У лето 2010. године дошло је до промене у односу снага на политичкој сцени санџачких муслимана, на којој су две деценије доминирали Сулејман Угљанин и Расим Љајић. После избора у Национални савет Бошњака, на којима је организација М.Зукорлића – Бошњачка културна заједница – добила већину мандата (17 од 35), победио је курс М.Зукорлића. И упоредо са Љајићем и Угљанином он је постао трећи кључни лидер Санџака. Read the rest of this entry »

Мирење наших званичника са одлуком приштинских власти да чак и они наши политичари који су рођени на КиМ и који и даље тамо живе, не могу да дођу на Космет „као политички активисти“, још један је доказ да се Београд помирио са губитком дела своје територије. Read the rest of this entry »

Транскрипт разговора између Подгорице и Брисела могао би да потпуно поремети иначе ровите односе између Црне Горе и Србије. За јабуку раздора између две братске државе – које своју блискост доказују заједничким ставовима о Косову и Метохији и евроатлантским интеграцијама – одговоран је НАТО! Наиме, наше обавештајне службе располажу сазнањима да званични Београд оптужује Подгорицу како је у разговору са Бриселом о приступању НАТО-у, користила потпуно исте аргументе које је наша актуелна власт још раније изнела Вашингтону. Званични Београд стрепи да би Црна Гора могла пре Србије да приступи западној војној алијанси, и поред тога што је Београд своју оданост НАТО-у доказао много пре свих држава у региону. Read the rest of this entry »

Једном сам написао да не бих желео никоме да буде у Борисовој кожи. Сад се види да се тренутак наплате за лажи и наопаку политику приближио.

У домаћем филму „Балкан Експрес“, фолксдојчер који прикупља мушкарце за принудни рад пита Пика (Бора Тодоровић) да ли је музичар. Пик каже: „Нисам музичар“, фолксдојчер разрогачи очи, а Пик каже: „Јесам музичар“… па кад види да од тога нема користи, онда каже да иде тетки да однесе лек.

У домаћој актуелној трагикомедији немачки министар спољних послова Вестервеле пита Бориса и Вука: „Јесте ли ви музичари који свирају за Србију без Косова?“. Они му кажу: „Нисмо ми ти музичари“. Вестервеле разрогачи очи, а они кажу: „Ми смо управо ти музичари!“, па кад су видели да ће Вестервеле због таквог булажњења црћи од смеха, они му кажу да морају тетки да однесу лек и понуде му чашицу разговора са владајућом политичком ситнином и набујалом проевропском опозицијом у оближњој кафани. Тако и буде! Можда све то и није било тако, али је још горе!

Ја разумем (иако не правдам) да Тома Николић у предизборној кампањи 2008. године изјави да се бори за интегритет државе и да Европска Унија представља за Србију агонију, а да 2010. промени мишљење. Има школа мишљења да су две године довољно времена да народ позаборавља бајке и приче за децу и прогута нове. А како ће црни Борис!? Па, он лаже непрекидно пуне две године!

Ова зврчка са Вестервелеом дошла је као кец на дванаест. Пре месец дана натерао је Народну скупштину да усвоји одлуку о подршци Резолуцији о Косову и Метохији коју је поднео Генералној скупштини УН. Та Резолуција је бледа, помирљивих тонова, са читљивим текстом између редова да Борис прихвата независност Косова и Метохије. Долазак Вестервелеа је тачка на досадашње понашање. Борис је стављен пред јасан избор: или европске интеграције или битка за суверенитет и територијални интегритет државе. Дакле: или Европа, или Косово!

А поменута Резолуција? Ако хоће пријатељство Вестервелеа, Резолуција мора да се мења. Идеја је да се прихвате неки амандмани обожаватеља независног Косова, па да се у тим амандманима не помиње да је Косово независно!? И то би наводно требало да одговара Србији!? А шта онда остаје од наше ионако помирљиве и благе Резолуције? За шта су онда гласали посланици у Народној скупштини? (Подсећања ради и срећом, ДСС није!) Чак и ако се Борис поново појави пред Скупштином, како ће се понашати сви они који су за то замлаћивање народа гласали? Шта ће он да нам каже? Да се шалио? Да дипломатска борба за Косово и Метохију није успела, ал’ да зато Европа још није пропала? Пропала није, али утекла вероватно јесте!

А поменута Резолуција? Ако хоће пријатељство Вестервелеа, Резолуција мора да се мења. Идеја је да се прихвате неки амандмани обожаватеља независног Косова, па да се у тим амандманима не помиње да је Косово независно!? И то би наводно требало да одговара Србији!? А шта онда остаје од наше ионако помирљиве и благе Резолуције?

Једном сам написао да не бих желео никоме да буде у Борисовој кожи. Сад се види да се тренутак наплате за лажи и наопаку политику приближио.

Количина срамоте је неподношљива, мислим за обичног човека – гледаоца, јер су Борис и дружина на срамоту толерантни – иако су тога свесни и помало им смета. Као Дел и Родни у „Мућкама“! Најлакше је онима из кафане. Они немају никакву политику. Њима није блам да причају с немачким министром уз кафицу док се овај опоравља од смеха. У овој трагикомедији комедија је за Вестервелеа, а трагедија за Србију.

Али, народе, филм није готов. Долази нам и Вилијам Хејг, министар спољних послова Велике Британије. Јој, ал’ ће то да буде!

ДСС

Изградња фамозног моста преко Саве се реализује под изузетно чудним околностима, обзиром да се не зна укупна цена радова, не зна се рок за завршетак радова, нити су унапред дефинисане приступне петље, где мост почиње и где се завршава. Међутим, упркос томе, владајућа већина у Скупштини града Београда је, 7. јуна 2010.године, донела одлуку о одобрењу кредита, којом се град Београд задужује, код Европске банке за обнову и развој (EBRD), за додатних 60 милиона евра, а које ће Београђани отплаћивати у периоду од 2012. до 2019. године! За исту намену, још у јулу месецу 2006. године, узет је први кредит код EBRD, „тежак“ чак 69,6 милиона евра! Из оба ова кредита обезбеђена су средства у износу од 129,6 милиона евра, али, како ствари стоје, крајња цифра може да достигне и до 300 милиона евра!

Нинић: "Првобитна цена моста, према идејном пројекту, са којим су градске власти изашле у јавност 2005. године, била је пројектована на 90 милиона евра. Међутим, у марту 2008. године, градске власти су потписале уговор о изградњи моста са аустријским конзорцијумом „Porr Technobau und Umwelt Aktiengesellschaft“, којим је предвиђено да пројектовање и изградња моста кошта 118,6 милиона евра." На фотографији: Детаљ са слике Василија Семеновича Корочкина званог "Сварог": "Ј. В. Стаљин и чланови Политбироа међу децом у Централном парку културе и одмора Максим Горки у Москви."

Наиме, осим 129,6 милиона евра из кредита EBRD-а, прелиминарне рачунице говоре да ће из буџета града Београда бити издвојено још 50,1милион евра и то за плаћање пореза, такси и других административних и консултантских трошкова. Међутим, сви који мисле да је крајња цифра изградње моста 182,7 милиона евра, грдно се варају, јер у ову суму уопште нису урачунати трошкови изградње приступних саобраћајница, а које реално могу коштати колико и сам мост! За изградњу приступних саобраћајница, град Београд се, у 2009. години, задужио кредитом од 70 милиона евра, код Европске инвестиционе банке. То практично значи да је цена моста са приступним саобраћајницама достигла астрономску цифру од 252,7 милиона евра, али како пројекти за приступне саобраћајнице још увек нису завршени у целости, то значи да ова цифра није коначна!?

ЗА КОЛИКО ЈЕ УВЕЋАНА ЦЕНА МОСТА?

Првобитна цена моста, према идејном пројекту, са којим су градске власти изашле у јавност 2005. године, била је пројектована на 90 милиона евра. Међутим, у марту 2008. године, градске власти су потписале уговор о изградњи моста са аустријским конзорцијумом „Porr Technobau und Umwelt Aktiengesellschaft“, којим је предвиђено да пројектовање и изградња моста кошта 118,6 милиона евра. Овај скок цене од 28,6 милиона евра, правдан је поскупљењем цене челика на светском тржишту. „Велика потражња за челиком последњих година у Азији довела је до поскупљења ове сировине на светском тржишту, заправо, због Олимпијских игара у Кини. Тамо се много гради па је челик поскупео“, објаснио је тадашњи в.д. градоначелника Зоран Алимпић („Курир“, од 8. 4. 2008.).

Међутим, када је након извесног времена цена челика на светском тржишту појефтинила, цена моста не само да није снижена, већ је и додатно увећана. Дакле, у односу на пројектовану цену од 90 милиона евра, данас је цена моста скочила за 39,6 милиона евра, док је цена из уговора повећана за 11 милиона евра! Планирано је да цена моста са свим порезима, таксама и другим административним и консултантским трошковима износи 161 милион евра, а данас је та цифра већа за чак 21,7 милиона евра! Сам начин на који је вртоглаво „скакала“ цена моста, указује на то да је сасвим извесно да ће Београђани на крају, са изградњом приступних саобраћајница, платити укупан цех од 300 милиона евра!!!

Сасвим је извесно да ће Београђани на крају, са изградњом приступних саобраћајница, платити укупан цех од 300 милиона евра!

„Демократска“ градска власт, из године у годину, повећава цену изградње моста преко Саве.

БЕОГРАД НА ПУТУ У „ДУЖНИЧКО РОПСТВО“!

Док „демократска“ градска власт, из године у годину, повећава цену изградње моста преко Саве, свакако да највише користи од тога имају страни повериоци, односно међународне финансијске институције код којих се Београд задужио. Примера ради, само камата на овај последњи зајам од 60 милиона евра код EBRD-а износи 2,8 одсто, плус еурибор (3,5 одсто износио у марту 2010). Како то изгледа, најбоље се може видети на примеру првог кредита за мост, из јула 2006. године, за који је до сада исплаћено 2,7 милиона евра само по основу камате, не рачунајући главницу дуга. А оно што јавност у Србији не зна и о чему медији не пишу, јесте чињеница да је EBRD казнила Београд због кашњења у повлачењу средстава из прве кредитне линије. Тако је на име казнених пенала, односно провизије, до јануара 2010. године, из градског буџета плаћено чак 925.675,53 евра!

Укупна задуженост града Београда, за период од 2001. до 2010. године, код међународних финансијских институција, износи ни мање ни више него 349,6 милиона евра.

Ради се о пет кредита које је градска власт узела за „инфраструктурне градске пројекте“, а које ће Београђани враћати све до 2035. године.

Највише користи од тога имају страни повериоци, односно међународне финансијске институције код којих се Београд задужио.

А уместо штедње, актуелни градоначелник најављује поражавајућу политику задуживања и у наредном периоду своје владавине:

„Београд је далеко од тога да буде задужен и док сам ја градоначелник и даље ћемо узимати кредите“, обећава Драган Ђилас.

Иначе, укупна задуженост града Београда, за период од 2001. до 2010. године, код међународних финансијских институција, износи ни мање ни више него 349,6 милиона евра. Ради се о пет кредита које је градска власт узела за „инфраструктурне градске пројекте“, а које ће Београђани враћати све до 2035. године. А уместо штедње, актуелни градоначелник најављује поражавајућу политику задуживања и у наредном периоду своје владавине: „Београд је далеко од тога да буде задужен и док сам ја градоначелник и даље ћемо узимати кредите“, обећава Драган Ђилас.

Нинић: "EBRD је казнила Београд због кашњења у повлачењу средстава из прве кредитне линије. Тако је на име казнених пенала, односно провизије, до јануара 2010. године, из градског буџета плаћено чак 925.675,53 евра!" На слици: Градоначелник Београда, Драган Ђилас. Фото: Википедиа.

Југозападни део Србије – Рашка област (Санџак*) постаје жариште вештачки распириваног национално-религиозног конфликта. Read the rest of this entry »

Од доласка ДОС-а било је јасно да су Албанци спремни “да убијају и да гину” за независно Косово, а да Срби нису како би то спречили. Тај дебаланс силе главни је разлог због кога Америка и ЕУ нису ни тражиле компромисно решење за Косово.

Коначно је о Косову и Метохији постигнут национални консензус већег дела српске политичке елите. Тиме је и званично обелодањено оно што су многи сумњали да се дешава иза затворених врата и крије од јавности и медија: да су се коначно договориле две највеће партије – Демократска странка Бориса Тадића и Српска напредна странка Томислава Николића. Њима се у новоискованом консензусу брже-боље прикључило низ других политичара, странака, па и значајан део интелектуалне, економске и медијске елите.

У нормалним приликама то би био разлог за славље, јер у Србији већ дуже време нема минимума консензуса о националним и државним интересима. Али нити су ово, нажалост, нормална времена, нити је постигнути консензус корак напред, нити ће донети очекиване резултате.

За сада знамо да су срце постигнутог договора три тачке:

1. Улазак у ЕУ је српски државни и национални приоритет, док Косово није толико важно да може да угрози “европску перспективу” Србије; 2. Србија не сме никада да уђе у сукоб са великим силама; 3. Србија се унапред одриче коришћења насиља и претње насиљем.

Кесић: "Срце постигнутог договора ДС-СНС су три тачке: 1. Улазак у ЕУ је српски државни и национални приоритет, док Косово није толико важно да може да угрози “европску перспективу” Србије; 2. Србија не сме никада да уђе у сукоб са великим силама; 3. Србија се унапред одриче коришћења насиља и претње насиљем."

Ови темељи садашње политике председника Бориса Тадића и његове владе истовремено су и разлози због којих борба Србије за очување територијалног интегритета и суверенитета није озбиљно схваћена у међународној заједници. А то су и разлози због којих у озбиљност те борбе сумња све већи део српске јавности. Једино је Вук Јеремић реториком противречио овако зацртаним циљевима, али реторика власти у обраћању српској јавности од почетка се разликовала од реторике коју су чланови кабинета председника Тадића и српске дипломате користили у приватним разговорима са представницима ЕУ и америчке администрације. Ова потоња реторика је у великој мери у потпуном складу са претходно наведеним тезама.

ПРИВАТИЗАЦИЈА ДИПЛОМАТИЈЕ

Приметно је такође да смо, уз консензус елите и формулисање главних циљева, на формалан начин прихватили и приватизацију српске дипломатије. То да председник Тадић најозбиљније теме о односима са Америком и европским силама, па чак и са Русијом, решава преко свог кабинета није ништа ново, али је ново да је цела нова фаза “борбе” за Косово потпуно везана за неке анонимне људе које председник Тадић шаље у значајне земље света да би пренели ову мирољубиву поруку српске политичке елите. Иако су шеф дипломатије и главни кадрови у Министарству иностраних послова људи од поверења Председника, ипак је нужно да се ангажују други да раде њихове послове. Зато су ваљда критеријуми за именовање амбасадора Србије до те мере нарушени да неко може да буде амбасадор на почетку радног века, а неко пошто је већ завршио цео радни век. Уосталом, није ни битно ко формално седи у српским амбасадама јер се права и једино важна дипломатија, ионако, обавља из председничког кабинета.

Овако приватизована дипломатија у великој мери слаби постигнути политички консензус, јер јасно сугерише да тај консензус служи као маска или изговор за оно што се, ионако, већ одавно ради. Другим речима, консензус одавно постоји, али је сада нужно да се обелодани пред јавношћу како би се тиме добило оправдање за будућу политику Србије према косовском питању.

То и не би било толико трагично да су творци ове политике имали довољно храбрости да од самог почетка борбе за Косово искрено и отворено крену овим путем, јер онда би имали боље шансе да постигну оно што им је сада кључни циљ: да се проблем Косова гурне у страну како би односи са Америком и ЕУ били унапређени и како би пут Србије према ЕУ био деблокиран, уз неку врсту поделе Космета. Ово би представљало врхунац успеха спољне политике председника Тадића и ове Владе.

На њихову жалост, шансе да се ишта од тога оствари равне су нули. Сада су мање него пре две године, јер Вашингтон и већи део ЕУ верују да је консензус Тадића и Николића успех евро-америчке политике условљавања. А то значи да ће условљавање да се настави још јаче, при чему не постоји ни мало простора да се озбиљно прихвате и уваже српски интереси, ма колико скромни били. Логика политике условљавања гласи да Србији не треба дати било какав уступак на северу Косова, осим можда на речима, јер је Србија у суштини већ направила најтежи и најболнији уступак прихватајући независност Косова као “реалност”.

Зашто би Вашингтон и његови европски партнери чинили нешто за Србију? Од доласка ДОС-а на власт било је јасно да су Албанци на Косову спремни “да убијају и да гину” за независно Косово, а да Срби нису спремни нити да убијају нити да гину како би спречили независно Косово. Тај дебаланс силе главни је разлог због којег Америка и ЕУ нису ни тражиле компромисно решење за Косово. За њих је већи ризик био да Албанци буду незадовољни него да Срби буду незадовољни.

Најгоре је то што српско одбијање употребе силе не значи да је на Косову искључена могућност новог насиља и новог сукоба. То што је Србија на сваком кораку сву своју стратегију координирала са ЕУ и са Америком, такође, није гаранција да неће бити нових сукоба нити новог насиља. Нити било ко може да гарантује да се независношћу Косова завршава та трагична прича везана за распад СФРЈ. Поготово такву гаранцију не могу да дају НАТО, Америка и ЕУ, који су поново отворили процес националног самоопредељења, који је и довео до цепања Србије и до независног Косова. Зашто би сада требало да прихватимо њихове тврдње да је та прича завршена стварањем независности Косова, поготово што се ради о истима који су то гарантовали Слободану Милошевићу у Дејтону и који су рекли да ће морати прво да се испуне стандарди, па тек онда да се решава статус Косова. То су, на крају, исти који и даље инсистирају да је Косово “јединствен” случај.

ПРЕДНОСТИ ОТПОРА

Уосталом, разлог што за време Хладног рата у Европи није избио озбиљан сукоб између Америке и Совјетског Савеза јесте баш тај да су и једна и друга страна биле уверене да би они други одлучно војно реаговали на сваку озбиљнију провокацију. Свет је пар пута дошао до ивице рата, али је равнотежа страха обезбедила мир и решавање проблема преговорима, а не преко нишана. По истој логици, треба имати у виду да ће до насиља, ако га буде, вероватно најпре доћи због севера Косова, јер су Срби у том делу Косова одлучни да у потпуности одбаце ауторитет власти из Приштине. Сада је Север најспорнији део део америчке политике према Србији.

Српска политичка елита и председник Тадић своју политику желе да представе као једино “нормалну “ јер би сваки сукоб, по њима, увео Србију у нове ратове.

Наравно, ово није тачно, а доказ за то је Република Српска.

Последњих пар година Милорад Додик и политичко вођство РС су у више наврата морали оштро да се супротставе политици централизације БиХ, коју су им наметали високи представник и његови спонзори у Вашингтону и главним европским градовима.

Сваки сукоб између Додика и високог представника у јавности се представљао као почетак краја за Додика и РС, а резултат је да нити је било насиља нити је дошло до покушаја да се смени Додик.

Српска политичка елита и председник Тадић своју политику желе да представе као једино “нормалну “ јер би сваки сукоб, по њима, увео Србију у нове ратове. Наравно, ово није тачно, а доказ за то је Република Српска. Последњих пар година Милорад Додик и политичко вођство РС су у више наврата морали оштро да се супротставе политици централизације БиХ, коју су им наметали високи представник и његови спонзори у Вашингтону и главним европским градовима. Сваки сукоб између Додика и високог представника у јавности се представљао као почетак краја за Додика и РС, а резултат је да нити је било насиља нити је дошло до покушаја да се смени Додик. То се није догодило само зато што међународна заједница страхује да би такав покушај проузроковао још већу нестабилност и кризу, да би Додик повео масовни покрет грађанске непослушности, која би БиХ довела до потпуне блокаде у сваком погледу и до ивице распада. А то је много већи ризик него што су Додикови противници у Вашингтону и Европи спремни да прихвате. Другим речима, постоје неке врсте равнотеже снага које доводе и Америку и ЕУ до закључка да је много корисније договорити се са Додиком него се с њим сукобити.

Наравно, то не значи да је РС у било ком контексту равноправна са Америком и ЕУ, али значи да се интерес РС уважава и да се озбиљно схвата да су, ако се угрозе основни интереси РС, могуће последице које нико у међународној заједници није спреман да прихвати.

Ако је то фактичко стање у односу РС са великим силама, а узме се у обзир да је РС део БиХ, која је под некаквом врстом протектората, онда се мора поставити питање како Додик може да се понаша као државник, а РС као држава, а Србија нема избора осим да се сама понаша као протекторат?

Ово је по себи довољно озбиљно да би требало да барем мало забрине политичку елиту у Београду. Оно што Додик и политичка елита у РС разумеју јесте да очекивања милости и љубави од оних који у суштини раде против њихових главних националних и државних интереса може само да се заврши у разочарењу и да због тога основни принцип у односу са великим силама мора да буде, грубо речено, оно што је карактеризовало спољну политику Титове Југославије: увек је боље да те поштују него да те воле.

ПЛАШЕЊЕ ГРАЂАНА СИЛОМ

Због свега тога, уверен сам да постигнути национални консензус о косовском питању нити може да буде успешан нити може да гарантује мир. То служи само као изговор за неодговорност и незрелост политичке елите у Србији. Плашење грађана новим ратовима који ће се отворити ако се каже „не“ – и да то „не“ стварно значи „не“ – само може да изазове нове уцене и нови притисак Америке. А албанске екстремисте може само да охрабри да проблем северног Косова реше онако како је Хрватска решила “српски проблем” на својој територији. Паралелу између Крајине и севера Косова не би требало преувеличавати, али би је ипак требало озбиљно схватити.

Садашња политика председника Тадића и политичке елите у Србији представља у многим стварима континуитет са политиком Слободана Милошевића. Прво и првенствено, коришћење страха да би се народ мобилисао и евентуално демобилисао и данас је актуелно као што је било за време Милошевића. За време Милошевића врло брзо се дошло до тога да се тврди како девет милиона Срба не смеју постати таоци радикалне политике триста хиљада Крајишника, а онда је дошло до тога да девет милиона грађана Србије не смеју да постану таоци луде политике милион и четирсто хиљада “динарских” Срба у Босни и Херцеговини, да после тога тристо хиљада Срба са Косова и Метохије нису смели да угрожавају будућност седам милиона суграђана у осталим деловима Србије. Ако пратимо ову логику, јасно је да педесет хиљада Срба на северу Космета исто тако не би смело да угрожава добробит тих истих седам милиона Срба, који само желе мир и нормалан живот. У једном моменту ће се морати поставити питање где ова логика води што се тиче Срба на југу Србије и Срба у Санџаку? Иза ове логике тобож већег добра увек се у ствари крила логика да је највеће добро да опстане режим, па макар ништа друго не опстало.

Садашња политика која се спроводи кроз консензус већег дела опозиције са властима гарантује нове сукобе за Србију. Ако ништа друго, гарантује да ће Срби међусобно да се сукобе. Да оставимо по страни питање Косова и колико је оно дубоко емотивно поделило Србе, али постоје и друге индикације да могу да избију нови међусрпски сукоби.

Срби у Митровици и на северу Космета врло брзо ће се наћи под жестоким притиском да прихвате надлежност и ауторитет државних институција из Приштине.

После тога следи много озбиљнија конфронтација између политичке елите у Београду и Додика у РС.

Овај сукоб мора да избије најпре због тога што успех Додика и РС јасно показује да, ипак, постоји алтернатива садашњој политици елите у Београду, као и да сукоб са великим силама не мора да значи нови рат.

Због тога садашња политичка коалиција у Београду по сваку цену мора да спречи успех Додика и РС.

До сада је Београд радио против тог успеха под изговором да ради само оно минимално што Америка и ЕУ од ње очекују, али ће убудуће овај сукоб постати много емотивнији и личнији, јер директно угрожава темељ садашње националне политике и договора опозиције и власти у Србији.

Срби у Митровици и на северу Космета врло брзо ће се наћи под жестоким притиском да прихвате надлежност и ауторитет државних институција из Приштине. После тога следи много озбиљнија конфронтација између политичке елите у Београду и Додика у РС. Овај сукоб мора да избије најпре због тога што успех Додика и РС јасно показује да ипак постоји алтернатива садашњој политици елите у Београду, као и да сукоб са великим силама не мора да значи нови рат. Због тога садашња политичка коалиција у Београду по сваку цену мора да спречи успех Додика и РС. До сада је Београд радио против тог успеха под изговором да ради само оно минимално што Америка и ЕУ од ње очекују, али ће убудуће овај сукоб постати много емотивнији и личнији, јер директно угрожава темељ садашње националне политике и договора опозиције и власти у Србији.

А како ће на све ово да гледају Вашингтон и Брисел, већ можемо да наслутимо према изјавама америчких дипломата из последних неколико недеља. Амерички амбасадор на Косову Крис Дел већ каже да је у овом моменту главни проблем на Косову то што влада “правни хаос” на северу и што се не може успоставити “владавина права” на том делу Косова. Другим речима, то је “дивљи запад” и, када је такво безакоње, мора се очекивати коришћење радикалних мера да би се увели ред и мир. Слично томе амерички дипломате виде и РС. У најновијем извештају Стејт Дипартмента о стању тероризма у свету наводи се да је РС неприхватањем надлежности институција из Сарајева директно допринела да претња тероризма у БиХ постане већа. Другим речима, РС и даље представља за Америку исту врсту проблема као и вехабије.

ГУБИТНИЧКА ЕЛИТА

Шта нам преостаје? Процес дезинтеграције српске државе није заустављен, а политичка елита Србије том процесу помаже. Она једноставно не осећа и не преузима ни мало одговорности за садашње стање демократије у земљи и хтела би да искористи косовско питање као изговор за сопствену неспособност и злоупотребу власти и државних институција. Због тога стално слушамо да “нема алтернативе” њиховој политици, да нема алтернативе њиховој решености да се не сукобљавају са великим силама. Јер, према тој дефиницији, не само да је Србија толико јадна, сиромашна и без снаге да не може да се избори са овако крупним проблемом већ су нам и сви остали њихови промашаји и неуспеси просто суђени.

Процес дезинтеграције српске државе није заустављен, а политичка елита Србије том процесу помаже.

Сугеришу нам да они једноставно не могу бити одговорни за садашњу ситуацију јер је Србија, наводно, таква каква јесте. А себе би желели да нам представе као једине који у тој Србији, у суштини, могу да владају. Њихов успех може да се оствари само ако им пође за руком да истисну сваку критику њихове политике и да убеде што већи број грађана да они немају избора. У томе је њихова сличност са Милошевићем велика јер је он то чинио на бази стварања колективне апатије и осећаја безнађа, па и тиме што је представљао своје критичаре и опозицију као ненормалне, радикалне и неодговорне “издајнике” који би гурнули Србију и Србијанце у све већа страдања. Поред тога, он је вешто успео да представи Америку и Европу као главне кривце за све његове неуспехе, неспособност и политичко превртање, али и истовремено и као главне партнере у спасавању Србије.

Милошевић је на тај начин успео да сачува своју власт и продужи свој рок трајања, али његов пад са власти се десио баш када су многи обични људи савладали сопствене страхове и осећај немоћи. Он је пао управо зато што су људи који су служили као шрафови у апарату његовог режима изгубили вољу да раде све веће и љигавије прљаве послове, само да би он и његова власт опстали. Осећај понижења, који се стварао као део националног идентитета, и осећај гађења према све већој бруталности режима су превладали тај страх којим се вешто манипулисало.

Милошевић је за неко време, ипак, успео да увуче српску елиту, државне функционере, службенике и велики део обичних грађана у блато своје владавине. На овај начин је успео и да пребаци одговорност и да је подели без предаје власти, јер, када се већина ваља у блату, онда су сви једнако прљави, а истовремено су и једнако чисти.

Кесић: "Они који одбију да добровољно ускоче у то блато морају или да се гурну у њега или да се дисквалификију и искључе из сваке јавне расправе о садашњој политици и будућности Србије. То за једно кратко време може да успе, јер медији и политички и јавни простор су под скоро пуном контролом садашње власти." На слици: "Слепац води слепца", Питер Бројгел.

ГУРАЊЕ СРБИЈЕ У БЛАТО

То је у суштини и садашња стратегија власти и политичке елите у Србији. Као што је Америци и њеним европским “партнерима” потребно да Србију гурну што дубље у блато, самопонижавање, осећај ниже вредности и безнађе, да би на тај начин оправдали сву своју политику у последње две деценије и да би се они представили као једина алтернатива за спасавање Србије – тако и данашња српска елита жели да гурне што већи број грађана у то исто блато да би себе приказали као једино нормалне и као сигуран спас за Србију.

Они који одбију да добровољно ускоче у то блато морају или да се гурну у њега или да се дисквалификију и искључе из сваке јавне расправе о садашњој политици и будућности Србије. То за једно кратко време може да успе, јер медији и политички и јавни простор су под скоро пуном контролом садашње власти. За сада, то је довољна гаранција за српску елиту, јер нико од њих не разматра шта ће бити прекосутра, него се само баве данашњим даном и, ако баш морају, наредним. Све њихове калкулације своде се на то да опстану као доминантни барем још један дан, и то им ствара осећај задовољства.

Нико од њих не разматра шта ће бити прекосутра, него се само баве данашњим даном и, ако баш морају, наредним.

Све њихове калкулације своде се на то да опстану као доминантни барем још један дан, и то им ствара осећај задовољства.

„Говори истину пред силом” (Speak truth to power) гласи реченица која се често приписује Мартину Лутеру Кингу из оних времена борбе за права америчких црнаца када се свима чинило да та борба не може да донесе победу јер с друге стране је била велика сила. Другим речима, бори се против силе истином. Та реченица има библијски и верски корен представљајући једину јасну и исправну стратегију у ситуацијама велике неправде, владавине силе, страха и осећања немоћи. Најјаче оружје у таквим случајевима јесте баш обраћање власти – па била она “велике силе” Америка и ЕУ или “мале силе”, које тренутно владају Србијом – да ми знамо све што они раде, како раде и због чега све то раде, и да је све то прљаво, јадно и против основних принципа демократије и владавина права. Морамо да останемо достојни као појединци и као људи у тој борби за истину и у жељи да Србија постане нормална и безбедна држава за све своје грађане, место где се гради демократско друштво на основама поштовања грађанских права и слобода, и простор на коме постоји одговорност за сваку одлуку која се доноси. То може једино да се оствари ако што већи број људи у Србији још једном одлучно каже “не” жељама политичке елите да их убеди да “немају алтернативу” и да морају да прихвате да учествују у формирању националног консензуса који се гради на песку неспособности, неодговорности и лажи.

Све што се сада дешава Србији није резултат Божје воље нити неке природне непогоде, али није ни резултат превелике моћи Америке, него се све то дешава јер је то избор и опредељење београдске елите и власти.

Све што се сада дешава Србији није резултат Божје воље нити неке природне непогоде, али није ни резултат превелике моћи Америке, него се све то дешава јер је то избор и опредељење београдске елите и власти. Што пре се ова “реалност” схвати, тим ће пре Србија стати на своје ноге.

Нови Стандард, 30. 8. 2010.

Поводом увођења црногорског језика као службеног језика у школама у Црној Гори, као и проблема у односима Православне цркве и државе Црне Горе, Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије је упутио отворено писмо предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу и предсједнику Владе Црне Горе г. Милу Ђукановићу. Read the rest of this entry »

Напокон озваничена чињеница да за дуги низ година нема ни говора о уласку Србије у ЕУ иде на руку турским амбицијама, јер се званични Београд изненада нашао без алтернативних опција и без идеја. Америци одговара да Турцима дају отворен терен на Балкану за стварање сопствене сфере интереса, јер је суштина те политике већ годинама истоветна америчкој. И из Брисела Турцима се нуди Балкан као утешна награда, имајући у виду да они у ЕУ никада неће бити примљени. Read the rest of this entry »

Милош Гарић: "Србија је под окупацијом! Њена права су суспендована, границе јој цртају у Вашингтону и Бриселу, а даља судбина овог народа зависи од воље људи чија лица не знамо, али чије намере нису добре. Коме то досад није било јасно, пре неки дан му је у Београду германски брутално саопштио Гвидо Вестервеле, министар спољних послова Немачке."

Србија је под окупацијом! Њена права су суспендована, границе јој цртају у Вашингтону и Бриселу, а даља судбина овог народа зависи од воље људи чија лица не знамо, али чије намере нису добре. Коме то досад није било јасно, пре неки дан му је у Београду германски брутално саопштио Гвидо Вестервеле, министар спољних послова Немачке.

Гласник ЕУ, те нове империје у успону, маниром некадашњих официра Гестапоа постројио је српског председника Тадића и остале овдашње апаратчике и у лице им сасуо директиве којих се имају држати или Србија никада неће угледати „европско сунце”. Представник земље чија је злочиначка армада у претходном веку Србију два пута комадала и палила, дошао је да нам одржи кратак курс о лепом, европском понашању. Као да рецитује Лили Марлен, Вестервеле је поручио Србима да одмах забораве Косово и да престану да га даље нервирају око тога јер има преча посла. Да ствар буде бизарнија, хер Гвидо је обећао да ће ЕУ заузврат размислити о томе да оно што она подразумева под Србијом буде једног дана усисано у Унију! Супер! Па познато је да су још стари Астеци говорили да је живот у ЕУ сврха човековог битисања на Земљи?! Да бог сачува.

И шта сада? Па, остало је да Срби, већ преко сваке мере понижени, сами себе убеде да је „европска перспектива” важнија од свега, следствено томе и од Косова. Узели су нам земљу, ајде да им ђутуре дамо и душу, тако што ћемо пљачку да аминујемо у име „виших циљева”. Али којих?! Потура нам се прича да у ЕУ морамо по сваку цену, да другог опстанка нема и да огроман део сопствене земље вреди опростити као мираз Европи, која ће нас онда засути благостањем! Какав је заиста живот у провинцијама ЕУ обичан Србин при том нема појма нити му о томе говоре.

Милош Гарић: "Срби, мислите о овоме пре него што похрлите у загрљај ЕУ! После ће бити касно. "Wir tanzen und wir springen/ Wir hupfen und wir singen/ Wir fallen und erheben/ Wir geben oder nehmen/Amerikano Freunde/ Und Deutscher Kamerad/ Wir tanzen gut zussamen..." Стихови словеначке групе "Лајбах"

А треба му рећи бар то да су водеће чланице ЕУ старе колонијалне силе, које су до огромног богатства стигле убијањем људи и отимачином. Пошто ратови више нису у моди, сада су смислили глобализацију. Треба се распитати како у ЕУ живи обичан свет. Мађарски, бугарски, румунски радник, на пример. Како диринче по 12 сати дневно без плаћеног прековременог рада и заштите основних права. Ко се побуни, следи му отказ јер јефтина радна снага очајнички чека на посао. ЕУ компаније су дошле и по њиховим условима покуповале земљиште и фабрике где год су стигле. Милионе људи и читаве државе гурају у дужничко ропство из кога нема повратка… Примера је много, књига да се напише, а не једна новинска шлајфна. Срби, мислите о овоме пре него што похрлите у загрљај ЕУ! После ће бити касно.

Пресс, 30. 8. 2010.

Потура нам се прича да у ЕУ морамо по сваку цену, да другог опстанка нема и да огроман део сопствене земље вреди опростити као мираз Европи, која ће нас онда засути благостањем! Какав је заиста живот у провинцијама ЕУ обичан Србин при том нема појма нити му о томе говоре.