Драган Милосављевић: Мора се предупредити нова Јалта, ова балканска, у којој велики играчи Америка и Немачка, (са стране мотри Русија) , нуде Турској утешну награду за "хендикеп- рампу" ка Европи, враћају је као регионалну силу у Србију до Калемегдана.

Србија је у првој деценији 21. века демонстрирала еклатантни недостатак модела за опстанак, како државе, тако нације, културног и историјског наслеђа, па и вере предака.

Бољег, мада закаснелог, лакмуса за ову мучну дијагнозу нема од дебакла муцавог недореченог питања ове власти судијама у Хагу: како назвати отимање дела њене територије.

Управо је у току акција спин доктора и промискуитетних медија како обеснажити реалне процене да ће сличну судбину доживети и нова симулација одбране колевке, овога пута у палати ОУН, на јесен.Такав исход је тим извеснији од када је са Ист ривера поручено да ће ОУН на декларацију Владе у Београду одговорити сопственом, а да се Британија мршти на непослушност штићеника из Београда.

Ту је и врућа шамарчина Тадићу и његовом ментору, алхемичару комунодемократије  “старцу Фочи”, упућена из Лондона који је одбио да изручи наручиоца убиства српских војника у Добровољачкој. Све то, заправо, јасно потире тезу жутокраких мондијалиста, ону с почетка деведесетих (бивше опозиције), да су Косово, па дакле сва наредна черупања српске територије, искључиво „демократско питање’’. И то у свету фашизоидног хегемонизма Америке и „хабзбуршки’’ разбуђене Немачке.

Не и сто пута не, одговорићемо тој самопроглашеној политичкој елити, већ десет година на власти, која је сада сасвим недвосмислено демаскирана сазнањима да је обавештајном и логистиком осионих колонизатора Србије доведена на власт 5. октобра 2000. године. И то само зато да би обезбедила управо овакве поразне резултате у намераваном потпуном полому Србије. Све зарад европског фрака из кога вири балкански празилук.

У тој улози, али са јасном ироничном педагошком дистанцом према глупости и лаковерју очараног гледалишта, био би далеко бољи Радован III, то јест покојни Зоран. Уместо да проуче његово самоиронично, дакле самокритичко карикирање овдашњег примитивизма, насталог у амалгаму југословенства, „обожаваоци“ Радована су се „примили“ на пуко понављање двосмислених гегова, не желећи да схвате трагичну озбиљност Зоранове поруке. Глумца дубоко сензибилног и до краја самокритички окренутог и себи, и глуми и угроженом српству.

Ту је и врућа шамарчина Тадићу и његовом ментору, алхемичару комунодемократије “старцу Фочи”, упућена из Лондона који је одбио да изручи наручиоца убиства српских војника у Добровољачкој. Све то, заправо, јасно потире тезу жутокраких мондијалиста, ону с почетка деведесетих (бивше опозиције), да су Косово, па дакле сва наредна черупања српске територије, искључиво „демократско питање’’. И то у свету фашизоидног хегемонизма Америке и „хабзбуршки’’ разбуђене Немачке.

Код Тадића, када се по потреби прометне у Ибија или Радована, да би се допао, шармирао, завео, међутим, повремено само блесне, иза сомотне завесе благости која прекрива бескрајно самољубље, презир према аудиторију. Ни трага од покушаја да пароксизмом истине врати самопоштовању своје бираче.

Напротив, голи цар се пресвлачи до бесвести и наручује аплаузе. Ускоро ће, као у време Стаљина и Тита, онај ко први застане у клаки бити суђен за велеиздају.  То је нама „наша демократија дала.’’

Цела та, на власти окупљена трупа фолираната демократије, на брзину „обучених“ у политичким радионицама страних фондација, неуспешна је као домаћин државе из простог разлога што су сви њихови потези гегови политичких кловнова, смишљени у спин штабовима иностраних спонзора. И њихове најновије акције су симулакрум некаквог (мртворођеног) патриотизма, иза кога дрско позивају на нужност јединствене подршке нације њиховом опстанку на власти. Иначе, без њих и без њихових ментора, од којих наводно траже правду, а наводно им отказују послушност, пропадосмо, начисто.

Све се то, за иоле добровидеће, огледа у простој чињеници да меч, у коме подједнако непоштено нацији задају аутоголове и позиција и опозиција, има искључив циљ да утакмица пљачкања и деструкције од стране поново уједињених баштиника Осме седнице траје бар цео овај мандат. И то по њиховим правилима игре, са њиховим судовањем и извештавањем.

Намећу се закључци, уверен сам да нисам усамљен у прогнози, о могућем тоталном полому Србије ако не дође до значајног преокрета. Који свакако није у томе да нова гомила мангупа, опет из њихових редова, дохвати оно мало преосталих ресурса у свим доменима, од државности до економије. На слици: Борис Тадић на почетку једне од својих изборних кампања. Фото: www.vidovdan.org

Резултати гласања у скупштинској дебати, поводом дебакла у Хагу и обраћања ОУН, чак и оним најзадртијим у самообмани да у овој земљи постоје странке, парламент и одговорност, ваљда су отворили очи.

Намећу се закључци, уверен сам да нисам усамљен у прогнози, о могућем тоталном полому Србије ако не дође до значајног преокрета. Који свакако није у томе да нова гомила мангупа, опет из њихових редова, дохвати оно мало преосталих ресурса у свим доменима, од државности до економије.

Ваља се зато усмерити ка једном до сада, чини се, недотакнутом питању, а то је: како из коматозног сна пробудити 95 одсто лузерске Србије, у коју аутор с правом убраја и себе?

Ни примисли код отварања ове теме нема о методама крипто комуниста и њиховог пучистичког „отпора“, насталог на матрици обавештајних служби нове Коминтерне. Србији није потребна још једна „револуција“, у спектру од црвене, жуте, до црне. Потребан је на националном нивоу ПРЕОБРАЖАЈ у самим темељима нације, у свести, понашању, одговорности према будућности.

То је, спреман сам да верујем, остварив задатак, који захтева целовиту платформу за национални опоравак и опстанак, за цивилизацијски преокрет у менталном коду овог хајдучији и „револуционарним“ пречицама ученом народу.

Само такав народ, данас збуњен наметнутим поделама, прогањан проклетством братоубиства, предаје очева и мајки Титовим голооточким крвницима, обневидео од понижавања у улози геноцидног народа и најавом поновног „шетања опанака“, могуће је вући крајње расипно и историјски неодговорно кроз историјска беспућа. Од стратишта до стратишта. Да би са преко три милиона мртвих најзад изгубио вољу и супстанцу да опстане.

Вођење такве политике свело се на пуштање српске крви и затирање семена. То су радили ујединитељ и разјединитељ и спорни вођа са „ветром у коси“, а колаборационистички „пацифизам’’ нове власти лишава Србију шансе да се евидентном моћи одвраћања не ратом, ратосиља експанзионизма суседа. Како крсташа Ватикана тако и исламских фанатика. Ови квислинзи који глуме власт свесно увлаче нацију у клопку НАТО да српски преостали подмладак наоружа својим плановима и командантима и потроши га за сопствене циљеве. А истовремено наше историјске непријатеље уведе на преостале неразграбљене територије.

Све се то огледа у простој чињеници да меч, у коме подједнако непоштено нацији задају аутоголове и позиција и опозиција, има искључив циљ да утакмица пљачкања и деструкције од стране поново уједињених баштиника Осме седнице траје бар цео овај мандат. И то по њиховим правилима игре, са њиховим судовањем и извештавањем.

Ипак, назире се колосек Преображења на коме бисмо ми и наша деца могли да препознамо правац достојанственог жилавог опстанка у новом ропству, наметнутом од стране лихварске интернационале и НАТО ратнохушкачког лобија. Али он је миниран од оних који нам снују уништење и отимачину свих ресурса и територија.

Пре свега, треба одбранити Цркву, скрајнуту са светосавља „револуционарним’’ брисањем канона и гурнуту у крило прозелитског Ватикана. Близу је памети да се као прва последица тог „октобра’’ у православљу, овде и сада пред нашим очима, између турског министра Давутоглуа и долазећег папе, догађа подела интересних сфера између католичког крста и турског полумесеца.

Мора се предупредити нова Јалта, ова балканска, у којој велики играчи Америка и Немачка, (са стране мотри Русија) , нуде Турској утешну награду за “хендикеп- рампу” ка Европи, враћају је као регионалну силу у Србију до Калемегдана. А припремају терен на северу за „европску регију“ до Земуна.

Оперишући бесконачно и безидејно са сомнабулном флоскулом и „Косово и Европа“, ова нова генерација Титових следбеника служи се технологијом својих очева. Купује време да би у међувремену преостали домаћи задаци, отцепљење Санџака и Војводине, били обављени.

По Војводини, та раскољена Црква стоји иза стварања нове нације „Војвођанера’’, а ничу као печурке некакви (ново)отаџбински клубови. Неко је изгледа дошапнуо да ће само преверени Срби, под новим именом и под новим Чарнојевићем, опстати у ширем окружењу Фрушке Горе (замене за свето Косово).

Београд и Шумадија као не виде, не чују. Нити зборе, али се уситњавају по Шумадији и остацима Србије за савез регија, да би што неспремнији дочекали позване а непожељне госте.

Оперишући бесконачно и безидејно са сомнабулном флоскулом и „Косово и Европа“, ова нова генерација Титових следбеника служи се технологијом својих очева. Купује време да би у међувремену преостали домаћи задаци, отцепљење Санџака и Војводине, били обављени.

Мора се истовремено, јавним изласком на сцену преостале савести ове нације, предочити и разобличити то ново позивање на окупљање око ове власти и њене „опозиције“.

Мада усколебана, Црква се мора повратити себи; мада разбијена, академија данас на коленима, сутра мора бити усправна; интелигенција, поткупљена, у тренутку истине, који је неизбежан, мора бити суочена са својим анационалним ликом и делом. Зарад опстанка Србије сви они пред нацију. Да истином о узроцима и крајњим плановима полома разминирају колесек за опстанак.

Мора се истовремено, јавним изласком на сцену преостале савести ове нације, предочити и разобличити то ново позивање на окупљање око ове власти и њене „опозиције“.

Мора се објаснити обневиделима да је оваква одбрана Косова и Метохије: „кадија те тужи кадија ти суди“, заправо нова подметнута подвала од стране носилаца легитимација домаћих и иностраних „служби“.

Мора се објаснити обневиделима да је оваква одбрана Косова и Метохије: „кадија те тужи кадија ти суди“, заправо нова подметнута подвала од стране носилаца легитимација домаћих и иностраних „служби“.

Та подвала мора бити препозната из простог разлога што Србија, ако буде сведена на ниво пашалука, неће моћи чак и у најдаљој будућности да врати отете територије и успостави суверенитет.

Као чланица пројектоване „ Балканије“, а Срби као њена мањина у федерацији Шумадије, Босне, Санџака, Косова, делова Македоније и Црне Горе, можда и Бугарске на правцу Зетре, ту је и Албанија, неће моћи да покрену ни питања повратка својих светиња на Косову и Метохији, ни своје војвођанске житнице, а ни Рашке .

Дакле , спреман сам да закључим, Косово и Метохија се неће бранити ни одбранити у Њујорку, већ једном новом цивилизацијском платформом унутар Србије. Њену ће арматуру постојаности и достојанства чинити освешћени изабраници, данас маргинализоване, спиноване, осиромашене и до очаја доведене већине .

Она мора досећи мудрост и храброст да лаганим али упорним стварањем истинске интелектуалне и патриотске елите, њиховим чврстим повезивањем, прво у политички блок покрета, а затим владу националног спаса.

Ако је у Србима остало још трунке светосавља и оне историјом потврђене спремности појединаца да уоче не само своју већ и туђу муку , онда је време за почетак који нико не може омести. То би могао бити и сигнал за неминовни одлазак једној злој, корумпираној, неморалној власти која се камелеонски пресвлачи са оца на сина, са сина на унука и диригује трагиком српске историје још од 1945. године. А та „секта’’ потписала је “фаустовски уговор” са „великим братом’’, погубних последица по народ чија је генетска и морална грешка.

Без Цркве, оне патријарха Павла, са унакаженом просветом која одгаја робове медиокритете, са окупираним, срамно кукавичким медијима, шансе за препород нације, да би била спремна на колективно прегнуће избављења, не изгледају велике.

Ако је у Србима остало још трунке светосавља и оне историјом потврђене спремности појединаца да уоче не само своју већ и туђу муку , онда је време за почетак који нико не може омести. То би могао бити и сигнал за неминовни одлазак једној злој, корумпираној, неморалној власти која се камелеонски пресвлачи са оца на сина, са сина на унука и диригује трагиком српске историје још од 1945. године. А та „секта’’ потписала је “фаустовски уговор” са „великим братом’’, погубних последица по народ чија је генетска и морална грешка.

Похитајмо зато, за почетак, критичком преиспитивању колико је свако од нас на “ фарми’’ од Србије ушао у вешто намештену клопку, у трку чији је резултат намештен у идеологији: “усе, насе и подасе”. Све по цену одрицања од љубави, морала и Бога. Ваљда треба оставити потомцима макар оно што смо од предака, спремних на највише цене и одрицања, наследили: државу.

Драган Милосављевић: "Потребан је на националном нивоу ПРЕОБРАЖАЈ у самим темељима нације, у свести, понашању, одговорности према будућности." На слици: Планина Ртањ, на чијем врху, легенда каже, станује змај. Поглед са северних обронака Озрена.