више, очигледно сувишном. Зашто сељак плаћа порез, ако „лед“ може да слеће на његове њиве као џивџивани?

"Е, стари добри Галбрајт. За шта је он добио Нобела!? Па, он би то данас овде могао причати само преживелим скојевцима и ретким момцима који су се калили на Голом отоку."На слици: Константин Едуардович Циолковски, творац првих ракета, руско народно сликарство.

Она, „ледна компонента“, подсећа да се ми тако не односимо само према заштити наше хране? Јер, поштено питано: шта ће држави војска која се, добровољно и „по плану“,  држи даље од угроженог дела своје територије, него све европске војске; а опет министар лети у Пекинг да се „упозна“ с вештином Кинеза да учествују и у међународним операцијама. Кинезима је то, као и свим „недемократским земљама“, рекло би се, успутна улога Народне армије, нама – судећи по изјавама које је министар дао нашој телевизији- и најважнија и једина. И зато је, при посети највећој земљи и армији света, која је сва старомодна показивала како лете нови типови борбених авиона, „договорено “ да ми на обуку за учешће у међународним мировним мисијама одмах шаљемо четворицу наших љутих „професионалаца“ које жељно чекају на меридијанима на којима за Косово нису ни чули, а Кинези као сиромашнија земља, ваљда, послаће двојицу да уче српски.

А зар нисмо и саму правду довели у питање? Како ће наши порески обвезници гледати на пресуде „независног судства“, које је установљено као партијско акционарско друштво представника парламентарне групе „126“? И та правдољубива групација, сада тражи да се „прекине расправа“ о томе, јер неће се одступити ни за корак. Разлаз! Доста је било играња демократије и слободних јавних расправа! Срби, вратите се у кафане, па тамо кукумавчите. На „путу у светлу будућност” ништа не сме стајати.

На крају, и сама држава је доведена у питању. На опасном је путу Србија, ако председник Републике Нишлијама мора објашњавати да „аутономија“ није добра за њих и то свим оним аргументима које је морао да благовремено одлучно саопшти Чанку и Пајтићу, али није нашао за сходно. Мада, шта би фалило и Бошку Ристићу да се “опремијери” као Бојан Пајтић. Зачас би се то могло подвести под „евро-регионе“ или тако шта. Посебно ако папа Рацингер сврати до Наиса на прославу Константинова дана. Али, и у озбиљнијим државама би на такве „празне ходове“ зашкрипало, а камоли у земљи која не зна где удара. И у коју ће њена „развојна шанса“ Велика криза, изгледа, да ипак стигне ове јесени. И да се насели у полупразне амбаре и силосе.

"Драма која се не да описати. Нешто као „гром из ведра неба“, само што такав гром, сем као досетка, не постоји, а лед стварно удара. Усред топлог летњег дана, појави се црн облак као црни коњаник и као каква библијска `страшна казна` све `сравни са земљом`. И како то уопште описати? Ако је неко видео израз потамнелог лица бостанџије који препричава шта је видео кад је дошао у њиву у коју се сјурио црни облак који је стигао ниоткуд, онда зна о чему причам." На слици: Детаљ композиције "Визија у облацима" Уроша Предића.