Бивши председник Либерије, Чарлс Тејлор, оптужен у Хагу за геноцид над сопственим народом, изјавио је на суђењу да му је “власт у Београду испоручила оружја у вредности од 7 милиона долара”.

Бивши председник Либерије, Чарлс Тејлор, оптужен у Хагу за геноцид над сопственим народом и подстицање грађанског рата у суседном Сјера Леонеу, изјавио је на суђењу у Фритауну да му је “власт у Београду  испоручила оружја у вредности од 7 милиона долара”.

Увезеним калашњиковима, председникова приватна војска вршила је геноцид над политичким неистомишљеницима у Либерији, али и трампила купљено оружје за дијаманте из Сјера Леонеа.

Тејлор је тамо учествовао на страни побуњеника у пљачки и шверцу драгог камења, праћеном крвавим грађанским ратом. Током десет година у отимачини и масакрима, које је осмислио светски дијамантски лоби, а спроводио њихов пулен Тејлор, од 2001. године убијено је око пола милиона људи и више милиона протерано из својих домова.

За разлику од недавног напада у аутобусу на “горостаса” у српском новинарству, о чему даноноћно извештавају сви електронски и писани медији, као последњој шанси за обрачун са “екстремном десницом “, о првим траговима срамне трговине, обављене са истребљивачем афричке популације, јавио је, позивајући се на стране изворе (пре пола године), само лист “Курир”.

Афера Тејлор овде је медијски букнула искључиво због скандала да је председник крволок поклонио највећи афрички дијамант манекенки Наоми Кембел. На слици: Поштанска марка са ликом чувене британске манекенке, симулакрум лепоте црног континента.

Афера Тејлор овде је медијски букнула искључиво због скандала да је председник крволок поклонио највећи афрички дијамант манекенки Наоми Кембел, и то на вечери код Нелсона Манделе, о чему је ових дана сведочила манекенка.

У светлу тих сазнања, и даље у “демократским и слободним медијима“ никог не интересује да је новац за “пуцаљке” од режима Либерије примила “једна висока личност у Београду , чијег се имена Тејлор не сећа”.

И у Београду, засад, влада амнезија. Нема ни података како је мимо устаљених, строго контролисаних канала за трговину оружјем, до испоруке овом крвнику уопште дошло .”Не зна се ни где је новац”, јавили су светски медији са суђења Тејлору.

Заиста, тај новац, поготово онај од трговине оружјем, право је чудо. Налик понорници, ишчезне на једном месту, као пропао у земљу. И појави се опет, али на неком сасвим другом, најмање очекиваном. Рецимо, на плантажама грожђа , на оф шор рачунима.

Не можемо превидети тај феномен пројектованих шефова држава и њиховог окружења, како у Африци тако и овде на Балкану.

Све те манекене прљаве транзиције, доведене на писте фантастичних каријера, избаце или “догађања народа” или “ружичасте револуције”, спонзорисане са стране, или штогод слично.

И после “глобалистичких” револуција, нимало случајно, све што државе имају као национално благо и ресурсе, претвара се у новац који понире на приватне рачуне освајача власти.

Јер, како би закључио Басара, данас је све симулакрум. Где год су власт и политика, има чуда и преобраћења из доброг у лоше. Ко још не зна за легендарног лидера, чистунца револуције у Јужној Африци, који је успео, додуше на подстицај светског глобалистичког лобија , да владу беле досељеничке мањине (Буре) замени инсталирањем на власт својих другова из герилског ослободилачког АНЦ (Афрички национални конгрес). У светлу таквих чуда и стандарда међународне заједнице, Шиптари- муслимани не би били чувари српских манастира, преосталих међу онима које су предходно рушили.

Довођење марионетске владе је увек пун погодак. Она јужно до Сахаре је недавно светској фудбалској федерацији препустила профит од три милијарде долара са “мундијала” , а нацији наменила отплату дуга за стадионе и гостопримство од 2,7 милијарди долара.

Таква влада није препрека глобализму да у“демократској” атмосфери, за разлику од расизма Јана Смита, данас раби јужноафричко злато и дијаманте, уместо скрајнутих ускогрудих Бура. А њих ни Енглези, ни експерти за дијаманте, никада нису трпели.

Нелсон Мендела, како је цитирала светска штампа , “не сећа се те вечере” на којој је његов гост, купац калашњикова Чарлс Тејлор, најлепшој манекенки света, Наоми Кембел, поклонио један од највреднијих драгуља Африке. Али сведочења на суђењу га демантују.

Којим новцем је плаћено то чудо од лепоте и скупоће од поклона, питају се медији. Јер Миа Фароу, као сведок, тврди да је то чудо од огромног драгуља, а не каменчићи. Могло би се рећи да је то онај новац који увире прљав, а извире чист. Тај новац резервисан је за касту од посебног кова, које се још тајно зову опрани криминалци, а јавно нова елита.

У “демократским и слободним медијима“ никог не интересује да је новац за "пуцаљке" од режима Либерије примила “једна висока личност у Београду , чијег се имена Тејлор не сећа."

Они који су претурали по биографији недодирљивог Манделе, тврде да је његова званична биографија пројекат, да и није баш све време Мандела тих 20 година робије провео у ћелији затвора, већ на неком егзотичном острву у лепом друштву. И чекао тренутак да преобрази Јужну Африку од колоније белих досељеника, расиста, у глобални забран међународног капитала.

И заиста, не можемо превидети тај феномен пројектованих шефова држава и њиховог окружења, како у Африци тако и овде на Балкану. Све те манекене прљаве транзиције, доведене на писте фантастичних каријера, избаце или “догађања народа” или “ружичасте револуције”, спонзорисане са стране, или штогод слично.

И после тих “глобалистичких” револуција, нимало случајно, све што те државе имају као национално благо и ресурсе, претвара се у новац који понире на приватне рачуне освајача власти.

Психопата Тејлор, уз сагласност Вашингтона, владао је Либеријом целу деценију, све док није помрсио рачуне са газдама у дилу око дијаманата.

Део те приче су и загонетних неевидентираних седам милиона долара и највећи афрички дијамант, једно време у власништву најатрактивније манекенке света. Новинари тврде да је “окупан крвљу“. Као што су постали и они калашњикови испоручени Тејлору.Тим алаткама, по налозима америчких мултинационалних компанија, управљао је Чарлс Тејлор, а за потребе геноцида у Либерији и Сјера Леонеу.

Ипак, можда ће председник, који је толико гурао пројекат “резолуције о Сребреници”, убедити Скупштину Србије најесен да усвоји резолуцију осуде непознатих чланова владе за испоруку аутоматских пушака, ради злочина који десетинама пута надмашује ону проблематичну цифру из Сребренице. Приписане, како видимо у порукама и пресудама из Хага, Брисела и Њујорка, целом српском народу.

Психопата Тејлор, уз сагласност Вашингтона, владао је Либеријом целу деценију, све док није помрсио рачуне са газдама у дилу око дијаманата. Овај бивши дипломирани економиста , с коренима из Тринидада, прво баптиста, па припадник секте, па криминалац, по налогу ЦИЕ  послат је из затвора Алкатраз из САД у Монровију да буде мешетар још једне од афричких “револуција из касарни”, а потом председник Либерије. Све док његову оставку није изнудио Буш- млађи.

Светска јавност је то захтевала када су грозни злочини над либеријском популацијом у грађанском рату, за шта је Америка сносила посредну одговорност, превршили сваку замисливу границу. Тејлорови плаћеници пуцали су у жене и децу, и оружјем увезеним не из Америке већ из постоктобарске Србије. Што је свакако брисање отисака прстију Америке са злочина почињених за њене интересе.

Тејлорови плаћеници пуцали су у жене и дец, и оружјем увезеним не из Америке већ из постоктобарске Србије.

Непобитна је сличност у распиривању међуетничких сукоба и уклањању афричких “потрошених лидера”, којима је јужно од Сахаре присуствовао овај хроничар, са потоњим “ружичастим револуцијама” у инсталирању нових америчких марионета у Европи, а почело је, присетимо се, на Балкану смакнућем Чаушескуа, кога сада с носталгијом спомињу бројни Румуни.

Сличне акције изведене су у педесетак успелих афричких пучева (књига “Прљави посао – ЦИА у Африци”, америчких аутора), од седамдесетих до пада Берлинског зида. Увек инспирисаних споља, а да се ништа није суштински променило за народ. Неко би рекао да се исти синдром појављује и овде после паљевине Скупштине у Београду.

И у Монровији “промене без промена”, којима је присуствовао хроничар, изведене су у сарадњи “организованог отпора”, демонстрација обучених либеријских студената , “стипендиста”, па придруженог дела оружаних снага, под вођством наредника Доа, уз рушилачко учешће масе позване на улице. Гневнима и гладнима поклоњена су два дана пљачке. Само, у Африци не иде без преког суда и јавних погубљења пред неколико десетина хиљада присутних у арени “револуције“. Прво ликвидирају председника, па понекад и целу владу.

Био сам непосредни сведок ове либеријске егзекуције председника и 11 министара, окривљених за корупцију.

И у Монровији “промене без промена”, којима је присуствовао хроничар, изведене су у сарадњи “организованог отпора” , демонстрација обучених либеријских студената , “стипендиста”, па придруженог дела оружаних снага, под вођством наредника Доа, уз рушилачко учешће масе позване на улице.

Гневнима и гладнима поклоњена су два дана пљачке. Само, у Африци не иде без преког суда и јавних погубљења пред неколико десетина хиљада присутних у арени “револуције“. Прво ликвидирају председника, па понекад и целу владу. Био сам непосредни сведок ове либеријске егзекуције председника и 11 министара, окривљених за корупцију.

Само суђење, дан пре стрељања, било је полусатна формалност за новог председника, наредника Доа. Тако, уосталом, бива у “револуцијама“. Тејлор, Доов министар, а сада оптужени у Хагу, осам година касније ликвидирао је Доа, како је то и наредио послодавац обојице. Вратимо се, дакле, две деценије у назад у Африку, да бисмо и боље схватили шта се и у чијој режији догађало пре деценију на Балкану.

* * *

Репортажа која следи објављена је у књизи:

ДНЕВНИК СРПСКОГ ЖУРНАЛИСТЕ – Драгана Милосављевића

Монровија, 14. 04. 1980.

"У граду су, тог 14. маја, l98o. већ беснели нереди, предвођени студентима. Авенијама града, увученог у лавиринт лагуне Атлантика, тумарале су гомиле људи. Тротоарима су се вукли белези од проливеног зејтина, расутог брашна и шећера, који је извлачен из магаза трговаца. У председничкој палати се пуцало. Ту је наредник Семјуел До, са 14 другова, по кратком поступку пресуђивао председнику." На слици: Семјуел До, почетком осамдесетих, кад је дошао на власт у Либерији.

Када сам слетео у влажну и врелу измаглицу тропске Монровије, био је то последњи лет пред затварање аеродрома. У граду су, тог 14. маја, l98o. већ беснели нереди, предвођени студентима. „Непознати извори“ су их покренули тврдњом да је „председник у земљу убризгао око пет милиона фалсификованих долара, а исто толики пазар склонио у породични трезор“.

Авенијама града, увученог у лавиринт лагуне Атлантика, тумарале су гомиле људи који су, по истом сценарију какав је виђен годину дана раније у Акри (Гана), разбијали излоге, односили преосталу робу. Тротоарима су се вукли белези од проливеног зејтина, расутог брашна и шећера, који је извлачен из магаза трговаца. У председничкој палати се пуцало. Ту је наредник Семјуел До, са 14 другова, по кратком поступку пресуђивао председнику. Имао сам част да лично будем представљен Виљему Толберту, годину дана раније када је на самиту Организације афричког јединства неопрезно пледирао на своју црну браћу да се „одупру америчкој појачаној хегемонији“. Тако је, одлуком Вашингтона, добио за вратом наредника Доа.

Овај је, уз логистику амбасаде САД, највеће на територији Африке, заузео радио станицу, позвао трупе на побуну против корумпиране власти и тиме дао знак за хаос. Поновила се, као и у Гани, бежанија деморалисаних генерала, пуковника.

Политичари су више веровали у нерањивост армије од оних који су ту армију предводили. Видео сам како са највишег спрата председничке палате, доле у масу хиљада људи, окупљених да овацијама поздраве завршни чин „револуције“, пада тело. Био је то председник, већ распореног стомака. Његови остаци, неидентификовани, наравно, јер је био линчован, сахрањени су дан касније у заједничкој гробници коју су, после смиривања нереда, затрпали булдожери.

Вилијам Толберт, председник Либерије, страдао у пучу којим је власт преузео Семјуел До. Детаљ са националне новчанице од 100 либеријских долара из 1999. године.

Председника је од “учкура до бијела грла” распорио и бацио унезвереној гомили потоњи диктатор – полуписмени наредник. Већ сутрадан, нас неколицина новинара, дописник АНСЕ, АФП и РОЈТЕРС-а, пуштени смо у салу за суђење, где је за непуних 45 минута на смрт осуђено 12 министара. Цела Толбертова влада. Било је ту лопова, што је нормално очекивати, али и по који честит човек, рецимо, министар иностраних послова, припадник једне угледне породице црнаца повратника из САД, који су основали прву независну афричку државу, Либерију. Запањени и унезверени министри, извучени претходне ноћи из постеља, неки у пижамама, неки голи до појаса, довезени су одмах после суђења на стратиште. Седели су прво везани за седишта у једном малом аутобусу, неких сат и по, гледајући како војници укопавају стубове за које ће бити везани. Било је десет стубова за њих дванаесторицу. Руља је поломила прозоре камењем и бокори руку су захватали косу, очи, носеве, уши осуђеника, који су без крика, тихо ропћући, подносили ову тортуру. „Хоћемо крв, хоћемо крв“, урлале су масе које су измилеле из својих плеханих буради, страћара, рупа у песку, проститутке, просјаци, лучки радници. „Хоћемо правду“, захтевали су, сматрајући да се само ту, на блиставом песку, и то одмах, мора исписати сублимат правде. Стрељањем.

На импровизованој трибини, са кратким мачем у једној руци и токи-вокијем у другој, стајао је омалени наредник. Његово наређење пренето је команданту стрељачког вода. Из полуаутоматских пушака израелске производње „узи“, разлегли су се рафали. Из груди министара шикнули су млазеви крви, дебели као палац.

Мозак се расцветавао као пивска пена из лобања расцепљених куршумима. Та егзекуција је трајала… Живи зид десетина хиљада црних тела, обливених знојем, дошао је у међувремену до самог стрељачког строја и почео да га, заједно са нама, потискује према стубовима. Опасно близу. Војници су кренули према, већ давно мртвим, министрима не прекидајући паљбу, док се око позорнице стезао обруч „напаљених“ гледалаца.

"Објектив аматерске камере забележио је, дванаест година касније, сваки детаљ у коме је последње секвенце свог, насиљем обележеног битисања, одиграо председник, бивши наредник Семјуел До."

Извештач Би-Би-Сија, која је минут пре егзекуције, сваког министра понаособ, интервјуисала питањем „како се осећа“, хистерично је плакала и вриштала у магнетофон: „Овде све плива у крви“. Затим, притисла је дугме и потпуно сабраним гласом, својим мушким колегама камерманима, којима су се видно тресле руке, наредила: „Сачекаћемо мало, да укокају још ону двојицу, то снимите, па онда трк на пошту. Стартујемо у исто време. ОК?“

Преостала два министра поваљена су у масакрирана тела и локве крви и из близине убијена, без команде. Семјуел До је већ напустио стратиште. Јурнули смо према таксијима који су нас, новинаре, упаљених мотора ишчекивали. „Сто долара да стигнеш први“. Колега из „АНСЕ“ вришти: „Чекај!“ „Имаш среће јер сам за фер-плеј“, кажем му. У пошти, док узалуд покушавам да смирим прсте на диркама једног праисторијског телепринтера, колега из „АНСЕ“ стрпљиво ми шапуће: „Слушај, ако не можеш да се сабереш, пусти мене“.

ТАНЈУГ је, ипак, први јавио свету о погубљењу у Монровији.

Објектив аматерске камере забележио је, дванаест година касније, сваки детаљ у коме је последње секвенце свог, насиљем обележеног битисања, одиграо председник, бивши наредник Семјуел До.

Разбијеном флашом ошишали су разбеснели становници Монровије Доову главу. Практично га скалпирали; затим су му ножевима дубоко засекли образе, тако да се гушио у сопственој крви, која му је обилато текла у уста. Пошто је са хуком дувао, настојећи да млазеве спречи да продру у гркљан, један од војника, мислећи да умирући призива Џуџуа (духа), сасуо је у њега рафал. Тако му је, и не хотећи, ипак помогао да најзад умре.

Драган Милосављевић: На слици: Монровија, главни град Либерије. Фото: Викимедиа