Још једном, о томе шта се 26. јула 2010. године догодило:

О чему се говорило у Скупштини Републике Србије?

О општој историји (политици) почевши са 1600., па 1800., 1946., 1968. годином. Потпуна илузија, јер је требало говорити:

О конкретном политичком подухвату и његовим последицама по предмет интереса, али и по судбину државе Србије и Срба, ма где били (све у свему, ово је био очигледан пример гледања уназад,  намеран или не намеран). Када би смо знатно јасније сагледали: имамо посла с обликом недогледног проширивања и разводњавања  мишљења, неспособног[1] или намерно онеспособљеног да се бави суштином свог предмета и евентуално досегне успешно решење.

Значи, било је потребе говорити о природи једне одлуке Међународног суда правде у Хагу (МСП), о природи политике која је водила ка њој, а затим и да ли та политика има одрживог оправдања да се настави даље и какви су њени  могући исходи; говорити какви сценарији јој стоје на располагању да би своје циљеве остварила и како би се уопште дошло до смислене политике.

О томе је требало да говори суштина Резолуције Републике Србије, коју би требало подржати  консензусом, а уместо тога постала је израз наметнуте – двоструке природе. Постала је суманут posfestum акт аминовања политике која није имала скупштинску подршку када је спровођена, а чији је резултат био недвосмислени фијаско, јасна последица свесно изабране политике у предходних више од две године.

Шта се говорило – шта се догодило ?

Зар кратки рок уопште нешто значи?

Може ли краткорочно средство одговарати трајним интересима Србије, или штетити, пошто су наши ресурси ограничени?

Одлука МСП је потпуно негативна по интересе Србије кроз јасно повезана три НЕ:

Није у супротности са међународним правом.

Није у супротности са резолуцијом 1244.

Није у супротности са уставним оквиром.

Тиме се та политика не само језички, већ и у пуној мери преноси у пуном важењу предности и по осталим неактуелизованим питањима, и могуће, пренеће се и на новоотворена.  Самим тим, српска дипломатска иницијатива је била кристално јасно погрешна, доводећи и у питање њене интенције, од здравог разума до политичких намера и од последица до разлога. Она је постала потпун пораз политике Бориса Тадића, која наводи да је након мишљења МСП могућа и некаква тужба. Његова теза може се само разумети неозбиљношћу креатора и заступника ове политике, али и саме државе Србије. Покушај је произвео грешку у материји на којој су последице неотклоњиве: на пољу положаја и угледа Србије у међународној заједници, а посебно међу земљама које су јој до сада биле пријатељи и међу земљама са сличним проблемом.

Ко убудуће може веровати оваквој политици, чак и ако (а што је немогуће) по страни оставимо аргумент да је тражење мишљења МСП било средство одлагања признања независности Косова,  средство заштите српске државности и интегритета на известан рок. Уосталом,  зар такав кратки рок уопште нешто значи? Може ли краткорочно средство одговарати трајним интересима Србије, или штетити, пошто су наши ресурси  ограничени? Ово има посебан значај у контексту актуелне политике, која ограниченост ресурса једино уме решавати прикључењем на фондове ЕУ.  Наши политички лидери се нису либили да у своју играрију уплету читав свет. Мегаломански, али и митомански, бавимо се светском правдом и истином, док у конкретном, на терену, свакодневно губимо позиције.

Значи, ова политика пре две године је избегла да се фокусира и конкретизује проблем, већ је уместо тога прибегла  проширивању и разводњавању решења,  чиме је на крају дошла у ситуацију да је постала пуко средство у туђим рукама. Јасно је да у ОУН велике силе воде послове,  а наш случај  је постао њихова прилика да остваре  своје интересе и намере, свако из свог разлога служећи се Србијом као средством, али у складу с вољом њене дипломатије. Јер одлука да се о косовској независности пита МСП ОУН изазивала је подозрење, у погледу тога како се одигравала и зашто је до ње дошло. Међутим, она је свакако била поступак Србије. Србија је пропустила да делује најцелисходније у свом интересу и уз што мање отпора. Још очигледније, довела је у питање саму себе.

Да ли је могућ неки трећи разлог таквом поступању, неки договор са спонзорима независности Косова, чиме се  не би на крају сама Србија  свела на пуки инструмент у процесима који далеко надилазе њене државне моћи? Јасно да је овим догађањем сада легализован политичко – меркантилни однос спонзора и сецесиониста. Још директније је повећана разлика између великих и малих држава у корист великих, које сад имају на располагању нови инструмент уз све остале – одлуке МСП о њиховом територијалном интегритету. У целом процесу, јасно је да је Србија само изгубила, како на спољном тако и на унутрашњем плану, приказујући себе као суштински слабу државу (периферно друштво), са свим последицама оваквог положаја.  Уосталом, шта би друго значило то: “сложили смо се да се не слажемо”, када смо у ситуацији: “ја теби седим на леђима и то ће тако остати, а ти замишљај како ће ти бити боље”. Овим се не губи само међународно – политичка игра, него доводи у питање и сам опстанак.

На крају, Скупштина се 26. јула распала на три групације. Уз владајуће странке, на истој страни су се нашле СНС, СРС и НС, прихватајући да подрже садржински празну политику сложених негативних последица по државу Србију. Самим тим, изабрале су несупстанционалност.

Постало је видљиво да се управо Скупштина Републике Србије, након свих магли, поделила на поборнике супстанцијалне политике – оне која тежи позитивном суочавању са проблемима (ДСС, која тежи решавању проблема), и “ону другу” партију која нема садржај, нема чак шта стварно да каже, а поготово шта стварно да уради по питању решења реалних проблема (мегаломански и митомански се играјући реториком проблема), јер су заправо врло задовољни status quo стањем, а стварно се препуштају догађајима. Једино битно за њих је да очувају своју позицију у расподели интереса – само тад су забринути. Зато се нико свестан у Србији данас не може отети утиску празнине након 26. јула 2010. године, кад је постало јасно да већину Скупштине Републике Србије чине људи који не маре више за стварни живот становништва у Србији.

У односу на ту већину једино стоји још ДСС као чињеница, а не као утисак. О ЛДП-у не желим да говорим, због њиховог јасног, друштвено дезинтегративног капацитета. Тако, данас у Србији постоје само две партије: ДСС и сви остали. И то је тако, колико год било инерције у друштву, и колико год оно исцртавало међусобно празне разлике.

---

[1] Ради се о хеуристици мишљења, по углед на примедбе Тверског и Канемана, о детерминишућој инерцији расположивог уобичајеног решења које се примењује на све сличне и блиске случајеве. Тако се и у нашем примеру презентације стварности прилагођавају док постане могуће поново применити уобичајени инертни одговор. У овом случају тај одговор је несупстанционалан, јер не полази од императива проналажења позитивног решења, него оправдања негативног исхода. А то значи да његови актери немају супстанцијалну политику решења, него се суштински препуштају догађајима.