Седам је грехова на свету: богатство без рада, уживање без карактера, трговина без морала, наука без хуманости, вера без жртве и политика без принципа

Ганди

Бранко Радун: "Оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да га успешно предоче јавности."

Сви смо сведоци како се домаћа политика срозала на политикантско преживљавање, ситну шићарџијску трговину и маркетинг који све мање има везе са животом. Ситни лични групни и партијски интереси, потпуно доминирају политичким животом. Скупштина се дефинитивно претвара у пијацу, нарочито после одлуке Уставног суда којом се отвара могућност да сваки посланик слободно располаже својим мандатом, а то значи да њиме може да тргује. Демократија се код нас показала у најгорем облику кроз штеточински савез тајкуна и корумпираних политичара, наравно под контролом Великог Брата. Такав политички систем одговара највише онима којима је корупција занимање, а колаборација опредељење. Последица тога је сиромашење и слабљење земље, нестанак домаће индустрије, распродаја државе и привреде. Нашим „лидерима“ ситна партијска надигравања око преосталих ресурса на домаћем „буњишту“ потпуно скрећу пажњу са политике која би требало да има некакву стратегију и било какву визију.

Трајна идеолошка опредељења

Данас кад је свима јасно да од нашег уласка у ЕУ нема ништа актуелни режим и даље понавља старе мантре јер „нема алтернативу“. То је заиста неморално замајавање јавности. Драгомир Анђелковић је рекао да „неке странке имају чврсте политичке принципе, а немају никакав маркетинг, док су друге на маркетиншком пољу ефикасне, а при том немају трајна идеолошка опредељења“. Под првима је подразумевао неке опозиционе и патриотске странке, а под другима странке владајуће коалиције, пре свега ДС и Г17.

Проблем српске политике, а нарочито владајућег режима оличеног у ДС-у јесте недостатак не само принципа у политици, већ и моралног интегритета и јасних ставова иза којих се стоји. Тако имамо ситуацију да се већи број странака, а нарочито ДС, не изјашњава јасно о неким виталним питањима: попут нашег уласка у НАТО, о томе како реаговати на сецесију Косова кад нас Запад условљава, о томе шта сада кад нема више европске перспективе или пак о гушењу Републике Српске.

Оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да га успешно предоче јавности

Иако се неке владајуће странке декларишу као левичарске, до сада нисмо уочили ни у равни ставова, а камоли у одлукама јасну идеју о социјалној политици у времену када више од милион људи тавори у беди и незапослености. О „европској будућности и социјално одговорној влади“ данас се много ни не говори. Све био је само предизборни маркетинг.

Тако је српска политика постала доминантна комбинација бучног предизборног маркетинга и постизборних марифетлука којима се фалсификује и онако медијски изманипулисана воља грађана. Владајућа коалиција добила је већину што захваљујући медијској кампањи у којој се инсистирало на отварању нових радних места (фамозни Фијат), што захваљујући причи о европској будућности (и лобирањем тајкуна и амбасадора), а не на промовисању статута Војводине који федерализује земљу, не на толерисању сецесије Косова (Еулекс, појављивање на међународним конференцијама заједно са представницима „државе Косова“), не на промоцији српске геноцидности кроз резолуцију о Сребреници и путем медијских кампања, а не на промовисању геј параде.

Ој чаршијо на све четири стране

Поједине странке које имају јасне ставове у вези са неким питањима, немају већу подршку јавности. Са друге стране, неке друге странке, било да су на власти или у опозицији, које имају јако медијско присуство, заправо и не износе своје ставове о кључним питањима од националног значаја, а рејтинг им је висок (ДС и СНС). Ове странке очигледно сматрају да је у овом тренутку пробитачније не дефинисати ставове о горућим проблемима, те да неизјашњавање о кључним питањима води већем рејтингу, пошто су тада оне прихватљивије свима.

Странке које тренутно имају највећи рејтинг (ДС и СНС) уопште не дефинишу своје ставове о горућим проблемима, сматрајући да је неизјашњавање о кључним питањима пробитачније, и да су тако прихватљивије свима.

Већини је јасно шта, рецимо, ДСС или ЛДП мисле о НАТО-у, о услову да је за улазак у ЕУ потребно „испоштовати“ сецесију Косова, о томе какав је став око деградирања позиције Републике Српске у БиХ, или пак о „протурској“ политици председника Тадића и министра Јеремића. Од других странака тешко можемо чути јасне ставове о овим питањима. Све је то у стилу „може да буде, а не мора да значи“; често један њихов политичар говори једно, а други друго – један се обраћа западним менторима, а други настоји да подилази домаћој јавности. На пример, из исте владајуће ДС номенклатуре министар Шутановац отворено лобира за улазак у НАТО, а министар Јеремић и даље говори, додуше све ређе, о неутралности Србије. Стога би се могло рећи да владајућа странка, па и влада, не да нема јасне ставове о неким питањима, већ су често њихове изјаве противречне, срочене по принципу: „ој чаршијо на све четири стране“.

ДСС има веома јасне принципе када је реч о готово свим питањима од националног значаја, али је њихова патриотска прича у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна

Са друге стране, оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да их успешно предоче јавности. Патриотска прича је у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна. То „модерно“ је сасвим препуштено „проевропској страни“, која је у суштини медијски маскирана колаборација и корупција. Но, патриоте очигледно немају довољно медијске снаге и вештине да већ еродирану „евроутопију“ сруше и наметну став да заправо „Србија нема алтернативу“. Тако имамо привидни парадокс да европска фатаморгана и даље има хипнотичку моћ иако су из ЕУ стигле јасне „пророчке поруке“ да нам тамо нема будућности. Наравно да у условима постмодерне окупације оне политичке снаге које су миљеници Запада имају и сву логистику, многоструко веће ресурсе на располагању, па да је то део објашњења зашто је код нас тако ретко присутан „глас народа“ у медијима и политици.

Но, то не значи да се на том пољу не може остварити значајан помак. Управо су порази и понижења која проживљава наводно проевропска влада (а заправо суштински колаборационистичка) кроз наметање толерисања сецесије Косова, јавног понижавања председника Србије у Сребреници, доласка до ћорсокака европута и окретање „нашим историјским пријатељима Турцима“ – довољан предуслов за заокрет у политици. Уз велику економску кризу која је нека врста чистилишта, могућност за самоосвешћивање још је већа.

СРС и ЛДП такође шаљу јасну поруку својим бирачима о кључним питањима за друштво, али су радикали слабо присутни у медијима, док је програм чедиста отворено колаборационистички.

Србија је до сада била талац шарене лаже „евроинтеграција“ ради којих је била спремна да жртвује своје виталне и реалне интересе. Данас се ствара шанса да се реалније сагледа ситуација и да се окрене нови лист. Само они људи и народи који се ослободе илузија о себи и свету, могу реално сагледати ситуацију, вратити се себи и кренути напред у извеснију будућност.

Магазин “Печат”, бр. 124, 23. 7. 2010.