O пропасти вредности „наших дана“

„Њузвик“ се увелико одрекао своје новинарско-репортерске продукције и окренуо се текстовима у којима се на полунаучном нивоу писало о општијим темама. На слици: Насловна страна једног издања "Њузвика"

Дана 2. августа текуће године продат је „Њузвик“. Вашингтон Пост компанија, која је овај „недељни њуз магазин“ од 1961. године држала као „драгуљ у својој круни“, дала га је Сиднију Хармену – за 1 долар. (Нешто нижа цена и од оне коју је наша влада пре неког времена постигла за наше шећеране које су отишле по евро комад.)

Пост је пажљиво исписао „главу вести“: „Вашингтонски филантроп, иноватор у образовању и пионир у хај-фај стерео бизнису“ купује магазин три месеца пошто је председник компаније Доналд Е. Грахам закључио да компанија одустаје од борбе да овај  недељник, који иначе излази у Њујорку, „поново учини профитабилним“.  Тек у петом параграфу стоји да је нови власник 91-годишњак (иако други медији своје извештаје почињу детаљем да је купац од овог месеца у 92.).

На страну злурадост, али из свег пажљивог и упорног делања које стоји иза овог посла, видљив је напор да се на све начине покуша сачувати магазин који је основан 17. фебруара 1933. године и који је уз „Тајм“ појам у светским размерама за тај жанр. Председник Вашингтон пост компаније инсистирао је на томе: да се сачува дух новина, да се сачува екипа од 352 запослена „изузетно талентована“ и привилеговано организована у оквиру компаније, да резови не буду драстични, а нови власник, иначе човек чији учинак и саставни део унапређење чувеног Универзитета Харвард, рекао је да он овај трансфер види „и као кулминацију и као синтезу свега што је одвајкада учио“. „Њузвик је национално благо“, рекао је Хармен, нагласио да је поносан што наставља мисију породице Грахам и да је спреман за „велики новинарски, пословни и технолошки изазов“.

Прошле године Јон Мичам, главни уредник „Њузвика“ и Ферид Закарија, уредник међународних издања, направили су значајне промене у магазину које су требале да зауставе пад тиража и пад прихода од огласа. „Њузвик“ се увелико одрекао своје новинарско-репортерске продукције и окренуо се текстовима у којима се на полунаучном нивоу писало о општијим темама. Циници су у том видели Закаријин покушај да направи популарно издање „Форин аферс“, а редакција је објашњавала да, у ствари, настоји да преузме најбоље од лондонског „Економиста“ – који је узгред, један од ретких озбиљних магазина који не бележи пад тиража, прихода од адвертајзинга и друштвеног утицаја. Али од свега је настао један хибрид, који „нит смрди нит мирише“ и који је „тим врло талентованих новинара“ недовољно мотивисао, а читаоце убрзано хладио. По објављеној продаји Јон Мичам је поднео оставку. И лепо се изразио о својим досадашњим послодавцима и самом трансферу као покушају да се Њузвик спасе.

Дана 2. августа текуће године продат је „Њузвик“. Вашингтон Пост компанија, која је овај „недељни њуз магазин“ од 1961. године држала као „драгуљ у својој круни“, дала га је Сиднију Хармену – за 1 долар.

Сидни Хармен је добио легенду с „десетинама милона долара“ губитака.

Сидни Хармен је добио легенду с „десетинама милона долара“ губитака. Магазин који, осим матичног издања на енглеском језику, има 12 издања разбацаних по свету (јапанско, кореанско, пољско, руско, шпанско, арапско, турско) пао је на половину тиража вечитог ривала „Тајма“. Године 2007. „Њузвик“ је још зарађивао 31,4 милиона долара, да би се 2009. говорило о 47,5 милиона мањка. Са 3,2 милиона претплатника, магазин је пао на 1,5 милиона. А не тако давно, 2003. године, „Њузвик“ је имао 4 милиона тираж, од тога 2,7 милиона у Америци.

Досадашњи власник је ову и овакву продају представио као „један вид спашавања“ великих америчких магазина: или се улази у много веће конгломерате као што се то учинило с „Тајмом“ и „Бизнисвиком“ или да се постане део бриге богатих, које лична таштина гура међу филантропе и оне којима је стало да их запамти и историја националне културе, као што је још 1984. године спашаван трећи велики амерички њуз-магазин U.S. News&World Report.

„Ја о овом не мислим – и ово је најважније – као о бизнису. Ја мислим о Њузвиковим енормним интелектуалним могућностима, чему моје пословно искуство може дати значајан допринос“. Тако је ових дана говорио Сидни Хармен, нови власник „Њузвика“.

„Настојаћу да оспособим Њузвик за његову уобичајену улогу у америчком друштву и новинарству и да покажем да скептици нису у праву. Верујем да у Њузвику има још много, много живота и да ће он имати важну и улогу иконе у нашој култури и апсолутно је вредан нашег напора. Имам врло добре идеје које ће деловати и у пословном и новинарском делу предузећа. Ја о овом не мислим – и ово је најважније – као о бизнису. Ја мислим о Њузвиковим енормним интелектуалним могућностима, чему моје пословно искуство може дати значајан допринос“. Тако је ових дана говорио Сидни Хармен, нови власник „Њузвика“.

Кад је 17. фебруара 1933. године покренуо магазин, Томас Џ.Ц. Мартин је имао  седам фотографија на насловној страни, што је у то доба био велики журналистички искорак. Магазин се убрзо спојио с недељником „Данас“, који су будући градоначелник Њујорка и дипломата Аверел Хариман и Винсет Астор покренули годину дана раније. Винсент, из чувене породице Астор, после је до своје смрти (1959.) био председник борда. Од оригиналног Nеwes-Week, па после спајања Newes-Week-Тoday главни уредник Малком Муир је створио  Newsweek магазин, који ће после постати појам у светском новинарству и узор који је копиран широм света.

Мени лично, „Њузвик“ је увек некако био „топлији“ и новинарскији од „Тајма“, који је опет остављао утисак хладног недокучивог савршенства у жанру. „Њузвик“ ми је био ближи, иако се у суштини разлике за читаоца не могу убедљиво разграничавати. У старом НИН-у су коричили „Њузвик“. Човек се из тих комплета могао учити свему и свачему: од тога како су новине излазиле из црно-белих нијанси у упловљавале у раскош боја, до варијација садржаја – како се смањује количина текста у магазину протоком времена, побољшава квалитет и документарност фотографије, како се мења структура текста, успостављају нови односи између извештавања и компетентних оцена и мишљења, и наравно, куда иде модерни дизајн… Међутим, и данас се сећам осећаја неверице који ме је шокирао у тренутку кад сам на аеродрому Кенеди први пут држао у рукама америчко издање „Њузвика“! Изгледало ми је као да је неко на „Илустровану политику“ ставио главу НИН-а. Тако сам почео да суштински разумевам разлике између америчког и европског јавног мњења. Нажалост, ово друго се после све више повлачило пред таблоидношћу и баналношћу.

Док ово пишем, морам да признам да – иако ми је драго што видим да у великим културама мисле о својим „културним и журналистичким иконама“ – некако ми се отима тон опроштаја од „старог доброг Њузвика“. Не, не знам да сам у праву, али знам да је све то до тешког времена у којем живимо.

Иза приче о „Њузвику“ стоји и „бизарна статистика“ која значи „страшну истину“.

Ево неколико детаља. Од 2007. године САД су изгубиле 10,5 милиона радних места. Данас већ 61% Американаца живи „од плате до плате“. У 2008. години таквих је било 49%, а годину дана раније 43%. Иза тога су кулисе од застрашујућих факата о америчком јавном дугу. У јуну записан он изгледа овако: 13,050,826,460,886 долара. Пројектовани јавни дуг америчке владе у 2010. години је као дуг свих других влада у свету.

Док ово пишем, морам да признам да – иако ми је драго што видим да у великим културама мисле о својим „културним и журналистичким иконама“ – некако ми се отима тон опроштаја од „старог доброг Њузвика“. Не, не знам да сам у праву, али знам да је све то до тешког времена у којем живимо. Пол Кругман, ових дана, пише како је баш уплашен од прича о „опоравку економије“ а у којој нико не размишља о људима без посла, којих је све више. Не брине то Конгрес, нити се узбуђују у Федералним резервама, вели Кругман „и ја се плашим да ће власт, уместо да преузме одговорност за стварање нових радих места, врло брзо објавити да је висока незапосленост ‘структурална’ – стални део економске стварности“. Ко ће куповати новине ако све више људи не ради?

Иза приче о „Њузвику“ стоји и „бизарна статистика“ која значи „страшну истину“. Ево неколико детаља. Од 2007. године САД су изгубиле 10,5 милиона радних места. Данас већ 61% Американаца живи „од плате до плате“. У 2008. години таквих је било 49%, а годину дана раније 43%. Иза тога су кулисе од застрашујућих факата о америчком јавном дугу. У јуну записан он изгледа овако: 13,050,826,460,886 долара. Пројектовани јавни дуг америчке владе у 2010. години је као дуг свих других влада у свету. Ако би се ко упустио у рачунање, дошао би до тога да кад би нека сила покупила све доларе из свих банка и извукла све „зелене новчанице“ из свих новчаника јавни дуг не би био покривен. Или, сликовито: ако би сад неко кренуо да троши по један долар у секунди, да би потрошио билион долара требало би му више од 31.000 година! А амерички јавни дуг је већ преко 13 билиона.

Али, ако се сад вратимо из те реалности, коју нико нити жели да гледа нити објективно може да схвати, шта то све последично може да значи, онда долазимо до чињенице да је данас тешко одржавати или спашавати „културне вредности“, „интелектуалне потенцијале“ чак и кад неко има свест о томе и настоји да нешто учини на том плану. „Структуралност“ данашње кризе постаје константа нашег постојања. И можда је због тога продају „Њузвика“ за 1 долар тешко гледати с неким оптимизмом и не говорити о томе са осећајем „одласка нечега у историју“. Они који настоје да објасне „смрт штампе“ ширењем интернета и развојем његових потенцијала, избегавају да се суоче са много већим проблемима и настоје да, у ствари, не мисле о последицама које су толико страшне да су углавном непредвидиве.

Шта ту могу људи који су прво створили „ово стање“ а онда постали велики филантропи, попут Сиднија Хармена? Знак питања, „?“, који стављамо иза оваквих реченица више ми личи на страшило и клетву него на синтаксу. Наша будућност је велика тајна. И неизвесна је, као што је и неизвесно шта ће од културних вредности „нашег времена“ надживети „наше време“.

Слободан Рељић: „Наша будућност је велика тајна. И неизвесна је, као што је и неизвесно шта ће од културних вредности `нашег времена` надживети `наше време`. Слика: "Сељаци и новине", платно Алберта Анкера из 1867. Фото: Википедиа.