Нека статистика коју сам недавно прочитао каже да међу десет најстрашнијих ноћних мора спада и она када сањате да сте наги на јавном месту. Количина блама је застрашујућа. Наравно, под условом да нисте егзибициониста

Милош Алигрудић: Тадић је прво брзоплето и бандоглаво потписао ССП не покушавајући да са европским партнерима разговара о импликацијама једнострано проглашене независности Косова на будуће односе. Затим је пристао на Еулекс, који спроводи Ахтисаријев план о независности, па онда успоставио границу и царине са делом сопствене територије.

Борис то сигурно сања свако вече од када се Међународни суд правде огласио својим саветодавним мишљењем. Дилема остаје: ужива ли он у томе или се стиди? Како не могу са сигурношћу да одговорим на ово питање, боље да будем добронамеран и да претпоставим да је у питању уображени неспособњаковић који живи у самртном страху да ће бити остављен далеко од центра пажње и који се панично батрга у канџама домаћих лукративних авети и међународних монструма којима је стало да развале Србију на делове.

Дакле, он погубне последице не жели, али ради на томе да се оне догоде јер се игра опасном играчком о чијим ћудима не зна ништа, нити зна какве све буботке може том приликом да задобије.

Тако је прво брзоплето и бандоглаво потписао ССП не покушавајући да са европским партнерима разговара о импликацијама једнострано проглашене независности Косова на будуће односе. Затим је пристао на Еулекс, који спроводи Ахтисаријев план о независности, па онда успоставио границу и царине са делом сопствене територије.

Кличући крилатицу да Европа нема алтернативу, заборавио је да пре тога постоји Србија. Поступајући у духу те фразе, закључио је да Србија не би смела да тужи ниједну државу која је признала тзв. независно Косово, поготову не оне које су чланице Европске уније и одлучио се за, наоко, мање опасно решење. Тражио је саветодавно мишљење Међународног суда правде.

Какво је питање суду поставио, такав је одговор и добио. Оних девет судија које су гласале да одлука о проглашењу независности није у супротности са међународним правом једва су дочекале кратко и глупо питање, да би на исто дале глуп и кратак одговор. Да је ово само игра или да се ово само снива, проблема не би било. Овде је улог исувише велик. Ионако нам је положај био изузетно тежак, а сада је неподношљив. Какву је само добру карту поклонио свим нашим противницима!

Кличући крилатицу да Европа нема алтернативу, заборавио је да пре тога постоји Србија.

Тражио је саветодавно мишљење Међународног суда правде.

Какво је питање суду поставио, такав је одговор и добио. Оних девет судија које су гласале да одлука о проглашењу независности није у супротности са међународним правом једва су дочекале кратко и глупо питање, да би на исто дале глуп и кратак одговор.

Ионако нам је положај био изузетно тежак, а сада је неподношљив.

Какву је само добру карту поклонио свим нашим противницима!

Грешке су страшне, потенцијални губитак велик. Мудролије несрећног Бориса, који је пуне две године од парламента и народа прикривао своје карте зато што ниједну у руци није ни имао, насрнуле су на њега самог да покупе данак. Да ли из страха или из глупости, тек решио је да достави Скупштини нову подвалу.

Тражи консензус кога не може бити. Не може га бити јер никог ништа није ни питао, нити га занима шта било ко о његовом папиру стварно мисли. Потребна му је формална подршка парламента за нови скок у бунар, овог пута пред Генералном скупштином УН. Убеђујући и себе и друге да ће тамо да се сјате све сами пријатељи Србије, који ће да изгрде МСП и кажу да је његова одлука била безвезна, као да не види да бунар има дно и да је на дну бетон са оштрим кољем.

Ово је да се човек најежи и да пожели да се одмах пробуди.

Ипак, ако бих пожелео да будем малко злонамеран, рекао бих да је ово све намерно и радо учинио јер му је наложено да на овај начин смекша српску јавност пре него што преда део сопствене земље. Као у наслову песме Стренглерса: „Let Me Down Easy“.

Курир, 27. 7. 2010.