Глобална неједнакост и њене импликације за економску политику у XХI веку

Бранко Милановић: „Данас је 80% проблема неједнакости засновано на глобалној неједнакости земаља, односно држава. Главна варијабла, од које зависи неједнакост појединца, јесте просечни доходак државе чији је грађанин. Дакле, може се рећи да су држављанство и доходак родитеља главне егзогене варијабле од којих зависи положај човека у глобалној расподели. Отуд се с правом данас поставља питање: да ли је држављанство постало рента?“

Др Бранко Милановић, сарадник Карнегијеве задужбине, професор Џон Хопкинс и Мериленд универзитета и сарадник истраживачког одељења Светске банке, одржао је на Институту за европске студије у Београду  29-ту трибину на тему: „Глобална неједнакост и њене импликације за економску политику у XХI веку“.

Дефинишући појам глобалне неједнакости, Милановић се, пре свега, осврнуо на проблематику „глобалне неједнакости доходака“.

„Ради изражавања величине глобалне неједнакости, користи се `gini`коефицијент – коефицијент глобалне неједнакости“.

Последњих деценија у глобализованом свету доходовна неједнакост се убрзано увећава. Милановић је подсетио да свега „девет процената људи стичу педесет посто глобалног дохотка, троше половину укупно произведене хране и користе половину светских услуга“. Глобалном неједнакошћу данашњице влада однос три велике светске привреде: „она је у троуглу којег одређују три земље: САД, Кина и Индија“, подсетио је Милановић.

Данашњицу обележава „највећи историјски ниво глобалне неједнакости“.

Подсетивши на то да је „gini“ коефицијент, ипак, релативна вредност, Миланковић је наставио са анализом структуре феномена глобалне неједнакости, подсетивши на прогресивни историјски развој глобалне неједнакости у XIX веку. „Данас је 80% проблема неједнакости засновано на глобалној неједнакости земаља, односно држава. Главна варијабла, од које зависи неједнакост појединца, јесте просечни доходак државе чији је грађанин. Дакле, може се рећи да су држављанство и доходак родитеља главне егзогене варијабле од којих зависи положај човека у глобалној расподели. Отуд се с правом данас поставља питање: да ли је држављанство постало рента?“

Постоји ли друштвени контакт који омогућује да се врши праведнија расподела или се просто држављанство, које је постало „рента“, трансмитује ка наредној генерацији.

У вези овако постављене структуре глобалног феномена неједнакости, по Милановићу, намеће се следеће питање: „постоји ли друштвени контакт, који омогућује да се врши праведнија расподела или се просто држављанство, које је постало „рента“, трансмитује ка наредној генерацији“. У вези тога, подсетио је на политику финансијске помоћи неразвијеним земљама, која је настала у другој половини ХХ века. „Средства помоћи неразвијенима у наше време износе тек око 100 милијарди долара на светском нивоу и већ из тога је јасно колико су то мала средства“. Велике миграције становништва могу бити решење за смањење глобалне неједнакости, али развијена подручја се томе одупиру. Милановић је подсетио на феномен „Тврђаве САД“ и „Тврђаве Европа“ у контексту рестриктивне миграционе политике.

Даљи ток излагања, Милановић је посветио методологији рачунања неједнакости у вези глобалне економске политике.