ПРИМЕНА ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА НА НАЦИОНАЛНУ КУЛТУРУ У ОДНОСУ НА ФЕНОМЕН ГЕНОЦИДА (Пример: НДХ и Србоцид 1941-1945.)

Научна студија „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида (Етика и власт над дефиницијама)“, чија централна промоција је предвиђена на овогодишњем Сајму књига у Београду, представља јавности једну нову социјалну, језичко-философски утемељену „Теорију дефиниционизма“ Владимира Умељића.

Напомена: Аутор је реч Србоцид као појам увео у научну терминологију 2006. године у Немачкој, а потом на Међународној конференцији о Јасеновцу, 2007. године у Бањалуци.

Један од највећих живих корифеја језичке философије, Ноам Чомски, коме је стављен на располагање један енглески сиже ове студије (Summary, објављен на крају ове књиге од преко 450 стр.), прокоментарисао је да он сам „никада није дошао на тако интересантне идеје“. Изразио је, потом, спремност да се и лично одазове ауторовом апелу што свестранијег и што критичнијег преиспитивања поставки ове теорије, да дакле покуша да и сам нађе времена, „да ради на тај начин“.[1]

У односу на феномен геноцида, чињенично стање, резултат досадашњег и уједно полазна тачка даљег истраживања је следеће:

Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе. Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку примарно не припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе.[2]

Доњи извод из ове студије тематизује утицај локалних фактора ове историјско-културолошке традиције у хрватској држави 1941-1945, у време Србоцида.

Чињеница, на коју је поред осталих указао и Л.И. Хоровиц, наиме, да је у различитим европским земљама (исте тј. заједничке историјско-културолошке традиције) у 20. веку дошло до различитог третмана људских популација (у немачкој зони утицаја је извршен геноцид, у италијанској не) имплицира потребу разматрања утицаја сваке сингуларне националне културе на локално интерпретирање и примену постулата те базичне традиције.

Чињеница, на коју је поред осталих указао и Л.И. Хоровиц, наиме, да је у различитим европским земљама у 20. веку дошло до различитог третмана људских популација, имплицира потребу разматрања утицаја сваке сингуларне националне културе на локално интерпретирање и примену постулата те базичне традиције.

Фактори који, у случају геноцида, психагошки делујућем узурпатору власти над дефиницијама омогућавају вербалну дехуманизацију циљне групе предвиђених жртава су (још једном редундантно) следећи:

„Подсетимо се још једном на практикујућу психагогију при феномену геноцида. Један психагог констатује (за себе тј. за свој наум) повољне околности у социјалној заједници, чијој већини он по правилу припада (нестабилност дотичне заједнице у политичком и економском смислу, присутни или чак растући осећај угрожености, егзистенцијална страховања, недостатак перспектива, индивидуални и социјални комплекси инфериорности и сл.).

Психагог тада почиње да потенцира дотичне комплексе, страхове и фрустрације те своје социјалне већине и да, истовремено, пројицира (и без мере потенцира) исте на планирану циљну групу жртава у смислу њихове одговорности и кривице. Он мора да усади својој већини мишљење и осећај да је дотична циљна група та која угрожава постојеће константе и он почиње тиме да: прво узурпира „власт над дефиницијама“ и у свом смислу редефинише стварност („Јевреји су паразити (…) један огромни полип“ (…), Роми су асоцијални (…) мање вредан елемент (…), Срби угњетавају и експлоатишу Хрвате (…), Срби су робовска сорта (…) издајничко становништво…“).

Циљаном и потенцираном вербалном дехуманизацијом предвиђене групе жртава, дакле, долази до обезвређивања хуманистичких, социјалних и правних табуа, до екстремне поларизације у социјалној заједници, до стварања једне геноцидне атмосфере, једног геноцидног миљеа, што је увек последица интеракције између узурпатора „власти над дефиницијама“ тј. психагога с једне и интернализујуће масе с друге стране, из чега проистиче и њихова увек заједничка одговорност…“

„Нормални“ припадник већине у дотичној социјалној заједници почиње да интернализује у складу са својим степеном индивидуалне пријемчивости (индивидуална „Ја-свест“, социјална „Ми-свест“), у складу са оним добијеним „заједно са колевком“ – почевши од историје и традиције па до (не)важећих етичко-моралних критеријума, (не)важећих социјалних норми и конвенција, свега онога што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“ односно менталитет (= идентитет) и сл.

Циљаном и потенцираном вербалном дехуманизацијом предвиђене групе жртава, дакле, долази до обезвређивања хуманистичких, социјалних и правних табуа, до екстремне поларизације у социјалној заједници, до стварања једне геноцидне атмосфере, једног геноцидног миљеа (…) што је увек последица интеракције између узурпатора „власти над дефиницијама“ тј. психагога с једне и интернализујуће масе с друге стране, из чега проистиче и њихова увек заједничка (мада несумњиво асиметрична) одговорност…“

Будући да је историјско тежиште ове студије о феноменологији геноцида егземпларно стављено на планирање, организовање и извршење Србоцида 1941-1945, то је само консеквентно да и утицај горе наведених локалних фактора буде разматран у овој области. Стога желим да ставим на језичко-философску и социјално-психолошку проверу један могући есенцијални аспект формирања хрватског менталитета тј. националног идентитета, који сам већ 1994. понудио на дискусију[3]:

Да ли је могуће да хрватске водеће (интелектуалне, клерикалне, политичке) елите једним великим делом живе са једним историјски условљеним комплексом мање вредности, који перманентно преносе на себи (интелектуално, клерикално, политички) потчињене сународнике? Да ли су препознатљиви и доказиви латентни покушаји компензовања тог комплекса мање вредности путем форсираног гајења и демонстрирања једног комплекса више вредности и то по (скоро) сваку цену?

Индиције, које би говориле у прилог ове претпоставке долазе већ од Анте Старчевића: „Хрвати су један господарски народ (…), Хрвати су ти, који су потукли Аваре (…), пред Хрватима је дрхтао и моћни бугарски цар Самуило…“, итд.

Иво Омрчанин, који је децидирано оптужио Србе за „геноцид над Хрватима 1941-1945.“ иде и један (глорификујући) корак даље:

„Хрватска интернационална политика је увек носила печат повезаности са другим народима. 1102. год. Хрвати су склопили један савез са Мађарима (Pacta conventa) и тако је настао хрватско-мађарски дуализам, који је после прошириван другим централноевропским савезима (…) 01. јануара 1527. год.  изабрали су Хрвати једног Хабзбурговца (Фердинанда) за свог краља (…). Нажалост, Хабзбурговци нису разумели хрватску верност, нарочито у 19. веку, када су заједно са Мађарима почели да октроирају хрватску сувереност и да апсолутистички владају својим царством. Да ли је то био узрок Првог и Другог светског рата и тиме свих последица? (подвучено од стране аутора)“[4]

То налази свој одраз и у већ наведеном језуитском календару у НДХ из 1942. године, у коме је Хрватска редом „слободна, велика, Божија, папина, крунисана, племенита, непобедива, поносна, верна, срећна, мученичка…”

Мора се узети у обзир и чињеница да је Ватикан у 16. веку заиста Хрватима наменио улогу и подарио почасни назив „ante murale christianitatis“ („претходница“ или „предзиђе хришћанства“).[5] Тиме је Ватикан, додуше самосвојно, ре-дефинисао хришћанство и прогласио га искључиво римокатоличком конфесијом. Истовремено је имплицирано шта се очекује од, за то геополитички предестинираних, хрватских граничара римског католицизма ка Истоку: а) да бране границе окциденталног дела Европе од ислама (и хришћанског православља и б) да буду први при ширењу римокатоличког утицај на остатак Европе.

Један усамљени и сасвим другачији хрватски интелектуалац, и вероватно највећи хрватски књижевник свих времена, Мирослав Крлежа, атестирао је својим сународницима 1926. године сасвим друге историјске и социјално-психолошке константе, и једну сасвим другачију егзистенцијалну стварност:

“… Већ 1 000 година траже Хрвати једног господара, који би њима владао. Од мађарског Коломана (године 1102.) па до сусрета у Крижеву (године 1526.), када се по први пут појављују Хабзбурговци, а папски изасланик у Будиму то с правом назива “Trovarsi altro Signore” (“Тражење другог господара”), од борбе против Мађарске па до данашњих дана, мотив је увек исти – хрватство тражи некога коме би се потчинило, са ким би потписало један политички уговор да би се, потом, следећих четири стотине година бунило против тог уговора…

Главна особина малограђанског хрватства је, пре свега, да оно погрешно мисли  и да исправљање свог погрешног размишљања исувише касно спроводи. Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…

Крлежа:

Главна особина малограђанског хрватства је, пре свега, да оно погрешно мисли и да исправљање свог погрешног размишљања исувише касно спроводи. Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…

Хрватско стање је једна ивична егзистенција још од времена Каролинга и све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених ивичних егзистенција. На ивици римске и касније цезаропапистичке Европе, на ивици Византије и Истамбула, на ивици Будимског феуда и барокног Беча или данас, на ивици централистичког Београда…”[6]

Овај став Мирослава Крлеже несумњиво представља једну радикалну опозицију у односу на огромну већину припадника хрватских водећих елита. У оба случаја, међутим, није толико важна форма исказа, већ његова садржина односно компатибилност са проверљивим и тиме веродостојним историјским изворима. Тек тада се може констатовати који од ова два супротстављена става пре одговара истини (који од њих вербално рефлектира стварност), а који је пре само један покушај ре-дефинисања стварности и психагошког етаблирања једне субјективне, једне интересно условљене „стварне стварности“.

То испитивање ће истовремено допринети разумевању чињенице: зашто су управо Срби били одабрани као циљна група геноцида хрватске државе 1941-1945. (фусноте, које упућују на одговарајуће историјске изворе су већ наведене у претходном тексту, на нове изворе ће доле бити упућено):

Поставке Ива Омрчанина о Хрватима, који склапају иницијалне „централноевропске савезе“ и тиме се свесно апострофирају као иницијатори и пионири раних европских интеграција, беспредметне су, а о његовој тези да је „неразумевање у односу на Хрвате“ резултирало светским ратовима није потребно ни говорити. За разлику од њих, српска држава је све до 14. века била независна и суверена, и највећа регионална сила Балкана. Та неоспорна државност је од стране Османског царства дефинитивно укинута тек половином 15. века и Срби је опет, и сопственим снагама, успостављају у 19. веку.

„Непобедива“ тј. „слободна“ и „суверена“ Хрватска је тешко спојива са историјски верификованом чињеницом да су Хрвати (чија средњовековна држава, иначе, међу савременицима никада није достигла ниво тј. заслужила/добила епитет „велика“)  1102. године били убедљиво војно поражени од стране Мађара и следствено постали њихови поданици.

То значи да су поставке Ива Омрчанина о Хрватима, који склапају иницијалне „централноевропске савезе“ и тиме се свесно апострофирају као иницијатори и пионири раних европских интеграција, беспредметне  су, а о његовој тези да је „неразумевање у односу на Хрвате“ резултирало светским ратовима није потребно ни говорити. За разлику од њих, српска држава је све до 14. века била независна и суверена, и највећа регионална сила Балкана. Та неоспорна државност је од стране Османског царства дефинитивно укинута тек половином 15. века и Срби је опет, и сопственим снагама, успостављају у 19. веку.

Истицање урођене „племенитости“ и „поноса“ Хрвата је, у случају овде недвосмислено имплицираног уопштавања, исто као и у односу на све друге нације света, само једна флоскула – у свакој нацији се налази читав дијапазон људских особина. Ово уопштавање постаје у конкретном случају проблематично и на пр. ради „Историје тридесетогодишњег рата“ Фридриха Шилера и његовог згражања над „страшним хрватским бандама“, које су по освајању Магдебурга „уживале бацајући живу протестантску децу у ватру“ или пак због народне пословице, настале после тог рата у немачком говорном подручју, а коју је П. Гризогоно навео у свом писму Алојзију Степинцу: „Боже, сачувај нас куге, глади и Хрвата“.

Што се тиче оне врло есенцијалне детерминанте хрватског национално-конфесионалног идентитета („ante murale christianitatis“), она се – као што је речено – састојала из улоге бранитеља од Турака и од улоге ширења римокатолицизма ка Истоку. У односу на „хрватску одбрану Европе“, међутим, опет стоје Срби као „реметилачки фактор“ ове хрватске представе стварности.

Већ је наведено да је чак и куријски кардинал Tiseran, марта 1942. године конфронтирао тадашњег представника „Независне државе Хрватске“ у Ватикану, др Рушиновића, са констатацијом да „Срби у том погледу имају још веће заслуге од Хрвата“. То чињенично стање познаје и потврђује у више него довољној мери европска историјска наука, на пр.:

„Срби, који данас живе у Хрватској су потомци слободних хришћанских сељака-ратника (…), који су се већ у 16. веку населили у граничном подручју према Османској царевини, на „Војној граници“ или „Крајини“. Они су раније били директно подређени Министарству рата у Бечу. Били су обавезни на стално служење у граничарским трупама и стога ослобођени свих намета, били су, дакле, слободни.

Хрватски сељаци, који су живели у њиховој залеђини, били су напротив зависни од својих мађарских господара, били су фактички зависни кметови и њиховом земљом се управљало из Будимпеште, а не из Беча. Слободни српски сељаци-ратници су увек помало с висине гледали на своју неслободну хрватску браћу…“[7]

На путу испуњавања другог захтева из премисе „ante murale christianitatis“ опет су стајали Срби као препрека. Јер као што су Хрвати били најисточнији римокатолички чинилац у овом делу Европе, тако су и Срби били најзападнији православни чинилац овде. И Срби су већински остали верни својој конфесији и само у мањем броју конвертирали у ислам или католичанство. То значи да ни на овом пољу Хрвати нису били у ситуацији да обзнане неке своје значајније успехе.

Горње чињенице, дакле, говоре о једној интересној реконструкцији историје са хрватске стране, о једној покушаној редефиницији стварности (= истине) и о покушају психагошког етаблирања те нове „стварне стварности“ у свести своје нације и, наравно, шире. То би, дакле, истовремено биле и индиције које би по могућности говориле у прилог горе претпостављене егзистенције социјалних комплекса мање вредности и њиховог покушаног компензовања путем форсираног демонстрирања комплекса више вредности.

Оно што је на локалном нивоу, дакле, сво време и битно ометало етаблирање ове самосвојно ре-дефинисане „стварне стварности“, то је била не само принципијелна инкомпатибилност ове представе о стварности са стварношћу (јер „релативистичка икона“ Фридрих Ниче је на пр. тврдио: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“, зар не?). То је, међутим, врло лако могло да буде схваћено тј. идеолошки редуковано и конкретно пројицирано на егзистенцију, и историјску стварност Срба.

Срби, значи, овом констелацијом околности постају ноленс воленс, погодни као објекат стилизације у смислу једног важног (негативног) хомогенизујућег фактора хрватског националног идентитета, чиме постају и један оптимални фокус пројекције хрватских сопствених фрустрација и страхова, историјских посртања и пораза, губитништва и неуспеха, који се иначе у историјској перспективи неминовно дешавају свима, али пре свега, односно чешће и лакше, бројчано малим народима, као што су Хрвати (или, наравно, и Срби).

Да сумирамо:

-           Хрватска представа стварности:„непобедива, слободна, суверена Хрватска“ и стварност једне већ 1102. године побеђене и потчињене, запоседнуте и анектиране Хрватске са становништвом, које сада већински припада маси обесправљених мађарских кметова (Србија све до половине 15. века – а потом од 19. века опет – слободна и суверена).

-           Хрватска представа о стварности, као националној заједници „племенитих и поносних“ Хрвата и историјска сведочанства о нечовечној свирепости истих (одговарајућа веродостојна сведочанства у случају Срба нису ушла у верификовану историју Европе).

-           Хрватска представа о стварности, о себи као „бранитељима Европе“ и етаблирана историјска наука, која препознаје Србе као битне чиниоце и , у најмању руку, већинске тј. есенцијалне носиоце „Војне крајине“.

-           Хрватска представа о стварности, о себи као милитантним и способним мисионарима, који успешно шире римокатоличку конфесију ка истоку Европе (а већ први источни суседи су Срби, који већински остају имуни на ово мисионарење).

-           Хрватска представа о стварности, о једној историјској „Великој Хрватској“, која би требало да обухвати Хрватску, Славонију, Далмацију, Војводину, Босну, Херцеговину и велике делове Црне Горе. Етаблирана наука, која чак и у очима хрватских политичких господара и тутора – као што на пр. потврђују већ наведени аустро-угарски попис становништва из 1910. године или студија немачког генералштаба из времена Другог светског рата – јасно разликује већ између Хрватске, Славоније и Далмације, док се друге, горе наведене геополитичке целине уопште и не помињу као могући саставни делови Хрватске (Србија, од стране савременика и историјске науке апострофирана све до половине 14. века као највећа регионална сила Балкана, а потом од почетка 20. века не само као озбиљна претња католичкој велесили Аустро-Угарској, већ потом и као ратни победник у Првом светском рату).

-           Хрватска представа о стварности „Поносна Хрватска“ (у језуитском календару из времена Другог светског рата), стоји у тој истој функцији и поседује једну двоструку структуру. То лежи на образложењу ове тврдње коју су учени хрватски језуити поставили:  „… јер културу су у средњем веку само католичка црква и њени свештеници носили и даље предавали…“  Функција ове поставке је, сигурно, хомогенизовање (национални понос) и доследно величање (култура) хрватског националног идентитета (локални фактори културолошке традиције), као и безусловно подвлачење есенцијалне улоге римокатоличке цркве при формирању тог идентитета (општи фактор културолошке традиције). Позитивистичка компонента ове језичке структуре се огледа у конструкцији: да је католички клир био једини носилац и чувар културе, те да Хрвати, ето, смеју, могу (морају) да буду поносни, јер припадају уживаоцима исте (унутрашњи позитивни фактор хомогенизације националног идентитета, као последица опште културолошке традиције). Тиме се, свакако, опет једном ре-дефинише научно-историјско сазнање (стварност, истина), да је Ватикан преко 1 000 година успешно блокирао свако практиковање и сваки даљи развој природних и социјалних наука, као и уметности, и супституисао све духовне делатности човека у својој сфери утицаја сопственом теологијом.[8] Негативистичка компонента ове језичке структуре се огледа у модусу искључивости ове конструкције, јер она дословце имплицира да не-католици не припадају уживаоцима културе, они значи немају културе, а тиме ни разлога за „понос“ (спољни негативни фактор хомогенизације хрватског националног идентитета, као последица опште културолошке традиције). Вероватно је непотребно подсетити да су (не само) тада актуелни и „некултурни“ не-католици били Јевреји, Роми и Срби, народи-жртве трајућих геноцида.[9]

-           Закључно, хрватска представа о стварности једне „срећне Хрватске“ (исто тако у језуитском календару из времена Другог светског рата) скоро да не заслужује било какав коментар, јер шта би то требало да значи? „Срећна“ – можда у смислу просека заступљености тог осећаја код становништва? Чак, међутим, ако и за тренутак занемаримо чињеницу да таквих репрезентативних анкета до тада никада није било (као и да је у принципу свако паушализовање бесмислено), један статистички просек у овом случају тешко може да заиста рефлектује стварност у једино релевантном смислу истине (један пример садржаја истине у статистичком просеку: ако на пр. један поседник сто милиона долара уђе у један бар, у коме седи девет незапослених бескућника, онда просек иметка ове групе људи у дотичној просторији математички износи од тог тренутка десет милиона долара по глави, иако оних девет незапослених једва могу себи да плате једну кафу). Истовремено је и тешко замислити да су они, који су на овај начин заступали овакве ставове, могли заиста да и себе саме сматрају срећним људима. Јер, психолошко-емпиријски гледано, срећни (опуштени, задовољни, позитивно настројени) људи по правилу не зазивају зло другима, то чине превасходно они који нису опуштени/задовољни/позитивно настројени (срећни), који дакле тек кроз иницирање и реализацију тог – другима намењеног – зла постају (можда) срећни.

Срби, значи, овом констелацијом околности постају ноленс воленс погодни као објекат стилизације у смислу једног важног (негативног) хомогенизујућег фактора  хрватског националног идентитета, чиме постају и један оптимални фокус пројекције хрватских сопствених фрустрација и страхова, историјских посртања и пораза, губитништва и неуспеха, који се иначе у историјској перспективи неминовно дешавају свима, али пре свега, односно чешће и лакше, бројчано малим народима, као што су Хрвати (или, наравно, и Срби).

У овом контексту добијају, већ цитиране, речи минхенског ђака и утицајног хрватског уметника на прелазу 19. у 20. век, Исидора Кршњавог, који спремно подржава став Анте Старчевића у односу на „Српско питање“, један нови квалитет: “Било је једно време, када се писало да би све Србе требало утући секиром. Ова мисао има нешто у себи и то нешто врло важно – тиме се, наиме, отворено и консеквентно именује начин на који се хрватска мисао да остварити (подвучено од стране аутора)…”

Исидор Кршњави је, дакле, овом својом „отвореном и консеквентном“ изјавом постао један од крунских сведока значајног утицаја локалних фактора развоја тј. интерпретације опште културолошке традиције – овде апострофирани приоритет једне партикуларне „хрватске мисли“ ,односно само партикуларног хрватског националног интереса, који би по њему требало следити и реализовати путем масовног (геноцидног) убиства једног другог народа, умерено речено, врло је индикативан.

На овом примеру можемо још једном да – превазилажењем договорних граница појединачних наука – потврдимо предности интердисциплинарног научног поступка и значај препознавања конститутивне језичке лигатуре у односу на све области делања људског духа: Различите науке ће ту (једну те исту) изјаву, наиме, иницијално оквалификовати на, вероватно, различит начин (различитим речима) и у суштини доћи до смислено истог базичног закључка (тражење истине у језику путем језика):

За политологију, на пример, ово је једна значајна индиција развоја тоталитаристичке мисли у једној друштвеној целини, за правне науке један показатељ, који води ка формирању једног геноцидног долус специалис-а, за историју би то могао да буде један доказ идеолошког каузалног фактора при следственим догађањима, а за социологију један пример „милитантно-насилних покушаја обезвређивања и поништавања цивилизацијско-културолошких достигнућа у једном друштву“ (Р. Албрехт).

Исидор Кршњави је, дакле, овом својом „отвореном и консеквентном“ изјавом постао један од крунских сведока значајног утицаја локалних фактора развоја тј. интерпретације опште културолошке традиције – овде апострофирани приоритет једне партикуларне „хрватске мисли“, односно само партикуларног хрватског националног интереса, који би по њему требало следити и реализовати путем масовног (геноцидног) убиства једног другог народа, умерено речено, врло је индикативан.

Примерена језичка квалификација (философија и њени императивни етичко-морални параметри) једног оваквог става, међутим, била би : ово схватање и заступање „хрватског националног интереса“ било је не само расистичко и шовинистичко, већ и лишено сваког морала, и сваке хуманистичке етике.

Овај захтев Исидора Кршњавог био је, наиме, већ једна индивидуална (и услед друштвеног статуса и јавног утицаја аутора Кршњавог социјално релевантна) патолошка рефлексија стварности једног у великој мери дехуманизованог бића. У конкретном случају, то припада и првом геноцидном чину Србоцида (језик разлаже и образлаже нас саме, и реч је дело).[10]

Овај „програматски“ предлог („Све Србе утући секиром“) би, дакле, по самосхватању Исидора Кршњавог и њему сличних хрватских аутора, требало у овом конкретном случају да буде један специфични национално-хрватски удео, и тиме сингуларни саставни део опште културолошке традиције римокатоличког дела Европе (значи – хрватски индивидуални прилог у смислу „онога што одговара ознаци партикуларног и фенотипски условљеног национално-културолошког наслеђа, оно што ми у свакодневници зовемо и „људска природа“ ,односно менталитет (= идентитет)“?

Непревидиво је, међутим, да један овакав став представља у првој линији једну поразну дисквалификацију и дехуманизацију, хипотеку ,али и тешку увреду за свој сопствени (хрватски) народ, као и да једно овако девијантно и нехумано поимање стварности значајно компромитује и сваки легитимни вид слеђења, и реализације дотичног (а принципијелно и сваког појединачног) националног интереса.

То горуће „Српско питање“ је било актуелно, значи, и почетком 20. века ,а рецепте за његово решавање је нудила општа културолошка традиција окциденталног дела Европе, којој су припадали и припадају и Хрвати. Изгледало је првобитно да Први светски рат коначно пружа праву шансу. Србија се нашла суочена са надмоћном католичком велесилом Аустро-Угарском, чији део су чинили и њени хрватски поданици, а потом и са Немачком и Бугарском.

Све до Другог светског рата потом, трају интензивни покушаји Ватикана и хрватског католичког клира да се изборе за доминацију Ватикана у овој новој држави и да приведу Србе унијаћењу, и покатоличавању. И ти покушаји се завршавају неуспехом.

Другим светским ратом ситуација се опет радикално мења.

Срби, међутим, добијају тај рат и (једна оваква) хрватска представа о стварности доживљава још један значајни ударац, они опет једном нису „непобедиви“ и сада постају чак мањина у једној држави, коју су српски ратни победници омогућили. То је био онај горе поменути експеримент, онај до тада први покушај политичког и социјалног уједињавања два конфесионално раздвојена и завађена европска народа, и једини те врсте, све од Велике шизме 1056.

Све до Другог светског рата потом, трају интензивни покушаји Ватикана и хрватског католичког клира да се изборе за доминацију Ватикана у овој новој држави и да приведу Србе унијаћењу, и покатоличавању. И ти покушаји се завршавају неуспехом.

Другим светским ратом ситуација се опет радикално мења.

Адолф Хитлер насилно разбија Југославију, он је покровитељ Хрвата и одлучни непријатељ Срба, како рационално тако и емоционално. Хрвати (хрватски политички, интелектуални и клерикални екстремисти) од њега добијају једну „Велику Хрватску“, какву њихова и општа историја до тада није познавала, и добијају од њега покриће за све што желе да предузму против српског „реметилачког фактора“. Срби су сада одједном једна обесправљена и већ врло темељно дехуманизована мањина под хрватском јурисдикцијом, побеђени (од стране „Сила осовине“), разоружани и без икакве правне или физичке (осим сопствене) заштите.

Класични рецепти културолошке традиције окциденталног дела Европе – примена радикалне физичке репресије и покатоличавање – у рукама тадашњих хрватских властодржаца ексцесно се потенцирају, долази до геноцида над Србима (Јеврејима, Ромима).

Своју укорењеност у тој културолошкој традицији водеће хрватске елите подвлаче, поред осталог, и перманентним прављењем егализујућих вербалних лигатура између Срба и класичног ватиканског објекта ксенофобије и репресије, Јевреја:

Тако се једном тврди (и учестало цитира) да су тек Јевреји под Мојсијем донели Србе и то као једну „заразну болест“ из Египта (по Анте Старчевићу), једном да су абортусе у Југославији између два светска рата вршили, пре свега, српски и јеврејски лекари (надбискуп и председник Хрватске бискупске конференције Алојзије Степинац), објашњава се да је „политика чврсте руке“ истовремено и један обрачун са „трулим западноевропским демократијама иза којих стоје највећи злочинци у историји човечанства – светско јеврејство и слободни зидари“ (католички свештеник Фрањо Кралик), језуитски календар из 1942. године проналази и једну самосвојну историјску паралелу између делања (говора, јер – реч је дело) Срба и Јевреја: „Године 33. говорио је сам ђаво кроз јеврејска уста против Божијег сина, а у години 1937. говорио је исти ђаво кроз српска уста против Христовог заменика…“, итд.

Понуђени модел за размишљање у односу на утицај локалних фактора историјско-културолошке традиције на генезу геноцида, значи, у конкретном случају (Србоцид хрватске државе 1941-1945.) гласи:

1. Тадашњи хрватски (световни и делом клирски) властодршци делују геноцидно и неуморно подвлаче да је то њихово делање потпуно „у складу са католичком вером и са учењем католичке цркве“. Они форсирају – поред протеривања и масовних убистава – и насилно покатоличавање српске циљне групе жртава (општа културолошка традиција окциденталног дела Европе).

2. Они тиме истовремено решавају и један самопостављени (аутоконструктивни) „проблем“ сопствене националне културе, сопствене – и по могућности кроз утицај вековима нараслих социјалних комплекса мање вредности условљене – представе о „стварној стварности“, коју већ гола егзистенција и историјски утемељена стварност православних Срба непрекидно поставља у питање (специфични локални фактори културолошке традиције окциденталног дела Европе).

Белешка о аутору: Владимир Умељић, рођен 1951. у Београду. Студије стоматологије, историје и теологије завршио у Београду и Франкфурту на Мајни. Истражује и објављује из области историје, теологије, философије језика, социјалне психологије и политологије (на српском, немачком и енглеском језику). Издато је и више његових књига прозе и поезије (српски и немачки језик), имао је неколико самосталних изложби својих икона и слика (Београд, Химмелстир, Берлин).

Упутнице:

---

[1] „Interesting ideas. I’ve never thought about them.  Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11.03.2010.)

[2] Велики геноциди у европском 20. веку су извршени над Јеврејима, Србима и Ромима и сва та три велика геноциде су у смислу представљене “Теорије дефиниционизма” анализирани у овој студији. Турски геноцид над Јерменима припада једној сасвим другој културолошкој традицији из непосредног суседства Европе и, по ауторовом убеђењу, представља предмет научног истраживања у области туркологије.

[3]Упореди: V. Umeljic, Die Besatzungszeit und das Genozid in Yugoslawien 1941-1945, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994.

[4] Omrcanin I. Kommentare ueber die Broschüre „Kroatische Priester ermordet von den Tschetniken und Kommunisten“, von Dr. Ivo Omrcanin, Muenchen, Universitaetsbibliothek Frankfurt a. M., 1955.

[5] Ibid, V. Umeljic, Die Besatzungszeit und das Genozid…

[6] Мирослав Крлежа, Десет крвавих година, 1926, Загреб

[7] Dorothea Gräfin Razymovski, Geschichtsmagazin „Damals“, Heft Nr. 2, Stuttgart, Februar 1992

[8] Ватикан је не само супституисао све духовне науке (а до ренесансе и читаву уметност) својом римокатоличком теологијом, већ је дуже од једног миленијума успешно паралисао и развој свих природних наука. Тако се на пр. у области медицине од старогрчког лекара Галена у 2. веку па до анатома Андреаса Везалијуса (од стране инквизиције осуђен на смрт) у 16. веку није забележио фактички никакав напредак а Коперник (исто тако од стране инквизиције првобитно осуђен на смрт) је тек 1543. поново изнео у јавност тезу хелиоцентричног планетарног система, коју је Аристофан са Самоса поставио већ 280. год. пре Христа. Ватикан је, иначе, Коперниково учење тек 1822. год. „дозволио“.

[9] Овај модус искључивости при ре-дефинисању једног „европског идентитета“ остао је на снази до данашњег дана: „У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна је исламско-арапски свет а друга се протеже од делова бивше Југославије до Русије, Белорусије и Украјине…“ (непревидиво – овде се апострофирају православно-хришћанске словенске земље). В. даље у поглављу „Значај предложене хипотезе у нашем времену“( V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998.).

[10] Наравно да ће и претходно поменуте партикуларне науке врло брзо доћи до (или емпиријски поћи од) истог закључка, наиме, да је Иступање Кршњавог било „расистичко, шовинистичко и лишено сваког морала, и сваке хуманистичке етике“. Тиме ће оне, међутим, већ саме од себе превазићи своје границе и послужити се философском методологијом језичког вредновања чињеница према критеријумима етике и морала (језик као лигатура између свих области духовне делатности човека и као базично-каузална константа стварности).