This page as PDF

Слободан Рељић: Данима се чудим како неко може тако бесрамно, цинично и нелогично, а потпуно јавно, да оптужује човека чији је рад углавном јаван, а да јавност ћути. Питам се: постоји ли уопште више јавност у овој земљи? На слици: Радомир Антић

Данима се чудим како неко може тако бесрамно, цинично и нелогично, а потпуно јавно, да оптужује човека чији је рад углавном јаван, односно један од најјавнијих у овој земљи, а да јавност ћути. Питам се: постоји ли уопште више јавност у овој земљи? Или смо ми толико препарирани, онемоћали, засићени, сморени, убијени, „хипнотисани“, паралисани, дехуманизовани да нам и потенцијална могућност да „имамо јавност“ смета као сови дневна светлост? Једва чекамо да се смрачи, мање боле очи. То је нама наша „демократура“ дала?! Јесмо ли се за то борили? Да, и мени питање звучи као кад су оно неаутентични Титови „борци“ немушто протествовали против „кварења револуције“, а као људи који су „крварили за нашу ствар“. Али, имам утисак, да све више људи мисли да оно није сувишно.

Елем, наш селектор фудбалске репрезентације је на крају једне од оних „трауматичних“ утакмица у Јужној Африци утрчао у терен и опсовао судију, што у неком смислу спада у део његовог посла (такви примери нису нешто чим се професионалац хвали, нису ни непознати, а нипошто нису разлог за екскомуникацију), а ФИФА га је казнила са четири утакмице забране да седи на клупи поред аут-линије, што је можда много, али спада у могуће одлуке такве организације. Може о томе да се расправља (и треба!), али ваљда нема сумње да је Радомир Антић то учинио као „један од нас“, и да би 90% нас рекло том човеку, у том тренутку, нешто.

У оних 10% изгледа спада председник ФСС и неки његови допредседници из Извршног одбора исте невладине организације, јер они не само што не држе до тога што се њихов опуномоћени изабраник срчано борио за репрезентацију, Савез, државу, него су једва дочекали то што се он „оклизнуо“ да сад могу на миру и много лакше да ураде оно што ваљда одавно планирају: да уклоне човека који има резултате, али и смета. Баш зато и смета. Отело се то. А сад се „операција ликвидације“ изводи наочиглед милиона (заинтересованих) грађана. Није познато каква је у томе улога наше агилне министарке спорта, Снежане Самарџић-Марковић. Можда се она, која је толико подржавала „наше репрезентативце“ док су добијали, повукла „у заветрину“? Можда? Јер, има и то: док су „чистке“ у току, ако не ударају на њихове људе, политичари се најрадије склоне. После ће опет да се „пришљамче“ ако резултата буде, а ако ствари крену по лошем, наши политичари онда поштују аутономију спортских организација.

Сад се „операција ликвидације“ изводи наочиглед милиона грађана. Није познато каква је у томе улога наше агилне министарке спорта, Снежане Самарџић-Марковић.

Наравно, ником у Србији ко то гледа и не пада на памет да је став Томислава Караџића последица „искрене бриге“ овлашћених органа Савеза за што ефикасније наступе фудбалске репрезентације у предстојећим квалификацијама за Европско првенство. Јер, очигледно, није!

Да јесте, Савез би учинио све да селектор који је, без сумње успешно водио „наше орлове“ (овде нећемо узимати као чињеницу некритична очекивања свих нас као навијача), што пре направи план како да се створе максимални услови да се наш тим домогне завршних такмичења „за Европу“. „За Европу“, па то, иначе, звучи као приоритет приоритета. Нешто као „коридор 10“!

Да јесте, не би нас председник замајавао вештином васпитача деце вртића „Лептирић шарени“ на екскурзији, а пред спавање питомаца. „Сада смо окренути утакмици са Грчком“, као „брижни домаћин“ “гуди” господар Караџић у уторак (10. август), али… „Али у четвртак (12.август) морамо да ставимо тачку на то питање и кренемо даље у нови квалификациони циклус“, проговара у следећем секунду из њега “неукротиви Наполеон”. Не, нису „они“ размишљали о новом имену селектора, али неће им требати много да нађу „правог човека“. Говори нам као овцама у тору, јер се из Савеза увек тако говори.

Ето, како су овом трену подељене карте, испада да је Томислав Караџић много важнији „стручњак за наш фудбал“ него Радомир Антић. Некако испада да то не мисли само господар Караџић и његови доглавници, него да на то изненадно откриће нема приговора ни читава српска фудбалска јавност. На слици: Томислав Караџић.

Не каже господар наше фудбалске будућности да ли ту негде на видику има човек „бољи од Антића“, јер ваљда би то за Савез „који жели добро нашем фудбалу“ био једини ваљан разлог и да размишља о промени, а не да читаву ствар држи недељама над амбисом да би исцрпљена јавност рекла: добро, можда је боље да га промене. Ако се не слажу, онда…

Али, ситуација је за јавност више него јасна: наспрам човека који је био сасвим добар фудбалер и који је постао врхунски тренер те му је дало да тренира и Реал и Барселону, и Атлетико Мадрид; ако је неком битно стоји „маг“ који је као мали, извесно, имао две леве ноге, па га је у фудбал „инсталирало“, својевремено, преко општинских комитета, а кад је стигао капитализам тај човек се „лепо“ и тада снашао, као што се снашао и у „процесу приватизације“, судећи по детаљу из биографије да је од “1989. године власник приватног предузећа“. (Наравно, није тренутак да се распреда о „нашој приватизацији“ и каква је то врста сналажења била. И сваки човек је по закону невин, док се не дао Бог, не би утврдило… Као што се утврдило за претходног председника Савеза. Не, то свакако није начин разговора.)

Али сад, ето, како су овом трену подељене карте, испада да је Томислав Караџић много важнији „стручњак за наш фудбал“ него Радомир Антић. Некако испада да то не мисли само господар Караџић и његови доглавници, него да на то изненадно откриће нема приговора ни читава српска фудбалска јавност, која је, признаћете, поприлично широка – ни једна партија нема толики аудиторијум. А питање селектора „нашег националног тима“ је питање за које се, поштено речено, интересује и више и компетентније већи број грађана ове земље него за доношење буџета.

Наравно да Томислав Караџић није тако наиван човек.

Напротив, он само као и сви који у овој земљи воде неке институције, а довело их је ту неком политичко-финансијском линијом, зна да се „народ“ ништа не пита.

Да ли је могуће да храбри председник ФСС, који се не хвалише да је у роду с реформатором нашег правописа, верује да би на било каквом референдуму у овој конкуренцији, за добробит наше најважније игре, српски народ, пред дилемом Антић или Караџић, изабрао њега? Наравно да Томислав Караџић није тако наиван човек. Напротив, он само као и сви који у овој земљи воде неке институције, а довело их је ту неком политичко-финансијском линијом, зна да се „народ“ ништа не пита. Није важан народ, као што у оно време кад је Караџић стасавао за овај посао није била важна „база“. На крају, нису ту важни ни играчи, јер кад су се они листом изјаснили за „свог селектора“, господар нашег фудбала је, а без неког осећаја за значај те чињенице и очигледно без неког узбуђења, саопштио да се „играчи питају на терену“. Могу да пасу на „зеленом тепиху“ док Извршни одбор, тај Пантенон над грађанима, над јавношћу, над играчима, над „љубитељима фудбалске игре“ не каже „последњу реч“.

Свако ко за ово оптужује Караџића, увелико греши. Караџић никад не би ни био то што јесте да нема ту „способност“ да на време уклони човека који би могао да угрози примат његове групе. Многи други који су са њим, и са екипом из садашњег Извршног одбора, а „у времена она“ управљали „нашим фудбалом“, сада живе превремене пензионерске дане или су морали да се повуку на „мање привлачне послове“. Само „најспособнији“ управљају „нашим фудбалом“ до судњег дана. Конкуренција је то, светска. Валута, такође.

Погледајмо мало и другу сферу.

Није ли ово исто оно друштво којем је у једном тренутку било објашњено да је за „наше добро“ најбоље да одмах, одмах, ликвидирамо све наше банке, а да се лепо предамо у руке „најсигурнијих“ институција на свету које ће нас опслуживати боље него што опслужују себе?

Није ли ово исто оно друштво које има Владу која више верује ММФ и Светској банци него себи, а ипак говори како има „озбиљну државу“?

У ствари, овде се пре ради о друштвеној одговорности људи који, на начин уобичајен у овом друштву, добију истакнуте улоге и пуне касе, него што је реч о „случајном пролазнику“ који се зове Томислав Караџић. Зар ово није оно исто друштво чији су изабраници у кризној ситуацији послали генерале у рат, да би их после „нови изабраници“ славодобитно слали у ад-хок оформљен суд у Хагу, чије су пресуде могли унапред претпоставити и они који никад ни трамвајем нису прошли поред Правног факултета. Добро, ако је то ово друштво морало – мало је то друштво, и нејако, али није морало да све своје „лоше жеље“ и „неправедне намере“ неморално утрапи тим људима. Како ћемо, а нисмо ми ти који стварају историју, од неких наших генерала будућих генерација тражити да „поступе по наређењу“. Може бити да ће нас на тим суђењима у Хашком трибуналу, заиста, да науче „како се треба понашати у савременим ратовима“, али бар 185 држава у свету неће проћи тај курс и понашаће се „на стари начин“. Као што смо имали прилику да видимо да је то могуће кад су нас „најцивилизованије земље света“, не баш по приручнику хашких судија, бомбардовале 2000. године. Не мислимо о томе.

Или, погледајмо мало и другу сферу. Није ли ово исто оно друштво којем је у једном тренутку било објашњено да је за „наше добро“ најбоље да одмах, одмах, ликвидирамо све наше банке, а да се лепо предамо у руке „најсигурнијих“ институција на свету које ће нас опслуживати боље него што опслужују себе? Није ли ово исто оно друштво које има Владу која више верује ММФ и Светској банци него себи, а ипак говори како има „озбиљну државу“?

Није ли ово исто оно друштво у коме је један министар успео да провуче кроз Народну скупштину закон, а да би се обрачунао с једним издавачем једног таблоида?

Није ли ово друштво оно које се „куне“ у пољопривреду, а онда субвенције даје италијанском произвођачу аутомобила и не нађе пара да одржава постојећи систем противградне заштите?

Није ли ово исто оно друштво у коме је један министар, додуше и потпредседник Владе, успео да провуче кроз Народну скупштину (највише законодавно тело, еј!) закон, а да би се обрачунао с једним издавачем једног таблоида? Приватна ствар, такорећи. Није ли ово исто оно друштво у коме је реформа независног судства, на очиглед свих, спроведена као партијски погром над непослушницима, а то се дешава у вишепартијском систему и уз отворени притисак европских институција које знају да буду благонаклоне према „проевропским владама“, али и кад тако зажмуре на оба ока имају неку границу? Нечега се и империјални умови постиде!

Није ли ово друштво оно које се „куне“ у пољопривреду, а онда субвенције даје италијанском произвођачу аутомобила и не нађе пара да одржава постојећи систем противградне заштите; и не само да га не одржава него га и „са свом моралном и материјалном одговорношћу“ растура; а кад лед „величине јајета“ поломи „сељачку муку“ председник Владе залаже сав свој ауторитет и, на трену, даје свечану обавезу да ће се ту нешто урадити. Свако од нас већ може замислити и шта ће се урадити. Пустиће и следеће ледене облаке над незаштићене њиве. А систем ће се растурити до краја и у парампарчад.

Тако да то моје чуђење, док гледам са милионима Срба љубитеља и познавалаца фудбалске игре, шта раде једном успешном селектору националног тима јесте тек „Павловљев рефлекс“ који још није ишчезао, иако одавно постоје сви друштвени разлози да се он затре у корену.

Чему се чудимо?

Тако да то моје чуђење, док гледам са милионима Срба љубитеља и познавалаца фудбалске игре, шта раде једном успешном селектору националног тима јесте тек „Павловљев рефлекс“ који још није ишчезао, иако одавно постоје сви друштвени разлози да се он затре у корену. Чему се чудимо? Има ли ико међу нама ко мисли да ће се том Караџићу „нешто десити“ ако се репрезентација опет распадне, као што је бивало, те нам све пође на горе? Па, нема. Рећи ћу оно што сви знамо: биће криви играчи, навијачи и тај несрећни селектор кога ће отерати као пса. Биће крива и „лоша времена“! А Савез? Савез ће хитно заседати да „донесе мере“ за хитно спашавање нашег фудбала. Кад се 2012.  године састане Скупштина заподенуће се „озбиљне расправе“ о стању, али ће „на чело организације“, да би се консолидација обавила што пре јер „пет је до дванаест“, бити изабран или садашњи председник или неко од „искусних фудбалских посленика“ који сада подржава председника у обрачуну са селектором чији је, званично, највећи грех што неће моћи седети поред аут-линије и устати три-четири пута за 90 минута и „додатно време“ па лично викнути: “Напред, морамо мало више напред!“ Ако би он то, рецимо, са трибина јавио мобилним телефоном свом заменику, то не би било то! Апсолутно! То што играчи мисле да би „то, ипак, било то“, дечја је машта. Децо, кад вам чика-Тома каже да то „сигурно не би било то“, најбоље вам је да верујете. Јер чика-Тома не воли „неверне Томе“. Па ви размислите.

Слободан Рељић: "Има ли ико међу нама ко мисли да ће се том Караџићу „нешто десити“ ако се репрезентација опет распадне, као што је бивало, те нам све пође на горе? Па, нема. Рећи ћу оно што сви знамо: биће криви играчи, навијачи и тај несрећни селектор кога ће отерати као пса." На слици: Радомир Антић. Фото: Са Фејсбук профила Р. Антића

Слободан Рељић, 11.08.2010.

Један коментар

  1. Djordje Jovanovic 18.08.2010. у 14:12

    “Slucaj Antic” je samo odraz mentalne krize u koje je nase drustvo upalo vec duze vremena.Ubijen je svaki osecaj mere i najvecineprijatelj postaje onaj koji se izdvoji iz sivila prosecnosti.Podnosljiv je, uslovno, sve dok svojom originalnoscu i
    uspehu ne pocne da “strci”.Sivilo mocnika postaje vise nego ocigledno.Najbolje oruzje protiv ruznoce je razbiti ogledalo.
    Reprezentacija nije postigla ono sto se od nje ocekivalo, poraz protiv Australije je narocito tesko pao i zrtveni jarac je
    odmah pronadjen.To je ucinjeno ne na osnovu ozbiljne analize nego odbranbenom reakcijom mocnika.Da bi sve bilo
    protkano patriotizmom potegnuto je pitanje plate selektora, kao da su njegovi prethodnici duznost obavljali besplatno!!!
    Izgleda mi da je teziste obracuna sa “neposlusnima” najociglednija u novinarstvu.Vodeci listovi, o audiovizuelnim medijima ne mogu da govorim jer zivim u inostranstvu, su pazljivo procesljani,nezavisno misljenje i savest su nepozeljni.

Слободан Рељић

Слободан Рељић

Новинар, дугогодишњи главни и одговорни уредник НИН-а

 
fs-s_21-ftslika.jpg

ЦИТАТ

Нигде на свету не говори се о нама тако ружно као код нас. Што је горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас. — Милош Црњански