Ти људи не стављају себе испред других, па их зато и нема у јавности, у којој се форсирају разни опортунисти, бескичмењаци, љуштуре без идеала и морала

Феђа Димовић: "Како се борити у свету у коме скоро више ништа није свето? Како покренути људе који све више постају безбожни, себични, сујетни, апатични, завидни?"

Баш пре неки дан чешљао сам архиву својих текстова на ,,Политикином” сајту и схватио да су прошле већ две и по године откако пишем за овај лист. Никада себе нисам доживљавао као новинара, нити као колумнисту, јер сам, пре свега, почео да пишем да не бих полудео. Први текст под називом ,,Да урламо када нас боли” настао је у бесу због отимања Косова и Метохије и велике неправде коју нам је нанела међународна заједница. Да сам овај текст јуче писао само неколико сати касније, вероватно бих дао и свој коментар на пресуду Међународног суда правде, иако не верујем да ће се ситуација значајније променити њеним доношењем. У овим временима, нажалост, правда није вредност која се пуно баштини. Тешко је поверовати да то пише неко ко се бави адвокатуром и ко је на факултету управо одабрао смер међународног права, а потом се и уверио да међународно право постоји колико и Деда Мраз и Баба Рога.

Како се онда борити у свету у коме скоро више ништа није свето? Како покренути људе који све више постају безбожни, себични, сујетни, апатични, завидни? Ако посматрамо глобално, тешко да ми из Србије можемо да исправимо светске неправде. Ако се, пак, окренемо само свом дворишту, а идеализујемо остатак света, онда долазимо до оне фабриковане приче да смо ми као народ ,,стока”, а да су сви остали много финији и поштенији. Па шта онда да радимо – често је питање које се овде поставља. Ни сам не знам како тачно гласи тај одговор и нисам његову дефиницију пронашао ни у књигама, новинама, телевизији… Оно што знам је да се он налази дубоко у нама, на дну депоније мобилних телефона и лажних осећања, комплекса, пренаглашене индивидуалности, умишљене слободе и модерности. Само смо га, због сталне трке за успехом, на тренутак заборавили, као што полако заборављамо како да будемо људи. Сви Беками и „Фифти Сентови” овог света постају узори нашој деци, уместо да их васпитавамо да буду скромни и часни. Замерамо нашим родитељима што нам у детињству уместо пажње и љубави нису пружили више новца и лагоднији живот. Презиремо сиромаштво и неуспехе других, јер желимо да кроз новац дамо смисао сопственом животу који одавно нема смисла. Живимо по шаблону јер смо тако видели од других, јер се тако нешто очекује од нас. У таквој атмосфери, готово је немогуће било шта променити. Ту онда нема места ни за Косово, ни за светиње, веру, културу, солидарност, љубав, породицу, пријатеље. Битка је унапред изгубљена, јер војска ни не постоји.

Презиремо сиромаштво и неуспехе других, јер желимо да кроз новац дамо смисао сопственом животу који одавно нема смисла. Живимо по шаблону јер смо тако видели од других, јер се тако нешто очекује од нас. У таквој атмосфери, готово је немогуће било шта променити.

Ту онда нема места ни за Косово, ни за светиње, веру, културу, солидарност, љубав, породицу, пријатеље. Битка је унапред изгубљена, јер војска ни не постоји.

У потрази за одговором, имао сам срећу да упознам девет предивних људи са којима се годинама дружим и пишем песме. Заједничким снагама смо оформили ,,Београдски синдикат” који је с годинама потпуно премашио наша младалачка очекивања. Понекад помислим да нас је судбина повезала, поготово што у тим људима никад нисам видео жељу да се ужива у популарности и слави, нити да се на заједничке идеје окачи цена. То ми је у тешким тренуцима вратило веру и наду да су неке добре ствари ипак могуће.

Путујући старим комбијем по Србији и шире, упознајући различите људе и дружећи се са њима, схватили смо да је овај свет ипак богат поштеним и племенитим људима који и те како воле своју земљу и верују у њену бољу будућност. Ти људи не стављају себе испред других, па их зато и нема у јавности, у којој се форсирају разни опортунисти, бескичмењаци, страначки прелетачи, љуштуре без идеала и морала. Њихове слике нећете видети на насловним страницама таблоида, нити ћете ући у њихов домаћински дом са ријалити камерама, али ће вам зато увек радо отворити душу. Они воде свакодневне борбе које се не препричавају по кафићима, нити се о њима пише у црној хроници.

Путујући по Србији и шире, упознајући различите људе и дружећи се са њима, схватили смо да је овај свет ипак богат поштеним и племенитим људима који и те како воле своју земљу и верују у њену бољу будућност. Ти људи не стављају себе испред других, па их зато и нема у јавности, у којој се форсирају разни опортунисти, бескичмењаци, страначки прелетачи, љуштуре без идеала и морала. Њихове слике нећете видети на насловним страницама таблоида.

Они су ,,дискретни хероји”, јер су успели да у ненормалном времену остану нормални и исправни и да не дозволе да их живот поквари без обзира на сва могућа искушења. ,,Дискретни хероји” се не намећу и не инсистирају да су увек у праву, али остају чврсти и истрајни у борби за своје мишљење и идеје. Они воле свој народ, умеју да га добронамерно критикују, али га увек бране од сваког злонамерника. То је онај здрави део ткива који ово друштво није успело да загади. Њих има много више него што мислимо, али је зло које није успело да их победи навукло маглу на очи многима који их не виде. Управо су они одговор на сва питања која постављамо и идеал ка коме сви треба да тежимо. Можда некоме неће бити најјасније шта сам желео да кажем овим текстом, али ако жели боље објашњење, нека посети сајт ,,Београдског синдиката” на коме може бесплатно да преузме наш нови албум ,,Дискретни хероји”. Овде није реч о маркетингу и злоупотреби простора у ,,Политици”, већ о потреби да се нагласи значај овог идеала коме смо и ми посветили цео свој рад. Ако уопште мислимо да зауставимо свеопшту ерозију вредности и поново постанемо људи, морамо под хитно да у себи пробудимо успаваног ,,дискретног хероја”.

Политика