ПРИМЕНА „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“ НА ПОСТ-ГЕНОЦИДНО ВРЕМЕ (ИМПЛИКАЦИЈЕ ПОСЛЕРАТНОГ – ВАТИКАНСКОГ И ХРВАТСКОГ – СТАВА ПРЕМА ВЕЛИКИМ ЕВРОПСКИМ ГЕНОЦИДИМА У 20. ВЕКУ)

Овај текст је наставак ауторове студије започете текстом  НДХ и “србоцид” 1941-1945, који је објављен на сајту Фонда Слободан Јовановић 16. 7. 2010. године

Научна студија „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида (Етика и власт над дефиницијама)“, чија централна промоција је предвиђена на овогодишњем Сајму књига у Београду, представља јавности једну нову социјалну, језичко-философски утемељену „Теорију дефиниционизма“ Владимира Умељића.

Један од највећих живих корифеја језичке философије, Ноам Чомски, коме је стављен на располагање један енглески сиже ове студије (Summary, објављен на крају ове књиге од преко 450 стр.), прокоментарисао је да он сам „никада није дошао на тако интересантне идеје“. Изразио је, потом, спремност да се и лично одазове ауторовом апелу што свестранијег и што критичнијег преиспитивања поставки ове теорије, да, дакле, покуша да и сам нађе времена „да ради на тај начин“.[1]

У односу на феномен геноцида, чињенично стање, резултат досадашњег и уједно полазна тачка даљег истраживања, је следеће:

Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе. Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку примарно не припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе.[2]

Доњи извод из ове студије тематизује послератни – ватикански и хрватски – однос према великим европским геноцидима у 20. веку.

* * * *

Масивно и консеквентно релативизовање и порицање “србоцида” 1941-45. године од стране хрватске политичке, клерикалне и интелектуалне елите (трећи и завршни геноцидни чин) условљено је не само (у студији већ наведеним) индивидуално-психолошким и социјално-психолошким факторима. Оно је уз то битно утемељено и потенцирано једним смислено истим (одбојним) ставом Ватикана у односу на ова збивања, који је одмах по завршетку рата почео да недвосмислено и консеквентно бива пропагиран, и практикован. Подсетимо се:

“Чињеница је, нажалост, да и експоненти званичне хрватске послератне историографије – са чак растућом тенденцијом – упорно заступају ову балканску верзију “Лажи о Аушвицу“. Угледни хрватски научник, др Иван Супек, на пр. је примењивао најпознатију методу релативирања и негирања једног геноцида и покушавао да, пре свега, умањи број жртава – он је тврдио да је у концентрационом логору смрти Јасеновац умрло око 50 000 људи (највише, свакако, хрватских левичара а потом и Срба, Јевреја, Синти и Рома). Најпознатији апологет нацистичког Холокауста у западној Европи је – што је наравно врло интересантно – један Енглез, Дејвид Ирвинг, и он се слично изражава у односу на Аушвиц: „Масовно убиство у Аушвицу, тврди Ирвинг, који зналачки избегава у Немачкој кажњив израз “Лаж о Аушвицу“, је “само једна легенда“. Гасне коморе, које су данас изложене у некадашњим концентрационим логорима су “само макете.“ Најпознатији заступник хрватске варијанте “Лажи о Аушвицу“ је, истовремено, био један од главних протагониста насилног распада друге Југославије, на крају XX. века, и један од главних (локалних, јер прави очеви историје се ретко налазе на Балкану) твораца ове друге независне Хрватске, др Фрањо Туђман: “Историјска истина је, да је у свим затворима и логорима у Хрватској, за време последњег рата, умрло укупно 59 635 људи и то не само Срба, већ и један велики број Хрвата, демократа и антифашиста, Јевреја и Цигана…“ , један други пут, он изјављује: “У Јасеновцу је умрло између 30 000 и 40 000 људи (…) Губици хрватског и српског народа су прилично исти (…) Мит о Јасеновцу се развио у једно нечувено лудило…“ Као што непорециви историјски извори и наведене научне студије, очевици и квалификовани сведоци (у првој линији Немци, Италијани и саме хрватске усташе) потврђују да је у “НДХ“ побијено најмање 750 000 Срба; хрватски званични извори говоре о 100 000 до 200 000 хрватских жртава у Другом светском рату – за Туђмана су то “прилично исти“ бројеви, а да не говоримо о енормној разлици између невиних и беспомоћних жртава једног геноцида и (сигурно, делимично исто тако невиних) жртава рата.”[3]

То значи да је горе апострофирани и специфично хрватски (одбојни) став у односу на сопствену историју и при томе условљен како локалним (национално-хрватским), тако и општим (римокатоличко-историјским) факторима културолошке традиције окциденталног дела Европе. Подсетимо се стога, још једном, прво на непосредни послератни став Ватикана у односу на јеврејске жртве геноцида и нацисте (Холокауст):

-          Кардинал Монтини, потоњи папа Павле VI, био је онај ватикански кардинал који је, по бројним историјским сведочењима, био одговоран за организовање ватиканских „Пацовских канала“, којима су по завршетку Другог светског рата многобројни немачки (словачки, балтички, хрватски, итд.) ратни и геноцидни злочинци – Адолф Ајхман, Јозеф Менгеле, хрватски бискуп Шарић, Анте Павелић, итд. – избегли у Јужну Америку…

-          Папа Пије XII је 1949.  године паушално екскомуницирао све комунисте света из римокатоличке цркве. Зашто ниједан католички Немац, као учесник у злочину геноцида, зашто чак ни католички крштени Адолф Хитлер никада није био екскомунициран из римокатоличке цркве?

Теоретски, на ова питања би могао да дефинитивно одговори само Ватикан отварањем својих архива и заузимањем једног недвосмисленог става у односу на ову проблематику. Докле год то није тако, међутим, наука али и сам Ватикан морају да живе с једним врло широким дијапазоном потенцијалних а понекад и само шпекулативних одговора.[4]

За разлику од друга два велика геноцида европског 20. века, један конститутивни елемент Србоцида 1941-45. године било је насилно покатоличавање циљне групе жртава, које је сво то време вршио хрватски римокатолички клир, уз знање и очигледну благонаклоност Ватикана. У овом контексту, дакле, добијају горња питања (зашто је Ватикан организовао бекство католичко-хрватских геноцидних злочинаца – али не и њихових босанско-муслиманских помагача – од правде, односно, зашто ниједан од истих никада није био екскомунициран из римокатоличке цркве) једну још значајнију, једну много експлицитнију тежину.

Ова трећа (клерикална) компонента “србоцида” у „НДХ“, дакле, сужава могућност шпекулација и нуди једну реалну шансу приближавању истини о улози Ватикана на Балкану 1941-45. године (а последично и у односу на друга два геноцида тог времена). Та шанса, значи, лежи у чињеници да је однос међусобних условљавања опште културолошке традиције и њених локалних фактора утицаја у тадашњој Немачкој, и у тадашњој Хрватској, очигледно имао различита тежишта:

У нацистичкој Немачкој је била евидентна енормна превага актуелне расистичке идеологије над традиционалним црквеним легализмом; у Хрватској је владајућа расистичка идеологија била есенцијално утемељена на једном архаично-фундаменталистичком поимању римокатоличке културолошке традиције („свети рат“, „крсташки поход“, „и Пресвета Девица Марија се данас бори на Источном фронту за победу фашизма“, итд.).

У Немачкој је римокатоличка црква, значи, била у знатној мери потиснута на руб збивања и њен радијус утицаја на одлуке политичке власти у земљи је био врло редукован. У Хрватској, напротив, католички клир је био у епицентру свих догађања, полуге политичке власти су му стајале на располагању и по правилу зависиле од његовог благослова; контакт са Ватиканом је био перманентан и интензиван. Ту је, значи, и од самог почетка било остварено једно симбиотичко прожимање и институционално умрежавање утицаја (речи и делања) локалне клерикалне елите ватиканске хијерархије с једне, и политичко-интелектуалне елите тадашње хрватске државе, с друге стране.

Јер, чак ако за тренутак занемаримо све оне верификоване историјске изворе, који говоре у прилог једне по могућности још активније улоге Ватикана у односу на развој тадашње ситуације, остају нам још увек они верификовани историјски извори који потврђују да је Ватикан све време био барем информисан о току, карактеру и обиму геноцидних збивања у „НДХ“ тј. у Европи (и, у најмању руку, ћутао). Најкасније на крају рата, међутим, истина је у пуном обиму, непобитно и непосредно била обелодањена.

Ватикан је све време био барем информисан о току, карактеру и обиму геноцидних збивања у „НДХ“ тј. у Европи и, у најмању руку, ћутао.

Најкасније на крају рата, међутим, истина је у пуном обиму, непобитно и непосредно била обелодањена.

Било је, значи, за очекивати да ће сада то чињенично стање (истина, стварност) битно детерминисати даљи говор и делање Ватикана, а у смислу историјске анализе, етичко-моралног вредновања једне хришћанске цркве, као и правних консеквенци једне европске државе[5]. Та закључна анализа, вредновање и консеквенце, сигурно, непосредно су и уследиле.

Њихов резултат (послератни говор и делање Ватикана) показао се, међутим, врло проблематичним у односу на његову компатибилност са принципима етике, морала и права.  Другим речима, послератни говор и делање Ватикана нису погодовали истовременим покушајима растерећивања Ватикана од његове, још у недовољној мери специфициране, одговорности за дотична догађања.

Узмимо за пример бекство шефа геноцидне хрватске државе Анте Павелића по завршетку Другог светског рата у Јужну Америку и улогу хрватског католичког клира, као и ватиканске (високе) хијерархије при томе:

Павелић је уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника побегао из земље, а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, из „Института Св. Јеронима“ у Риму.

Један од најближих Павелићевих сарадника, Љубо Милош, потврдио је, при свом саслушању, да је Павелић уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника побегао из земље, а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, из „Института Св. Јеронима“ у Риму.[6]

Британска контраобавештајна служба је обсервирала ову установу, и у једном извештају из 1947. године стоји, поред осталог: „Циљ ове организације је заштита особа, које су одане усташкој ствари и пружање помоћи тим особама при бекству (…), такође слање терориста у Југославију (…), срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности, чини хрватска групација у „Институту Св. Јеронима“ у Риму…“[7]

Из извештаја америчке обавештајне службе:

„Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан, да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан…“

У односу на Павелића, констатује, пак, америчка војна контраобавештајна служба исте године следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан, да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан…“[8]

У јануару 2006. године извештава израелски лист Хаарец о једном суђењу, при коме од 1999. године на оптуженичкој клупи суда у Сан Франциску седе представници Ватиканске банке, Фрањевачког реда и Швајцарске националне банке. Тужитељи су потомци јеврејских и српских жртава геноцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-45. године, који захтевају одштету тј. повраћај украдене имовине својих уморених предака, коју су тадашњи хрватски властодршци отели и депоновали код ових институција (в. даље, „Закључна дискусија“). Један сведок и тадашњи очевидац, Вилијам Говен, радио је одмах после рата за америчку контраобавештајну службу у Риму:

„Говеново сведочење доводи тадашњег кардинала Монтинија и потоњег папу Павла VI у везу са скривањем и помоћи при бекству хрватских ратних злочинаца, као што је био Анте Павелић. То је био део једне разгранате мреже, познате под именом „Пацовски канали“. Сведок је потврдио и да су британске и америчке тајне службе тада откриле Павелићево место боравка, али да су одбиле да га ухапсе.“[9]

„Институт Св. Јеронима“ (San Girolamo) и хрватски католички свештеник Крунослав Драгановић нису, дакле, радили ни самосвојно, ни у апсолутној тајности. Амерички обавештајни официр, који је водио ту посматрачку „Операцију Сан Ђироламо“, известио је 1947. године следеће:

„Драгановићева подршка хрватским колаборационистима уклапа се у план Ватикана, који предвиђа заштиту ових усташких националиста, све док они не добију погодне документе и иселе се у Јужну Америку (…). Ватикан (…) покреће све могуће полуге да би те људе прокријумчарио тамо, у Јужну Америку…“ Убрзо по пријему овог извештаја, шест високих хрватских функционера и окривљених ратних (геноцидних) злочинаца напушта овај римокатолички институт у Риму, и одлази у Аргентину. То су били: Вјекослав Вранчић, Миле Старчевић, Ловро Сушић, Јосип Марковић, Драгутин Рупчић и Винко Печникар.[10]

Већ само у тој једној години (1947.) несумњиво је идентификовано укупно 115 највиших, за ратне и геноцидне злочине осумњичених носилаца власти хрватске државе из 1941-45. године, који су тим „Пацовским каналима“ безбедно стигли и то само у Аргентину (процена укупног броја дотичних хрватских ратних званичника и послератних бегунаца од руке закона у Јужну Америку варира, и креће се између 5 000 – 35 000 лица).[11]

Следећа једанаесторица усташких главешина доказано су избегла извођење пред лице правде, захваљујући посредству хрватског огранка ватиканске милосрдне организације „Caritas“: Еуген Кватерник, Динко Билановић Шакић, др Јосип Берковић, Иван Челан, Данијел Црљен, Мирко Етеровић, Анте Елез, Радован Латковић, др Иван Корски, др Фрањо Невестић и др Винко Николић (у тој групи налазио се и један немачки припадник елитне нацистичке СС-организације, по имену Фридрих Јосеф Раух).[12]

Те године је и Иво Ројница стигао у Аргентину. За подсећање, он је у време „НДХ“ представљао врховну хрватску власт у Дубровнику, када су усташе –  како је један очевидац, Американка Рут Мичел посведочила – „силазили у град Дубровник, окићени огрлицама од нанизаних српских језика и са пуним корпама српских очију“.[13]

То, очигледно, није сметало да Ројница „… захваљујући помоћи „Свете столице“ и аргентинске владе, као слепи путник на броду „Мариа Ц“, 02. априла 1947. године ступи на тло Аргентине“.[14] То, следствено, очигледно није сметало ни хрватском председнику Фрањи Туђману, да после хрватске сецесије од Југославије у последњој деценији 20. века, одреди Ројницу за новог хрватског амбасадора, управо у Аргентини.

Када је потом дошло до протеста од стране Wизентал-Института, Ројница је дао изјаву за јавност: „Све што сам чинио 1941., поново бих чинио.“[15] Један од његових наследника на функцији градоначелника Дубровника, Иво Обуљан, прима потом Ива Ројницу 1996. године, чак у једну званичну аудијенцију, у том истом граду.[16]

Исти пут за Аргентину су следили, како један од најозлоглашенијих команданата концентрационог логора смрти Јасеновац, Макс Лубурић, тако и усташке главешине Анте Вркљан, Ћирило Чудина, Бранко Бензон, Марко Синовчић…

Исти пут за Аргентину су следили, како један од најозлоглашенијих команданата концентрационог логора смрти Јасеновац, Макс Лубурић, тако и усташке главешине Анте Вркљан, Ћирило Чудина, Бранко Бензон, Марко Синовчић, итд.[17]

Њихов поглавник Анте Павелић бежи 1945. године, првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1 100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена, у вредности од око 150 000 000 швајцарских франака и бежи априла 1946.  године у Рим. Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), у папинском латиноамеричком институту, са екстериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму, који је био директно подређен папи…“[18]

Већ у мају исте године, он прелази у папинску летњу резиденцију Castel Gandolfo, где се „често среће са монсињором Монтинијем“; 09. новембра Павелић прелази у папински Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини, у Виа Гиацомо Венециано 17-ц, и 11. октобра 1948. године, Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину 1. класе на броду “Sestriere”, који ће га одвести у Аргентину.[19]

Америчка тајна служба, која је Павелића, иначе, све време опсервирала, овако је проценила ову ситуацију: “Павелић је у очима Ватикана један милитантни католик, који је додуше и лутао (био повремено у заблуди – преводилачка примедба аутора), али та његова лутања су се дешавала док се борио за католичку цркву (…) Павелићеви контакти с Ватиканом су познати; Ватикан, дакле, у њему види једног милитантног католика, који се јуче борио против православне цркве, а данас се бори против атеистичког комунизма…”[20]

Најкасније, значи, при разматрању ватиканских активности непосредно по завршетку Другог светског рата и окончања физичке реализације геноцидних “пројеката” тадашње немачке односно хрватске државе, постепено ишчезава простор за шпекулације (да ли је Ватикан “само” био информисан и ћутао, односно да ли је у било којој форми узео активног учешћа у односу на овај “пројекат”).

Ватиканска активна улога, наиме, у односу на велике геноциде европског 20. века од овог тренутка постала је евидентна и доказива, независно од свих евентуалних докумената, који се и даље у Латеранској палати и другде држе под кључем. Другим речима, та активност не припада више само постојећим и релевантним историјским индицијама, већ представља један валидни доказ високе научне вредности.

Јер крајем Другог светског рата, и тиме обустављањем (нестанком предуслова за даље вршење) геноцида, тај део историје се ни у ком случају није могао и не може сматрати довршеним, и ставити ад акта. Сада је било неопходно извући све расположиве правне консеквенце и привести починиоце злочина одговарајућим судским инстанцама, указати поштовање невиним жртвама и помоћи преживелима (у смислу моралног и материјалног обештећења), и повратити им веру у правду и истину, морал и хуманистичку етику, извршити преко потребне научне и политичке анализе (у смислу принципа превенције “Никад више!”), итд.

Активност Ватикана била је више него проблематична. То је било, с гледишта хришћанске етике и морала, апсолутно некомпатибилно са конститутивном природом једне цркве; то је истовремено било, правно гледано, свесно и намерно делање саучесника у једном масовном злочину, у смислу заштите, прикривања и помагања окривљенима при њиховом бекству од правде и правних санкција.

Ватикан је уложио огроман труд да се горе наведени хуманистички императиви овог историјског тренутка, по могућности, никада не остваре.

Ова активност Ватикана била је више него проблематична (и ризична пре свега за ову институцију). То је било, с гледишта хришћанске етике и морала, апсолутно некомпатибилно са конститутивном природом једне цркве; то је истовремено било, правно гледано, свесно и намерно делање саучесника у једном масовном злочину, у смислу заштите, прикривања и помагања окривљенима при њиховом бекству од правде и правних санкција.

Зашто се Ватикан тако рискантно одлучио за такву своју анти-етичку и противправну активност? Јер, он је тиме децидирано потврдио мишљење свих оних, који заступају став да је Ватикан овим упечатљиво показао и доказао, да геноцидне злочине немачке и хрватске државе не сматра злочинима[21], да окривљене – уз игнорисање свих правних инстанци и институција – не сматра ни потенцијално кривима, да их, напротив, и поврх тога, сматра достојним свог (ватиканског) морала и етике и да, значи, одобрава то што се догађало, те да се тиме на један одређени начин и идентификује с тим.

У овој студији понуђена хипотеза “Узурпација власти над дефиницијама и психагогија”, као основа Теорије дефиниционизма, могла би се показати корисном и при покушају одговора на ово питање:

Ватикан је, значи, прво доделио апсолуцију (свакодневним језиком речено – амнестију а тиме и рехабилитацију) хрватским, немачким, итд. ратним и геноцидним злочинцима, и потом их ставио под своју заштиту, под заштиту једне моћне историјске институције, која по сопственом самосхватању “никада није грешила и никада неће грешити”.

Тиме је Ватикан само још једном посегнуо за најубојитијим оружјем из свог владалачког арсенала, за “узурпацијом власти над дефиницијама и психагогијом”. Јер, то (језичко) оружје се преко 1 500 година, раније или касније, увек показало као непобедиво и папе су захваљујући њему (и ауторитативно – у смислу пленитудо потестатис папе Грегора VII. и његовог Dictatus papae из 11. века) дефинисале тј. ре-дефинисале, поред осталог, и право, морал, етику, правду и истину, наравно само према сопственом и интересно условљеном нахођењу.

Зашто би Ватикан, значи, пошао од тога да нешто, што је толики број векова врло ефективно и успешно функционисало, сада може заказати? Јер, за папе су државе и владари кроз читаву историју били само фигуре (са повременом тенденцијом осамостаљивања) на једној геополитичкој шаховској табли – државе су значи увек биле ту, да се држе, а владари су били ту, да би се њима владало.

И када се таква једна фигура краткорочно осамостали и изјави нешто у том смислу, као на пр. онај апсолутистички настројени монарх из Француске: “Држава, то сам ја!”, то нема неког одсудног значаја у односу на једног папу, чије самосхватање гласи: језик - то сам ја, истина -  то сам ја, стварност -  то сам ја.

Давањем апсолуције хрватским (немачким, итд.) ратним и геноцидним злочинцима, Ватикан је истовремено, по принципу очекиване повратне спреге, и самом себи доделио још једну апсолуцију у односу на целокупну сопствену егзистенцију.

Објашњење је, јер је тиме још једном подвучен апсолутни приоритет римокатоличке традиције тј. приоритет сопственог ауторитета и сопствене “власти над дефиницијама”, сопственог креирања “стварне стварности” (у смислу већ представљеног софистичког принципа апсолутизовања, претходно у складу са сопственим интересима релативизованих вредности).

У том контексту постаје јасније и на пр. проглашавање хрватског надбискупа из времена Другог светског рата, Алојзија Степинца, прво кардиналом а у међувремену и “блаженим”, чему аутоматски следи и проглашавање “свецем”. Овај високи хрватски римокатолички клирик налази се, наиме, још увек (и с правом) у жижи научног истраживања овог историјског периода, и овај акт Ватикана се – са гледишта науке – не може другачије схватити него као једно недопустиво прејудицирање финалне научне оцене у односу на историјску улогу и значај Степинца.

Објашњење је, јер је тиме још једном подвучен апсолутни приоритет римокатоличке традиције тј. приоритет сопственог ауторитета и сопствене “власти над дефиницијама”, сопственог креирања “стварне стварности”.

Размотримо кратко и на овом примеру механизам “Узурпација власти над дефиницијама и психагогија” у интеракцији опште (римокатоличке) културолошке традиције и њених локалних фактора утицаја (Хрватска):

- Проглашавањем Алојзија Степинца “блаженим”, њему се несумњиво додељује једна апсолуција (амнестија, рехабилитација) на највишем нивоу, чиме Ватикан и себи додељује апсолуцију у односу на сва збивања, чији историјски актер је ноленс воленс био – у једној још непотпуно разјашњеној мери – и Алојзије Степинац (Србоцид, као и геноцид над Јеврејима и Ромима од стране хрватске државе 1941-45.). Тиме се консеквентно демонстрира и, снагом самопрокламованог “највишег ауторитета”, психагошки шири сопствена “власт над дефиницијама” у односу на “добро и зло”, “исправно и погрешно”, “морално и неморално”, “легално и криминално” итд. (општа културолошка традиција).

- Хрватски католички клир надограђује и продубљује ову вербалну конструкцију “стварне стварности” (историјске прошлости), поред осталог и јер та ватиканска апсолуција Алојзија Степинца последично представља апсолуцију и за тај клир, за хрватску државу и за све служитеље те државе 1941-45. године. Зашто, дакле, не ићи још један корак даље и опоменути чак Србе и Јевреје да они у суштини “дугују захвалност Алојзију Степинцу”? То (захвалност и следствено учешће у одбрани Степинца, као “одбрани истине”) је, наиме, 2010. године од Срба и Јевреја јавно захтевао највиши црквени великодостојник хрватске војске, бискуп Јурај Језеринац: “ Све што је кардинал Алојзије Степинац говорио и чинио имало је за циљ да се заштите хришћанске општељудске и природне вредноте у време када су оне биле угрожене. Стога му је Црква одала посебно признање прогласивши га блаженим (последњи корак пред проглашењем светим). Очекивање је да ће и они којима је он посебно помагао, међу осталима Јевреји, Срби и Словенци бити захвални на свему што је за њих учинио, те да ће устати у одбрану истине (подвучено од стране аутора)…”[22] (Утицај локалних фактора опште културолошке традиције).

То је, дакле, допринос хрватског бискупа Језеринца накнадном ре-дефинисању стварности у Хрватској 1941-45. године (по њему – допринос “одбрани истине”). Подсетимо се стога и из истих разлога (допринос одбрани истине) само још већ наведеног сведочења аустријске болничарке Диане Будисављевић, која је у то време покушавала да спасе (и спасила) од смрти хиљаде српске деце из хрватских концентрационих логора смрти, и која је тим поводом замолила и тадашњег председника Хрватске бискупске конференције, Алојзија Степинца, за помоћ при овој својој дубоко хуманистичкој делатности:

„Белешка у дневнику Диане Будисављевић од 03. децембра 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“ Забелешка од 06. маја 1942. године, звучи још резигнираније: „Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…“

Тај апсолутизовани приоритет психагошког ширења ватиканске “власти над дефиницијама”, значи, важи у односу на све остале културолошке вредности и цивилизацијска достигнућа, закључно са универзалним хуманистичким императивима једног мирољубивог и социјално уравнотеженог заједништва равноправних људи. Један такав ватикански став, додуше, противуречи, поред осталог, и библијски осведоченом (значи – и за Ватикан конститутивном) етичком учењу Исуса Христоса; али,  зар није већ велики римокатолички догматичар и бискуп Августин експлицитно изјавио да он без условљавајућег ауторитета (= власти над дефиницијама) римокатоличке цркве не би поверовао ни у једну реч Светог писма (в. даље)?

Овај начин размишљања, говора и делања Ватикана се несумњиво показао делотворним и то већ у тадашње, непосредно послератно време, јер доказано је да су Британци и Американци (који су управо водили и завршили један крвави и исцрпљујући рат са нацистичком Немачком, и по логици ствари и са њеном сателитском државом “НДХ”) локализовали Анте Павелића у Аустрији и у његовим ватиканским скровиштима у Риму. Они га упркос томе нису ухапсили и привели правди, и тиме сигурно нису следили било какве правне или моралне циљеве, већ само очигледне интересе Ватикана.

Принципијелно и практично живљење овог става од стране наследника и настављача ове традиције, иначе, може се пратити и до данашњег дана.

То свакако постаје тек тада схватљиво, када се подсетимо да и једни и други несумњиво припадају (уз све нормалне специфичности партикуларних историјских нација, закључно са каснијим припадништвом другим, али из римског католичанства проистеклим конфесијама[23]) потомцима и наследницима исте културолошке традиције, они, дакле, несумњиво припадају историјско-цивилизацијском систему средње и западне Европе.

Ватикан је битна детерминанта настајања, развоја и учвршћивања те традиције окциденталног дела Европе (и шире), он је релевантан за тај систем и зашто би неко (овде – Британци и Американци), ко је и сам део истог система, ризиковао да оштети један угаони камен тог (и свог) фундамента, да реже ону пословичну грану на којој и сам седи?

Принципијелно и практично живљење овог става од стране наследника и настављача ове традиције, иначе, може се пратити и до данашњег дана (в. даље разматрање под насловом: „Значај предложене хипотезе у нашем времену“).

* * *

Значај предложене хипотезе у нашем времену

Римокатолички бискуп Р. Вилиамсон, члан вођства утицајног „Братства Св. Пија X“, понавља, наиме, у једном интервјуу шведској телевизији 2008. један став о Холокаусту, који је већ 1988. године изнео у јавност:

„Холокауст је једна јеврејска измишљотина, којим они желе да нас баце на колена, да би изнудили акцептирање своје државе Израела.“

Да ли ватиканска хијерархија педесет, шездесет и више година од окончања Другог светског рата и великих европских геноцида, и даље остаје доследна континуитету овог свог става у односу на дешавања из тог времена, а то подразумева и даље доследно неговање игнорисања (геноцид над Синти и Ромима, и “србоцид”), релативизовања и банализовања (Холокауст и “србоцид”) тада извршених злочина геноцида?

Узмимо као један пример односа према “србоциду” 1941-45. године посету папе Јована Павла II Хрватској 2003. године. Том приликом папа, нажалост, није у свом програму предвидео једну посету највећем концентрационом логору смрти из времена Другог светског рата у овом делу света, Јасеновцу. „Нажалост“, јер би то сигурно било од великог значаја за попуштање напетости у односу Срба и Ватикана, као и за перспективу (несумњивог императива) једног историјског хрватско-српског измирења.

Он је, међутим, посетио на пр. фрањевачки манастир Петричевац и, истовремено, игнорисао споменик, у непосредној близини овог римокатоличког сакралног објекта, који подсећа на преко 2 700, у само једном дану 1942. године, од стране тадашње хрватске државе убијених Срба. Међу починиоцима овог масовног геноцидног убиства налазили су се и тадашњи фрањевачки фратри из Петричевца.[24]

Папа је, разумљиво, 2003. године овде био одушевљено дочекан и поздрављен.

У мају 1941. године је, по јављању тадашњих хрватских медија, и један од тада водећих хрватских политичара и заменик Анте Павелића, Виктор Гутић, у том истом манастиру Петричевац, одржао један програматски говор редовницима и поред осталог рекао: „Сваки Хрват, који се данас залаже за наше непријатеље, не само да није добар Хрват, већ је он противник и реметилачки фактор нашег добро промишљеног плана за чишћење наше Хрватске од непожељних елемената…“

Ти хрватски медији су, исто тако, јавили да је и Виктор Гутић од стране фрањеваца из Петричевца био одушевљено дочекан и поздрављен.

То је био, дакле, онај исти хрватски државни функционер, који је 28. маја 1941. године још једном обелоданио свој став према Србима: “Ја хоћу да служим Божијој и народној вољи. Ови непожељни елементи ће, у нашим областима, у најкраће време бити уништени без иједног трага, (…) једино што ће остати, то ће бити зло сећање на њих…“ (в. одговарајуће фусноте у поглављу о  “србоциду”).

Као пример актуелног односа римокатоличке хијерархије према Холокаусту, представићемо прво један класични случај јавног и отвореног става једног високог римокатоличког достојанственика (бискупа), који стоји у драстичном раскораку са званично прокламованим ставом Ватикана према овом геноциду. Тај званични став иначе важи, за разлику на пр. од позиције Ватикана у односу на “србоцид” 1941-1945., као принципијелан и у складу са више него оправданом, и (скоро) једнодушном осудом овог масовног злочина у научној и општој јавности.

Римокатолички бискуп Р. Вилиамсон, члан вођства утицајног „Братства Св. Пија X“, понавља, наиме, у једном интервјуу шведској телевизији 2008. један став о Холокаусту, који је већ 1988. године изнео у јавност:

„Холокауст је једна јеврејска измишљотина, којим они желе да нас баце на колена, да би изнудили акцептирање своје државе Израела.“

Папа Бенедикт XVI додељује њему и његовим истомишљеницима из „Братства Св. Пија X“, 24. јануара 2009. године, једну колективну апсолуцију (после објављивања тог интервјуа)  и образлаже то принципом „хришћанског опроштаја грехова“, тако да је чак и шеф немачке редакције Радио-Ватикана, Еберхард фон Геминген, у својим потоњим јавним наступима „деловао помало беспомоћно“. Будући да последично долази до масовних протеста у јавности, Ватикан на то шаље јавну поруку овом бискупу „да повуче ову своју изјаву“ и, истовремено, јавно дефинише своје актуелне критичаре као „непријатеље и заверенике“[25]

Овим је поново дозвана у сећање и свест јавности егзистенција (реч и дело) једног римокатоличког бискупа, који деценијама субјективно и интересно (али ноленс воленс првенствено са позиције ватиканског црквено-легалистичког ауторитета) ре-дефинише стварност, који, дакле, јавно релативизује и пориче Холокауст.

Том психагошки активном „узурпатору власти над дефиницијама“, дакле, папа додељује апсолуцију у име „хришћанског опроштаја грехова“, оног базичног хришћанског сакрамента, кога су, иначе, његови (исто тако – „непогрешиви“) средњовековни претходници на трону римске „Свете столице“ већ једном масивно профанизовали и фактички поништили, ре-дефинишући га у један купопродајни „вредносни папир“. И  Бенедикт XVI  и даље остаје при овој апсолуцији, упркос ноторном понављању овог Вилиамсоновог става у јавности и само упућује тог свог бискупа да ето „повуче ову своју изјаву“.

Чињеница, значи, да се горњи став бискупа Вилиамсона неминовно препознаје као један одређени континуитет заступања својевременог, горе представљеног и образложеног става једног кардинала Пацелија (потом папе Пија XII) и става једног кардинала Монтинија (потом папе Павла VI), лишава следеће питање сваке непотребне полемике:

Који став при овоме, заправо, заступа актуелни папа Бендеикт XVI?

Другим речима: да ли је он овом апсолуцијом управо експлицирао и своју укорењеност у том истом континуитету (претпостављене) ратне политичке пасивности и непосредне послератне активности својих претходника, и тиме још једном, а преко шездесет година од завршетка Другог светског рата „… децидирано потврдио мишљење свих оних, који заступају став да је Ватикан тада упечатљиво показао и доказао, да својевремене геноцидне злочине немачке и хрватске државе уопште не сматра злочинима…“?

Други пример је од интереса, управо као један случај из једне сасвим друге социјалне области, јер један званични (па макар и горњим примером радикално али интерно – од стране сопствених достојанственика – оспорени) став Ватикана, као што је ово еминентно важно признавање егзистенције и следствена осуда Холокауста, морао би да важи и за све друге области утицајне  на јавно мњење, за „споредне колосеке“ психагошког деловања, који увек поседују одређени значај у односу на формирање индивидуалне и социјалне свести интернализујуће публике, на формирање њихове представе о стварности.

Навођењем управо ословљене проблематике, значи, желело се као прво, да се превасходно укаже на још једну препознату форму циљане инструментализације и злоупотребе (овде) јеврејских жртава Холокауста, наиме, на циљано инфлационирање језичке детерминанте геноцида и на тиме условљено релативизовање и банализовање овог конкретног (а тиме и свих других историјских примера реализације феномена) геноцида.

Тај значај се, искуствено, мултиплицира пропорционално броју и расте сходно важности (социјалној релевантности) тих области. Њихова погодност и изгледи на успех психагошког уплива расту чак са степеном структурне (тематске) удаљености дотичне области од претпостављене циљне теме „поседника власти над дефиницијама“. То је разумљиво, јер се пажња интернализујуће јединке (и јавног мњења) увек превасходно концентрише на ту основну тематску област.

Када је, значи, дотична социјална област (основна тема) врло удаљена од циљне теме, као што је основна социјална област (тематика) на пр. сексуалне злоупотребе деце и малолетника врло удаљена од претпостављене циљне социјалне области  (тематике) геноцида, тешко да ће неки значајнији број интернализујућих особа обратити пажњу на евентуално релативизовање једног геноцида при овој дискусији, која се базично води о сексуалном криминалитету.

То могуће релативизовање ће, дакле, у том контексту вероватно остати занемарено или бити превиђено и – биће, наравно, интернализовано. Ради се о следећем:

Исто као што хрватски бискуп Језеринац, 2010. године, сад захтева од Јевреја и Срба не више само да одустану од научног истраживања и критичког вредновања историјске улоге и значаја Алојзија Степинца, већ и да му „буду захвални“, и да га „у име истине“ бране, тако се на пр. од стране утицајних римокатоличких духовника ове исте године узимају чак и Јевреји, као једна врста „крунских сведока“ једног претпостављеног „неправедног и паушализованог прогањања римокатоличке цркве“.

То се односи на следећи пример, који по својој природи, значи, не припада структуралном садржају ове студије (историјски феномен геноцида), већ њеном контекстуалном оквиру (језичко-философски условљена хипотеза „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“). Тај пример још једном ставља на пробу поставку, да ли је и овде препознатљива једна накнадна ре-дефиниција стварности (= ревизионизам у области историјске науке) од стране Ватикана?

Уколико се та поставка потврди, онда би то био још један врло релевантни показатељ колико је ова психагошка активност (реч је дело) дотичних „узурпатора власти над дефиницијама“ консеквентна, перманентна, често скоро неприметна и обухватна.

Ради се, дакле, примарно о сексуалној злоупотреби од стране римокатоличких клирика, од најнижих свештених лица па до бискупа, над децом и малолетницима, који су боравили и бораве у њиховим сиротиштима, школама, семинарима, итд. То, сигурно, није нека нова патолошко-криминална појава, али у периоду 2009-2010. године, у масовним медијима Запада, дошло је до једне праве поплаве драматичних извештаја о овој врсти криминала, у првој линији у Ирској, Немачкој, Пољској, Аустрији и САД.

Канадски психијатар Рон Лангевин, са универзитета у Торонту, открио је у току својих научних истраживања да је Римокатоличка црква у САД, у протеклих пар деценија, платила преко две милијарде долара жртвама сексуалног насиља својих клирика, у оквиру вансудског поравнања, а уз обавезу апсолутног ћутања погођених.

Утврдио је, иначе, и да починитељи ових недела дају предност мушким „објектима“ (83%), женска деца су заступљена са 14 %, док за 3% починитеља пол њихових жртава није играо никакву улогу. Закључно, убедљиву већину ових криминалних клирика у САД чине римокатолички душебрижници, иако њихових протестантских колега у овој држави има чак шест пута више.[26]

Разумљиво је да су у јавности почели да се множе протести и захтеви за моралним и правним консеквенцама. Језуитски патер и горе већ једном поменути шеф утицајне немачке редакције Радио-Ватикана, Еберхард фон Геминген, тим поводом је изашао у јавност (интервју, дат новинама „Heilbronner Stimme“) и заступао следећи став:

„Са Јеврејима је то исто тако почело, да је можда један или други Јеврејин починио нешто неправилно, нешто противправно. Али тада су, што је лоше, сви Јевреји били оптужени и хтело их се искоренити. Не сме се полазити од појединачних починитеља недела и на основу тога осуђивати читаве групације.“[27]

Ово би, на први поглед, можда могло да се схвати само као једна, додуше интелектуално скромна, неумешна и помало наивна, апологетика у односу на сопствену црквену организацију. Геминген, истовремено, има потпуно право  када опомиње да је свако уопштавање погрешно и потенцијално опасно. Тај могући први утисак, међутим, није довољан као основа за дубље разумевање ове његове изјаве.

Већ једна иницијална анализа дотичног исказа, наиме, врло брзо легитимише и једно скептично питање: колико је циљева по могућству следио, колико је оних пословичних мува, дакле, овај учени језуитски апологет и експерт ватиканске хијерархије за рад са јавношћу покушао да убије овим једним (вербалним) ударцем?

Јер, било би, несумњиво, још наивније поћи некритично од премисе његове неумешности и наивности, значи од мањкавости интелектуалног капацитета једне личности на таквом положају и са једном таквом функцијом, и одговорношћу.

Он у ових само неколико реченица, наиме, успут и скоро неприметно заступа следећу представу „стварне стварности“ (а ако он ту субјективистичку слику стварности можда заиста само несвесно/аутоматски нуди, онда је његова интернализација приципа римокатоличке културолошке традиције достигла један завидни, један изузетно високи ниво):

-          Он овде потпуно апстрахује 1 500 година римокатоличке дехуманизације и прогањања Јевреја, и ставља хронолошки почетак њиховог страдања очигледно на почетак нацистичке ере. Јер, да је он мислио и на историјску улогу своје цркве у односу на Јевреје, он сигурно не би употребио израз за њих „хтело их се искоренити“. Тиме он већ иницијално додељује једну апсолуцију читавој историјско-културолошкој традицији своје црквене организације.

-          Он, потом, опрезно опет ставља Јевреје на почетак каузалног ланца Холокауста („да је можда један или други Јеврејин починио нешто неправилно, нешто противправно“, што се потом ето, а то је било лоше „уопштило, те их се хтело искоренити“).

-          Он, већ тиме, непревидиво релативизује и банализује Холокауст, јер заиста би било тешко превазићи га при овом покушају поједностављивања и замагљивања комплексне проблематике феномена геноцида, и једног врло самосвојног ре-дефинисања конкретних збивања у немачкој зони утицаја 1933-1945. године

-          Он, истовремено, изједначује тих „својих“ неколико, првобитно тј. за следствени разво,ј узрочно „одговорних“ Јевреја са хиљадама дотичних сексуалних насилника из редова свог клира, чиме ови преступници, пак, аутоматски постају само још „можда један или други, који је починио нешто неправилно, нешто противправно“.

-          Он, закључно, апострофира милионе јеврејских жртава само као последичну појаву уопштавања „неправилних и противправних радњи“ неколицине Јевреја и опомиње да се једно такво уопштавање не сме сада поновити тј. применити на римокатоличку цркву. Том егализацијом, он фактички узима све те јеврејске жртве геноцида као таоце своје представе о стварности и, тиме, као историјске „крунске сведоке неправедног и паушализованог прогањања римокатоличке цркве“ у овом тренутку.

-          Будући да његово излагање не допушта никакву сумњу да он полази од једне „стварне стварности“, од интернализујуће публике се очекује да се она прво и без даљег размишљања идентификује са том истом премисом, да је то и само то „стварна стварност“. Потом се та публика упућује на то да дође до „сопственог“ закључка, наиме, да је примарна тежња овог аутора само и једино (једна можда интелектуално скромна, неумешна и помало наивна) одбрана сопствене црквене организације од (несумњиво – увек погрешних) паушалних осуда. Тиме је намеравани круг затвара.

Као што је већ речено, сексуалне девијације и сексуално насиље припадника католичког клира над њима повереном децом и малолетницима, нису део структуралног садржаја, већ само део контекстуалног оквира овог разматрања. Стога се овде неће улазити у даљу анализу  и етичке односно правне импликације ове форме криминалитета. Закључимо зато ту помоћну тематику још само навођењем две, у међувремену у јавности познате, реакције Ватикана на обелодањивање ове појаве у свом клиру, без сопственог коментара:

- Надбискуп Јулиус Пац, из пољског Познања, био је у фебруару 2002. године приморан да се повуче са ове црквене функције, јер су учестале жалбе и оптужбе полазника локалног свештеничког семинара због дугогодишњих сексуалних злоупотреба вршених над њима од стране тог надбискупа, већ исувише сензибилизовале јавност. Он је, упркос томе, 2009. године добио једну званичну писмену захвалницу од актуелног папе Бенедикта XVI „за педесет година црквеног ангажовања“.[28]

- Немачка телевизија је објавила следећу вест: „Папа Бенедикт XVI примио је у Ватикану 16.02.2010. једну званичну делегацију ирских бискупа, који су га подробно известили о вишедеценијским и масовним сексуалним злоупотребама, и сексуалном насиљу над хиљадама деце и малолетника од стране римокатоличких свештених лица у Ирској. Папа је то окарактерисао као један „одвратни злочин“ над младошћу, која представља будућност свих нас. Он је потом, као реакцију на то чињенично стање, одмах изричито охрабрио бискупе да убудуће боље школују будућа свештена лица и да их боље припремају за задатке који стоје пред њима.“[29]

Као што је речено, изостављам на овом месту сопствене коментаре горе представљених ватиканских реакција, осим једне опште примедбе: будући да се времена, а тиме и констелација односа фактора глобалне моћи наравно мењају, биће сигурно интересантно пратити даљи развој ситуације у овој, социјално изузетно релевантној и сензибилној области.

Jедан психагошки активни узурпатор власти над дефиницијама негује наду да ће интернализација са стране његове циљне групе једном постати апсолутна и дефинитивна.

Навођењем управо ословљене проблематике, значи, желело се као прво, да се превасходно укаже на још једну препознату форму циљане инструментализације и злоупотребе (овде) јеврејских жртава Холокауста, наиме, на циљано инфлационирање језичке детерминанте геноцида и на тиме условљено релативизовање и банализовање овог конкретног (а тиме и свих других историјских примера реализације феномена) геноцида. На тај механизам (циљано инфлационирање), који врло очигледно носи печат данашњице, наићи ћемо и при следственој закључној дискусији (в. доле поглавље „Значај предложене хипотезе у нашем времену“).

Друга импликација горе оцртаног случаја је, да по свему судећи, тешко да постоји социјална област, стање, однос или процес, где не долази до горе претпостављеног ре-дефинисања стварности, од стране ауторитативних „узурпатора власти над дефиницијама“  и да је та ре-дефиниција (и њено психагошко ширење, и етаблирање у свести интернализујуће публике) консеквентна, перманентна, обухватна и у потпуно другим областима, где се налази и овде наведени пример сексуалног криминала, релативно тешко приметна.

Та масивност, истрајност и обухватност примене овог принципа неминовно асоцира на један од основних постулата (наде) марксистичке теорије дијалектичког материјализма, да, наиме, умножавање квантитета по достизању једне критичне вредности неминовно доводи до једног квалитативног скока.

У односу на у овој студији разматрану проблематику доказа егзистенције истине (о претпостављеној тријади „човек-језик-стварност“ види опширније у анексу „Кратки теоретски екскурс из области философије језика. Егзистенција апсолутне истине и проблеми просвећено-научног доказног поступка“), ту наду, у стручној литератури, можда је најсажетије и најједноставније дефинисао (један радикални анти-марксиста) Хитлеров министар пропаганде Јозеф Гебелс: „Свака сто пута поновљена лаж постаје истина!“

Овим исказом се несумњиво експлицира та субјективистичка нада узурпатора „власти над дефиницијама“, да ће се, дакле, устостручавањем квантитета изношења једне лажи достићи једна имагинарна (духовна) критичка тачка, после које долази до жељеног квалитативног скока тј. до „претварања лажи у истину“. Другим речима, један психагошки активни узурпатор власти над дефиницијама негује наду да ће интернализација са стране његове циљне групе једном постати апсолутна и дефинитивна.

Ови заједнички елементи, ове истоветне језичке поставке имплицирају, поред осталог, и једно интересантно, и на први поглед вероватно неочекивано питање: да ли је и марксистички поглед на свет, исто као и нацизам, ноленс воленс настао као само још један екстремни продукт културолошке традиције окциденталног дела Европе, значи – као само још један одраз примене принципа „Узурпирање власти над дефиницијама и психагогија“? Јер и та (марксистичка) теорија је недвосмислено настала на Западу, и само нашла своју практичну примену на истоку Европе (а потом и у Азији, итд.). На ово питање ћемо се у следственом поглављу још једном вратити.

Закључно, мишљења сам да је већ сада, на основу до овог тренутка анализираних историјских извора и научне литературе, примерено поћи од језичко-философски условљене претпоставке да свест о промени парадигме језика у 20. веку још увек није, у иоле довољној мери, продрла до мислиоца Ватикана.

Белешка о аутору: Владимир Умељић, рођен 1951. у Београду. Студије стоматологије, историје и теологије завршио у Београду и Франкфурту на Мајни. Истражује и објављује из области историје, теологије, философије језика, социјалне психологије и политикологије (на српском, немачком и енглеском језику). Издато је и више његових књига прозе и поезије (српски и немачки језик), имао је неколико самосталних изложби својих икона и слика (Београд, Химелстир, Берлин).

Упутнице:

---

[1] „Interesting ideas. I’ve never thought about them.  Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11.03.2010.)

[2] Велики геноциди у европском 20. веку су извршени над Јеврејима, Србима и Ромима и сва та три велика геноциде су у смислу представљене “Теорије дефиниционизма” анализирани у овој студији. Турски геноцид над Јерменима припада једној сасвим другој културолошкој традицији из непосредног суседства Европе и, по ауторовом убеђењу, представља предмет научног истраживања у области туркологије.

[3] Упореди: Владимир Умељић, Балканска верзија “Лaжи о Аушвицу“, 4. Међународна конференција о Јасеновцу, Бањалука, 2007.

[4] На пр. да ли је то, можда био један „акт хришћанског милосрђа“ у односу на ове злочинце, који њихове јеврејске, српске и ромске жртве никада нису доживеле? Да ли је тада у Ватикану однела превагу нека архаично-конзервативна фракција, која се приклонила смислу Хитлерове изјаве „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1 500 година, само сада још темељније…“? Да ли је ватиканска хијерархија (њени есенцијални носиоци власти одлучивања) пала на испиту морално-етичке и политичке одговорности из разлога људске слабости, страха, збуњености, недораслости ситуацији? Да ли је „непогрешивост папа“ онемогућавала промену политичког курса упркос сазнању о страхотним збивањима, па чак и по цену да се та збивања и даље дешавају, итд. Ови и сви други могући одговори, међутим, остају шпекулација, све док се не провере веродостојним историјским изворима у довољном броју. Дотле се само могу постављати научно вероватне тезе и стављати на дискусију.

[5] Ватикан поседује, наравно, и статус једне државе. Њу је основао папа Стефан II. ((752-757.), на територији коју му је 756. поклонио франачки краљ Пипин (а коју је овај управо освојио од Лангобарда). Та ватиканска држава је егзистирала до 20. септембра 1870. и Гарибалдијевог државотворног уједињења, и проглашења Рима за главни град ове нове државе Италије. Ватиканску државу је шездесетак година касније обновио италијански фашиста Мусолини (Упореди на пр. W.O. Xenos, ibid)

[6] S. Kurkjan, Vatican body aided reputed criminals of War, Studies say. Globe Staff, 1986, Washington

[7] Memorandum on the Ustasha Organisation in Italy, FO 371/6738F, 80085 – Central Intelligence Group, New War Department, London

[8] U.S. Army Counter Intelligence Corps (CIC), Rome Detachment, A.P.O. 512, Case No. 5650-A, 12.09.1947, Rom

[9] Uporedi: Haarez, Tel Aviv, januar 2006.

[10] US National Archives and Records Administration (NARA): Izveštaj “Draganovic Krunoslav Stefano, 26. November 1946”, kao i: “Father Krunoslav Draganovic, Past Background and Present Activitys, 12. Februar 1947. NARA, RG 319, 631/31/52-54/1-4, Box 107.

[11] Упореди: Uki Goni, Odessa. Die wahre Geschichte. Fluchthilfe für NS-Kriegsverbrecher, Assoziation A, Berlin/Hamburg, 2006.

[12] Упореди: James Milano: Soldiers, Spies and the Rat Line, Washington, 1996.

[13] ibid, Ruth Mitchel, The Serbs choose to fight, Dooblday Duran, New York, 1943

[14] Wiesental-Institut, Argentina, akte: „Rojnica, Ivo, F-22659, 17. decembar 1947.

[15] Упореди: New York Times, New York, novembar 1993

[16] СРНА, Република Српска, 08. август 1996.

[17] Uporedi: US National Archives and Records Administration (NARA): Pismo Krunoslava Draganovića američkom ambasadoru u Rimu od 19. maja 1947, prilog “Defense of Alleged Yugoslav Quislings and War Criminals in Italy, 28. Mai 1947, NARA, RG 59, 250/36/19/6, Box 3622

[18] Ibid, Uki Goni, Odessa. Die wahre Geschichte. Fluchthilfe für NS-Kriegsverbrecher, Assoziation A, Berlin/Hamburg, 2006.

[19] Ibid, Uki Goni

[20] U.S. Army Counter Intelligence Corps (CIC), Rome Detachment, primedba od 14. jula 1947. I od 29. avgusta 1947. u “Pavelic file”

[21] При горе поменутом суђењу Ватиканској банци, Фрањевачком реду и Швајцарској националној банци због профитерства при геноциду у „НДХ“ у Сан Франциску, о коме 2006. извештава израелски лист “Хаарец”, ватикански адвокати су шездесет година по завршетку Другог светског рата и геноцида хрватске државе над Србима, Јеврејима и Ромима заиста изашли с тврдњом да је тај „поступак тадашње хрватске државе“ био „један дозвољени чин“. То је, дакле, био још један пример класичног “анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама”. (Jonathan Levy and Thomas Easton, Attorneys, resistk@yahoo.com, www.vaticanbankclaims.com).

[22] Политика, Београд, 11.02.2010.

[23] Англосаксонски доминиране нације и државе следе већински протестантизму, који се тек после више од 1 000 година исте и заједнички грађене историјске традиције – пре свега догматски и организационо али не и културолошки – одвојио од Ватикана. Већ је било наведено (поглавље о Холокаусту), колико је Мартин Лутер остао на пр. укорењен у антијеврејском императиву речи и дела римског католичанства, дехуманизовао Јевреје и позивао на погроме над њима, на спаљивање синагога и сл.

[24] NIN-online, 2738, 26. juni 2003

[25] Упореди: Hermann Häring. Im Namen des Herrn. Wohin der Papst die Kirche führt. Gütersloh, 2009

[26] Упореди: Das Kreuz mit der Moral, Stern, Hamburg, 11.02.2010.

[27] ibid

[28] Ibid, Das Kreuz mit der Moral, Stern, Hamburg, 11.02.2010.

[29] Први програм немачке телевизије, ARD, Tagesschau, 16.02.2010.