Његош: "Покољења дјела суде, што је чије дају свима, на Борисе, Вукашине, општа грми анатема." На слици: Председник ДС и Србије поред споменика Његошу у Парку српске културе, Кливнленд. Фото: www.clevelandpeople.com
Јавност је могла пажљиво да саслуша једноипосатно излагање председника Међународног суда правде (у даљем тексту МСП). Свако нормалан би после тога помислио да неко мора да одговара због тешког пораза Србије. Свако нормалан би помислио да неко мора да плати за нокаут који је доживела држава. Свако нормалан би помислио да министар иностраних послова мора да поднесе оставку. Свако нормалан би помислио да председник Владе и цела Влада морају да поднесу оставке. Свако нормалан би помислио да председник Републике мора да поднесе оставку. Свако нормалан, али не и они. Јер сви они су инспиратори и творци идеје да се Србија обрати МСП-у.
Та једноумна власт ДС, Г17, СПС, ЛДП, ПУПС, ЈС и осталих, та једноумна власт Бориса Тадића коју подржавају сви непријатељи Србије, сав западни инофактор и сви олигарси, је инсистирала и испословала да се Србија обрати МСП-у. Сада је јасно да су Американци или са режимом договорили целу шараду у Генералној скупштини УН ( када је Србија, наводно победила у залагању, односно гласању око питања обраћања МСП-у) или су „ наместили „ Вука Јеремића и цео режим. Поводом штетног обраћања Србије МСП-у, Демократска странка Србије је још тада упозоравала да је то обраћање непотребно и нефункционално, и говорила је да Србија мора да тужи сваку (барем европску) државу која призна лажну државу Косово. Наравно, инсталирани амерички режим у Србији, то себи није могао да дозволи, већ је посегао за неискреним манифестним и маркетиншким деловањем, а нe за суштинским и ефикасним.
Та једноумна власт Бориса Тадића коју подржавају сви непријатељи Србије, сав западни инофактор и сви олигарси, инсистирала је и испословала да се Србија обрати МСП-у.
Сада је јасно да су Американци или са режимом договорили целу шараду у Генералној скупштини УН или су „наместили” Вука Јеремића и цео режим.
Исход је могао бити познат. Прво, чак и да је суд дао мишљење повољно по Србију, нашој држави то не би много користило ( користило би само режиму у Србији да се бесомучно рекламира ), јер би надзорници међународне политике, пре свега САД, релативизовали то мишљење суда и не би дозволили да оно изазове било какве ефекте или последице. С друге стране није било тешко претпоставити да ће неповољно мишљење суда имати тешке и несагледиве последице по Србију.
Режим и његове главне странке ДС и Г17 никада нису били искрени у борби за Косово и Метохију, већ су једно мислили („ брига нас за КиМ – наша брига је – у се, на се и пода се“ ), друго говорили ( „никад, никад, никад нећемо признати Косово“ ), а треће радили ( пузеће признање Косова – тако да се народ не досети ). Сада је време да плате за своју неискреност. Нажалост, прво ће платити Србија. Србија ће се суочити са несагледивим последицама веома јасног става МСП у корист Шиптара. Апетити на Косову ће порасти. Имају на чему и да расту. Став МСП је разоран. Шиптари ће желети, овај пут ојачани ставом МСП, да ставе под контролу целу територију своје лажне државе. У томе ће имати подршку САД и Европе. Србија ће бити изложена свакојаким притисцима и уценама. Притисци ће бити утолико тежи, јер осим што је мишљење МСП поразно јасно, то мишљење је дато на основу захтева Србије у УН. Шта је режим тражио то је и добио. Али, неће трпети режим, трпеће Срби на КиМ, трпеће цела Србија.
На овом месту навире сећање на завршне пасусе “ Животињске фарме „ Џорџа Орвела: "Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек.“
Режим је ушушкан у вишеструке привилегије и функције које његови људи имају, у бенефиције и обесан стил живота. Режим је сам себе заштитио од сукоба интереса. Заштитио се од опозиције. Заштитио се од полиције, тужилаштва и судства. Заштитио се од медија ( да ли треба помињати срамне насловне стране новина 23.јула и уопште срамно извештавање већине медија који сакривају пораз режима и извештавају у стилу „борба се наставља“). Режим се заштитио од судбине, отпора и речи грађана, заштитио се од живота нормалних људи. Да ли и вас мучи дилема, да ли су на власти дивље или обичне свиње? На овом месту навире сећање на завршне пасусе “ Животињске фарме „ Џорџа Орвела:
„ Док су споља посматрале тај призор, животињама се учинило да се догађа нешто чудно. Шта се то променило у изгледу свиња ? Кловерине остареле, мутне очи прелазиле су с једне на другу. Неке од њих имале су пет подваљака, неке четири а неке три. Али шта је то изгледало као да се преображава и мења? Пљесак се утишао, друштво је узело карте и наставило прекинуту игру, а животиње су се потихо одшуњале назад.
Али, застадоше после двадесетак метара. Из куће се чуло урликање. Потрчале су назад и поново провириле кроз прозор. Оштра свађа је постајала све бучнија. Галамило се, лупало по столу, гледало оштро и сумњичаво, одлучно негирало. Свађа је почела у тренутку када су Наполеон и господин Пилкингтон истовремено одиграли пиковог аса.
Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек“.
Небојша Бакарец, 23.07.2010.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН
2 коментара
Није у питању да ли су они нормални или нису. Нормални су они, и што је још опасније – врло интелигентни, али су моралне наказе. Јер, да имају мрвицу морала они би поднели оставке и то из два разлога.
Прво, ова пресуда представља још један, вероватно највећи катастрофалан пораз њихове политике, што се види не само по реакцијама у земљи, већ и по званичним саопштењима широм света. Њихова борба за Косово “мирним и дипломатским путем” разбијена је као мехур од сапунице бомардовањем које је овога пута извршио МСП.
Друго, негативне последице ове монструозне одлуке МСП по државу Србију тек долазе јер ће “саветодавно мишљење” утицати на све политичке и судске одлуке у свим међународним институцијама, наравно, на штету Србије и њених грађана. Снисходљиво, бескичмењачко и “безалтернативно” додворавање ЕУ није дало никакве резултате већ је, напротив, отуда дошло безобразно и осионо саопштење да је међународно право у ствари право јачега. У таквој ситуацији, са самоубилачки уништеном сопственом војном силом, власт је остала без икаквих инструмента са којима се може борити за частан положај грађана у Србији и Србије у свету. Међутим, њима до тога није стало.
Паралела Орволове Животињске фарме и политичке ситуације у Србије је сасвим примерена, и многе ликове романа лако би данас препознали у носиоцима високе политичке власти. Непромишљени политички потези без јасне стратегије, и без алтернативе, довели су Србију у веома неповољан положај у одбрани Косова и Метохије, тј. одбрани целовитости Србије.
Поред мишљења Међународног суда правде који је за Србију неповољан, учињен је и корак даље на штету Србије. Проблем КИМ измештен је из Савета безбедности у Генералну скупштину УН. Принципијална подршка Русије и Кине у Савету безбедности о начину решавања проблема КИМ и подршка које пружају целовитости Србије, на крајње несхватљив начин умањена је потезима које су вукли носиоци власти у Србији.
У септембру месецу о овом проблему водиће се дебата у Генералној скупштини УН у којој учествују све државе чланице УН. Ако узмемо у обзир да је Запад извршио притисак на скоро све државе да прихвате независност КИМ, и да већина тих држава не може да издржи тај притисак, долазимо до закључка да је проблем измештен из простора који нама иде у корист, у простор који је нама на штети. Двоструки пораз.
Враћајући се поново на Орвела, али на неки други роман, не могу а да не направим паралелу медијске слободе у Србији, и слободе и начина употребе медија у том другом роману. Није било толико давно да би заборавили да су неке политичке странке указивале да је тражење саветодавног мишљења МСП погрешан политички потез, и да је једина права политика да Србија нема алтернативу. Обзиром, на слободу медија у Србији ни један медиј није ни покушао да подсети да је неко указивао на последице политичких потеза садашње власти. Не само да су они који су били у праву маргинализовани, него су и оптужени да су одговорни за лошу позицију Србије у свету, и социјалне проблеме у држави.
Промена спољне политике Србије и пружање руке безрезервног пријатељства државама које нас прихватају као партнере и сараднике више је него потребно да би се држава ревитализовала. Наравно, не треба заборавити да на међународној сцени постоје државе са којима је неопходно одржавати добру сарадњу, али не треба бити искључив и тражити партнере у оквиру само једне групе држава. Свака држава која подржава територијалну целовитост Србије и која се залаже за поштовање међународног права, пријатељ је наше државе.