"Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и `проналазача путева изласка` одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од `осушене руке` над градом Јерусалимом и живели `као сав нормалан свет` - у уједињеној Европи, наравно." На слици: Моше Бин Мајмон ("Мајмонидес" зван још и "Рамбам", подучава о људској сићушности пред Господњом васељеном), илуминација хебрејског кодекса број 37 из 14. века, сачуваног у Краљевској библиотеци у Копенхагену. Фото: Википедиа.

Дана 27. јула, лета Господњег 2010. пробудио сам се с осећањем терета и мучнине као после мамурлука. Дан је био сив као олово.

Прво чега сам се сетио био је мој сан о народном посланику Мићуновићу. Устаје Мићун, формално осамдесетогодишњак а с погледом на свет шеснаестогодишњег младца пред којим је читав живот, благо подиже десницу руку и навлачи смешак ретора који се спрема да као сунђером обрише све дотадашње неконтролисане бујице речи и гласова. КиМ! Какав КиМ? Окренимо се будућности! Посланици као да гледају пророка. Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и „проналазача путева изласка“ одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од „осушене руке“ над градом Јерусалимом и живели „као сав нормалан свет“ – у уједињеној Европи, наравно.

А онда, нови смешак, за опуштање тог форума опијеног од нектара будућности: време је за виц. Будимо „кул“, предлаже човек седе косе, чија је претходна инкарнација од пре два миленијума сигурно била избачена из свих Герузија на територији античке Грчке, од Атине до Ефеса, те је зато „овај Мићун“ кад је угледао комсомол у својој вароши одмах знао да из тог „здравог оптимизма“ никад не треба ни излазити. Заувек „свој на своме“. Хедонизам као лек за све. Опусти се и „живи живот“. Нема се ту ништа против озбиљних тема, али то је само пауза између два вица.  Да, присећам се, Хасо и Мујо и бандера и не знам ко је још ту био позван да нас забави, али смејали смо се као мала деца… У том ће нам већ оне „озбиљне чике“ узети наше играчке, а да нећемо ни осетити. Вечно ће нација бити захвална Мићуну што је знао да то изведе тако. Безболно, смешно чак…

Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце. Колико би у опскурној историји људског рода народа било поштеђено „крви, зноја и суза“ да су уместо озбиљних стрводера имали мислиоце „окренуте будућности“. Колико би Наполеона и Суворова остало без посла и славе. Па данас можда уопште и не би било држава и територија, него би сви живели и летели изнад свега као маслачци,  опуштени и лаки као пророк-Мићунова мисао. Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо  уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би „Библије хедонизма“ и, дао би Бог, живели ко либерал Хју Хефнер или тако некако. Уосталом, Запад је и постао моћан на зезању и мисли „пусти бригу на весеље“. И данас ти, који Мићуновим сународницима „отимају Косово“ (мада се он с тим не би могао сложити, ни у сну!), своју моћ заснивају на бомбардовању народа широм света добрим вицевима и идејама да се не треба оптерећивати никаквим својатањем ничега. Ево, ни Косово они неће себи…

"Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце? Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би `Библије хедонизма`..." На икони: Свети мученик кнез српски Лазар и Свети мученик Георгије Нови, икона ман. Хиландара 17. век. Фото: Пројекат Растко

„Скупштина Србије је ноћас (26.јул) десетак минута пре поноћи, после готов0  дванаестосатне расправе, у којој су учествовали председник Борис Тадић, премијер и чланови Владе, усвојила документ о мишљењу Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности привремених институција Косова и Метохије и наставку активности Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. За предложену Одлуку  Владе, у коју су укључена и три амандмана СНС, гласало је 192 посланика, 26 је било против, а двоје није гласало.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

Од свега је на тој „светој вечери“, ипак, било најзанимљивије учествовање председника Владе, такорећи канцелара нашег. Биће којем су Устав, закони и подзаконски акти дали највише власти у овој земљи на западном Балкану, на „историјској седници Народне скупштине“ није проговорило ни реч. Да ово није једна баш демократска земља, у чијој је двовековној историји, а и средњем веку, потпуно непознат случај било какве неконтролисане употребе власти, посматрачи, аналитичари и сумњичаве дипломате би шпекулисали да се то „најмоћнији човек“ спрема да заведе диктатуру. Културолози би говорили о српској сфинги. Али пошто је ово земља „демократа“, ником ништа од тога није пало ни на памет. Можда би, проноси  се кафанским јавним мњењем – чија моћ ни у демократској Србији није изгубила на интензитету – овај стамени човек могао да абдицира у корист „новог партнера демократа“ Томислава Николића? „Кафанским аналитичарима“ је то пало на памет, кад су између два „јелена“ – а они знају зашто – примећивали како се министар иностраних послова у току заседања Народне скупштине више консултовао са г.Николићем него са сопственим председником. Ваљда око коначног лика историјске Одлуке. За разлику од других земаља и других премијера, ни Србији ни премијеру Цветковићу, одлазак највеће власти не би тешко пао. Једино би можда, приметили су „кафанскијанци“, то могло покварити рачуне потпредседнику Владе Ивици Дачићу и још неким партципантима у актуелној Влади. Акције њихове подршке би могле да се сломе као финансијски деривати у Волстриту. Али, то је само шпекулативни поглед на свет.

"Српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом" Фото: Видовдан.

Кафанске анализе на страну, али премијер се заиста држао као никад ни један носилац функције власти у земљи и окружењу, а извесно и много шире. Једном ће ваљда неки пажљив човек узети да уради докторску дисертацију на тему „Улога премијера Мирка Цветковића у демократизацији српских структура власти и шире, и психо-функционална конверзија легално инсталиране ‘воље за моћ’ у прах и пепео“. Истраживања на тој реткој и ваљда ендемичној појави свакако ће привући пажњу психоаналитичара широм света. Такав мир у таквој бури – то је појава без преседана.

„Агенција за привредне регистре објавила пословање фирми и предузетника; ГУБИЦИ ПРИВРЕДЕ ВЕЋИ ЗА 120 ОДСТО; Београд- Светска економска криза условила је да привреда Србије у 2009. више него дуплира губитке у односу на претходну годину. Негативни нето финансијски резултат повећан је са 43,5 на 95,7 милијарди динара, односно чак за 120 одсто. (…) На основу тих података показало се да је нето добитак забележило нешто више од 51.000 привредних друштава (око 3.800 мање него 2008.) која су зарадила око 278 милијарди динара, али је губитак више од 31.000 фирми био далеко већи (373 милијарде). Оно што је проблематично јесте да је кумулирани губитак српске привреде скочио на чак 1.607 милијарди динара.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

У свим „саборним и градским храмовима“ Српске православне цркве у 17 часова, дана 22. јула лета Господњег 2010., по налогу патријарха српског Иринеја служен је молебан. И звонила су звона у трајању од 5 минута. Патријарх је позвао свете архијереје СПЦ да позову „подручно им свештенство и верни народ“ да се окупе поводом саопштавања одлуке Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова.

Чувена Српска војска ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато, и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО- пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме.

Медији су јавили да број окупљених из „верног народа“  у заказаном термину нигде, па ни у Храму Св.Саве на Врачару где је служио сам Патријарх, није прелазио број случајних пролазника.

Tу појаву нико није озбиљно коментарисао…

Академија, широм света чувена САНУ, није се огласила у „одсудном тренутку“, бар не да би то имало неки одјек у јавности.

Чувена Српска војска, ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО-пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме. И, није фер да се не спомене, да српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би  на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом.  Можда ни многе демократске земље са Запада нису до те мере демократизовале и онеспособиле своје војске, али то је њихов проблем. Ми знамо свој пут! Чекамо да коњаник донесе поруку…

"Косово је јединствен случај". На фресци: Милош Обилић, Хиландар. Фото: Видовдански марш.

И из седишта објекта „свих наших жеља“, из Брисела, стигла је вест (истог дана док заседа Народна скупштина) да је „Тадићев изасланик изложио министрима спољних послова ЕУ ставове Србије о решењу косовског проблема“. Италијански министар иностраних послова Фратини није пропустио прилику да изрекне јавну похвалу, јер је „тај став помирљив“. Није се ни чудио. Не, наш велики пријатељ Франко је одбио сваку могућност да се „случај Косова“ може применити на „друге ситуације у свету, поред осталог на БиХ“, јер опште је „апсолутно“познато да се такве ствари могу радити само Србији „јер је Косово јединствен случај“.

Али нису министри земаља Уније „људи без душе и срца“, они ће, богами, „подржати проевропску власт у Београду“, јер засад нема у Унији земље која више воли Унију од себе, као што је то увек и недвосмислено демонстрирала Србија. И они су „затражили“ (биће једном занимљиво сазнати од кога) да се „убрза придруживање Србије ЕУ“. Ух! Али… Опет то „али“ које Србији деценијама срећу квари. „Позивајући се на изјаву словеначког министра спољних послова Самуела Жбогара, агенције преносе и да је неколико утицајних чланица ЕУ ставило до знања да то треба учинити корак по корак.“ Али, то није оно „не липши магарче до зелене траве“. Таман посла. Земљи која је толико посвећена вредностима Уније и која толико ради на убацивању у „породицу цивилизованих народа“,  није тешко да причека ни до 2025. године. Па ни коју годиницу дуже. Јер ми не сумњамо да морамо да још доста радимо на себи. Ево, чим окончамо те „техничке преговоре“ са суседном државом Косово, коју „ми никад нећемо признати“, моћи ћемо да се посветимо и другим радњама. Колико нас још извињавања и “посипања пепелом” чека. Многи народи, вероватно, не би имали стрпљења за то. Нама то није тешко. Ми смо то превазишли.

А народ? Народ се ућутао. Гледа своја посла.

„Грађани Алексинца започели су потписивање петиције за подизање споменика Слободану Милошевићу, у том градићу надомак Ниша. Покретач петиције Славиша Јовановић, дипломирани инжењер агрономије, каже да је до јуче петицију потписало 800 Алексинчана.

Он каже да је Алексинац добро живео ‘у време Слободана Милошевића’ и да је највише изгубио после смене власти 2000. године.

И после 10 година време власти Слободана Милошевића за неке је период који памте по доброме. Бројке најбоље говоре све: у Алексинцу пре 2000. године било је 15 фирми које су успешно пословале, а данас је то само једна. Радило је 5.500 људи, данас само 500. Имали смо четири средње школе, а данас само две. Тада је гарнизон имао преко 500 војника, данас је касарна затворена. У Алексинцу је пре 2000. године било 3.500 незапослених, данас је тај број 9000. Јесам и ја за Европу, али се тешко живи без посла, каже Јовановић… Он каже да се петиција потписује и по алексиначким селима и да је циљ да се прикупи око 3.000 потписа након чега ће бити прослеђена одборницима Скупштине општине уз захтев да се одобри постављање споменика и обезбеде средства.“

(„Блиц“, 27. јул, 2010.)

Јесте, ни ретроградне снаге никад не мирују. Одатле ли су, или из околине ли су, они који су још пре Милошевића са Жиком Павловићем ступали на „путу за Катангу“. Европска Србија никад неће допустити да је такви ометају на „путу без алтернативе“. Под хитно би ваљало организовати једне лепе локалне изборе у том Алексинцу, па да се тим људима тутне по 20 еврића у џеп и да онда читава Србија прославља победу листе снага „За европски Алексинац“. Ефикасно и јефтино.

"Опет то `али` које Србији деценијама срећу квари." На слици: Планина Ђеравица под снегом, без српског барјака.